Берлински конгрес

Берлински конгрес је био скуп изасланика тадашњих великих сила Немачке, Аустроугарске, Француске, Велике Британије, Италије, Русије и Турске, који је под председништвом Ота фон Бизмарка одржан од 13. јуна до 13. јула 1878. године у Берлину.

Конгрес је сазван ради ревизије Сан-стефанског мира (потписаног 3. марта 1878. године), којим је завршен Руско-турски рат. Према тим, претежно од стране Русије диктираним преговорима, Турска би изгубила велики део своје пређашње контроле над Балканом, а требало је да буде створена Велика Бугарска (ефективно руски сателит) која би укључила највећи део данашње Северне Македоније, те делове Србије до Ниша, Албаније и Грчке осим Халкидикија и Солуна. Босна и Херцеговина, иако под турским суверенитетом, добила би значајну аутономију. Овим споразумом је било предвиђено да Србија, Црна Гора и Румунија добију државну независност.

Против наглог пораста утицаја Русије у том региону су се највише бориле управо Аустроугарска и Велика Британија. Услед међународног притиска Русија је морала да попусти и Сан-Стефански мировни уговор је поништен, а преговори о територијалном уређењу Балкана су кренули из почетка. Пошто Немачка практично није морала да штити сопствене интересе на Балкану, при тим преговорима је Бизмарк могао да наступи као „релативно неутралан“ (позната је уосталом Бизмаркова изјава да Балкан „није вредан ни малог прста или костију једног померанског панцир-гренадира"[1]). У преговорима су учествовали само делегати великих сила, док су представници малих земаља покушавали да утичу на исход посредним путем. Србију је представљао Јован Ристић, изасланик кнеза Милана.

SanStefanoBalkan
Границе балканских држава 1878. године

Исход преговора је био Берлински мир 13. јула 1878. године. Он се састојао из признања Румуније, Србије и Црне Горе као суверених држава и Бугарске као аутономне кнежевине под отоманским суверенитетом (до 1908). Такође, према раније склопљеном Руско-британском споразуму, закљученом 30. маја 1878. године, територија Бугарске је око три пута умањена од оне предвиђене Сан-стефанским миром (одлучено је да заузима територије само северно од планине Балкан). Од остатка територије Велике Бугарске, створена је Источна Румелија под турском управом. Такође, Македонија је остала под турском влашћу. Низ других турских провинција је одвојен од Турске и или припојен другим државама, као Кипар који је додељен Великој Британији, Босна и Херцеговина Аустроугарској (Берлински конгрес 1878. - окупација, 1908. - анексија).

Србија је знатно проширена и добила је четири округа: нишки, пиротски, топлички и врањски, а као и друге земље које су стекле независност, требало да преузме на себе и један део турског државног дуга, али то није учињено јер током следећих година није постигнут договор о висини ове обавезе.

Моћ Турске у Европи и Азији је овим мировним уговором драстично ублажена. Утицај Русије је у корист Аустроугарске веома смањен што је повећало тензије између два царства. Уз то је, такво преуређење Балкана довело до нових напетости на том подручју.

Berliner kongress
Берлински конгрес, насликао Антон фон Вернер Напред у средини Ото фон Бизмарк

Ниш и новоослобођени крајеви од престанка турске власти до закључења Берлинског уговора

Берлински конгрес је заседао месец дана и завршио рад 13. јула 1878. Представници балканских слободних земаља: Румуније, Србије, Црне Горе и Грчке нису могли учествовати у раду Конгреса, али су добили право да, писменим путем, изнесу захтеве својих влада. Србију је у Берлину представљао њен министар спољних послова, бивши намесник, Јован Ристић.

Три су главна питања која је требало повољно решити за Србију: признање њене државне независности, територијално проширење и питање трибута Турској. Када се у току Конгреса расправљало о Србији, прво питање није представљало никакву тешкоћу: Србија је примљена у ред суверених држава Европе и призната јој независност; треће питање, на велико заузимање руске дипломатије, такође је повољно решено. Међутим, нове границе и територијално проширење Србије наишло је на велике тешкоће. Против захтева за Босном и Новопазарским санџаком - устала је Аустро-Угарска; против неослобођених крајева Старе Србије залагале су се Турска, Енглеска и Италија; а против припајања источних крајева - Русија која је заступала интересе Бугарске, свакако у духу ранијих схватања.

У међувремену, током пролећа 1878. године, једно време, због одлука Санстефанског уговора, држало се да ће се граница Србије одредити у непосредној околини Ниша, тј. код Беле Паланке. На тај начин Ниш, са својом казом, био би гранични крај према Бугарској. Међутим, српска влада се веома ангажовала да дипломатско-политичком акцијом, подупре не само оправданост својих државно-политичких захтева, већ и да се до краја заузме за народне молбе и петиције из нишког, врањског и пиротског подручја у којима се тражило да ти крајеви остану под Србијом као део њене националне територије. У Ниш тада долазе бројне депутације из свих крајева Санџака које изражавају лојалност српском кнезу, а ту се стиче и много избеглог народа са оних подручја Турске које је српска војска евакуисала још по закљученом примирју у Једрену, 31. јануара 1878. године. Из Ниша се тада, практично, руководи целокупном акцијом замене турске управе српском, посебно обезбеђењем новоослобођених предела југоисточне Србије. Ниш постаје центар тзв. Нишке управе која изводи прву управну организацију у условима националне слободе.

На Берлинском конгресу пошло се од ревизије постојећих основа Санстефанског уговора и у територијалним питањима везаним за разграничење Србије према Турској, односно и према новопројектованој Бугарској кнежевини. Српска влада заузимала се за то да цела територија бившег Нишког санџака - казе: нишка, прокупљанска, куршумлијска, лесковачка, врањска, пиротска и трнска, које је ослободила српска војска, остане у саставу Србије, док је Руска дипломатија била за то да већи део овог санџака, са Пиротом и Врањем припадне Бугарској. Са своје стране, српска влада износила је све разлоге о потреби да се читаво подручје Санџака, као јединствена целина, а пиротски и врањски крај и као етничко и национално подручје српског народа, придружи Кнежевини Србији, што је најзад и признато на Берлинском конгресу. Од некадашњег Нишког санџака, само је трнска каза и царибродски крај припао Бугарској.[2] Још одмах по предаји нишке тврђаве, 29.XII 1877. / 9.I 1878, 13.јануара у Ниш је дошао владин изасланик Лазар Протић као управитељ вароши и члан Управе нишке. Два дана касније, 15.I, према Закону о уређењу ослобођених предела, почело је организовање окружне, среске и општинске управе. Целокупна ослобођена територија била је подељена на седам управа: нишку, лесковачку, прокупљанску, белопаланачку, врањску, пиротску и кулску. Ове управе отпочеле су да раде на уређивању не само административних већ и економских, здравствених и културних прилика, као и да оснивају судове и пореске установе.

Нишка управа, варошка и окружна, обављала је током првих месеци 1878. веома бројне и разноструке послове, нарочито у вези с пописом турских имања, евидентирањем имовинских односа по селима, пописом људства и заостале хране бивших турских власника. Такође, као позадинска власт, старала се и о обезбеђењу комуникација, јавне сигурности и снабдевању српске војске.

У Мају 1878. извршена је подела на округе, и нишки округ састојао се од срезова: нишког, копривничког и белопаланачког. Ова административна подела нишког округа уследила је после закључења Санстефанског уговора 3. марта 1878. године када је изгледало да ће нишки округ бити граничан према Бугарској. Тада је за окружног начелника био постављен Коста Павловић, а по срезовима: у нишком - Тодор Станковић са писаром Димитријем Ђорђевићем и у копривничком - Мијаило Миловановић. Срески начелници вршили су дужности управе односно полицијске власти, док су судови - општински, срески и окружни - били самосталне установе. По завршетку Берлинског конгреса и правном окончању рата са Турском, извршена је нова управна подела новоослобођених крајева. Ниш је и даље остао средише једног од четири новообразована округа и, у ствари, главно место "Нове Србије", односно једног дела ослобођене историјске "Старе Србије".

Дана 22. августа 1878. године је проглашен Закон о независности и издата Прокламација кнеза Милана Обреновића о правном окончању другог рата Србије са Отоманском царевином. Почетак периода мирног живота тиме је одвојен од скоро трогодишњег периода великог национално-ослободилачког покрета српског народа у Турској и ратовања Србије и Црне Горе.

За Ниш и становништво нишког краја започињао је нови живот у слободи и независној националној држави.[3]

Види још

Референце

  1. ^ Snyder 2007, стр. 84.
  2. ^ Ristić, J. Diplomatska istorija Srbije za vreme srpskih ratova za oslobođenje i nezavisnost 1875-1878. Knj. I-II, Beograd, 1896-1898.
  3. ^ „Srpsko nacionalno pitanje između Sanstefanskog i Berlinskog puta”. Архивирано из оригинала на датум 24. 09. 2015. Приступљено 19. 09. 2017.

Литература

13. јул

13. јул (13.7.) је 194. дан године по грегоријанском календару (195. у преступној години). До краја године има још 171 дан.

1878

1878. је била проста година.

Абдул Хамид II

Абдул Хамид II (тур. İkinci Abdülhamit, османски турски:عبد الحميد ثانی) (Цариград 21. септембар 1842 — 10. фебруар 1918), је био 34. султан Османског царства. Владао је од 31. августа 1876. док није збачен са власти 10. фебруара 1909. године. Био је последњи османски султан који је владао апсолутистички. Познат је под надимком ,, Велики кан" и ,, Црвени султан".

На престолу је наследио свога брата, султана Мурата V, који је владао свега 3 месеца. Одмах по наслеђивању престола догодило се неколико важних догађаја, а један од њих јесте изградња Хиџаз железнице која је повезивала Дамас, Медину, Багдад и Румелију.За време његове владавине дошло је до значајних губитака територије. Изгубљен је Кипар, Египат, Тунис, Србија, Црна Гора, док је контрола над Босном и Бугарском сасвим изгубљена.

Аустроугарска

Аустроугарска (нем. Österreich-Ungarn; мађ. Ausztria-Magyarország) или Аустроугарска монархија (нем. Österreichisch-Ungarische Monarchie; мађ. Osztrák-Magyar Monarchia), позната и као Двојна монархија и Дунавска монархија (на немачком говорном подручју и као k.u.k. (нем. Kaiser und König; срп. цар и краљ)), била је држава која је постојала у Европи између 8. јуна 1867. и 31. октобра 1918. године.

Дотадашње Аустријско царство (Хабзбуршка монархија) трансформисано је 1867. године у Аустроугарску, да би се тиме задовољиле тежње Мађара за аутономијом. Тиме је практично власт у држави подељена између Немаца и Мађара, који су притом чинили мањи део становништва монархије. Политичке тежње словенских народа, Румуна и Италијана, који су чинили већи део становништва монархије, нису биле уважене. После војног пораза у Првом светском рату, 1918, Аустроугарска је расформирана, а на њеној територији је формирано неколико држава наследница: Аустрија, Мађарска, Чехословачка, Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца и Пољска, а делови су припојени већ постојећим државама: Италији и Румунији.

Башчаршија

Башчаршија је стара сарајевска чаршија и историјски и културни центар града. Башчаршија је изграђена у 15. вијеку када је Иса-бег Исаковић основао и цијели град Сарајево. Ријеч потиче од ријечи баш, која на турском значи главна (главна чаршија). Због великог пожара у 19. вијеку, данашња Башчаршија је двоструко мања него што је некад била.Башчаршија се налази на сјеверној обали ријеке Миљацке, у општини Стари Град. На Башчаршији се налази неколико важних историјских објеката, попут Гази Хусрев-бегове џамије и Сахат Куле. Данас је Башчаршија главна туристичка атракција града Сарајева.

Берлински споразум (1878)

Берлински споразум је био коначни акт Берлинског конгреса (13. јун — 13. јул 1878) којим су Уједињено Краљевство, Аустроугарска, Француска, Њемачка, Италија, Русија и Турска под султаном Абдул Хамидом II изршиле ревизију Санстефанског споразума потписаног 3. марта исте године. Најзначајнији одредница споразума је одлука о судбини Кнежевине Бугарске успостављене Санстефанским споразумом, иако је сама Бугарска била искључена из учешћа у разговорима руским инсистирањем. У исто вријеме, непостојећа на мапама, Бугарска није била дио међунарног права, нити Бугари сами. Ово искључење је већ утврђена чињеница по Цариградској конференцији великих сила, која је одржана годину дана прије без икаквог учешћа Бугарске.

Споразум је формално признао независност дефакто суверених кнежевина Румуније, Србије и Црне Горе, заједно са аутономијом Бугарске, иако је она дефакто функционисала независно и била је подјељена на три дијела: Кнежевину Бугарску, аутономну покрајину Источну Румелију и Македонију, која је враћена Османлијама,У Источној Анатолији, Берлински споразум је потврдио руске добитке против Османског царства утврђених Санстфанским споразумом, иако су долина Елешкирт и град Догубајазит враћени Османлијама.

Бечки конгрес

Бечки конгрес је био скуп амбасадора великих сила којим је председавао аустријски државник Клеменс Метерних. Одржан је у Бечу од 1. септембра 1814. до 9. јуна 1815. године.

Сврха конгреса је исцртавање политичке мапе Европе након Наполеоновог пораза. Скуп је био настављен иако се током рада конгреса Наполеон вратио на власт у Француској у марту 1815. године. Коначни документ конгреса потписан је девет дана након Наполеонова пораза у бици код Ватерлоа 18. јуна 1815. године. Технички говорећи може се приметити да конгрес никад није одржавао пленарне сесије, него се већина дискусија дешавала кроз неформалне састанке великих сила.

Бечки конгрес се бавио одређивањем целокупног политичког облика Европе након Наполеонових ратова. Једини изузетак је била Француска, са којом је потписан Париски мировни споразум 30. маја 1814. године.

Васо Видовић

Васо Видовић (Крупа на Врбасу 1840 — Сарајево 1925), био је трговац и један од вођа Српског устанка у Херцеговини и Босни (1875-1878), те учесник Берлинског конгреса 1878. године. Већину свог живота је провео у Градишци. Био је ујак оцу Васе и Вељка Чубриловића.

Други балкански рат

Други балкански рат је вођен од 29. јуна до 31. јула 1913. године између Бугарске са једне и Србије, Црне Горе, Грчке, Румуније и Турске са друге стране. Исход рата је учинио Србију, савезницу Русије, важном регионалном силом, узбунивши Аустроугарску и на тај начин индиректно дао важан повод за Први светски рат.

Рат на дотадашње савезнике, започео је општим ноћним нападом Бугара на српску војску, без претходне објаве рата. Већина бугарске армије је била концентрисана према српској војсци на реци Брегалници.

Историја Африке

Чланак је преглед историје Африке, који је повезан са низом чланака о историји појединих места у Африци.

Историјски институт Београд

Историјски институт Београд је научни институт основан у Београду, као један од првих научних института Српске академије наука.

Народна скупштина у манастиру Косијерево (1878)

Народна скупштина у манастиру Косијерево је трећа и посљедња скупштина устаничких вођа током Устанка у Херцеговини, одржана 23. фебруара по старом каленадру, то јесте 8. марта по новом календару, 1878. године у херцеговачком манастиру Косијерево који се налази на десној обали Требишњице, у мјесту по коме се и зове, на крајњем југозападу Бањана гдје је уједно било и сједиште устаничких вођа.

Невесињска пушка

Невесињска пушка, Босанско-херцеговачки устанак или Херцеговачки устанак је српски устанак подигнут у околини Невесиња 1875. године против османлијске власти и убрзо се проширио на цијелу Босну и Херцеговину.

Устанике су подржале оружјем и добровољцима Књажевина Црна Гора и Кнежевина Србија што је довело до отпочињања Српско-турског рата и настанка тзв. Велике источне кризе. Посљедица устанка и ратова који су вођени против Османске империје био је Берлински конгрес (1878) на коме су Црна Гора и Србија добиле независност и територијална проширења, док је Аустроугарска на 30 година окупирала Босну и Херцеговину која је де јуре остала у саставу Османске империје.

У устанку су се истакли Трипко Вукаловић, Мићо Љубибратић, Максим Баћовић, Лазар Сочица, Перо Тунгуз, Јован Гутић, Пеција Петровић, Голуб Бабић, Стојан Ковачевић и Богдан Зимоњић.

Руско-турски рат (1877—1878)

Руско-турски рат 1877—78. (тур. 93 Harbi, „рат из '93.“) био је рат европских великих сила, Руске Империје и Османског царства. У Руско-турском рату из 1877—1878, Русија, Румунија (Уједињене Кнежевине Молдавије и Влашке) и Србија удружиле су се против Турске око аутономије за Босну и Херцеговину. Русија је однела победу, али успеси постигнути Санстефанским миром (1878) ограничени су на Берлинском конгресу (1878), којег су наметнуле Британија и Аустроугарска.

Срби у Босни и Херцеговини

Срби су један од три конститутивна народа Босне и Херцеговине, који у највећем броју живе у Републици Српској, једном од два ентитета земље. Осим у Републици Српској, гдје Срби чине око 81,51% становништва, Срби живе у веома малом броју и у другом ентитету Босне и Херцеговине, Федерацији Босне и Херцеговине, гдје их је око 2,55% у цјелокупном становништву.

У другом ентитету, Федерацији Босне и Херцеговине, Срби чине већину у Дрвару, Гламочу, Босанском Грахову и Босанском Петровцу. Они се често називају босанским Србима

У Босни и Херцеговини Срби насељавају области: Босне, Крајине, Семберије, Херцеговине, Посавине, Бирча и Подриња па се према регионалној припадности могу називати: Крајишницима, Босанцима, Бирчанима, Посавцима, Семберцима, Херцеговцима, Подрињцима.

Од 15. до 19. века, православни Срби у данашњој Босни и Херцеговини често су били прогоњени у Османском царству. У 20. веку, прогони Аустро-Угарске, геноцид у Другом светском рату, политичка превирања и лоши економски услови изазвали су више емиграције. Деведесетих година многи босански Срби су се преселили у Р. Србију, Црну Гору и Војводину.

Срби највећим дијелом живе у Републици Српској, док их у Федерације Босне и Херцеговине има у занемаривом броју, у Унско-санском и Кантону 10. Срби су територијално најраспрострањенији народ у Босни и Херцеговини. Говоре српским језиком ијекавског изговора, и већином су православне вјере, док мали број њих чине атеисти, мухамеданци или римокатолици.

Српско-турски ратови (1876—1878)

Српско-турски ратови или Српски ратови за независност су општи називи за ратове који су вођени између 1876. и 1878. године против Османског царства од стране Кнежевине Србије и Кнежевине Црне Горе. Ратови су вођени у циљу ослобођења поробљених српских области и добијања пуне државне независности. Ратовима је непосредно претходио устанак у Херцеговини, који је избио 1875. године, покренувши серију оружаних побуна и устанка на против турске власти. Ратови су вођени са промењивим успехом, а окончани су ослобођењем и прикључењем појединих српских области и стицањем пуне државне независности, која је Србији и Црној Гори призната на Берлинском конгресу.

Тајна конвенција

Тајна конвенција је документ потписан 28. јуна 1881. године између Кнежевине Србије и Аустроугарске монархије. Одредбама овог уговора одређено је да Србија неће моћи закључивати било какве уговоре са другим земљама, без претходног одобрења Аустроугарске, као и то да ће морати да одржава пријатељску политику према Монархији.

Непосредно пре потписивања Конвенције, закључен је Трговински уговор, којим је Србија могла своју робу да извози само у Аустроугарску, чиме је своју привреду потчинила вољи Монархије. Потписивање ова два документа је договорено пред Берлински конгрес; тачније, српски дипломата Јован Ристић је обећао потписивање ова два уговора, изградњу српске железнице за Монархију, као и одрицање од Новопазарског санџака у замену за заступање српских интереса на заседању Берлинског конгреса.

Тајну конвенцију су потписали тадашњи српски министар спољних послова Милутин Гарашанин и министар финансија Чедомиљ Мијатовић, тиме Србију ставивши у зависан положај према Монархији, у замену за међународно признату независност.

Годину дана касније, дошло је до тзв. Бантуове афере, тј. до оптуживања кнеза Милана Обреновића за проневеру сељачких обвезница и поткрадање народа. Будући да су, самим спомињањем његовог имена у афери, његови углед и власт били веома пољуљани, он је затражио помоћ од Аустроугарске. Године 1882, као „награда“ за потписивање Тајне конвенције, Милан Обреновић је крунисан за краља, а Монархија је обезбедила да све силе прихвате Србију као краљевину.

Године 1887. Тајна конвенција је продужена и проширена једном ставком: да ће Аустроугарска штитити интересе династије Обреновић, што је Аустроугарској обезбедило већу везаност и зависност Србије, а Србији, тј. краљу Милану ефикасно средство за обрачунавање са противницима.

Ратови и сукоби
Међународни
споразуми
Види још

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.