Битка код Ангоре

Битка код Ангоре (данашње Анкаре) одиграла се 28. јула 1402. године између Османлија под командом султана Бајазита I и Монгола под командом Тамерлана. Тамерлан је из битке изашао као победник док је султан Бајазит I кога је војска издала, пао у заробљеништво и убрзо умро. Исход битке имао је за последицу губитак већине освојених територија у Малој Азији и стагнацију турске експанзији за дужи временски период.

На страни Турака се борила и српска војска под заповедништвом Стефана Лазаревића, који након пораза постаје угарски вазал.

Битка код Ангоре
Део османско-монголских сукоба
Battle of angora

Битка код Ангоре 1402. год.
Време:20. јул 1402.
Место:близу Анкаре
Резултат: убедљива Тамерланова победа
Сукобљене стране
Timurid.svg Тамерланово царство Fictitious Ottoman flag 1.svg Османлијско царство
Coat of arms of Moravian Serbia.svg Моравска Србија
Команданти и вође
Тамерлан Бајазит I
Стефан Лазаревић
Јачина
140.000 85.000
Жртве и губици
15.000 до 25.000 убијених и повређених
15.000 до 40.000 убијених и повређених

Прилике пред битку

Тежећи да успостави ранију Џингис-канову империју, његов наводни потомак Тамерлан, усмерио је крајем 14. века своје освајачке походе према западу, у правцу предње Азије. У исто време је турски султан Бајазит I ширио власт Османлија у супротном правцу, освајајући редом кнежевине Турака Селџука у Малој Азији, чији су се емири склањали код Тамерлана.

Повод за непријатељство и рат између Тамерлана и Бајазита је био јерменски кнез Тахартен са престолницом кнежевине у граду Ерзинџану који се налазио на горњем току реке Еуфрат у источној Анадолији а на граници Османлијског царства. Бајазит је захтевао од Тахартена да му плаћа порез као вазал и да му преда тврђаву Камаг. Тахартен је одговорио Бајазиту да је вољан да плати вазалски порез али не и да му преда тврђаву Камаг. Кад је Бајазит запретио да ће Тахартен изгубити и тврђаву и целу територију кнежевине, Тахартен се је за помоћ и заштиту обратио Тамерлану. Тамерлан је послао увредљиво писмо Бајазиту у коме каже да је Бајазит само мрав који може да буде смрвљен ако падне под слоново стопало и да је Тахартен под заштитом великог Тамерлана. Бајазит је такође одговорио увредљиво. Он се чуди како на свету може постојати таква будала као што је Тамерлан која се тако дрско обраћа владару коме, по величини и моћи, нема равног у свету.[1][2]

У пролеће 1402. године кренуо је Тамерлан преко Ерзинџана за Сивас. Опсада града Сивас је трајала врло кратко и завршила се покољем свих виђенијих Турака тога града и рушењем самога града. Бајазит је послао свога најстаријег сина Сулејмана Челебију са војском од 200.000 у одбрану града али град је био већ пао у руке Тамерлана. Тамерлан је од Сиваса упао у Сирију којом је владао египатски султан Мамлук. У Сирији је разорио Дамаск где је поклао скоро све становништво и само мали број занатлија и уметника поштедио и послао их у Самарканд. Одатле је отишао у Персију, провинцију Горња Јерменија где је намеравао да проведе лето. Са своје стране, Бајазит је, да би осветио разарање Сиваса, напао и разорио Ерзинџан. У то време су Мануило, византијски цар и Ђеновљани Пере, понудили савез Тамерлану по коме би они блокрали бродовима Дарданеле и онемогућили долазак турске војске из Европе у помоћ Бајазиту. Тамерлан је из Персије ушао истим путем у Турску преко Ерзинџана за Сивас [3] (данас Никсар у провинцији Токат, Турска)[4].

Када је Тамелан напао Турску, Бајазит је са војском пседао Константинопољ. Бајазит је напустио опсаду Константинопоља и вратио се у Малу Азију да би се супроставио Тамерлану.[5]. Мануило и Ђеновљани су напустили савез са Тамерланом и омогућили Турцима из Европе да се врате у Малу Азију.[3]

Дотле је Бајазит прикупио своју војску код Ангоре и одатле пошао на исток према Токату, да сачека Тимура на планинском и покривеном терену, који је више погодовао османлијској војсци, чија је главна снага била у пешадији. Мудро бирајући бојно поље погодно за коњанике који су чинили главнину монголске војске, Тамерлан није покушао да пресече пут Бајазиту, већ је са својим татарским коњаницима заобишао Токат с југа, путем према Цезареји у Кападокији. То је било време жетве па је Тамерлан наредио да се скупи довољно жита за војску за све време ове кампање. Од Цезареје Тамерлан се упутио према Ангори и утаборио се код места Кирчер које је било на пола пута између Цезареје и Ангоре. Тамерланова коњица је наставила са пљачком Турске све до Ангоре. Тамерланов закључак је био да ударом по дубини земље и пљачком ће приморати Бајазита да организује потеру. Пошто је Бајазитова војска углавном пешадија и спора у потери то би дало Тамерлану могућност да слаби Турску изнутра и бира време и место напада на турску војску и тиме је уништи.[6]

Бајазит је кренуо ка Ангори са својом војском само да би по доласку установио да су се Монголи утаборили на месту где је првобитно био турски логор и да су заузели изворе слатке воде. Једини извор који је текао према турским положајима био је загађен. Међутим, археолошки налази у долини као и модерна археолошка истраживања сугеришу да су Монголи извршили значајне инжињериске радове како би у одсудном тренутку скренули ток потока ка унапред припремљеним резервоарима и на тај начин оставили турску војску без воде. На овај начин Монголи су испровоцирали Бајазита на напад у ситуацији која је била знатно неповољнија за његову војску. Иако је имао опцију да се повуче и пронађе алтернативне изворе воде, а да уз помоћ извиднице настави да прати даље кретање монголске војске и изабере најповољнији тренутак за напад, тврдоглави Бајазит, којем су његови људи наденули надимак „Муња“ одлучио се за напад.

Сукобљене стране

О обостраној јачини сукобљених страна нема поузданих података. Бајазиту придају хроничари око 90-120.000, а његовом противнику 840.000 људи. У појединим изворима спомињу се чак бројке од 600.000 Турака и преко 1.000.000 Монгола, међутим, према ономе што се зна о њиховој војној организацији, Тамерлан није могао имати више од 80.000, а Бајазит највише око 40.000. У Бајазитовој војсци, међу његовим вазалима, било је око 2.000 Срба које је предводио Стефан Лазаревић[7]. Уз њега био је његов брат Вук и њихови сестрићи Гргур и Ђурађ, синови Вука Бранковића. Међу српским ратницима било је неколико стотина тешко оклопљених коњаника. Бајазит је у склопу своје војске имао катапулте за бацање грчке ватре али је у журби да стигне Монголе оставио своју артиљерију далеко иза себе. С друге стране Тамерлан је у саставу војске имао 32 борбена слона и бацаче нафте, мада су и једни и други имали мали утицај на ток битке.

Битка

У зору 28. јула обе су се војске постројиле за битку северно од Ангоре. На крилима турског борбеног поретка налазили су се коњаници (спахије, акинџије и вазалне трупе). Левим османлијским крилом, на којем се налазила анадолска војска, командовао је најстарији Бајазитов син Сулејман (Мусулман Челеби[8]). Десним крилом од 20.000 коњаника, које је било састављено од румелијске војске, међу којима се налазило и 5.000 српских војника са око 500-600 тешких коњаника, командовао је Бајазитов шурак, Стефан Лазаревић (Песир Лаус[8]). У центру турског распореда налазила се најјача формација турске војске састављена од јаничара и азапа којима је командовао лично султан Бајазит као и елитне турске коњице спахија којима је командовао Бајазитов други син Мехмед.

Ток битке може се реконструисати само у главним потезима. Турци су напали први. До судара је дошло најпре између десног монголског и левог османлијског крила. Монголи су одбачени акцијом српских трупа чију храброст истичу византијски и персијски извори. Српски коњаници растерали су монголске стрелце на коњима и сударили се са монголском коњицом која је под силним налетом тешко оклопњених српских коњаника почела да попушта и да се повлачи. За њима је наступала српска пешадија. Према неким изворима брзина напредовања српске тешке коњице је била толика да је Бајазит у једном тренутку, уплашен да ће његово лево крило бити одсечено од главнине снага издао наредбу за њихово повлачење на положаје ближе центру турске војске. На десном османлијском крилу трупе тек потчињених селџучких емирата, које су одмах прешле на страну Монгола, почеле су да подилазе десном крилу турског распореда. Потом је уследио снажан напад монголске коњице који је у потпуности разбио десно турско крило. После извесног времена сва је лака османлијска коњица била разбијена, а Стефан Лазаревић одсечен од центра који је још увек одолевао монголским нападима. Када је Стефан Лазаревић видео да турска војска напушта бојно поље и да даља борба нема више смисла, одлучио је да се повуче. У току повлачења, иако рањен, пробио се заједно са својим оклопницим до Бајазита како би му омогућио да се повуче. Тврдоглави Бајазит, који је још увек чврсто држао центар са 10.000 јаничара, одбио је да напусти бојно поље верујући да исход битке још увек није одлучен. Када је овај одбио, Стефан се повукао сам према западу штитећи од монголских одреда Сулејманово повлачење. Дуж овог пута у близини Анкаре и дан данас постоји топоним Срп гази (српски победник) који сведочи о храбрости и јунаштву српске војске. Бајазит је на једном вису наставио борбу с јаничарима до вечери, али је при покушају да се пробије пао с коња и био заробљен. Ускоро је умро у ропству. Заробљен је и Гргур Бранковић, али је касније откупљен.

Исход

Chlebowski-Bajazyt w niewoli
Станислав Хлебовски, Султан Бајазит I у Тимуровом заробљеништву, 1878, приказује држање Бајазита као таоца од стране Тимура.

Тамерлан је после победе похарао Бурсу у којој се налазила Бајазитова ризница. Претпоставља се да је том приликом заробљена Бајазитова супруга Оливера, сестра Стефана Лазаревића, иако неки историчари тврде да је она заробљена на самом бојном пољу, али ју је након тога Стефан откупио и одвео на свој двор. Тамерлан је у почетку имао коректан однос према заробљеном Бајазиту али не задуго. Почео је да га води свуда са собом у кавезу и да га користи као ослонац за ноге. Врхунац иживљавања био је када је Тамерлан наредио да га Оливера у Бајазитовом присуству служи вином. Иако неки извори наводе да је Бајазита ударила кап, други сматрају да је понижен овим призором испио отров сакривен у прстену или да је извршио самоубиство лупајући главом о решетке кавеза. Углавном, Бајазит је умро у марту 1403. након осам месеци проведених у заробљеништву.

Тамерлан је после битке наставио да гони остатке побеђене турске војске. Мануилов синовац Јован VII и Ђеновљани су опет били на страни Турака и помогли да се остаци турске војске, под командом најстаријег Бајазитовог сина Сулејмана, пребаце у Европу на сигурно пошто Тамерлан није имао морнарицу. Овај поступак Јована VII и Ђеновљана је разбеснио Тамерлана да је запретио Грцима и Ђеновљанима да ће доћи копненим путем и казнити их за ово непоштовање договореног савеза.[3] [9]

Тамерлан, који је наставио даља освајања у Малој Азији убрзо је освојио Смирну коју су бранили витезови Јовановци и спалио је. Поново је вратио на власт емире које је Бајазит истерао из Анадолије. Османлијска држава је била на граници пропасти али је Тамерланова изненадна промена планова дошла у прави час. Иако у позним годинама, Тамерлан је одлучио да организује поход на Кину. Умро је на пола пута. Најстарији Бајазитов син Сулејман, који је из борбе за престо изашао као победник, наставио је да води активну политику у Анадолији како би је поново уврстио у територије османлијске државе. У следећих 50 година турска власт је поново успостављена над Анадолијом. Мехмед II Освајач, коначно је испунио Бајазитов завет и освојио Константинопољ 1453. год.

Стефан Лазаревић је на повратку у Србију застао у Константинопољу, где је од, намесника и савладара византијског цара Манојла II, Јована VII добио титулу деспота, највише византијско достојанство после царског. На повратку у Србију упустио се у борбу за престо са својим сестрићем Ђурђем Бранковићем која ће трајати све до њиховог измирења 1412. год. За време владавине деспота Стевана Лазаревића и његовог наследника Ђурђа Бранковића Србија ће доживети поновни процват и обнову државности, али ће под сталним турским налетима поклекнути и коначно престати да постоји са падом Смедерева 1459. год.

Референце

  1. ^ de Clavijo 2004, стр. 71.
  2. ^ Alī 1723, стр. 148-152.
  3. 3,0 3,1 3,2 de Clavijo 2004, стр. 73.
  4. ^ Alī 1723, стр. 246.
  5. ^ Tucker 2010, стр. 140.
  6. ^ Alī 1723, стр. 248.
  7. ^ Finlay, Tozer (1877): About the Serb contingent: Ducas (35. edit. Paris) makes the Servians 5000; Chalcocondila (78) says 10,000. But the Servian contingent was fixed at 2000 heavy cavalry in the first treaty between Servia and the Byzantine empire and Sultan Bayezid adopted the same number when he completed the subjection of Servia.
  8. 8,0 8,1 Alī 1723, стр. 251.
  9. ^ Ђурић 2007, стр. 107.

Литература

Спољашње везе

15. век

15. век је почео 1. јануара 1401. и завршио се 31. децембра 1500.

Бајазит I

Бајазит I Муњевити (тур. بايزيد اول, Beyazıt Yıldırım; око 1360 — 8. март 1403) је био четврти Султан (владар) Османског царства. Владавина му је трајала од 1389. до 1402. године. Отац му је био Мурат I, а мајка султанија Гулчичек. Бајазит је направио једну од највећих армија током тада познатог света и неуспешно је опседао Константинопољ. Успешно је поразио крсташе у бици код Никопоља 1396. године, али је био поражен и заробљен од стране Тимура у Бици код Анкаре 1402. године и умро је у заробљеништву у марту 1403. године. Иако је волео да своје слободно време проводи у харему, лову, конзумира алкохол и забавља се са женама − султан Бајазит I се сматра за једног од успешнијих турских султана.

Византијско-османски ратови

Византијско-османски ратови вођени су од средине 13. до средине 15. века између Византијског и Османског царства.

Грачаничка битка

Грачаничка битка или битка код Трипоља је вођена 21. новембра 1402. године код Трипоља близу Грачанице на Косову, између Лазаревића са једне и Бранковића, потпомогнутих османским снагама, са друге стране. Завршена је победом Лазаревића и представља почетак грађанског рата у Србији, који ће трајати све до 1412. године.

Грађански рат у Османском царству

Грађански рат у Османском царству или Османски Интерегнум је вођен између синова Бајазита I (1389—1403), Исе, Мехмеда, Мусе и Сулејмана, око власти у Османском царству.

Отпочео је 1402. године после Ангорске битке у којој су снаге Тимур-Ленка (1360—1405) победиле и заробиле Бајазита, који је касније (март 1403) и умро у заробљеништву. Окончан је битком код села Чаморлу 05.07.1413. године, у којој су Мехмедове снаге са својим хришћанским савезницима потукле Мусину војску, док је он сам ухваћен и погубљен. Током борби које су трајале више од једне деценије, животе су изгубили сви Бајазитови синови, осим Мехмеда, а у сукобе су се активно укључивале и преостале хришћанске државе на Балкану (Византија, Србија, Влашка и друге).

Иса Челебија

Иса Челебија (тур. İsa Çelebi; 1380 — 1406) је био син султана Бајазита I (1389—1403) и владар дела Отоманске империје (1402—1403), током грађанског рата који уследио након Ангорске битке 1402. године.

Он је после битке завладао Бурсом и околином 1402. године, али га је брат Муса, у име њиховог брата Мехмеда потиснуо са тих поседа. Иса је потом побегао прво код Византинаца у Цариград, а затим код свог преосталог брата Сулејмана, који је владао европским делом Бајазитове државе. Они су му пружили војну подршку и он је 1404. године на челу велике војске прешао у Малу Азију. Његов циљ је био да потисне Мехмеда и поврати Бурсу, али је поражен у борби са њим. Његова даља судбина није позната, а сматра се да је током те или наредних година изгубио живот

Краљевина Угарска (1000—1526)

Краљевина Угарска (лат. Regnum Hungariae) је у раздобљу од 1000. до 1526. године била једна од најзначајнијих средњовековних држава у Средњој Европи. Настала је прерастањем првобитне мађарске кнежевине у краљевину око 1000. године, а у свом средњовековном облику је постојала све до Мохачке битке (1526). Обухватала је Панонску низију а повремено се ширила и на суседне области.

Моравска Србија

Моравска Србија је термин који се користи у историји за српску феудалну државу која се самостално развила у долини три Мораве (Велике, Западне и Јужне) под кнезом Лазаром (1371—1389) после смрти последњег српског цара Уроша (1355—1371) и која је под Лазаревим сином Стефаном (кнез 1389—1402, деспот 1402—1427) 1402. године, после битке код Ангоре, прерасла у Српску деспотовину.

Муса Челебија

Муса Челебија (тур. Musa Çelebi; 1388—05.07. 1413) је био син султана Бајазита I и владар дела Османског царства (1410—1413), током грађанског рата који уследио након Ангорске битке 1402. године. Током своје борбе он се у почетку ослањао на подршку деспота Стефана Лазаревића, да би касније између њих дошло до отвореног сукоба, који је довео до неколико његових упада у Србију. По његовом наређењу су почетком јула 1410. године погубљени Вук Лазаревић и Лазар Бранковић, а касније је покушао да ликвидира и Ђурђа Бранковића, али је он успео да се спасе.

Византијски извори га описују као антихришћански настројеног и човека озлоглашеног по окрутности, док Дука наводи да разлози за његову опсаду Цариграда (1411—1412) леже у његовој верској острашћености и жељи да се Византинцима тј. владајућим Палеолозима освети због подстицања Тимур-Ленка да ликвидира његовог оца Бајазита, у марту 1403. године.

Оливера Лазаревић

Оливера Лазаревић (око 1373. — после 1444.) била је најмлађа кћи кнеза Лазара Хребељановића и кнегиње Милице. У својој младости она је провела дванаест година (1390—1402) у харему османског султана Бајазита I, као залог миру између породице Лазаревића и Османског царства, a једно време и у заробљеништву монголског емира Тамерлана, као заточеница несрећних околности након Ангорске битке 1402. године.

Списак ратова у којима је Србија учествовала

Ова листа садржи ратове у којима је Србија учествовала кроз своју историју.

Стефан Лазаревић

Стефан Лазаревић (Крушевачки Град, 1377. — Главица код Младеновца, село Марковац, заселак Црквине, 19. јул 1427), познат и као Стеван Високи, био је син кнеза Лазара који је са титулама кнеза (1389–1402) и деспота (1402–1427) владао Србијом. У своје време је важио за једног од најбољих витезова и војсковођа, а његова књижевна дела га чине једним од највећих српских књижевника у средњем веку.

Након очеве погибије у Косовском боју 1389. године, као малолетан је дошао на власт и уз помоћ мајке Милице Хребељановић је владао до свог пунолетства 1393. године.

Као османски вазал, млади Стефан је предводио српске помоћне одреде у биткама на Ровинама, код Никопоља и Ангоре. После битке код Ангоре је од Византинаца у Цариграду добио звање деспота (1402), а крајем 1403. или почетком 1404. године, ступио је у вазалне односе и са угарским краљем Жигмундом од кога је добио Мачву, Београд (у који 1405. године сместио своју престоницу), Голубац и друге поседе, а касније (1411) и Сребреницу.

После великог пораза код Ангоре, отпочео је грађански рат у Османској царевини, али и сукоби међу српском властелом, прво између Лазаревића и Бранковића, а потом и између самог Стефана и његовог млађег брата Вука. Сукоби у Србији су се окончали 1412. године измирењем Стефана и његовог сестрића Ђурђа, док је као победник из борби међу Османлијама изашао 1413. године Мехмед I, захваљујући српској помоћи, након чега је, за Србију, уследио период мира. После смрти свог сестрића Балше III Балшића, наследио је Зету, око чијих приморских градова је водио рат против Млечана. Пошто није имао деце, Стефан је на сабору у рудничкој Сребрници 1426. године именовао свог сестрића Ђурђа за наследника.

На унутрашњем плану, он је сломио отпор властеле, а периоде мира је искористио за снажење Србије у политичком, економском, културном и војном погледу. Он је 29. јануара 1412. године објавио „Законик о рудницима“, са посебним делом којим се уређује живот у, тада највећем руднику на Балкану, Новом Брду. Тиме је додатно појачао развој рударства, које је било главна привредна грана тадашње Србије, тако да је крајем његове владавине Србија била један од највећих произвођача сребра у Европи. На пољу архитектуре, наставља се развој Моравског стила, који је започео у доба његовог оца градњом Раванице и Лазарице.

Био је велики покровитељ уметности и културе пружајући подршку и уточиште како ученим људима из Србије, тако и избеглицама из околних земаља које су заузеле Османлије. Поред тога, он је и сам био писац, а његово најзначајније дело је „Слово љубве“ које се одликује ренесансним цртама. Поред књижевног стваралаштва самог деспота, у овом периоду се, између осталих, јављају Константин Философ и Григорије Цамблак, а развија се и богата преписивачка делатност ( Ресавска преписивачка школа).

Сулејман Челебија

Сулејман Челебија (тур. Süleyman Çelebi; 1377—17.02. 1411) је био први син султана Бајазита I (1389—1403) и владар дела Османског царства (1402—1411), током Грађанског рата који уследио након Ангорске битке 1402. године. У истом периоду је подржавао Бранковиће и Вука Лазаревића у борби против деспота Стефана Лазаревића (кнез 1389 — 1402, деспот 1402—1427).

Према наводима савременика, Сулејман је био познат по својој љубави према пићу и разврату, а сматра се да је гајио неку врсту наклоности према хришћанству, што су му поједини муслимански саплеменици замерали. Византијски хроничари га карактеришу као храброг војника (Халкокондил), али и као нежног, простодушног, саосећајног и великодушног човека (Дука).

Хронологија историје Византије

Следи хронологија важнијих догађаја у историји Источног римског царства.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.