Бербери

Бербери (који се називају и Имазигени, „слободан човек“, Amazigh) су етничка група која живи у северној Африци, и говори берберски језик. У северној Африци има око 20 милиона људи који говоре берберски, а који живе претежно у Мароку и Алжиру са мањим заједницама које живе на подручју до Египта на истоку, и до Буркине Фасо на југу.

Од самог почетка познате историје, Бербери су били староседелачко становништво северне Африке. (Бербер је име које су им дали други и које они сами не користе. Њихова територија се протеже од Египта до Мауританије и од Средоземља до обода историјске под-сахарске Африке (не северне Африке)

Многе империје и народи су освојили историјске делове берберских земаља (коју они зову "Tamazgha"), почевши од Феничана и Грка, затим Римљани, Вандали, Византинци, Арапи, Турци, Французи, Британци, Шпанци и Италијани.

Бербери
Berber flag
Застава етничке групе Бербери
Укупна популација
38 милиона
Региони са значајном популацијом
 Мароко15 - 20 мил.
 Алжир12 - 15 мил.
 Францускавише од 2 мил.
 Нигер1.625.000
 Мали850.000
 Мауританија680.000
 Либија607.000
 Белгија500.000
 Тунисоко 50.000
 Египат50.000
 Буркина Фасо25.000
Језици
берберски језици, дијалекти магребског арапског језика
Религија
ислам, хришћанство, јудаизам (берберски јевреји), традиционална вера
Сродне етничке групе
кабили, шиљх, туарези, рифијати
Lehnert Landrock - Ouled Naïl Girl - Algeria - 1905
Берберка из Алжира 1905.
Berbers
Подручја у којима живе Бербери
Berber woman in Tunisian desert
Примитивни жрвањ за млевење житарица (берберско село, Тунис).

Народ Имазигена и њихова веровања

Имазигени (што значи слободни и племенити људи), су постали следбеници многих веровања: Од властитих раних пантеистичких веровања (Бог је у свему), до многобожачких веровања (идолатрија) феничана, Египћана, Грка и Римљана, и монотеистичких веровања као јудаизам, хришћанство и ислам. Од 13. века, већина Имазигена упражњава ислам који се уградио дубоко у њихове душе. Кроз своју историју, Имазигени су увек имали своје хероје и хероине који су бранили своју северну Африку али су били подвргнути надмоћној „цивилизованој снази“ снажнијег освајача.

Термин "Amazigh"

Берберски „националисти“ лобирају за употребу термина "Amazigh", који они сами користе у свом језику. "Amazigh" представља „слободног“ или „племенитог“ човека; у множини је "Imazighen". Као заједничко име језика који говоре, Имазигени користе термин "Tamazight". Овај назив се такође користи за говор Имазигена у Алжиру и средњем Атласу у Мароку и Либији. Глас "gh" у речима Tamazight и Amazigh се изворара као оштро „Р“ (Амазир).

Maroc Atlas Imlil Luc Viatour 4
Берберско село у средњем Атласу, Мароко

Људи који говоре берберски језик користе своје локалне називе за изражавање регионалних варијација, као Тарифит, ("Tarrifit") у северном Мароку, Ташилит (Tashilhit) у долини Соус у Мароку и неким деловима Либије и слично. Оригинални Амазирски алфабетски систем за транскрипцију се назива „Тифинар“ ("Tifinagh"). Остали транскрипциони системи у употреби укључују латинични и арапске адаптације представљања Тифинара.

Биолошко сродство

Као највеће и скоро једино аутентично староседелачко становништво у северној африци, амазирска-берберска популација показује различите степене биолошког сродства с европљанима, људима с блиског истока и под-сахарским африканцима. Они који су насељени у северном Магребу (западни део северне африке) и већина оних који живе у Атласким планинама су типично светло смеђи или светлијег изгледа, са учесталом појавом светле и црвене косе и зелених и плавих очију што је уобичајено у целом региону. Они који живе у или у близини Сахаре су смеђи или веома тамнопути.

Усамљене групе људи који говоре Тамазир се могу наћи у целој северној Африци, од Атлантског океана на западу до Египта на истоку. Сликовито обојено номадско берберско племе, Туарег, чији ратници носе плаву одећу и зарове боје индига, још увек тумарају сахарском пустињом.

Семенска пољопривреда

Насупрот популарном романтичарском предању које описује Имазигене као номадске народе који прелазе пустињу на леђима камила, већина се заправо бави семенском пољопривредом у планинама и долинама широм северне Африке. Неки од њих се такође, укључују у трговину широм регије, што је много пута имало огроман утицај на историју афричког континента.

Трговачки путеви који су успостављени од западне Африке до Средоземља су повезивале људе јужне Европе с добрим делом подсахарске африке већ хиљадама година. Постоји пет трговачких путева који се протежу од северних обала афричког Средоземља до великих градова који су смештени на јужном ободу Сахаре. Берберски трговци су били задужени за превоз робе из тих градова на Север. Одатле, она је била дистрибуирана широм света.

Мароко и Алжир - права берберска земља

Некима је изненађујуће када чују да северно-афричке муслиманске земље Мароко, и Алжир, у етничком смислу, нимало нису арапске, већ берберске/амазирске анционе, које говоре језик потпуно другачији од арапског. У политичком смислу, арапска мањина је доминирала овим земљама већ вековима, и покушала - иако без много успеха - да искорени берберски језик.

Исто се може рећи и за тренутне вође Марока и Алжира, који су до данашњег дана покушавали да наметну арапски идентитет својих земаља. Последњих година, Магреб је прошао кроз буђење берберске националне свести.

Признавање идентитета

После много година репресије, „Марокански амазирски покрет“ је ушао у веома активну и одлучујућу фазу борбе за признавање амазирског идентитета Марока. Све више Имазигена су организовани и укључени у своје локалне заједнице како би подигли глас против маргинализовања Амазирске културе и језика.

Скоро десетак амазирских удружења су створени у последњих неколико година. Штавише, продавци новина и књижаре у свим већим градовима су испуњени берберским часописима и други издањима које нуде изванредне чланке о њиховој култури. Овај ентузијазам не дели државна штампа, радио и телевизија која је под контролом власти.

Позив на прихватање берберског идентитета

У Алжиру, где је покрет за признавање права берберског језика најизраженији и најјачи, било је повремених масовних демонстрација од 1980. године када је устанак познат под називом „берберско пролеће“ наметнуо ово питање јавном мњењу. Тај покрет је наставио с деловањем. У јуну 2001. године, преко милион Имазигена је демонстрирало у Алжиру и Мароку, тражећи службено прихватање Амазирског идентитета као и образовање на берберском језику које би финансирала држава.

У Мају 2002. годне, Имазигени из региона Кабилије (Алжир) у којем се говори Тамазирт-берберски језик, бојкотовали су парламентарне изборе јер су сматрали да је целокупан парламентарни систем у земљи намештен против њих. Приличан број људи је изгубио живот протеклих неколико година у Алжиру, и дуготрајно решење проблема још није на помолу.

Образовање за Бербере - Имазигене

Протести Бербера су имали ограничени успех, али су барем успели да добију увод у формално учење берберског језика у неким мароканским и алжирским школама и универзитетима. Снажна амазирска жеља за успостављањем властитог идентитета се повећава.

Хиљаде људи који говоре језик Тамазирт у Тунису, од севера до југа, живи су сведоци виталности Тамазирског језика и културе и мирног отпора народа Амазир упркос немилосрдној репресији. Грађани Туниса који говоре берберски се усуђују користити свој матерњи језик једино у приватности својих домова.

Либија упражњава исту врсту језичког и културолошког геноцида према Амазирском идентитету. Право на скуп и формирање удружења не постоји, и свако ко се усуди да јавно изрази свој берберски идентитет се може казнити смрћу, затворском казном или протеривањем из земље.

Старо наслеђе Гуанћес

Аутохтоно амазирско наслеђе народа Гуанћес на Канарским острвима шпанске власти користе само као локални фолклор да привуку туристе. Амазирске асоцијације тренутно раде на обнови и популарисању древног канарског културног идентитета. Како би помогао својим сродницима у архипелагу, Светски амазирски конгрес (ЦМА) охрабрује развијање размена чланова канарских и амазирских удружења широм берберске северне африке (Tamazgha) и дијаспоре.

Људи, речи и слике

У самом почетку берберске цивилизације, постоје људи, затим речи, затим слике животиња и остале живе ствари, чињенице које показују рани живот Имазигена нацртане су на зидовима пећина неколико хиљада година пре нове ере. Многи од урезаних цртежа постоје на неколико важних праисторијских грађевина, широм северозапедне Африке, берберске земље, зване Tamazgha, која окрива огромну и планинску земљу и и пустињу од Канарских острва до оазе Сива у Египту.

Уметност, симбол и звук

Уметници и интерпретарори староседеоци берберске земље, писци и музичари који одражавају трилогију амазирске културе која описује људе, уметности, симболе и звук, је много више него само начин изражавања, то је медијски начин бележења стварних берберских традиција као и комуникације и преноса берберског културног наслеђа новим генерацијама како би одржале једну од најстаријих цивилизација на земљи.

Имазигени у свету

Данас има око два милиона Имазигена у Француској који доприносе у економском, научном, уметничком и спортском домену. У француском друштву, Бербери су пронашли све највеће вредности на којима су базирана и њихова властита: демократију, слободу, лојалност и једнакост. Веома су добро интегрисани у француску републику и велики број их је успео у пословима, администрацији, мединици, истраживањима, уметничким занимањима и спорту.

Занимљиво је напоменути на пример да су Едит Пјаф, Молуђи, Данијел Превост, Изабел Ађани, Зинедин Зидан и многи други, берберског порекла.

Берберска популација се такође населила у Холандији, Белгији, Канади, САД, Норвешкој, Шведској, Немачкој и Енглеској.

Спољашње везе

Аглабиди

Аглабиди су династија емира, чланова арапског племена Бани Тамим, који су владали Ифрикијом (северна Африка), номинално у име абасидског Калифа, око једног века, док нису збачени од стране Фатимида.

Оснивач династије је Ибрахим ибн ел Аглаб којем је Харун ел Рашид дао 800. године у наследни посед Керуан с Тунисом, западном Триполитанијом и источним Алжиром. Аглабиди су своју власт ширили према Сицилији и византијским областима јужне Италије (Сарацени). Василије I потиснуо их је из јужне Италије (876—886), а устанак Бербера сломио им је власт. Године 909. Бербери протерују у Египат последњег Аглабида, калифа Зијадата Алаха III.

Алжир

Алжир (арап. الجزائر‎ al-Jazāʼir — острва), или службено Народна Демократска Република Алжир (арап. الجمهورية الجزائرية الديمقراطية الشعبية‎; берберски: ⵟⴰⴳⴷⵓⴷⴰ ⵜⴰⵎⴻⴳⴷⴰⵢⵜ ⵜⴰⵖⴻⵔⴼⴰⵏⵜ ⵜⴰⵣⵣⴰⵢⵔⵉⵜ) је земља у северној Африци, коју на северу опасује Средоземно море. Више од четири петине њене територије прекрива Сахара на југу. Близу северног приобаља су планине Атласа, које се од истока према западу простиру у параелним ланцима. У већем делу Алжира пољопривреда је прилично неразвијена, али зато ова земља спада у ред најбогатијих природним гасом и нафтом. Највише се извозе производи на бази нафте, затим воће и поврће. Алжир је највећа држава у Африци по површини са преко 2 милиона квадратних километара.

Алжир је регионална сила средње величине. Ова северноафричка земља снабдева Европу великим количинама природног гаса, и енергетски извоз је основа њене економије. Према подацима ОПЕК-а Алжир има 16. највеће залихе нафте на свету и други је по величини у Африци. Ова земља има 9. највеће залихе природног гаса. Sonatrach, нафтна компанија је највеће предузеће у Африци. Алжир има једну од највећих војски у Африци и највећи одбрамбени буџет на континенту. Највећи део алжирског оружја се увози из Русије, са којом су блиски савезници. Алжир је члан Афричке уније, Арапске лиге, ОПЕК, Уједињених нација и оснивачки члан Уније арапског Магреба.

Атласка регија

Атласка регија је регија у северној Африци која захвата повшину од око 925.000 км². Простире се на крајњем северозападу континента и обухвата територије Марока, Алжира и Туниса. Име је добила по планинама Атлас, која доминира рељефом регије. Становништво чине претежно Арапи и Бербери, укупно око 60 милиона.

Африка

Африка је други континент на свету по броју становника, као и по површини. Са 30.244.050 km² (укључујући и острва која јој припадају) чини 20,3% укупне површине земље. На афричком континенту живи више од милијарду и 200 милиона становника, што чини око једне седмине укупне људске популације. Африка је тропски континент зато што највећим делом своје територије захвата тропски појас и простире се на приближно подједнаком растојању од екватора ка северу и југу (то нам потврђују најистуреније тачке — најсевернија и најјужнија). Заједно са Европом и Азијом зовемо је Стари свет.

Стари Римљани су користили име terra Africa — „земља Афра“ (плурал, од „Афер“) — за северни део континента, који одговара данашњем Тунису, где се налазила римска провинција Африка.

Бербери Лија

Бербери Лија (франц. Berbérust-Lias) је насеље и општина у јужној Француској у региону Миди Пирене, у департману Горњи Пиринеји која припада префектури Аржеле Газо.

По подацима из 2011. године у општини је живело 58 становника, а густина насељености је износила 10,12 становника/km². Општина се простире на површини од 5,73 km². Налази се на средњој надморској висини од 733 метара (максималној 1.504 m, а минималној 520 m).

Берберин

Берберин или фризер је занатлија који се бави длакама на људској глави. Под берберином се углавном подразумева мушки фризер док се женски фризер бави дамама и има далеко сложенији посао. Берберска столица је столица са рукохватима и наслоном за главу. Може се окретати у круг и дизати и спуштати. Обично има и једно јастуче које се обрће код промене муштерије, да нова муштерија седи на „хладном“.

Берберин се бави:

косом - шишање на различите дужине, прање, сушење, фарбање, стављање гела, уља, лосиона за раст косе, колоњске воде и сл. Шишање се обавља маказама, чешљем и машиницом за шишање. Но постоји и шишање са бријачем или упаљеним комадићем вате тзв „Фен каре“. Неки бербери праве и перике од праве длаке.

брадом - бријање, поткресивање, обликовање. Право берберско бријање започиње стављањем влажног врућег пешкира да кожа и длака омекшају. Потом се специјалном четком наноси сапун који даје јаку пену. Бријање се обавља бријачем који се током бријања више пута оштри о специјални кожни каиш. Потом следи испирање, стављање лосиона, кремова и колоњских водица, по жељи муштерије.

брковима - бријање, поткресивање, обликовање, па и фарбање.Некада су се бербери бавили и:

стављањем пијавица. У недостатку лекара и бербери су давали свој допринос здрављу становништва. Пијавице су се држале у стакленој тегли и стаљале су се на леђа пацијента да исисају „вишак“ крви. По потреби стављало се више пијавица. Поступак је био болан са проблематичним резултатом. Вероватно су се лечиле болести типа високи крвни притисак и слично.

обрезивањем или сунећењем (одстрањивање вишка коже која покрива гланс на пенису). Обрезивање је поступак који се изводи на дечацима предшколског доба из религиозних разлога (а вероватно у позадини религиозних прописа стоје и хигијенски). Овај поступак је уобичајен код Јевреја и муслимана. Најновији подаци (из Африке) показују да је број оболелих од СИДЕ далеко мањи код обрезаних мушкараца. То се тумачи тиме да део коже који се одстрањује обрезивањем има најтањи слој слузокоже и најмање је заштићен од продора вируса.

Берберски језици

Берберски језици или дијалекти (Tamaziɣt, Tamazight) су породица сличних и блиско сродних језика и дијалеката пореклом из Северне Африке. Говори их велика група људи у Алжиру и Мароку, а мања група у Либији, Тунису, северном делу Малија, западном и северном делу Нигера, северном делу Буркина Фаса, у Мауританији и у Сива оази у Египту. Велике заједнице емиграната који говоре берберски језик живе у Европи од 1950-их година. 2001. године, берберски је постао уставни национални језик Алжира, а 2011. године је постао званични уставни језик Марока.

Берберски представља огранак породице афро-азијских језика и атестиран је од давнина. Број људи берберског порекла је већи од броја људи који говори берберски језик. За највећи део становништва у земљама Магреба се сматра да имају претке Бербере. У Алжиру, на пример, већину становништва чине арабизовани Бербери.Постоји покрет међу блиско сродним веријететима сверног берберског језика који би их ујединио у један стандардизован језик. Име Tamazight, првобитно назив региона Атласа и Рифа, све се више користи за стандардизован берберски, чак и за Бербере у целини, укључујући и Туарег Бербере.

Око 90% људи који говори берберски говори један од шест главних варијетета берберског језика, од којих сваки има бар два милиона говорника. Они су, по броју популације: Јужни Силха језик, кабилски језик, централноатласки тамазихт, Рифски језик, Шавија језик, Тамашек језици (Туарег).

Берберски језици и дијалекти имају писану традицију, са прекидима, преко 2,200 година, иако је традиција била често прекидана инвазијама. Прво су писани тифинаг писмом, које и данас користи Туарег народ. Најстарији натпис је из отприлике 200. године пре нове ере. Касније, између отприлике 1000. године нове ере и 1500. године нове ере, писани су арапским писмом, а од 20. века се пишу берберским латиничним алфабетом, посебно међу говорницима кабилског језика и рифским заједницама у Мароку и Алжиру. Берберски латинични алфабет су такође користили многи европски и берберски лингвисти током 19. И 20. века.

Модернији облик Тифинаг писма је постао званичан у Мароку 2003. Године. Алжирци већином користе берберски латинични алфабет. Мали и Нигер прихватају Туарег берберски латинични алфабет прилагођен фонолошком систему Туарега. Међутим, традиционални Тифинаг се још увек користи у Мароку и деловима Алжира, док су берберски писци престали да користе арапско писмо.

Гибралтар

Гибралтар (енгл. Gibraltar) је прекоморска територија Уједињеног Краљевства на Пиринејском полуострву, у Гибралтарском пролазу који спаја Атлантски океан и Средоземно море.

Гуанчи

Гуанчи, староседеоци Канарских острва у потпуности истребљени од стране шпанских освајача. Говорили су језиком гуанчи који је највероватније припадао берберској групи језика и имали своје писмо које је било нека врста хијероглифа, а у 15. веку било их је око 20 000. Уз дрвено су се служили и каменим оруђем. Бавили су се земљорадњом и сточарством. Припадали су неолитичкој култури са монархијским матријархалним друштвеним поретком. Балзамовали су мртве, те приносили животињске и људске жртве. Одевали су хаљине од козије коже или ткане од биљног фибера именованог tamarcos. Правили су украсе и огрлице од дрва, кости и шкољке. Производили су грубу сиромашно украшену керамику печењем земље или глине.

Највероватније су доселили на Канаре 1000 година пре нове ере или још раније. Једини су насељавали Макаронезију пре доласка Европљана пошто нема никаквих индиција да су на Азорима, Мадеири, Капвердским острвима и архипелагу Салвагес живели икакви староседеоци. Термин guanchinet буквално преведено значи човек са Тенерифеа (guan=човек, chinet-Тенерифе), али Шпанци су име Guanchos обичавали да користе за староседеоце читавог архипелага.

Краљеви Тенерифеа који је био подељен на девет малих краљевстава пре шпанског освајања били су Акаимо, Адјон, Ањатерве, Бенкомо, Бенехаро, Пеликар , Пелинор, Ромен и Тегуесте. Политички и друштвени живот више се или мање разликовао од острва до острва. Негде је као нпр. На Гран Канарији владала наследна аристократија, а негде је бирана. На Гран Канарији самоубиство се сматрало часним чином и приликом инаугурације новог краља један од поданика би се сам бацио у провалију. На неким острвима владала је полиандрија, а на неким моногамија. Увреда жени нанесена од стране наоружаног мушкарца је била кривично дело.

Веровали су у врховно биће звано Ачаман на Тенерифеу, Акоран на Гран Канарији, Ераоранхан на Хиероу те Абора на Ла Палми. Жене на Хиероу су славиле богињу Монеибу. Веровали су и у зле духове, нпр. на Тенерифеу у демона Гуајоту који живи на врху вулкана Теиде који се сматрао паклом под именом ечејде. Према њиховим веровањима мањи демони се претварају у дивље црне вунасте псе зване jucanchas или tibicenas који живе у дубини планинских пећина и ноћу нападају стоку и људе.

Ибн Батута

Мухамед Абдала Ибн Батута (арап. أبو عبد الله محمد بن عبد الله اللواتي الطنجي بن بطوطة‎‎; 24. фебруар 1304 — могуће 1368. или 1377) је био берберски исламски истраживач, путник и исламски учењак. Током тридесет година прешао је 117.000 km на разним путовањима. Своја путовања је добро описао. Прешао је готово цели познати арапски свет, те земље од западне Африке до Пакистана, Индије, Малдива, Шри Ланке, Индокине и Кине.

Родио се у берберској породици у Тангеру, Мароко 703. године по исламском календару током владавине Меринидског Султаната. Био је сунитски учењак и правник из маликијског мезхеба (школа Фикха или сунитског закона), те повремено кадија или судија. Најпознатији је ипак као далекосежан путник и истраживач чији исказ документује путовања и споредне излете током раздобља од готово тридесет година који покривају око 117.000 km. Путовања су обухватила готово читав познати исламски свет, а проширивала су се и на данашњу Индију, Малдиве, Шри Ланку, Југоисточну Азију и Кину, удаљеност којом је лако надмашио свога претходника, блиског сувременика и путника Марка Пола.

Његово се име може пронаћи и као ибн Батута, ибн Батуда или ibn Battutah. Познат је такође по називу Шамс ад-Дин, тј. титули или речи поштовања која се своједобно давала именима учењака посебно на исламском Истоку, а значила је „Сунце религије“. Његов је пуни наслов и име гласио Шамс ад-Дин Абу Абдулах Мухамед ибн Абдулах ибн Мухамед ибн Ибрахим Ибн Баттута ал-Лаwати ал-Тањи.

Када се вратио са путовања султан од Марока га је наговорио да се његова путовања запишу, тако да је своја путовања диктирао учењаку Ибн Јузају, кога је срео у Гранади. Наслов првобитнога рукописа је био преведен као Дар онима који замишљају о чудесима градова и дивотама путовања, али обично се укратко назива Путовања (Рихла). Иако је рукопис на местима имао измишљене делове ипак је пружао слику и опис света у 14. веку. Тај исказ, којега је записао Ибн Јузаи и проткао властитим коментарима, примарни је извор информација Батутиних доживљаја.

Кабили

Кабили (по арап. Габаил) берберска су етничка група која живи у Кабилији, области Алжирa која је по њима добила име. Након Шиљха у Мароку представљају другу по важности од свих берберских етничких група.

Бербери говоре кабилским језиком, а има их преко 1,7 милиона (1 мил. у Алжиру и 700 000 у Тунису).

Маври

Маври (једнина: Мавар), Мавари или Маури, је назив за исламизоване становнике северозападне Африке, већином номадске сточаре. Од њих потиче име државе Мауританије, чије северне делове настањују. Деле се на неколико племена: Трарза, Бракна, Адрар, Абакак и др.

Магреб

Магреб (المغرب العربي [al-Maġrib al-ʿArabī], понекад се такође преводи као Могреб), регија афричког континента која се налази северно од Сахаре, а западно од Нила. Обухвата западне земље Мароко, Западну Сахару (анектирао и окупирао Мароко), Алжир, Тунис, Либију и у мањем делу Мауританију.

Назив Магреб потиче из арапске речи, а значи „западно“. Овај назив раширио се током средњег века, у време кад су на Пиринејско полуострво стигли становници Магреба познати као Мавари.

Мароко

Мароко (арап. المغرب‎ [al-Maġrib — ал-Магриб], берберски: Murakuc, ⵎⵓⵔⴰⴾⵓⵛ), или званично Краљевина Мароко (арап. المملكة المغربية‎‎ [al-Mamlakah al-Maghribiyah], берберски: Tageldit en Murakuc, ⵝⴰⴳⴻⵍⴷⵉⵝ ⴻⵏ ⵎⵓⵔⴰⴾⵓⵛ), је земља на северозападу Африке. На западу излази на Атлантски океан, а на северу на Средоземно море. Граничи се са Алжиром на истоку и Мауританијом на југу.

Мароко је под своју контролу ставио Западну Сахару, чији највећи део територије држи још од 1975. године.

Медуза (митологија)

У грчкој митологији, Медуза је чудовиште у женском облику, ћерка Форкије и Кето. Аутор Хигинс наводи да је ћерка Гордона и Цето.. Њен поглед је био смртоносан и био би окамењен свако ко би је погледао у очи. Имала је још две сестре, Стено и Еуријала, које су биле бесмртне, а она сама је била смртно биће. Имала је змије уместо косе, крила, огромне зубе, канџе и исплажен језик. Не крају мита, Персеј јој je одрубио главу, и из њеног тела изашли су Пегаз и Хрисаор. Према Хесиоду и Есхилу, она је живела и умрла на острву Сарпедон, негде у близини Цистене. Романописац из 2. века Дионисиос Скитобрахион наводи да је живела негде у Либији, док је Херодот тврдио да су Бербери осмислили њен мит, као део њихове религије.

Медузи је одсекао главу херој Персеј, који је након тога користио њену главу, која је задржала способност да претвара посматраче у камен, као оружје док је није дао богињи Атини да је стави на свој штит. У класичној антици слика Медузине главе се појавила у направи за одвраћање зла познатој као Горгонејон.

Туарези

Туарег (арап. طوارق‎‎) је назив који се користи за припаднике сродних берберских племена и народа који живе у западној и северној Африци.

Туарези су скоро 3.000 година, користећи припитомљавање камила, изградили номадско друштво на темељу транс-сахарске трговине између северноафричке обале и градова на јужним рубовима Сахаре. Крајем 19. и 20. века су пружали жесток, али не баш превише успешан отпор француским колонизаторима који су укинули њихову племенску организацију и битно утицали на њихов дотадашњи начин живота. Територија Туарега је после подељена између новонасталих независних држава - Нигера, Малија, Алжира, Буркине Фасо и Либије. Деведесетих година 20. века је то довело до крвавих оружаних сукоба између бораца за аутономију Туарега с једне, те нигерских и малијских трупа с друге стране. Ти су сукоби колико-толико смирени давањем аутономије, иако су године 2004. забележени у Нигеру.

Туареге често зову „Плавим народом“, јер воле да носе плаву одећу. По вери су сунитски муслимани, али им на религију доста утиче и древна пред-исламска традиција. Представљају један од ретких муслиманских народа где мушкарци уместо жена покривају лице.

Број Туарега је прилично тешко установити — помињу се бројке од око 100.000 до 3.000.000 — не само због номадског начина живота него и великих разлика међу појединачним племенима. Многи Туарези се разликују по расним особинама, па им је темељ заједничке националне свести у језику.

Фезан

Фезан (лат. Phasania, арап. فزان‎‎ Fizzān, берб. Fezzan) је историјска регија на северу Африке. Географски, то је југозападни део Либије и бивша провинција или држава Либије (уз Киренаику и Триполитанију) у административном систему од пре 1970-их.

Године 2006. у Фезану је живело 442.090 људи, или 7,8% становништва земље. Становништво чине: Арапи, Бербери и номадски Туарези и Тубуи.

Област углавном сачињава пустиња са великим пешченим динама (ергови). Остатак покривају планине, висоравни и сува речна корита (вади). Ретка насеља у оазама опстају у окружењу за живот непогодне сахарске пустиње.

Шавија (народ)

Шавија (Chaoui, Shawiya) је берберска етничка група која углавном живи у Сахелу. Има их око 3.000.000.

Шиљх

Шиљх (Chleuh) је назив за берберску етничку групу која живи у Атлас планинама Марока. Говоре Ташелит језиком. Процењује се да Шиљха има око 8.000.000 .

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.