Београдска митрополија

Београдска митрополија је била самоуправна (аутономна), а потом и самостална (аутокефална) црквена област у Кнежевини и Краљевини Србији у времену од 1831. до 1920. године. Архиепископска катедра налазила се при Саборном храму светог арханђела Михаила у Београду, а поглавари митрополије носили су наслов: "Архиепископ београдски и митрополит Србије".[1]

Од 1831. до 1879. године, Београдска митрополија је била самоуправна (аутономна) црквена област под врховним старешинством Цариградске патријаршије. Црквену самосталност (аутокефалност) стекла је канонским путем 1879. године и као таква је 1920. године ушла у састав уједињене Српске православне цркве.[2]

Београдска митрополија
Основни подаци
Оснивање1831 — аутономија
Аутокефалност1879.
Канонско признањеканонски призната
Предстојатељархиепископ београдски и митрополит Србије
СједиштеБеоград
Канонска јурисдикцијаКнежевина Србија, Краљевина Србија
Календарјулијански календар
Број
Епархија8

Историја

Димитрије (Павловић)
Димитрије Павловић, последњи митрополит београдски

Након преговора између Кнежевине Србије и Цариградске патријаршије који су вођени током 1831. године, канонским путем је донета одлука о стварању самоуправне Београдске митрополије као црквене области за целокупно подручје Кнежевине Србије.[3] За првог поглавара Београдске митрополије постављен је дотадашњи архимандрит Мелентије Павловић коме је додељен наслов: архиепископ београдски и митрополит Србије. При богослужењима митрополит је и даље спомињао цариградског патријарха, а митрополита сви епископи у Србији.

Године 1879. Београдска митрополија је постала потпуно самостална (аутокефална) црквена област пошто је од Цариградске патријаршије канонским путем стекла пуну црквену аутокефалност.[4] Тада је у састав Београдске митрополије ушла Епархија нишка.[5]

Противно ставу Светог архијерејског синода и потребама Православне цркве у Краљевини Србији, влада Милутина Гарашанина је 1886. године издејствовала и спровела укидање двају српских православних епархија, Шабачке и Неготинске. Главни заговорник укидања је био Милан Кујунџић Абердар, тадашњи министар просвете и црквених дела. Одмах након пада Гарашанинове и Кујунџићеве владе, Свети архијерејски синод је у јесен 1887. године затражио да се ове епархије обнове, али то је учињено тек 1891. и 1898. године.[6]

Након ослободилачких ратова (1912-1913) покренути су преговори са Цариградском патријаршијом о прикључењу епархија у ослобођеним областима, али почетне преговоре је омело избијање Првог светског рата и они су настављени тек након 1918. године, а окончани су успешно током 1920. године, стварањем уједињене Српске православне цркве.

Устројство

У саставу Београдске митрополије налазиле су се епархије Београдска, Ужичка и Шабачка, нешто касније и Тимочка епархија, а послије присаједињења (1878) и Нишка епархија. У 20. вијеку постојале су сљедеће епархије: Београдска (Београд), Шабачка (Шабац), Жичка (Чачак), Нишка (Ниш) и Тимочка (Зајечар). Београдски епископ је био архиепископ и митрополит Србије.

Након балканских ратова (1912—1913) у под привремену управу Београдске митрополије потпале су и епархије у ослобођеним крајевима: Рашко-призренска, Скопска, Велешко-дебарска и мањи делови неких других епархија Цариградске патријаршије.

Архијерејски сабор је био највиша црквена власт у Краљевини Србији. Предсједник му је био митрополит, а чланови сви епархијски епископи. Редовно се састајао једанпут годишње у прољеће или јесен. Сједницама је обично присуствовао и референт за црквене послове при Министарству просвјете, а касније главни начелник Министарства вјера. Поред вјерских, духовно-дисциплинских, литургијских и вјеронаучних послова, у дјелокруг Архијерејског сабора спадао је и избор епископâ, организовање епархија, парохија и манастира, те руковање црквеним фондовима и утицање на доношење државних закона и уредаба за Цркву и свештенство. Осим тога, као црквено-судска власт, Сабор је судио и расправљао све међусобне размирице епископâ и митрополита, као и њихове кривице и брачне спорове краља и чланова Краљевскога дома.

Духовни суд (конзисторија) је постојао у свакој епархији као стална судска и управна власт. Предсједник му је био један протопрезвитер, а чланови најмање два редовна и неколико почасних судија свештеника и калуђера. Именовао их је краљ на предлог епископа и министра вјера. Велики духовни суд је био призивна (апелациона, жалбена) власт против одлука духовних судова. Сједиште му је било у Београду, а предсједник му је био један епископ кога је Архијерејски сабор бирао на годину дана. Чланови су обично били по један окружни прота или архимандрит из сваке епархије, а секретар референт за црквене послове при Министарству просвјете. Именовао их је краљ.[7]

Епархије

У саставу Београдске митрополије биле су се следеће епархије:

Епархија Сједиште Напомене
Београдска епархија Београд Раније називана и Сервијска епархија; данас Архиепископија београдско-карловачка
Жичка епархија Чачак Епархија се до 26. јуна 1884. звала Ужичка
Данас сједиште у Краљеву
Шабачка епархија Шабац Једно време (1886—1898) епархија је била укинута и припојена Београдској
Тимочка епархија Зајечар формирана после 1833, а извесно време (1886—1891) је била укинута и припојена Нишкој
Пре формирања територија епархије је била у саставу цариградске Видинске и мањим делом Нишке епархије
Нишка епархија Ниш додата 1879.
1. новембра 1880. проширена припајањем дотадашње Нишавске (пиротске) епархије
Нишавска епархија Пирот додата 1879.
1. новембра 1880. укида се као засебна епархија и припаја се Нишкој епархији
Епархија рашко-призренска Призрен администрација од 1912.
Скопска епархија Скопље администрација од 1912.
Велешко-дебарска епархија Кичево администрација од 1912.
Епископ је управљао и Битољском епархијом, као и деловима епархија Струмичке, Пољанско-вардарске и Преспанско-охридске

Митрополити (1831—1920)

Портрет Име и презиме
(Време старешина)
Напомене
Melentije pavlovic.jpg митрополит Мелентије Павловић 1831—1833 Србин
Mitropolit Petar Jovanovic.jpg митрополит Петар Јовановић (1833—1859)
Михаил (Йованович).jpg митрополит Михаило Јовановић (1859—1881) 1879. митрополија је добила аутокефалност
Када је аустрофилска српска влада 1881. протерала митрополита Михаила Мојсеј Вересић је био админитратор митрополије до 1883, када је српска влада наметнула митрополита Теодосија.
ArzobispoTeododosioDeSerbia--belgradewhitecit00amesrich.jpg митрополит Теодосије Мраовић (1883—1889),
Михаил (Йованович).jpg митрополит Михаило Јовановић (1889—1898), Поново београдски Митрополит
Mitropolit Inokentije.jpg митрополит Инокентије Павловић (1898—1905),
Димитрије (Павловић).jpg митрополит Димитрије (1905—1920), 1920. уздигнут у ранг патријарха

Види још

Референце

  1. ^ Зборник правила, уредаба и наредаба Архијерејског сабора Православне српске цркве у Краљевини Србији, Београд: Архијерејски сабор, 1900, стр. 252
  2. ^ Слијепчевић 1966, стр. 421-422.
  3. ^ Слијепчевић 1966, стр. 349-350.
  4. ^ Војводић 2003, стр. 87-98.
  5. ^ Радослав М. Грујић: „Православна српска црква“, Други део — Савремена српска црква, Српска црква у Србији (Митрополија београдска), А) Прошлост, 2. Ослобођење од фанариота
  6. ^ Пузовић 1995, стр. 143-158.
  7. ^ Радослав М. Грујић: „Православна српска црква“, Други део — Савремена српска црква, Српска црква у Србији (Митрополија београдска), Б) Садашњост, 1. Уређење

Извори

Архиепископија београдско-карловачка

Архиепископија београдско-карловачка је средишња епархија Српске православне цркве. Епархијски катедрални храм је Саборна црква у Београду, а надлежни архијереј је патријарх српски Иринеј. Епархијско подручје обухвата град Београд и непосредну околину, са Земуном.Под епархијском јурисдикцијом Архиепископије београдско-карловачке налази се осам манастира, од којих је један ставропигијални (Пећка патријаршија). Остали епархијски манастири су: Рајиновац, Раковица, Сланци, Манастир Ваведење Пресвете Богородице на Сењаку, Манастир Светог архангела Гаврила у Земуну, Манастир Светог Христофора код Обреновца и Манастир Дробњаци (у изградњи). Епархијско подручје Архиепископије београдско-карловачке граничи се са подручјима шест суседних епархија: Ваљевском, Шабачком, Сремском, Банатском, Браничевском и Шумадијском.

Београдска митрополија (вишезначна одредница)

Београдска митрополија може имати следећа значења:

Назив за средњовековну Београдску епархију у време када су њени архијереји носили почасни наслов митрополита (14—15. век)

Назив за Београдску епархију из времена обновљене Српске патријаршије (16—18. век), када су архијереји ове епархије такође носили почасни наслов митрополита

Назив за Београдску митрополију као самоуправну црквену област која је створена након Пожаревачког мира (1718) за подручје Краљевине Србије и Тамишког Баната

Назив за Београдску епархију Цариградске патријаршије, након 1766. године, када су архијереји ове епархије такође носили почасни наслов митрополита

Назив за самоуправну Београдску митрополију у обновљеној Кнежевини и Краљевини Србији након добијања црквене аутономије (1831) и стицања аутокефалности (1879)Београдска митрополија се такође може односити на:

Археолошке остатке средњовековног митрополитског двора у Београду.

Дворове и резиденције београдских митрополита из 18—20. века у Београду.

Београдско-карловачка митрополија

Београдско-карловачка митрополија је била српска црквена област у Хабзбуршкој монархији између 1726. и 1739. године.

Епархија ваљевска

Епархија ваљевска је епархија Српске православне цркве.

Надлежни архијереј је епископ Милутин (Кнежевић), а сједиште епархије се налази у Ваљеву гдје је и Саборна црква.

Историја Српске православне цркве

Историја Српске православне цркве обухвата историју православног хришћанства међу Србима, односно историју Српске православне цркве, као помесне цркве у српским земљама. Историја православног хришћанства у српским земљама започиње покрштавањем Срба, које је спроведено у раздобљу од 7. до 10. века, а наставља се даљом изградњом и развојем српских црквених установа, које су од почетка 11. до почетка 13. века биле под окриљем Охридске архиепископије. Најзначајнија прекретница у историји Српске православне цркве догодила се 1219. године, када је правослана црква у Србији постала аутокефална и од тада је била организована као помесна Српска архиепископија, на челу са сопственим архиепископом. Након проглашења Српског царства, уздигнута је 1346. године на степен Српске патријаршије, чији је трон након 1463. године остао упражњен током наредних пола века, некон чега су се јавили и први покушаји обнове, која је оначно извршена 1557. године.Током раздобља турске власти, обновљена Српска патријаршија је одиграла кључну улогу у борби за опстанак српског народа. Укинута је 1766. године, од стране цариградских фанариота. У међувремену, на српским просторима под влашћу Хабзбуршке монархије, створена је самоуправна Карловачка митрополија, која је 1848. године уздигнута на почасни степен Српске патријаршије у Сремским Карловцима. Православна црква у обновљеној Србији је 1831. године стекла самоуправу, као аутономна Београдска митрополија, која је 1879. године стекла и аутокефалност. Специфичан је био положај осталих српских црквених области и епархија, у Црној Гори, Босни, Херцеговини, Рашкој, Косову, Метохији и Повардарју. Све српске црквене области ујединиле су се 1920. године у јединствену Српску патријаршију, која је позната као Српска православна црква.

Карловачка митрополија

Карловачка митрополија је била независна и самоуправна српска православна црквена област у Хабзбуршкој монархији и, пред крај свог постојања, у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. Добила је име по свом дугогодишњем седишту, Сремским Карловцима. У почетку је имала аутономни статус у оквиру Пећке патријаршије, да би је после укидања ове патријаршије Васељенска црква прећутно признала за потпуно независну и самоуправну.

Од 1848. до 1920. митрополит карловачки је почасно носио титулу патријарха српског, коју Васељенска црква, међутим, није признавала. Последњи патријарх, од 1907. до 1913, био је Лукијан Богдановић. Након његове смрти, митрополитски трон је остао празан последњих седам година његовог постојања. Године 1920, Карловачка митрополија је спојена са осталим српским црквеним областима у јединствену Српску патријаршију.

Мада је дуго времена била политички одсечена од Пећке патријаршије, Карловачка митрополија је успела да опстане, па чак и да је надживи. Својим радом је умногоме допринела очувању православља и јединства српског народа. То је са собом донело позитивне резултате. Револуционарна 1848. затекла је Србе сложне и спремне да се боре за своја вековна права проистекла из привилегија.Укидањем Карловачке митрополије-патријаршије (1920), њене епархије ушле су у састав обновљене јединствене српске патријаршије.

Митрополит београдски Инокентије

Инокентије (световно име Јаков Павловић; Шабац, 1. август 1840 — Београд, 19. мај 1905) је био београдски митрополит од 1898. до 1905.

Митрополит београдски Теодосије

Митрополит Теодосије (световно Теодор Мраовић; Баја, 27. фебруар 1815 — Београд, 30. јануар 1891) је био београдски митрополит шест година од 1883. до 1889.

Мојсије Петровић

Мојсије (Петровић; Београд, 1677 — Београд, 27. јул 1730) је био митрополит београдски и карловачки и, стога, један од важних архијереја Српске православне цркве.

Мојсије Рајовић

Мојсије I Рајовић или Рајић је био архиепископ пећки и патријарх српски од 1712 до 1725. године.

Списак знаменитих личности Првог српског устанка

Списак знаменитих личности Првог српског устанка је списак вођа, обласних господара на почетку устанка, највиших државних званичиника, чланова Правитељствујушчег совјета (владе), нахијских војвода, војвода на кнежинама и других чланова управе и старешина српске државе и војске у Првом српском устанку, односно борби за обнову самосталне и независне српске државе и ослобођење и уједињење српског народа.

Србија Карађорђевог времена (1804—1813) задржала је управно-територијалну организацију која је већ постојала у Београдском пашалуку, а у основи се задржала до данашњих дана.

Српски јерарси од 1920.

Српска православна црква је основана 1219. године као аутокефална заслугом Светог Саве који је тада основао прве епархије које је попунио српским епископима. Од 1346. године она је подигнута на ранг патријаршије. Падом српских земаља под турску власт престала је да постоји Пећка патријаршија, поново је обновљена 1557. и укинута 1766. године. У 19. веку су постојале аутокефалне Карловачка митрополија (Карловачка патријаршија), Београдска митрополија и аутономна Митрополија црногорско-приморска, а један број епархија је био под управом Цариградске патријаршије.

После Првог светског рата стварањем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца настао је државни оквир за формирање јединствене аутокефалне Српске православне цркве у рангу патријашије 1920. године.

Било је примера да неко одбије понуђену епископску титулу, као на пример архимандрит Јустин Поповић (1894—1979) или архимандрит студенички Сава Милошевић (1937-2014).Овде се налази списак свих архијереја Српске православне цркве од 1920. године.

Један број архијереја српског порекла припадао је другим јурисдикцијама, тако су нпр. Јован Шангајски и Сава Сарачевић припадали Руској православној заграничној цркви.

Тијела и органи
Установе
Епархије
Охридска
архиепископија
Органски дијелови
Раније црквено
уређење

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.