Београдско-карловачка митрополија

Београдско-карловачка митрополија је била српска црквена област у Хабзбуршкој монархији између 1726. и 1739. године.

Београдско-карловачка митрополија
Основни подаци
Оснивање1726.
Канонско признањеканонски призната
Аутономија1726-1739.
Предстојатељбеоградско-карловачки митрополит
СједиштеБеоград, Сремски Карловци
Канонска јурисдикција Хабзбуршка монархија
КалендарЈулијански календар
Број
MojsijePetrović
Митрополит Мојсије Петровић

Историја

Две митрополије: Карловачка и Београдска

Миром у Пожаревцу (1718) добила је Хабзбуршка монархија од Османског царства, осим осталог, и Банат, југоисточни Срем и део територије данашње Србије јужно од Саве и Дунава. У овим областима су тада постојале четири српске православне епископије, у Банату Вршачка и Темишварска, а јужно од Дунава и Саве Београдска и Ваљевска. Народни представници, на челу са карловачким митрополитом Вићентијем Поповићем (1713-1725), одмах су предузели акцију, да епископије у овим крајевима уђу у састав Карловачке митрополије, да се тако очува црквено јединство православних Срба под хабзбуршком влашћу. Хабзбуршке државне власти биле су противне томе из политичких разлога и, ослањајући се на амбицију београдског митрополита Мојсија Петровића (1713-1726), образовале су у овим областима засебну Београдску митрополију, којој је био потчињен и румунски епископ у Римнику. Стварање ове митрополије накнадно је благословио и српски патријарх Мојсије Рајовић.

Стварање јединствене митрополије

Када се карловачки митрополит Вићентије Поповић разболео, народни представници су успели да му поставе београдског митрополита за Мојсија Петровића каодјутора, а када је карловачки митрополит умро (1725), једногласно су на сабору из 1726, изабрали Мојсија Петровића и за Карловачког митрополита. Државне власти морале су у тај мах пристати на готов чин, али су после смрти Петровићеве (1730) опет живо настојале, да раздвоје Србе на две митрополије. Међутим на Сабору из 1731. једногласно је изабран дотадашњи арадски владика Вићентије Јовановић за митрополита уједињене Београдско-карловачке митрополије, те је то уједињење остало све до мира у Београду (1739), по коме су сва подручја данашње Србије јужно од Саве и Дунава поново дошла под османску власт. Оба митрополита Београдско-карловачке митрополије били су енергичне, просвећене и разумне старешине, те су за кратко време своје управе веома много учинили, како за напреднију и бољу организацију црквене власти, тако и за духовну културу уопште међу Србима под хабзбуршком влашћу.[1]

Епархије

У саставу Београдско-карловачке митрополије налазиле су се следеће епархије:

Види још

Референце

  1. ^ Народна енциклопедија, 1925 г. — књига 1. — странице 173-174.
  2. ^ Српски народно-црквени сабори (1718-1735), Аутор: Исидора Точанац, страница 59

Литература

Спољашње везе

Београдска митрополија

Београдска митрополија је била самоуправна (аутономна), а потом и самостална (аутокефална) црквена област у Кнежевини и Краљевини Србији у времену од 1831. до 1920. године. Архиепископска катедра налазила се при Саборном храму светог арханђела Михаила у Београду, а поглавари митрополије носили су наслов: "Архиепископ београдски и митрополит Србије".Од 1831. до 1879. године, Београдска митрополија је била самоуправна (аутономна) црквена област под врховним старешинством Цариградске патријаршије. Црквену самосталност (аутокефалност) стекла је канонским путем 1879. године и као таква је 1920. године ушла у састав уједињене Српске православне цркве.

Историја Србије под Хабзбуршком монархијом

Делови територије данашње Србије били су под влашћу Хабзбуршке монархије од 1687. до 1918. године. Хабзбуршка контрола над овим подручјима започела је хабзбуршком победом над Османлијама у Великом турском рату, а завршила се хабзбуршким поразом у Првом светском рату. Хабзбуршка монархија је углавном контролисала делове територије данашње Србије северно од Саве и Дунава, али се њена контрола повремено протезала и на подручја јужно од ових река.

Карловачка митрополија

Карловачка митрополија је била независна и самоуправна српска православна црквена област у Хабзбуршкој монархији и, пред крај свог постојања, у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. Добила је име по свом дугогодишњем седишту, Сремским Карловцима. У почетку је имала аутономни статус у оквиру Пећке патријаршије, да би је после укидања ове патријаршије Васељенска црква прећутно признала за потпуно независну и самоуправну.

Од 1848. до 1920. митрополит карловачки је почасно носио титулу патријарха српског, коју Васељенска црква, међутим, није признавала. Последњи патријарх, од 1907. до 1913, био је Лукијан Богдановић. Након његове смрти, митрополитски трон је остао празан последњих седам година његовог постојања. Године 1920, Карловачка митрополија је спојена са осталим српским црквеним областима у јединствену Српску патријаршију.

Мада је дуго времена била политички одсечена од Пећке патријаршије, Карловачка митрополија је успела да опстане, па чак и да је надживи. Својим радом је умногоме допринела очувању православља и јединства српског народа. То је са собом донело позитивне резултате. Револуционарна 1848. затекла је Србе сложне и спремне да се боре за своја вековна права проистекла из привилегија.Укидањем Карловачке митрополије-патријаршије (1920), њене епархије ушле су у састав обновљене јединствене српске патријаршије.

Краљевина Србија (1718—1739)

Краљевина Србија је назив за покрајину Хабзбуршке монархије која је постојала у централним деловима данашње Републике Србије између 1718. и 1739. године.

Руско-аустријско-турски рат (1735—1739)

Руско-аустријско-турски рат вођен је у периоду од 1735. до 1739. године између Руске империје и Хабзбуршке монархије са једне и Османског царства и Кримског каната са друге стране. Рат је завршен Београдским миром. Плашећи се турске одмазде због помоћи Аустријанцима у рату, Арсеније Шакабента организује Другу сеобу Срба.

Српски црквено-народни сабор у Сремским Карловцима 1726.

На Српском црквено-народном сабору у Сремским Карловцима 1726. године, који се састао против воље државних власти, изабран је београдски митрополит Мојсије Петровић „за архијепископа српског народа живећег под влашћу царевом“.Аустријске власти тада нису допустиле уједињење Београдске и Карловачке митрополије, због стрепњи о јачању српског народа, већ су устоличиле само митрополита Мојсија Петровића као архиепископа и митрополита карловачког коме је допуштено да управља и Београдском митрополијом.

Главну улогу на сабору имао је епископ Арадски Викентије Јовановић, који је много допринео доношењу одлука овог сабора.

Тамишки Банат

Тамишки Банат (нем. Temeswarer Banat, рум. Banatul Timişoarei, мађ. Temesi Bánság) је био назив за хабсбуршку покрајину, која је постојала од 1718. до 1778. године. Покрајина је обухватала подручје данашњег Баната, који је и добио име по овој покрајини. Главни град покрајине био је Темишвар.

Тијела и органи
Установе
Епархије
Охридска
архиепископија
Органски дијелови
Раније црквено
уређење

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.