Библија

Библија или Свето писмо од Грчки језик грчке речи τὰ βιβλία [tà biblía] у значењу „књиге“, множина именице βιβλιον [biblion] — „књига“, која је деминутив од βίβλος [bíblos] — „књига“, именице која је изведена из речи βυβλος [byblos] са значењем „папирус“, од назива феничанског града Библос, познатог по производњи папируса) назив је за хебрејску Библију (хебр. תַּנַ"ךְТанах) и хришћанску коју чине Стари завет и Нови завет.[1] Са процењеном укупном продајом од преко 5 милијарди примерака, сматра се да је ово најутицајнија и најпродаванија књига свих времена.[2][3][4][5]

Аутографи библијских књига не постоје, него многобројни њихови преписи, тзв. текстуални сведоци. Служећи се њима, библијска наука настоји приредити што поузданији библијски текст, тзв. критичко издање Библије.

Biblija - sveto pismo
Библија Старог и Новог Завета.

Етимологија

Реч Библија води порекло од латинске речи biblia, и касније од грчке речи τὰ βιβλία [tà biblía], која се преводи као „књиге“. У средњем веку, католичка Библија је називана само Света књига, док се код православаца учврстио назив Свето писмо.

Хебрејска Библија

Хебрејска Библија (хебр. תַּנַ"ךְТанах) је канонизована на сабору у Јамнији око 90. п. н. е. и чине је 24 књиге подељене у три основне групе:

Све књиге су написане на хебрејском језику, осим делова Јездре и Данила, те неколико речи у Књизи постања и у Јеремији писаних арамејским. Ова хебрејска Библија је касније названа Масоретски текст, по учењацима масоретима који су се бавили преписивањем и редиговањем ових светих списа у периоду између 900. и 600. п. н. е. Очување библијског текста био је задатак преписивача (хебрејски софер: писац) који су установили предају читања Библије. Будући да хебрејски језик изворно не пише самогласнике, у препису су после додавани знакови за самогласнике (масоретски текст).

Јеврејско предање сматра јеврејске (свете) списе објављеном „речју Божјом“ и учење о путу послушности Богу свог народа, Израиља. Главни ауторитет се приписује Тори (науку, учењу, закону), други ауторитет збирци Неви'им (Пророци), а трећи ауторитет збирци познатој као Кетувим (Списи). Прва два дела јеврејских светих списа вероватно су се јавила у данашњем облику до позног 4. века п. н. е., али је њихов садржај остао променљив све до краја 1. века п. н. е.

Грчки превод јеврејских светих списа познат као (Септуагинта), сачињен за потребе јеврејске заједнице у Александрији у. 3. веку п. н. е., садржао је додатне списе, један број апокрифних списа, које су рабини из Јамније на крају искључили из свог канона, а које је првобитна хришћанска црква, која је користила грчки језик, укључила као део Старог завета. Према јеврејском предању, пророштва су престала око 400. п. н. е., тако да после тог времена више не може бити нових списа.

Насупрот томе, хришћани су тврдили да су се пророштва наставила и да су списи, који ће коначно постати Нови завет, такође Богом надахнути. Утицај јеврејске Библије осећа се не само у јеврејској традицији него је он исто тако незаобилазан историјски, културни и идејни оквир Новог завета и хришћанске традиције. Библијски поглед на свет прожима како западну тако и источну, православну културу. У оквиру јудаизма тврди се да је Тора откривење Божије свом народу. Јеврејско Свето писмо ставља давање Торе, образовање Израиља као народа који је у савезу с Богом, задобијање обећане земље и историју Израиљског царства у контекст стварања света и контекст свеопште људске историје.

Верује се да су заповести Торе, усменим предањем протумачене и примењене на измењене услове, откривена норма покоравања савезу и да су замишљене да посвете целокупно постојање јединке и заједнице. Етички и религиозни прописи су исто толико брига појединца и породице колико и заједнице сакупљене у синагоги за Шабат или за празнике литургијске године. Богослужење у синагоги је усредсређено на Свето писмо или изводе из Светог писма и углавном се састоји од тога. Тора и Пророци се читају и тумаче. Избори из Списа се читају као пригодни за празнике. Шема и благослови су узети из Библије. Псалми се читају и певају, а индивидуалне и здружене молитве изведене су из библијских текстова. Псалми, који изазивају читав спектар религиозних емоција, сачињавају основни молитвеник.

Хришћанска Библија

Идеја о хришћанској Библији као Новом завету проистекла је из ранохришћанских текстова који су у Христу видели посредника у новом савезу са Богом. Хришћанска Библија, односно Нови завет, садржи 27 списа. Ти списи се могу поделити на 4 врсте религијских текстова:

  • четири јеванђеља,
  • једна рана црквена повест,
  • двадесет и једна посланица,
  • једна апокалипса

Библија, или Свето писмо, код хришћана означава збирку светих списа који се деле на књиге Старог завета и Новог завета.

Православна црква уврстила је у Стари завет 39 књига. Према канону Римокатоличке цркве, Стари завет садржи 46 књига, јер обухвата, поред 39 протоканонских, и седам девтероканонских књига (протестанти их називају апокрифним):

  • Јудита,
  • Товија,
  • Варух,
  • Премудрости Соломонове,
  • Премудрости Сирахове,
  • 1. и 2. Макавејска.

Свети Атанасије Велики у 39. ускршњој посланици (Пидалион, стр. 768-770), дели старозаветне књиге у две групе: канонске, 22 књиге по јеврејским словима азбуке, али у стварности 39, и анагиноскомене, дакле корисне и добре за читање, њих десет.

Канонске старозаветне књиге су: Постање, Излазак, Левитска, Бројеви, Поновљени Закон, Исуса Навина, Судије, Рута, 1. и 2. Књига Самуилова, 1. и 2. Књига о царевима, 1. и 2. Књига Дневника, Јездра, Јестира, Јов, Псалми, Приче Соломонове, Проповедник, Песма над песмама, Исаија, Јеремија, Језекиљ, Данило, Плач Јеремијин, Осија, Јоил, Амос, Авдије, Јона, Михеј, Наум, Авакум, Софоније, Агеј, Захарија и Малахија.

Књиге „анагиноскомене“ - добре за читање (назване у XVI веку на Западу девтероканонским, зато што је њихово уношење у канон Западне цркве, поред „протоканонских књига“, било стављено на дискусију), укључене су у библијски канон од најстаријих времена (канон Светог Атанасија Великог), и то су следеће; Јудита, Товија, 3. Јездрина (Јездра у Септуагинти), Варух, Посланица Јеремијина, Премудрости Соломонове, Премудрости Сирахове, 1, 2, и 3. Макавејска.

Bible sr
Једна хришћанска Библија

У првим вековима кружиле су многе књиге - било апокрифне, било аутентичне, веома цењене од хришћана - које Црква на крају није унела у новозаветни канон. Откривење Јованово је прихваћено у канон са извесним избегавањем. Осамдесет пети Апостолски канон не помиње Откривење, али заузврат препоручује две Посланице Коринћанима од Климента Римског и Учење Дванаесторице Апостола (одбачено на Шестом васељенском сабору, канон 2, на основу тога што су га користили неки јеретици); то исто чини и Лаодикијски сабор (60. канон) и Свети Кирило Јерусалимски. Прихвата га Свети Атанасије Велики, који спомиње и Јермин Пастир (као и Свети Максим Исповедник), а такође и Картагински сабор (канон 30), који у исто време препоручује Житија Светих (канон 54) и, на крају, Дионисије Ареопагит. Под утицајем катихетских школа у Сирији и Палестини, Откривење се није употребљавало у литургијској пракси, мада га је ипак на крају александријска школа ставила у канон.

Римокатоличка црква је тек 1546. године, на противреформаторском сабору у Тренту, укључила у канон свих 27 књига Новог завета. Том приликом је Јеронимов латински превод Библије, познатији као Вулгата прихваћен као званична, пуноправна верзија католичког Светог писма.

Библија је (нарочито) почела да се шири светом у 16. веку, и данас је, у целини или делимично, преведена на преко хиљаду пет стотина језика. Библија је изазвала дивљење, мање или веће, релативно признање или прихватање припадника других верских традиција, али уопште узев, она је као и други свети списи света по свом сопственом традиционалном карактеру једино за припаднике одговарајуће вере.

Преводи Библије код Јужних Словена

Тзв. „Изборно јеванђеље“ и Апостол превели су са грчког на црквенословенски браћа Ћирило и Методије, у 9. веку, пред полазак у Моравску на проповедање хришћанства, a друге делове Новог завета и Стари завет биће да су превели они и њихови ученици. Књиге Старог завета превео је на српски језик Ђуро Даничић (1865), a Новог завета Вук Караџић (1847). Вук је свој превод ревидирао 1857, a у Даничићевој редакцији изашао је 1864, 1867, 1868, 1870, 1871. И пре Вука било је превода Новог завета, као Атанасија Стојковића (1830. и 1834). У новије време треба споменути превод целог Светог писма Луја Бакотића 1933. (штампан латиницом), a Новог завета др. Димитрија Стефановића (1934), др. Емилијана Чарнића (1973), док је Синодална комисија објавила превод Новог завета, који је Свети архијерејски синод издао у сарадњи са Библијским друштвом као званични превод 1984. године. Исправљени превод штампан је 1990. године. Библијско друштво је објавило Четворојеванђеље у „динамичном“ преводу Александра Бирвиша 1986. г. a II издање 1987. године. У богослужбеној употреби Српске цркве је Јеванђелистар, у издању Браничевске епархије (1975. и 1977). 2006. године објављено је излажење савременог превода Нови Свет на српском језику који су превели и издали Јеховини сведоци. Овај превод је од свог првог издања на енглеском језику добио многе позитивне критике.

Код Хрвата, поред првог сачуваног превода целе Библије Бартола Кашића (1622—37) који је остао у рукопису, и превода Матије Петра Катанчића (1831), целу Библију су превели И. М. Шкарић (Беч 1858-61), И. Е. Шарић (Сарајево 1941-42). Нови завет су превели Ј. Штадлер (Сарајево 1895-1904), др. Ф. Загода (1925), Љ. Рупчић (Сарајево 1961), Б. Дуда (Загреб 1962). Врхунски подвиг је издање издавачке куће „Стварност“ 1968. године који је и са језичке тачке беспрекоран, а у његовој изради суделовали су најпознатији хрватски библичари, писци и лингвисти, као што су Јуре Каштелан, Бонавентура Дуда, Јерко Фућак и Томислав Ладан. Ту су затим преводи Новог завета Б. Дуда - Ј. Фућак (Загреб 1973), Грацијан Распудић (Мостар 1987).

Први словеначки превод Новог завета дао је Примож Трубар (1557—1582). Такође је протестантски теолог Јуриј Далматин штампао целу Библију у Витенбергу 1584. Овим преводом је поправио језик првих словеначких писаца и поставио узор књижевног превода. Његов превод Библије је најзначајнији књижевни догађај пре појаве Прешернових дела. Ј. Јапељ и Б. Кумердеј издају Нови завет (1784—86). Целу Библију штампа A. Волф (Љубљана 1885-59). Нови завет превели су и Ј. Зиданшек (1918), фр. Јере, Гр. Печјак и A. Сној (1926—29). Цело Свето писмо издали су М. Славич и Фр. Јере (1960—66), a Нови завет Фр. Јере, Гр. Печјак и A. Сној (1961). - Франце Розман превео је четири јеванђеља (Љубљана, 1979). Нови завет - јубиларни превод поводом 400-годишњице Далматинове Библије (1984) (увод и примедбе преузете са француског екуменског издања) издао је Надбискупски ординаријат у Љубљани у сарадњи са Библијским друштвом, као и екуменско издање целе Библије (1975). - Стеван Кузмич дао је Нови завет, a Шандор Терплан Псалме 1528. г. (јубиларно издање 1928. г.) на прекомурском дијалекту.

Македонци су добили Нови завет 1967. a цело Свето писмо (са девтероканонским књигама) 1990. године, a такође у издању Библијског друштва. Стручна анализа овог превода још није урађена да би се установило у коликој мери се овај превод ослања на српски превод Светог писма.

У скорије време начињено је још превода на језике словенских народа, укључујући и српски, хрватски, словеначки и македонски. Нпр. на српском и хрватском језику већ неколико деценија је доступан превод др. Лује Бакотића. Ово је превод који је много разумљивији за савременог читаоца јер се служи савременим речником. Осим тога, садржи корисне референце за проучавање и упоређивање библијског текста.

Види још

Референце

  1. ^ Miller & Huber2003, стр. 21.
  2. ^ Biema, David (22. 3. 2007). „The Case For Teaching The Bible”. Time Magazine. Приступљено 11. 8. 2018. »Simply put, the Bible is the most influential book of all-time... The Bible has done more to shape literature, history, entertainment, and culture than any book ever written. Its influence on world history is unparalleled, and shows no signs of abating. Even pop culture is deeply influenced by the Bible.«
  3. ^ „Best selling book of non-fiction”. Guinness World Records. Приступљено 9. 12. 2015.
  4. ^ Ryken, Leland. „How We Got the Best-Selling Book of All Time”. The Wall Street Journal. Приступљено 9. 12. 2015.
  5. ^ „The Bible tops 'most influential' book survey”. BBC. 13. 11. 2014. Приступљено 11. 8. 2018.

Литература

  • Miller, Stephen; Huber, Robert (2003). The Bible: the making and impact on the Bible a history. England: Lion Hudson. стр. 21. ISBN 978-0-7459-5176-8.
  • Џејмс Бернштајн: Шта је било прво Црква или Нови завет?
  • Bruce, Frederick (1988). The Canon of Scripture. Downers Grove, Illinois: IVP Academic. стр. 214. ISBN 978-0-8308-1258-5.
  • De Hamel, Christopher (1992). Medieval Craftsmen: Scribes and Illuminations. Buffalo: University of Toronto.
  • Henshaw, T. (1963). The Writings: The Third Division of the Old Testament Canon. George Allen & Unwin Ltd.
  • Riches, John (2000). The Bible: A Very Short Introduction. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-285343-1.
  • Wright, N.T. (2005). The Last Word: Scripture and the Authority of God – Getting Beyond the Bible Wars. HarperCollins. ISBN 978-0-06-087261-8.
  • Anderson, Bernhard W. Understanding the Old Testament. ISBN 978-0-13-948399-8..
  • Asimov, Isaac. Asimov's Guide to the Bible. New York: Avenel Books.1981. ISBN 978-0-517-34582-5..
  • Berlin, Adele, Marc Zvi Brettler and Michael Fishbane. The Jewish Study Bible. Oxford University Press.2003. ISBN 978-0-19-529751-5..
  • Bible, Authorized Version. The New Cambridge Paragraph Bible, with the Apocrypha, King James Version, ed. by David Norton. Cambridge, Eng.: Cambridge University Press, N.B.: This is a critically reconstructed text of the Authorized "King James" Bible with its entire contents (including all of its marginalia, fore-matter, the Apocrypha, etc.), as close to the original translators' intentions and wording as possible at the time of this edition, with spelling modernized according to current Commonwealth usage. 2005. ISBN 978-0-521-84386-7.
  • Brown, Raymond E., Joseph A. Fitzmyer, and Roland E. Murphy, eds. The New Jerome Biblical Commentary. New Jersey: Prentice Hall.1990. ISBN 978-0-13-614934-7..
  • Finkelstein, Israel; Silberman, Neil Asher (август 2002). „Review: "The Bible Unearthed": A Rejoinder”. Bulletin of the American Schools of Oriental Research. 327: 63—73. JSTOR 1357859.
  • Herzog, Ze'ev (29. 10. 1999). „Deconstructing the walls of Jericho”. Ha'aretz. Архивирано из оригинала на датум 21. 12. 2008.
  • Dever, William G. (2007). „Losing Faith: Who Did and Who Didn't, How Scholarship Affects Scholars” (PDF). Biblical Archaeology Review. 33 (2): 54.
  • Ehrman, Bart D. Misquoting Jesus: The Story Behind Who Changed the Bible and Why. New York: HarperSanFrancisco.2005. ISBN 978-0-06-073817-4..
  • Head, Tom (2005). The Absolute Beginner's Guide to the Bible. Indianapolis: Que Publishing. ISBN 978-0-7897-3419-8.
  • Hoffman, Joel M. In the Beginning: A Short History of the Hebrew Language. New York University Press.2004. ISBN 978-0-8147-3690-6.
  • Hotchkiss, Gregory K. The Middle Way: Reflections on Scripture and Tradition, in series, Reformed Episcopal Pamphlets, no. 3. Media, Penn.: Reformed Episcopal Publication Society, 1985. 27 p. N.B.: Place of publication also given as Philadelphia, Penn.; the approach to the issue is from an evangelical Anglican (Reformed Episcopal Church) orientation.
  • Lienhard, Joseph T. The Bible, The Church, and Authority. Collegeville, Minnesota. Liturgical Press.1995..
  • Lindsell, Harold. The Battle for the Bible. Zondervan Publishing House. 1978. ISBN 978-0-310-27681-4.
  • Masalha, Nur, The Bible and Zionism: Invented Traditions, Archaeology and Post-Colonialism in Palestine-Israel. London: Zed Books.2007..
  • McDonald, Lee M. and Sanders, James A., eds. The Canon Debate. Hendrickson Publishers (1 January 2002). 662p. ISBN 978-1-56563-517-3.. ISBN 978-1565635173.
  • Miller, John W. The Origins of the Bible: Rethinking Canon History. Mahwah, New Jersey. Paulist Press.1994. ISBN 978-0-8091-3522-6..
  • Roper, J.C., Bp., et al.. The Bible. Toronto: Musson Book Co., 1924. In series, "The Layman's Library of Practical Religion, Church of England in Canada", vol. 4. N.B.: Series statement given here in the more extended form of it on the book's front cover.
  • Siku. The Manga Bible: From Genesis to Revelation. Galilee Trade (15 January 2008). 224p. ISBN 978-0-385-52431-5.. ISBN 978-0385524315.
  • Taylor, Hawley O. "Mathematics and Prophecy." Modern Science and Christian Faith. Wheaton: Van Kampen.1948. стр. 175.–83.
  • Wycliffe Bible Encyclopedia, s.vv. "Book of Ezekiel", p. 580 and "prophecy", p. 1410. Chicago: Moody Bible Press.1986..

Спољашње везе

Samarija

Samarija ili Šomron (hebrejski: שומרון, moderni: Šoməron, tiberijski: Šōmərôn; grčki: Σαμάρεια, Samáreia; arapski: سامريّون, Sāmariyyūn ili السامرة, as-Samarah, takođe poznata kao جبال نابلس, Jibal Nablus) je izraz za brdsko područje koje odgovara sjeverozapadnom dijelu Erec Izraela.

Ime je dobila po drevnom gradu koji je bio prijestolnica Kraljevstva Izrael.

Јахве

Јахве (хебр. יהוה‎) био је национални бог Краљевства Изреал и Јудеја. Тачно поријекло назива је спорно, иако сеже из раног гвозденог доба, па чак и касног бронзаног: назив се у почетку користио као епитет бога Ела, врховног божанства Кананске религије током бронзаног доба, али најраније вјеродостојно помињање је у египатским текстовима који га смјештају међу номаде из јужне Трансјорданије.У најстаријим библијским текстовима Јахве је типични древни блискоисточни „божији ратник“ који води небеску војску против непријатеља Израела; касније је постао главно бог Краљевства Израел и Јудеја, а краљевски суд и храм промовишу Јахвеа као бога цијелог космоса, који посједује све позитивне особине претходно приписиване другим боговима и божанствима.

Пред крај Вавилонског ропства (6. вијек п. н. е.), само постојање других богова је негирано, а Јахве је проглашен творцем космоса и истинским богом цијелог свијета.

Апостол Тадеј

Јуда Тадеј (грч. Θαδδαίος) био је један од дванаесторице Апостола Христових, брат Јакова Праведног, познат и под именом Јуда Јаковљев и Левеј Тадеј.

Његов отац Јосиф дрводеља имао је четири сина: Јакова, Јосију, Симона и Јуду. Овај Јуда назива се понекад Јуда Јаковљев, по знаменитијем од себе брату своме Јакову. Своју посланицу свети Јуда почиње овако: „Јуда слуга Исуса Христа, брат Јаковљев“ (Јд 1,1). И ако се и он могао назвати братом Господњим колико и Јаков, он то није чинио из смирења и стида, јер у почетку није веровао у проповеди Исуса Христа.

Проповедао је Јеванђеље по Јудеји, Самарији, Галилеји, Идумеји, Сирији, Арабији, Месопотамији и Јерменији. У Едеси, допунио је проповед другога Тадеја. Када проповедаше у пределима око Арарата, би ухваћен од незнабожаца, распет на крст и стрелама убијен, да вечно царује у Царству Христовом.

Велики део овог текста је преузет из охридског пролога светог владике Николаја Велимировића. Он не подлеже ауторским правима

Апостол Тома

Апостол Тома, познат и као Јуда Тома , Јуда Близанац или Томаш, био је један од дванаесторице Христових апостола. У народу познат као ”неверни Тома” због одбијања да поверује у васкрсење Исуса Христа. Према Новом завету, када се Христ појавио пред њим и понудио му да опипа ране, Тома је узвикнуо речи по којима је упамћен: ”Господ мој, и Бог мој!”

Био је једини апостол за кога се верује да је проповедао изван граница тадашњег Римског царства. Познат је као апостол Персије (Иран) и Индије. У Сиријској оријентално-православној цркви, Тома је познат као Исусов брат који је утемељио цркве на Истоку, посебно у Едеси. Иначе постојало је распрострањено предање у раном хришћанству да је Исус имао брата близанца, по имену Јуда Тома Дидимос.Апостолу Томи се приписује ауторство неканонског Јеванђеља по Томи.Манастир Томић му је посвећен.

Исус Навин

Исус Навин или Јошуа (хебр. יְהוֹשֻׁעַ, грч. Ἰησοῦς, арап. يشع بن نون у преводу Библије на српски, Исус Навин), је у Библији био вођа јеврејског народа после смрти Мојсија. Једини он и Халев ушли су у Обећану земљу са неколико стотина хиљада Јевреја, који су са Мојсијем изашли из Мисира.

О њему се говори у књигама Излазак, Бројеви и Књига Исуса Навина. Према Библији, носио је име Осија, и био је син Нунов, из племена Ефрајимова, али га је Мојсије назвао Јошуа/Исус (Навин) (Бројеви 13:16) и то је име по којем је познат. Рођен је у Египту пре егзодуса, вероватно исте година као и Халев.

Он је био један од дванаест ухода Израиља које је послао Мојсије да истражују Ханан. (Бројеви 13:1-16) После смрти Мојсија, он је довео Израиљска племена у освајање Ханана.

Муслимани, такође, поштују Јошуу. Шиити верују да је један од пророка имама.

Према библијском предању, живео је укупно 110 година.

Канон Светог писма

Свето писмо - Библија, је опште име за свете списе хришћанске цркве. Реч Библија настала је од грчке речи „библиа” што значи „књиге”, односно „библион” што значи „свитак, односно мала књига, књижица” (Лука 4,17). Ова реч, опет, настала је од друге грчке речи која је означавала род биљке папирус, који је употребљаван за писање.

Свето писмо се састоји од Старога и Новога завета. У Старом завету има тридесет и девет књига а двадесет и седам у Новом завету, тако да укупно има шездесет и шест књига. Стари завет је у оригиналу на арамејском и јеврејском, а Нови завет на грчком језику.

Реч „канон” је грчка реч пореклом из хебрејског ("кане") и асирског језика ("кану"), која је значила одређену меру. Грчки и латински црквени оци су под каноном прво подразумевали библијски закон у општем смислу речи, затим начела вере, црквену доктрину, списак или листу, садржај књиге, хронолошку табелу и слично. Међутим, у смислу у којем се употребљава данас, први пут је ова реч употребљена у тексту “Декрети Никејског сабора” за који се верује да га је написао Атанасије око 352. године, јер је он, као секретар епископа Александра, писао све одлуке и црквене декрете. Атанасије је касније и сам постао епископ и знатно је утицао на одређивање канона Светога писма. Многи каснији сабори преузели су овај израз, па тако настаје и јус каноникум (иус цаноницум) - канонско право, односно црквено право.

Канон је списак и редослед Светих писама Старога и Новога завета.

Књиге Светог писма

Књиге Светог писма су наведене различитим редоследом у канонима Православне цркве, Римокатоличке, протестантске, итд. Упоредна табела књига дата је и за Стари и за Нови завет.

Леа

Леа или Лија (хебр. לֵאָה) је по Библији пророчица и жена пророка Јакова, једног од три велика јеврејска патријарха. Била је кћерка Лабана и старија сестра Рахиле.

У Књизи постања 29 пише да је Јаков толико заволео Леину сестру Рахилу да је пристао да код оца девојака ради седам година како би је оженио. Прве брачне ноћи отац је Јакову уместо Рахиле дао Леу, објаснивши да је код њих обичај да се најпре уда старија кћерка. Јаков је касније узео и Рахилу за жену, коју је волео више од Лее, након што је пристао да још седам година ради код оца девојака. Између Лее и Рахиле постојало је супарништво.

Видевши да Леа није вољена, Бог ју је учинио плодном. Леа је са Јаковом добила шест сина и једну кћерку. То су Рувен, Леви, Јуда, Исахар, Симон, Зевулон и Дина. Умрла је нешто пре Јакова и Јаков ју је према Књизи постања 49 сахранио у пећини где је и сам желео да буде сахрањен. Верници верују да је у питању Пећина патријараха (пећина у Макпели) у Хеброну. Тамо се налазе и гробови Аврама, Саре, Исака и Ребеке.

Мирјам (библија)

Мирјам (хебр. מרים), јеврејска пророчица, била је ћерка Амрамова и сестра Арона и Мојсија (Исх.15: 20).

По први пут се помиње у причи о Мојсијевом детињству. Када је Мојсијева мајка, по окрутним наредбама фараона била приморана да га у колевци остави да плови низ реку Нил, најстарија ћерка, Мирјам, посматрала је то издалека, и видела такође када је колевку са бебом извукла из воде фараонова ћерка. (Исх.2 :1-9).

О животу Мирјам у Светом писму се говори мало. Након чудесног прелазак Јевреја преко Црвеног мора пророчица Мирјам певала је химну Господу, предводећи хор и игру жена (Исх.15: 20, 21).

Њен пророчки дар као и дар Арона, цењен је мање од пророчког дара Мојсија (Цхис.12 :5-8). Ипак, она је, заједно са Мојсијем и Ароном, Духом Божијим водила Јевреје током њиховог лутања у пустињи (Мих.6: 4).

Мирјам је умрла у 40-ог дана након Изласка Јевреја из Египта на месту Кадеша, где је и сахрањена (Цхис.20: 1).

Нови завет

Нови завет је хришћански назив за збирку списа које хришћани сматрају светим. То је нови савез Исуса кога хришћани сматрају Христом са људима. Хришћани верују да су збивања и загонетке Старог завета добили у њему своју одгонетку и пуноћу.

У светом писму Новог завета јеванђелисти су описали догађаје од рођења Исуса Христа, па све до његовог васкрсења из мртвих и вазнесења. Описан је и силазак Светог духа на прве Христове ученике, апостоле и њихово проповедање његовог имена и науке. У њима је указано и на све оно што ће се догодити до другог доласка Христовог и страшног суда.

Књиге Новог завета се састоје из четири јеванђеља (гр. евангелион - добра вест или блага вест), неколицине апостолских писама и других дела.

Нови завет је на српски превео Вук Стефановић Караџић 1819. године и објавио га 1847. године у Бечу, под насловом Нови завјет Господа нашега Исуса Христа.

Псалми

Псалми (хеб. תְהִלִּים Техилим - „хвале“) представљају једну од књига хебрејског Танаха, односно хришћанског Старог завета. У исламској традицији се ова књига поштује под називом зебур.

Псалми су молитве у стиховима. Већину од њих је Давид испевао кад је био радостан или тужан. Има 150 псалама. У некима од псалама Давид се каје за своје грехе, у другима слави Бога, у трећима прориче долазак Спаситеља света. Тако у једноме од њих описујући, као да гледа, Његову лепоту каже: „Ти си најлепши међу синовима људским, благодат тече из уста Твојих“. Псалми су били кроз векове, па и данас, најомиљеније молитве хришћана и Књига која потреса и буди из духовне учмалости најокамењеније срце људско.

Сара

Сара (хебр. ‏שָׂרָה‏‎‎ – Сара; арап. سارا или سارة – Сара) је била Аврамова жена и полусестра и Исакова мајка, описана у Библији и Курану. Њено првобитно име је било Сарај. По Књизи постања, Бог је промјенио њено име у Сара као дио споразума када је Хагара родила Аврамовог првог сина, Измаела.

Хебрејско име Сара означава жену високог положаја и може се превести као принцеза или племкиња.

Света земља

Света земља је првенствено верско значење за простор који данас политички и географски називамо Израел и Палестина, а у ширем значењу и делове суседних простора (Либан, Сирија, Синај). Овај простор је кроз историју мењао називе од Ханан, Палестина, Јудеја, Обећана земља, Ерец Израел... и има историју дугу од 3.500 година.

У Светој земљи постоји око 3.500 историјских или светих места. Ту се налазе најсветија места хришћана, јевреја и муслимана.

Стари завет

Стари завет је хришћански назив за збирку светих списа које Јевреји називају Танах. Састоји се од књига закона, историје, пророштва и песама. За хришћане, Стари завет чини први део Светог писма (други део чини Нови завет). Временом је хришћански Стари завет стекао извесне разлике у односу на јеврејски танах.

За јудаизам, збирка светих књига Танаха на хебрејском језику је уобличена још у 5. веку п. н. е. Рана хришћанска црква користила је грчки превод из 2. века п. н. е, који је укључивао и списе којих нема у јеврејском канону. Јероним је сумњао у аутентичност тих књига, али су оне тек протестантском реформацијом одвојене од Старог завета. Православни и римокатолици их зову девтероканонским, а протестанти апокрифним књигама.

Страшни суд

Судњи дан или страшни суд у есхатолошким религијама представља веровање у последњи и коначни суд који ће на крају историје бити изведен над људима, тако да раздвоји праведне од грешних, након чега ће праведни као награду задобити вечни живот а грешни коначну смрт као казну.

У хришћанству је учење о свеопштем васкрсењу, једно од основних догми. Између осталог, оно је саставни део Никејско-цариградског симбола вере сачуваног од Христових апостола.

Православни хришћани верују да ће Исус Христос судити свим народима, када дође у слави и сви свети анђели са њим (Матеј 25:31).

Схоластика

Схоластика (од грч. σχολεῖον — доколица; лат. schola — школа) средњовековна је хришћанска филозофија, упражњавана у црквеним и манастирским школама и раним европским универзитетима.

Филозофија је сматрана ,,слушкињом теологије јер није имала задатак да трага за истином, већ само да објасни и потврди осоновне верске догме садржане у Библији и другим црквеним књигама.

Иако се овај термин често користи за означавање доктринарних становишта за која се тврди да су била доминантна у средњем веку, схоластика, у ствари, има слободније и шире значење. Овај термин би се могао адекватније применити на један филозофски покрет својствен нарочито (иако не искључиво) средњовековним школама и универзитетима од 12. до раног 16. века, карактеристичан како по методу тако и по садржају. По методу, изразитим наглашавањем систематизовања знања и строгом употребом логике у проналажењу прихватљивог становишта међу супарничким ауторитетима; по садржају, сталним настојањем да се филозофско рационално расуђивање примени не само на логику, епистемологију, етику, природну науку и метафизику, него исто тако и на она основна хришћанска уверења која се не темеље на разуму, него на откривењу Светог писма.

Схоластика има посебан однос према теологији, јер поставља захтев да филозофија објасни верске догме и приведе човека разумевању објављених и прихваћених истина. Њен циљ није наћи истину, него схватити и оправдати већ предану, објављену истину. Аргументација се углавном позива на ауторитете традиције (Библија, свети оци, а посебно Аристотел, кога је називан Филозоф).

Уз сколастику се развија и мистика, која није усмерена на питање верске заједнице, већ настоји интуитивном спознајом појединца водити једности и љубави с богом.

Табернакл

Табернакл је шатор састанка, павиљон, сеница с ковчегом код старих Јевреја; код римокатолика, то је ковчег, повећа кутија у облику кућице у којој се чува монстранца, посуда са посвећеном хостијом; заштитни кров за кипове, олтаре, гробове и др. (Појављује се и израз табернакул, могуће да је настао од латинске речи taverna).

Хришћанство

Хришћанство (грч. χριστιανισμός, лат. christianitas) једна је од три највеће монотеистичке (једнобожачке) религије која је настала на простору некадашњег Римског царства током 1. вијека.

Основу хришћанског учења чине Стари и Нови завјет. Према хришћанском схватању, Стари завјет је васпитач, претходница и припрема за долазак Месије, обећаног спаситеља свијета. Нови је, пак, завјет испуњење старозавјетних пророштава и проповијед побједе над гријехом и смрћу, те обећање доласка Божјег царства и вјечног живота.

Први дио Новог завјета сачињавају четири јеванђеља која описују живот, чуда, проповиједи, смрт, васкрсење и вазнесење Исуса Христа, рођеног у Витлејему, у Галилеји. Хришћани заједно чине Христову цркву која, по Новом завјету Светог писма, представља Исусово тијело.

Хришћани вјерују да је Исус син Божији и Месија (Христос) за кога су пророци најавили да ће доћи на Земљу (Стари завјет) да спаси људе од смрти. За хришћане, Исус Христос је учитељ, модел за прави начин живота на Земљи, једно од три личности Бога, спасилац човјека, који је на крсту дао свој живот за све људе, да би се људи могли искупити за своје гријехе и на тај начин се спасити од смрти. Хришћани вјерују да је Исус васкрсао из мртвих, трећи дан по распећу, да се узнио на небо, и на тај начин побиједио смрт. Већина хришћана сматра да ће Исус поново доћи на Земљу, узети своју Цркву и судити свим људима (живима и мртвима) који су икада живјели на Земљи.

Исус Христос је проповиједао о будућем Божјем (небеском) царству и значају његовога боравка на Земљи. Многи поборници су га сматрали Месијом. Грчка ријеч Χριστός у преводу значи месија, па су тако прве Христове сљедбенике у Антиохији назвали хришћанима (χριστιανοί), именом које је остало до данас. Хришћанство је представљало прву универзалистичку религију, насупрот дотадашњим националним религијама, и проповиједало једнакост свих људи пред Богом: Јевреја, Грка, Римљана, сиромашних, богатих, жена, мушкараца. Због свега што је Исус проповиједао, а што је описано у четири јеванђеља (која су прве четири књиге Новога завјета), број Исусових ученика и сљедбеника брзо је растао, посебно међу простим људима.

Хришћани називају поруку Исуса Христа јеванђељем („добра вијест“) и тако се књиге гдје су записана Исусова проповиједања и живот, зову јеванђеља (четири јеванђеља у Новом завјету).

По поријеклу, хришћанство је сродно јудаизму, са којим има доста заједничких текстова. Хебрејска Библија, је у хришћанском контексту позната као Стари завјет. Хришћанство се сматра за Аврамску религију, заједно са јудаизмом и исламом. Најраније свједочанство о хришћанима и хришћанству налази се у Апостолским дјелима (једна од библијских књига Новога завјета) Дјела 11:26: „И они се цијелу годину састајаше са Црквом, и учаше многи народ; и најприје у Антиохији ученици бише названи хришћани.“

Догматске разлике, као и политичке прилике и разни интереси довели су до тога да је данас хришћанство раздијељено и разједињено. Међу великим бројем људи, који се изјашњавају као хришћани, многа хришћанска начела се данас не примјењују и не поштују. Велики број хришћана у разним деноминацијама свели су своје „хришћанство“ на неколико ритуала — обреда, којима присуствују неколико пута годишње (на црквене празнике).

Хришћанство је играло виталну улогу у обликовању Западне цивилизације, бар од 4. вијека нове ере. Данас, хришћанство представља територијално најраспрострањенију и бројчано највећу свјетску религију, са бројем вјерника који се креће у распону од 1,5 до 2,1 милијарде особа.

Шведски језик

Шведски језик (шведски: svenska , svenska språket) је језик којим говори приближно 9 милиона људи. Као посебан језик јавља се у VIII веку. Спада у групу германских језика, односно у подгрупу северногерманских језика. Званичан језик је у Шведској, Финској и у Европској унији. Шведски језик је најблискији данском и норвешком језику. Говорници ових језика се лако међусобно разумеју.

Шведски је језик са високим степеном стандардизације. Стандардни шведски се темељи на језику који се говори у главном граду Стокхолму.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.