Битка код Велбужда

Битка код Велбужда се одиграла у суботу 28. јула 1330. у 7 сати изјутра, између трупа краљевине Србије предвођених краљем Стефаном (1322—1331) и његовим сином младим краљем Душаном (краљ 1331—1346, цар 1346—1355) са једне и трупа царевине Бугарске предвођених царем Михајлом III Шишманом (1323—1330) са друге стране. Повод за битку био је покушај краља Стефана да предупреди спајање бугарске војске са византијском и њихов заједнички напад на Србију, а окончала се погибијом Михајла Шишмана и потпуним поразом бугарских снага, у коме се посебно истакао млади краљ и престолонаследник Душан. Директне последица битке била су мања територијална проширења Србије (добијање Ниша[6][7]) и постављање малолетног Стефановог сестрића Јована Стефана (1330—1331) на бугарски престо, али су њене дугорочне последице биле далеко значајније. Њоме је у самом зачетку уништен византијско-бугарски савез уперен против Србије, пошто је византијски цар Андроник III (1328—1341) своју војску коју је требало да споји са бугарском, након вести о њеном поразу, окренуо на другу страну и напао обезглављену Бугарску. Србија је након битке постала најмоћнија сила на Балканском полуострву и био јој је отворен пут ка освајању целокупне Македоније.

Битка код Велбужда
Део Српско-бугарских ратова
Battle of Velbužd, detail from Visoki Dečani

Битка код Велбужда, приказ у манастиру Високи Дечани
Време:28. јул 1330.
Место:недалеко од Велбужда,
данашњег Ћустендила
Резултат: Одлучна српска победа
Сукобљене стране
Царевина Бугарска
Краљевина Србија
Команданти и вође
Михајло III Шишман
Иванко Басараба
Стефан Урош III Дечански
Стефан Душан
Јачина
око 15.000:
12.000[1] Бугара, 3.000[2] Влаха, Татара и осталих плаћеника[3]
око 18.000:[4]
око 15.000 Срба и 2.000[5] немачких и каталонских плаћеника
Жртве и губици
непознати, али велики
непознати

Повод за битку

Краљ Стефан Дечански био је увучен у унутрашње византијске сукобе у којима се против Андроника II (1282—1328), кога је подржавао српски краљ, дигао његов унук Андроник III. Њихов сукоб се дефинитивно окончао 1328. године поразом и збацивањем са престола старог цара, а нови цар је Србију, као савезника свога деде, сматрао непријатељем. Он је 1330. године склопио савез са бугарским царем Михајлом Шишманом (Асен III), према коме је требало да заједничким снагама нападну Србију, у лето те године.

Заузимање положаја и почетни распоред трупа

Battle of Velbazhd
План битке
Манастир Св Ђорђа
Манастир светог Ђорђа у Старом Нагоричану - где се је причестио српски краљ пред бој. Касније је у овом манастиру и сахранио бугарског цара Шишмана.

Србију је прво напао цар Андроник III почетком јула 1330. године. Међутим, византијске операције су биле концентрисане на област око саме границе, без дубљих продора, тако да је Андроник највероватније очекивао исход бугарских акција. План је у суштини био веома једноставан: Србију је требало напасти са обеју страна и тако прикљештену је лакше савладати. Међутим од самог почетка византијски цар овај план није поштовао, па је своју војску зауставио у Пелагонији и чекао.

Бугари су кренули на јужне делове Србије, према Струми и Брегалници, свакако са намером да се са те стране повежу са Византинцима и заједнички наставе нападе. Стефан Дечански је одлучио да предухитри њихово спајање и нападне прво Бугаре, због чега је груписао своје снаге на Добричком пољу, код ушћа Топлице у Јужну Мораву, очекујући бугарски напад са севера. Бугарски цар Михајло је пре напада на Србију са војском отишао до Видина, највероватније да би прихватио татарске и влашке савезнике, након чега је кренуо ка југу и прешао српску границу код града Землина, на Струми. Када је примио податке о његовом кретању, краљ Стефан је покренуо војску са намером да га пресретне, зауставивши се успут у Цркви Светог Ђорђа у Старом Нагоричану и Сарандопорском манастиру. На реци Каменци је сачекао остатак своје војске и ступио у безуспешне преговоре са Бугарима. Ту је свакако примио и вести да дисциплина у шареној бугарској војсци није најбоља и да су се многи војници расули по околини у потрази за храном.

Са друге стране, Бугари су видели да Стефанова војска није бројчано јача од њихове, али нису знали да се очекују појачања, због чега су потценили њену снагу и били сигурни у победу. Стефан је са друге стране намерно оклевао шаљући Бугарима преговараче са поруком у којој позива бугарског цара да одустане од напада и да се задовољи оним што има у Бугарској. Постоје индикације да је Стефан Дечански за ову битку ангажовао шпанске Алмогавере.[8]

„Буди задовољан са својим, да то добро буде, а не жели друго, што Бог другима дарова, јер долазиш у сукоб са Богом, као онај који смућује и ратује оно што је од њега добро раздељено.“ (Григорије Цамблак)

Овим преговорима, Стефан је постигао свој циљ, одложивши почетак битке док му не стигну очекивана појачања. Истовремено је Бугаре убедио да му је војска слаба, због чега мора да преговара, тако да се добар део њихових налазио по околним селима и пљачкао, док је српски краљ наредио да почну припреме за битку.

У зору 28. јула, пристигла су и последња одељења српске војске којима је краљ дао мали одмор, да би око 7 сати изјутра код Велбужда (данашњег Ћустендила), напао Бугаре свом снагом.

Ток битке

P9295944 (2)
Место битке. У средини је река Струма.

Бугари се уопште нису надали српском нападу, поготову не након преговора, а има мишљења да је чак и примирје било уговорено, али га Стефан није испоштовао. Обе војске су на дан битке биле бројчано подједнаке и свака је бројала око 15.000 војника, што су за то доба била поприличне армије. Податке о бугарској војсци даје и Орбини: „... јер је био сакупио дванаест хиљада Бугара и три хиљаде Влаха“, док сам Душан наводи да је бројала до 80.000 људи, насупрот српских снага којих је било до 15.000.

Изненадни српски напад затекао је Бугаре потпуно неспремне, тако да њихови редови нису издржали ни први налет српске војске, већ су одмах распали и отпочели неорганизовано повлачење, што је српска војска искористила и у потпуности их разбила. У борби су се нарочито истакли одреди под вођство младог краља Душана. За његове стрелце савремени српски описивач битке наводи: „... ни су стрељали са обе руке и никако нису грешили“. Поред њих, под његовом командом Орбини наводи и 1300 немачких најамника, од чега је било 300 коњаника искусних у борбама, који су јурнули право ка делу бугарске војске у коме се налазила царска застава и сам цар Михајло.

Михајло је покушао да среди редове своје војске, али када у томе није успео и он сам је кренуо да бежи. Током бежања, он је пао са коња, тако да га је српска потера сустигла и убила, након чега га је однела српском краљу. Стефан Дечански је свог противника сахранио у Цркви Светог Ђорђа у Старом Нагоричану, а на месту на коме се пред битку налазио његов шатор подигао је цркву (Спасовица), која је уништена пре Првом светском рату. Остатке бугарске војске окупио је у мраком крају Михајлов брат Белаур (Змај на румунском).

Nemanjić dynasty coat of arms, Palavestra
Грб Немањића, предпоставља се да је Душан Немањић носио шлем попут онога са грба у току битке на Велбужду
Serbian medieval army equipment
Оружје Средњовековне Србије
XIV century Serbian weapons
Шпански мач и Немачки шлем какве су користили шпански и немачки најамници у српској војсци током битке код Велбужда

Смрт бугарског Цара Михаила

У историјским изворима, постоје три верзије хватања и смрти бугарског цара Михајла, по Григорију Цамблаку, он је био ухваћен жив, након чега је изведен пред Душана, који га је убио. Делимична потврда овога се може наћи и у речима самог Душана, који наводи да је он Михајлу одрубио главу.

Цар бугарски би ухваћен од српских војника и би приведен к сину цареву, Стефану, који је тада показивао у борби велику храброст, и ту се лиши живота бедно.“ (Григорије Цамблак)

По другој верзији коју наводи Данилов ученик, цару се током бега коњ саплео и пао, након чега су га сустигли српски војници и убили.

„А цар Михаило видевши падање својих војника, поче бежати, и када је бежао, сила Господња сапе ноге његову коњу, и спавши са коња сакруши све тело своје. И тако видевши војници господина краља његово падање, прискочивши убише га својим оружјем, и тако издахну. И положивши тело његово на коња, пренесоше га ка господину своме краљу.“ (Данилов ученик)

По Мавру Орбинију, Михајлу се коњ саплео у бегу, након чега је он пешице побегао у шуму, где су га ухватили српски војници који су се склонили у шуму, пошто су рањени у борби. Након битке су га одвели пред краља Стефана Дечанског и он је током разговора умро божјом вољом.

„У овој бици био је рањен и оборен с коња бугарски цар Михајло. Али пошто га нису тада препознали, касније га је нашао један словенски коњаник међу онима који су се због рана били склонили у шуму, где су лежали на земљи јер се нису могли макнути с места. Кад је био доведен пред краља Стефана, који је с другима стајао ту близу, Стефан му је рекао да га је праведни суд божји довео до тога. Јер је он због велике охолости и без икаквог разлога хтео да заузме краљевство које му нипошто није припадало. На то Бугарин ништа не одговори, већ обрати поглед према њему, подигне прст према небу и рече: „Нека се испуни воља божја.“ Изрекав то, издахне.“ (Мавро Орбини).

После битке

Бугарски пораз је био потпун, армија потпуно разбијена, многи побијени или заробљени, а сам цар је погинуо.

„А ови после велике битке и страшне борбе која је била тога дана, и од проливања толике крви тих безбожних и поганих народа, који су дошли на српску земљу са овим царем, рећи ћу да се и сама та река Струма сва изменила у крв, јер беху сасецани као и пољска трава,...“ (Данилов ученик)

Након битке је најпре прикуппљен сав плен на једно место.

„А сутрадан после те силне битке, пошто је био сабран цео сабор овога превисокога краља у дан недељни, и у први час дана, пошто су приносили војници његови много злато и царске хаљине и небројено богатство, прекрасне коње овога бугарског цара и силе његове, што се подигоше на отачаство овога превисокога, јер ево сву славу њихову и богатство, које имађаху,...“ (Данилов ученик)

Потом су пред краља Стефана изведебе заробљене бугарске велможе, којима је показан њихов мртви цар.

„И све велможе тога цара, које ухватише у рату, све ове приведоше пред лице господина краља, имајући железне окове на својим ногама. Многи од њих нису веровали да је погубљен цар њихов, но су мислили да је избегао смрти у тој великој борби, и изненада заповеди господин краљ да се изнесе мртво тело овога цара. А они видевши истину, горко заплакаше,...“ (Данилов ученик)

Battle velbazd john harris valda
Битка код Велбужда погибија Михајла Шишмана, Џон Харис Валда

Ови Стефанови потези требало је да убеде Бугаре да је даљи отпор узалудан, пошто им је цар мртав. Српски краљ је дошао на идеју да на бугарски престо врати своју сестру Ану (Неду), коју је неколико година раније отерао покојни цар Михајло. Он је са њом имао сина Јована Стефана, који је требало да постане нови цар Бугарске, а пошто је тада био малолетан, регентску власт би вршила сама Ана (Неда).

Вест о српској победи стигла је и до византијског цара Андроника III, који се одмах одлучио да одустане од даљег војног похода на Србију. Он је главнину својих снага повукао из Македоније и усмерио ка Бугарској, док је зони дотадашњих операција оставио само неколико мањих гарнизона, које је касније млади краљ Душан истерао.

Српска војска је након битке наставила да наступа за Бугарима који су се повлачили, а до краља Стефана је стигла и вест да су Византинци одступили од српске границе и окренули се Бугарској. Код Извора, недалеко од Радомира, бугарски бољари су сачекали српског краља и затражили мир. Део Бугара је чак понудио Стефану да дође до уједињења Србије и Бугарске, али је он то одбио и задовољио се враћањем своје сестре и њеног сина на бугарски престо, чиме су Бугари добили веома повољан мир у односу на јачину пораза који су претрпели. Он није мењао друге слојеве унутрашње управе у Бугарској, већ је задржао постојеће стање, а своју сестру са сином је послао у Трново у пратњи једног српског одреда. Што се територијалних проширења тиче, Србија се готово и није проширила на рачун Бугарске, осим неких исправки границе и добијања Ниша.

У знак захвалности за даривану му победу, краљ Стефан подигао је крајем 1330. или почетком 1331. године на бојишту код Велбужда цркву Спасовицу.

Резултати победе

South East Europe 1340
Карта југоисточне Европе 1340. године.

Срби су овом победом постигли веома много. Бугарска је била ослабљена и сведена у границе између Дунава и Марице, тако да више није била у стању да офанзивно делује ка вардарској долини. То је значило да је Србија себи потпуно обезбедила посед Македоније и несметан правац деловања ка Егејском мору. Са царицом Аном је у Бугарску дошао и српски политички утицај, тако да се Трнову после битке морало водити рачуна о држању Србије и њеним интересима.

Последице по Србију

BMM-WeaponsFromTimeOfBattleOfVelbužd1
Оружје из доба битке.

Краљевина Србија победом код Велбужда готово и да се није проширила, а изостало је очекивано пљачкање по Бугарској, као и додела нових титула и поседа ратоборној властели. Краљу Стефану је ситуацију додатно компликовао његов син и наследник Душан, који се истакао током саме битке, због чега је задобио наклоност властеле. Да би примирио незадовољство међу властелом, Стефан је послао војне одреде предвођене младим краљем Душаном у Македонију, да поврате неколико градова које је Андроник III у свом краткотрајном походу заузео, и потисну Византинце.

Ово је међутим само привремено смирило тензије у краљевини Србији. Стефан је осећао незадовољство властеле његовом владавином и сумњао да ће Душан стати на њихово чело и покушати да га обори са власти, поготово што се показао као врстан војсковођа и код Велбужда, али и 1329. године против одреда бана Босне Стефана II (1322—1353). Због тога му је доделио на управу Зету, не би ли га умирио, али је то само убрзало предстојеће догађаје. Око Душана се у Зети окупљала незадовољна властела, а до њега су стизали и гласови да Стефан планира да га разбаштини и за свог наследника именује свог млађег сина из другог брака, Синишу. Свега пар месеци касније, у јесен 1330. године, отпочела су непријатељства међу њима и ускоро је Стефан упао у Зету са војском, у намери да предупреди Душанов покушај да га збаци. Душан се пред њиме повукао, након чега су отпочели преговори и дошло је до званичног помирења између њих двојице, али то није био крај њихових сукоба. Иако су се ствари вратиле на пређашње стање, напетост је остала, због чега је Стеафан упорно инсистирао да се Душан појави на његовом двору, што је овај упорно избегавао плашећи се за свој живот, а размишљао је и да побегне из Србије. На крају је одлучио да покуша да изненадним ударом збаци оца са власти. Он је са мањим одредом одабраних људи напао Неродимље 21. августа 1331. године и заузео краљевски двор, док су његове потере у Малом или Великом Петричу заробиле краља Стефана, који је покушао да се спасе бекством. Он је с породицом затворен у Звечан, а Душан се 8. септембра (Мала Госпојина) овенчао за краља у дворцу Сврчин. Стефан је преминуо у Звечану под неразјашњеним околностима 11. новембра, а његова друга супруга Марија и млађи син Синиша су остали да живе на двору.

Промену власти у Србији искористила је бугарска властела, која је збацила са власти Душанову тетку Ану (Неду) и њеног сина Јована Стефана, а за новог цара је изабран један од највиђенијих велможа Јован Александар (1331—1371), чиме су практично поништене све тековине битке на Велбужду. Нови бугарски цар није желео рат са Србијом, због чега је отпочео преговоре са новим српским краљем, који су резултовали Душановом женидбом Александровом сестром Јеленом, на Ускрс 1332. године.

Битка на Велбужду у народној песми

О значају битке код Велбужда, сведочи и чињеница да се свест о њој очувала у народној поезији све до 19. века. У песми из Вуковог зборника Бан Милутин и Дука Херцеговац пева се о погибији бугарскога краља Михајла и о том како је цар Степан сео „у земљу бугарску“ и „умирио земљу Бугарију“. У Босни је, у зборнику Б. Петрановића (III), забележена и друга песма о „цару Душану и краљу Михајилу“.

Занимљивости

Стрип едиција „Никад робом” је издала стрип „Битка на Велбужду.”

Види још

Референце

  1. ^ Cantacuzenos, I. стр. 429. 19
  2. ^ Nic. Gregoras. I, р. 455. 7-9.
  3. ^ Härtel & Schönfeld 1998, стр. 62.
  4. ^ The battle of Velbazhd (на језику: бугарски)
  5. ^ Nic. Gregoras. I, р. 455. 19-20

    „Stefan Uroš strengthened his army by more Spanish and German mercenaries (1.000 soldiers each)”

  6. ^ Kazhdan, Alexander P., ур. (1991). The Oxford dictionary of Byzantium. New York [u.a.]: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-504652-6.
  7. ^

    „Резултати су битке: победа у пуном смислу речи, добитак Нишког краја, огроман плен, и диктирање мира Бугарској. Последице битке су: освојење Вардарске долине и превласт Рашке на Балканском полуострву.”

    — Чланак Велбушка битка Владимира Белића

    Станоје Станојевић (покретач и уредник), Народна енциклопедија Срба, Хрвата и Словенаца“ I књига, (II фототипско издање), Београд 1925. (Нови Сад, 2001)

  8. ^ Историја српског народа 1. Српска књижевна задруга Београд, 1981

Литература

Спољашње везе

Јован Стефан

Јован Стефан, Иван Стефан, Лудовик, Људевит или Лодовико (после 1308, Видин - 1373, Слобозија) је био бугарски краљ од битке код Велбужда 28. јула 1330. године да би осам месеци касније био збачен са престола. Са мајком је тада побегао у Дубровник, одакле је отишао и лутао по југоисточној Европи до своје погибије код Слобозије у Влашкој 1373. године.

Ћустендилска област

Ћустендилска област (буг. Област Кюстендил) се налази у западном делу Бугарске. Ова област заузима површину од 3,051 km² и има 160.700 становника. Административни центар Ћустендилске области је град Ћустендил.

Бугарско-латински ратови

Бугарско-латински ратови представљају серију сукоба између Другог бугарског царства и Латинског царства у периоду од 1204. до 1261. године.

Грађански рат два Андроника

Грађански рат двојице Андроника назив је за грађански рат у Византији од 1321. до 1328. године. За престо су се борили Андроник II и његов унук Андроник III Палеолог.

Деспотовина Добруџа

Деспотовина Добруџа или Кнежевина Каварна (буг. Добруджанско деспотство или Карвунско княжество; рум. Despotatul Dobrogei или Țara Cărvunei), била је де факто независна држава на Балканском полуострву из 14. века.

Име деспотовине потиче из тврђаве Карвуна (Каварна), поменуто у бугарским и византијским документима и италијанских портоланс из 14. века, као првог главног града, а налази се између Варне и нос Калиакра.

Дунавски вилајет

Дунавски вилајет (тур. Tuna Vilayeti) је био вилајет Османског царства који је постојао од 1864. до 1878. године.

Вилајет је био формиран као последица административних реформи Османског царства из 1864. године, од северних делова Силистрије, дуж реке Дунава.

Обухватао је већи део онога што је данас Бугарска (укључујући и Јужну Добруџу), изузев њених југоисточних делова, и део Румуније познат као Северна Добруџа.

Вилајет је био подељен на санџаке:

Русчук (Rusçuk)

Софија (Sofya)

Трново (Tırnova)

Ниш (Niş)

Тулча (Tulça)

Варна (Varna)

Видински санџак (Vidin)

Земљенград

Земљенград или Земљинград или Земунград (стсл. Земльнь, локални назив: Земун) је средњовековни систем тврђава, који се састоји од 5 тврђава, смештених дуж читаве дужине Земенске клисуре на реци Струма.

Данас се на многим местима у околини могу видети темељи дебелих камених зидова на којима су стајала висока појачања. Били су део система тврђаве Земљинград. Земљинградска тврђава налази се на десној обали реке Струме. Са три стране је затворен меандром реке, неприступачне стене које се уздижу и до 130 м изнад нивоа. На многим местима дуж земенске клисуре видљиви су темељи дебелих камених зидова на којима су се уздизали високи бедеми.

Студија Земљинградске тврђаве, изведена 1970-их, показује да остаци тврђаве показују интензиван живот у четири историјске ере, што је најзначајније биће из раног византијског доба и Другог бугарског царства. Тврђава заузима мали каменит врх окружен са три стране реке Струме. Зидови тврђаве прате обрис терена, обухватајући површину од око 15 хектара. Израђени су од ломљеног камена и малтера. Унутар тврђаве налазе се темељи стамбених и пољопривредних зграда, црква и кула са седам зидова — донжон. Војно-одбрамбени значај тврђава землинградског система повећао се у другој половини 10. века, када се центар бугарске државе преселио из Преслава у Средец и Охрид, а опасност од византијских окупатора повећала се. Дугогодишња херојска одбрана перничке тврђаве воjвода Кракра позната је од тада. Утврђивања Земљине несумњиво су играла велику улогу у показаној снази и неприступачности.

Земљинград се први пут помиње као једна од тврђава коју је преузео Стефан Немања пре него што је поражен у битци за Мораву. По свему судећи, цар Михајло III Шишман, након битке код Велбужда, отишао је овде. Одатле су Стефан Дечански и Стефан Душан прошли на чувени састанак у Мраку. Низ реке је била црква Спасовица.

Током ископавања откривени су новчићи из 16. па и средине 17. века. Вероватно је у то време тврђава била резиденција турског бега или спахиjа - све до времена тзв. велики турски рат. Даље уз реку је данашњи град Земен, где почиње „регион таме” — Мрака.

Источна Румелија

Источна Румелија (буг. Източна Румелия, тур. روم الى شرقى, или Rumeli-i Şarkî, грч. Ανατολική Ρωμυλία) била је аутономна покрајина (вилајет) унутар Османског царства од 1878. до 1908. године.

Бугари су били апсолутно већинско становништо, с мањим процентом Турака и Грка. Главни град покрајине био је Пловдив. Већ 1885. године после Пловдивског преврата Источна Румелија ја потпала под потпуну контролу Кнежевине Бугарске. Међутим и након тога Источна Румелија је службено била покрајина под османским суверенитетом све до проглашења бугарске независности 22. септембра 1908. године. Тај дан слави се као национални празник у Бугарској као Дан Уједињења.

Мирмиран

Мирмиран је титула османског паше. То је био војсковођа по положају испод султана или падишаха. Први мирмиран Румелије био је паша Ћустендил, а Анатолије паша Ерзурума.

Михајло III Шишман

Михајло Асен III (буг. Михаил Асен III), често називан Михајло Шишман (буг. Михаил Шишман) је био бугарски цар од 1323. до 1330. Тачна година његовог рођења је непозната, али претпоставља се да је рођен између 1280. и 1292. Био је оснивач династије Шишмановића, последње владајуће династије Другог бугарског царства. Након крунисања Михајло је користио име Асен да нагласи своје везе са династијом Асена, првом владајућом династијом Другог бугарског царства.

Као енергичан и амбициозан владар, Михајло Шиман је водио агресивну, али и опортунистичку спољну политику против Византије и Србије, што се окончало катастрофалним поразом у бици код Велбужда, која га је коштала живота. Михајло Шишман је био последњи средњовековни бугарски владар који је тежио војној и политичкој превласти на Балкану и последњи који је покушао да освоји Цариград. Наследио га је његов син Јован Стефан, а касније синовац Јован Александар, који је преокренуо Михајлову политику основавши савез са Србијом удајом своје сестре Јелене за српског цара Душана.

Народна Република Бугарска

Народна Република Бугарска је била социјалистичка република у југоисточној Европи, која је трајала од 15. септембра 1946. до 15. новембра 1990. године.

Османска Бугарска

Бугарска се налазила у саставу Османског царства готово 500 година, од османског освајања крајем 14. века, до ослобођења на Берлинском конгресу 1878. године. Бугарска је прогласила независност 1908. године.

Перничка област

Перничка област (буг. Област Перник) се налази у западном делу Бугарске. Ова област заузима површину од 2,390 km² и има 149.832 становника. Административни центар Перничке области је град Перник.

Солунски вилајет

Солунски вилајет је био административна јединица Османског царства формирана 1867. године. Вилајет је захватао територију од 33,500 km2. Ова велика административна јединиица граничила се на истоку Кнежевином Бугарском и Источном Румелијом (до 1885. када је ова област припојена Бугарској) и Једренским вилајетом. На северу и северозападу Косовским и Битољским вилајетом, док се на југу граничио са Јањинским вилајетом и био ограничен Егејским морем. Вилајет је престао да постоји 1912. јер је његова територија након Балканских ратова 1912-1913. подељена између Краљевине Србије, Краљевине Грчке и Краљевине Бугарске.

Стара Велика Бугарска

Стара Велика Бугарска (грч. Παλαιά Μεγάλη Βουλγαρία) је била држава између реке Дњепра на западу, доње Волге на истоку и планине Кавказ на југу. Утемељио ју је прабугарски кан Кубрат из клана Дуло. После Кубратове смрти око 665. године, његов син Батбајан је преузео власт у канату, али је после уследио распад те државе. Прво је Кубратов други син Котраг отишао у средње Поволжје (и касније успоставио државу Поволшку Бугарску).

Кубратов син Кубер је одвојио други део државе у Панонској низији у самостални Аварски каганат и касније, након што је побегао из Панонске низине, населио у Македонију. Остали Прабугари из тог подручја су тражили уточиште код Лангобарда.

Из тог ковитлаца, Аспарух (највероватније најмлађи канов син) се појавио као најпроминентнији лик, водећи своје Прабугаре из федерације и јужно преко Дунава је успоставио властиту државу.

Старчевачка култура

Старчевачка култура (међународним називом Starčevo-Körös-Criş комплекс) је средњонеолитска култура која се распростирала на централном Балкану током 4. и 5. миленијума п. н. е. Име је добила по локалитету Старчево, мешовитом насељу града Панчева.

Устанак Асена и Петра

Устанак Асена и Петра против византијске власти вођен је у периоду од 1185. до 1204. године. Резултирао је формирањем Другог бугарског царства.

Уџ

Уџ (тур. اوج) је османски коридор за војну офанзиву и освајање. На челу је Уџ Бег (тур. Uc-Bey). Израз је војни и дословно значи врх стреле или копља. Оуји означавају главне стратешке правце отоманске офанзиве.

На пример, на Ускрс 1346. у Скопљу (с копља), краљ Стефан Душан проглашен је „Царем Срба и Грка“.

Први санџакбега Скопља je Јигит паша. Његов син Турахан-бег је вођа мореjског уџа и осваја Тесалију. Његов други син је Исак-бег вођа српског уџа. Његов син Иса-бег Исаковић први санџакбег Босанског санџака. У то време је у Велбужду живео румелијски мирмиран.

Црква Спасовица

Црква Светог Вазнесења Господњег (Спасовдан), познатија као Спасовица задужбина је краља Стефана Дечанског из 1331. године. Постојала је до 1913. године када су је Бугари срушили до темеља.Црква Спасовица (Св. Спаса) се налазила у атару села Николичевци у близини Ћустендила, на истоименом узвишењу између река Струме и притоке јој Соволштице. Могуће је да је ово било место са којег је краљ Стефан посматрао битку, како се и вели у Карловачком летопису (почетак XVI века). У сваком случају налазила се врло близу попришта. Подигнута је у спомен на победу и спасење од невоља недуго након битке код Велбужда.

Градња је почела после 20. јула 1331. године, а живописана је у време српског цара Душана.Црква је била једнобродна поткуполна грађевина са припратом над којом су се уздизале две мање куполе. Кула над наосом је била великих димензија. Црква је била дуга 12, а широка 8 метара. Поред западних, имала је врата и с јужне стране. Црква је била живописана. Око ње је расло много божура, који асоцира на крв ту проливену, од Срба и Бугара.

Спасовица је остала нетакнута за време Драгаша, који су столовали у Велбужду. Карловачки летопис говоди да је у то време још стајала неоштећена. Пострадала је у непознато време. У XIX веку била је сачувана до висине купола. Месно предање каже да је у неком тренутку звоно из цркве донесено у Ћустендил и постављено на тамошњу сахат-кулу те да је на звону била уписана година 1429. Становништво околних села је сваке године на Спасовдан долазило овде на сабор.

Цркву је срушила бугарска војска након пораза у Брегалничкој бици 1913. године.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.