Бела Црква

Бела Црква је градско насеље и седиште истоимене општине у Јужнобанатском округу, у АП Војводини, у Републици Србији. Према попису из 2011. живело је 9080 становника (према попису из 2002. било је 10675 становника).

Бела Црква
Главна улица
Главна улица у Белој Цркви
Грб
Грб
Административни подаци
Држава Србија
Аутономна покрајина Војводина
Управни округЈужнобанатски
ОпштинаБела Црква
Становништво
 — 2011.Пад 9.080
 — густина231/км2
Географске карактеристике
Координате44°53′58″ СГШ; 21°25′19″ ИГД / 44.89942° СГШ; 21.42188° ИГДКоординате: 44°53′58″ СГШ; 21°25′19″ ИГД / 44.89942° СГШ; 21.42188° ИГД
Временска зонаUTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Ндм. висина90 м
Површина39,2 км2
Бела Црква на мапи Србије
Бела Црква
Бела Црква
Бела Црква на мапи Србије
Остали подаци
Поштански број26340
Позивни број+381 (0)13
Регистарска ознака

Називи

Бела Црква је позната по још неким називима на другим језицима: мађ. Fehértemplom, нем. Weisskirchen, чеш. Bilo Čerkva, рум. Biserica Alba.

Историја

Зграда општине Беле Цркве
Зграда општине.
Зграда Музејске јединице у Белој Цркви
Народни музеј.
Spomenik streljanim osobama u Beloj Crkvi
Спомен плоча стрељаним Србима од стране немачког окупатора 1943. године
Spomenik crvenoarmejcima
Споменик палим борцима Црвене армије.
Sljunkara
Језеро Шљункара
Зграда Историјског архива у Белој Цркви
Историјски музеј.

Бела Црква, градић са четири имена и немачким наслеђем. Трагови барокног сјаја провинцијалне панонске вароши Бела Црква, градић на самом југоистоку Војводине, попут многих других војвођанских градова, својевремено се дичила са чак четири имена — осим српског назива, у званичним документима стајало је и Fehertemplom (1355—1459), Weisskirchen (1717—1872) и Biserica Alba, Бела Црква од 1918. г што су имена града на мађарском, немачком, румунском и српском језику.

Оснивање

Banat Josephinische Landaufnahme pg167
Бела Црква на Јозефинском катастру 1769-72.

Током дужег периода седиште белоцркванске котлине и околних обронака банатских планина била је фортификација-тврђава Паланка, која се налазила на ушћу реке Караш и Нере у Дунав, а важила је за војни и административни центар нахије или дистрикта. На супротној десној обали Дунава смештена је тврђава Рам. Обе тврђаве су из времена Римског царства чија је главна сврха била одбрана границе од варварских народа, као и заштита улаза у Банатску, односно Ђердапску клисуру. Белу Цркву је основао 1717. године гроф Мерсију, као немачко колонистичко село након освајања паланачке тврђаве и нахије 1716. године у Аустријско-турском рату (1716-1718). Ново место за колонизацију је изабрано 10 километара низводно од ушћа Нере и тврђаве Паланке. Колонисти су подигли прво насеље недалеко од десне обале Нере, на оближњем брду, на коме су се налазиле рушевине српског манастира и села, стара Бјелија Церкве, које је страдало нешто пре 1690. године током Рата свете лиге, а чије избегло становништво када се вратило населило у оближњу Сувају. Срби су паланачку нахију, односно белоцркванску котлину и обронке банатских планина, већ насељавали, где су имали формиране манастире, села и насеобине. Највероватније се ради о аутохтоним Србљима деспота Ђурђа Бранковића и његовог сина Јована. Данашња Бела Црква је млађе насеље од села које је окружују, попут: Црвене Цркве, Крушчице, Кусића, Соколовца, Златице и легендарног Базијаша. Занимљиво да данас, на почетку 21. века, између две пограничне локалне заједнице, Општине Бела Црква и Општине Соколовац, нису успостављене задовољавајуће социјалне и културне везе. Ново насеље је формирано као војна насеобина у којој има цивилни досељиника. Њихово досељавање изводи се организован и плански а транспорт се врши Дунавом малим лађама до означеног одредишта. Годин 1735. у Белој Цркви живи поприличан број Немаца и мали број Срба, а стално је била стационирана 2. чета српске милиције. Највећи број досељеника је из удаљених крајева Светог римског немачког царства. Гроф Мерсију је наредио колонизацију, тако да је у периоду од 1725. до 1727. насељено првих 200-300 Немаца из Франачке и Хесена.

Атар града Беле Цркве био је насељен још у праисторијско доба. Код Сиглове циглане ископани су остаци некадашњег насеља, а код дударе гроб урни из бронзаног доба. Садашња Бела Црква јавља се у XIV веку — 7. новембра 1355. године помиње се први пут у предикату њеног власника.

Њихова упорност и храброст није, међутим, остала без резултата, те у време владавине Марије Терезије Бела Црква доживљава прави процват, иза којег стоји предузимљивост и марљивост немачких трговаца, занатлија и виноградара. Град израстао на обронцима Карпата, на благо заталасаној равници, већ својим географским положајем у ствари је био предодређен за узгој винове лозе, што су максимално искористили немачки досељеници и изградили имиџ виноградарског краја у којем успевају добро грожђе и исто тако добро вино.[1]

Период до Првог светског рата

Прва железничка пруга на територији данашње Србије је управо настала у Општини Бела Црква и пуштена је у рад 1856. године. Траса којом се кретали први возови је била: Оравица — Ракаждија — ЈамЈасеново — Бела Црква — Базијаш.

Подручје Беле Цркве је било политички одвојено од остатка Војводине. Вршац, Зрењанин и друга места били су у саставу Српске Војводине, и касније су прикључени Мађарском краљевству (део Аустроугарске) док је подручје Беле Цркве било у саставу Војне крајине, номинално са својим законима, али под круном аустријског цара. Тек по укидању Војне Крајине 1872. године, Бела Црква постаје интегрални део Мађарског краљевства све до 1918. године када постаје део Србије.

Међуратни период

После распада Аустроугарске монархије већина Немаца, чији је матерњи језик био немачки, постали су југословенски држављани, углавном против своје воље. Са доласком Хитлера на власт њихов положај се посебно погоршао. За време Другог светског рата већина Немаца у Белој Цркви била је политички пасивна. Поделом Баната између Србије и Румуније дошло је до великог сакаћења Општине Бела Црква, чији најпросперитетнији део, са обрадивим земљиштем и воћњацима остаје у Румунији. Тада почиње и економска стагнација града и општине, а примат у јужном Банату преузима Вршац.

Након поведе Октобарске револуције у Русији, у Белу Цркву долази велики број "белих" емиграната. Они бивају прихваћени као држављани Краљевине СХС, и добијају смештај. Читаве руске школе су пребачене на ова подручја, посебно Кадетски руски корпус, који је ту имао школу све до Другог светског рата.

Други светски рат и злочини Немаца над Србима и Јеврејима Беле Цркве

Доласком Адолфа Хитлера на власт у Немачкој, буди се немачки национализам и у Краљевини Југославији. Највећи део немачког народа пристаје на страну нацизма док мањина остаје пасивна и неопредељена а један мањи део је помагао НОБ. Априлски рат је био изузетно кратак и Немци су окупирали град. Бела Црква је номинално била део Баната прикљученог Недићевој Србији, али сву власт је имала немачка национална мањина. Одмах по доласку у Белу Цркву, немачки окупатори потпомогнути домаћим немачким становништвом извршили су геноцид над Белоцркванским Јеврејима, од којих скоро нико није преживео рат.

Немачки окупатор, здушно потпомогнут домаћим Немцима из Беле Цркве чинио је разне злочине над Србима и Јеврејима. Тако, једно време Србима и Јеврејима чак није било дозвољено да шетају градским шеталиштем[2], које је било резервисано само за Немце. Пљачке и отимачина јеврејске имовине у Белој Цркви од стране Немаца биле су изузетно честе

У Белој Цркви је марта 1942. године основана немачка 7. СС добровољачка брдска дивизија Принц Еуген, злогласна по злоделима над српским народом у Југославији. Током самог рата, немачки окупатори починили су злочине над српским народом, посебно масовним стрељањима широм Баната па и Белој Цркви. Године 1943. извршено је тако масовно стрељање српског становништва.[3] Доласком ослобођења, немачко становништво у страху од одмазде углавном бежи. Многи од њих су настрадали у возу који је дигнут у ваздух, а они који су успели да побегну, настанили су се у Аустрији и Немачкој.

Немци, који из одређених разлога нису успели да оду из Беле Цркве, послати су у концентрационе и радне логоре у јужном и средњем Банату, где је много њих изгубило живот. Њихова имовина је подељена победницима, највећим делом колонистима пристиглим из Црне Траве, Црне Горе, БиХ, Лике и Кордуна.

Култура

Најзначајнији објекти настали су крајем XVIII века, а саграђени су у барокном стилу. Од барокних зграда најзначајније су римокатоличка и православна црква, зграда општине, Дом Војске, ватрогасни дом и остале зграде. Главну физиономију града дају објекти сазидани и реконструисани у стилу бечке сецесије, тако да је Бела Црква по томе карактеристична.

У овој варошици некада је живело знатно више нација и говорило знатно више језика, тако да и данас можете срести презимена која недвосмислен казују да су она у панонску низину стигла из различитих крајева Европе — немачких, француских, мађарских, италијанских, јеврејских, румунских, ромских, чешких, словачких, украјинских, руских области... Ипак, велики број тих презимена данас само по свом пореклу и морфологији припада другим нацијама, док њихови власници носе најчешће другу националност. Стицај историјских прилика је овде учинио своје те је од многонационалног градића, са неколико вера и још више језика Бела Црква постала већински српски град, са много националних мањина, али углавном малобројних. Ако се погледа попис становништва обављен 1910. и 2002. године, однос је врло очигледан. Почетком 20-ог века у граду са 11.524 становника, Немаца је било 6.062, Срба 1.994, Румуна 1.806, Мађара 1.203 уз незнатан број Чеха, Словака итд. попис 2002. je показао да од 23.707 становника, око 19 хиљада чине Срби, док се остали изјашњавају као Румуни, Мађари, Словаци, Чеси. Међу њима је тек 10 Немаца. Додуше, Немаца који се могу препознати по немачким именима и презиманима, јер многи од грађана са ортодоксним немачким именима и презименима, у ствари, и не говоре немачки језик те се више и не осећају Немцима.

У традицији и свакодневном животу града и околних села становници, данас нажалост много сиромашнији и неразвијенији од својих стварних могућности, овај град још чува остатке урбане лепоте сређоевропских вароши и многе културне навике Европљана, као што је рецимо традиција уређивања кућа, или кухиња са приметним утицајем швапских јела. Једна од атрактивнијих манифестација коју Бела Црква и дан-данас негује је надалеко познати карневал цвећа датира из 1852, традиција стара 150 година, чији су почеци везани управо за време немачке доминације. О некадашњем економском и културном процвату Беле Цркве донекле говори и немачко гробље, са прекрасним мермерним споменицима. Бела Црква спада у ред војвођанских градова у коме је до данашњих дана сачуван велики број објеката културно-историјских вредности. [4]

Привреда

Град Бела Црква као културни, привредни и политички центар овог подручја основан је Weisskirchen 1717. године. Пре свега, био је кутурни центар предодређен за развој виноградарства. 1926. године 70% становништва Јужног Баната бавило се виноградарством. Воћарство и земљорадња били су интензивно развијани. Вино, ракија, ликер и коњак били су производи који су се извозили по целој Европи. Управо је структура поднебља створила услове да Банат у XX-веку постане највећи произвођач свилених буба.

Почетком XX века поред града је било засађено преко десет хиљада ланаца винограда, а производило се 50 до 60 хиљада хектолитара вина. Већина тих винограда је искрчена после 1945. године, са доласком нових становника, те је данас виноградарство тек споредна привредна грана.

У Белој Цркви је 1876. године било пет фабрика свиле, успешно су радиле и фабрике цигле и црепа, коњака и ликера, парна стругара, фабрика прехрамбених производа, коже, млинска индустрија, мајдана за багеровање шљунка, три фабрике содне воде, штампарије и вештачко градинарство. Развијало се цвећарство, а већ 1931. године у Белој Цркви је радило 349 занатских удружења, а било је и 392 радње.

Географија

Белоцркванска котлина спуштена је између Вршачких планина на северу, до Дунава на југу и Карпатских планина на истоку. Она је отворена према западуПанонској низији, због чега у односу на њу представља њен повећи залив. Ветрови су у котлини навејали лес и песак. Лес покрива све ниже пределе котлине, док је песак навејан на западној страни у облику дугачких дина у правцу југоисток-северозапад. Овај песак одваја Белу Цркву од Делиблатске пешчаре. Бела Црква се налази у централном делу проширења реке Нере наслањајући се на њен северни, виши обод, а јужније спушта се у влажну и баровиту Нерину долину. Ово више земљиште врло је погодно за виноградарске културе, а остало земљиште за земљорадњу. Као тле некадашњег Панонског мора, ово земљиште има велики привредни значај. Земљиште око Беле Цркве пружа повољне услове за развој виноградарства и воћарства. Због тако погодних услова, котлина је густо насељена. Бела Црква лежи у тој плодној и винородној котлини на надморској висини од 89,5 m.

Белоцркванска општина простире се на 353 km² површине. Има око 21.500 хектара оранице. Остали део земљишта чине: ливаде, пашњаци, виногради, воћњаци, шуме и друго.

Кроз белоцркванску котлину протичу реке Караш и Нера, а пресеца је и канал Дунав—Тиса—Дунав. Нера је лева и најмања притока Дунава. Она извире у Румунији а у нашу земљу улази код села Кусића. Од тог места па до ушћа у Дунав, Нера представља граничну реку према Румунији у дужини од 27 km.

Општина, поред Беле Цркве, обухвата и следећа насеља и села:

  1. Банатска Паланка
  2. Стара Паланка
  3. Банатска Суботица
  4. Врачев Гај
  5. Гребенац
  6. Добричево
  7. Дупљаја
  8. Јасеново
  9. Кајтасово
  10. Калуђерово
  11. Крушчица
  12. Кусић
  13. Црвена Црква
  14. Чешко Село

Клима

Бела Црква и околина имају умерено континенталну климу коју карактеришу дуга и топла лета, нешто хладнија, а понекад хладна и снеговита зима, краћа пролећа и топлија јесен. Клими овог краја посебну специфичност даје кошава. То је јак, сув и слаповит ветар који дува и до три недеље. Кошава је југоисточни ветар који дува у правцу северозапада. Осим кошаве доста често дува северац и северозападни ветар. Северац је хладан ветар и најчешће дува зими, а северозападни ветар доноси кишу.

Туризам

У околини Беле Цркве постоји шест већих и више мањих вештачких језера, насталих екцплоатацијом шљунка. Језера су различите величине и дубине а из највећег се још увек вади шљунак, тако да се његова површина повећава. Језера чине добру основу за развој летњег купалишног и спортско-рекреативног туризма, као и спортског риболова. У самом граду налази се „Градско језеро“ које има уређену плажу, ауто-камп, ресторан, бунгалове... У близини Врачев Гаја налази се „Врачевгајско језеро“ које је амбијентално лепо уређено и погодно је за камповање.

Осим Карневала цвећа у Белој Цркви се организује још једна културна манифестација, „Лов на Бесија“ (лов на сома капиталца).[5]

Српска православна црква Св. Петра и Павла у Белој Цркви

Црква Св. Петра и Павла

Ruska crkva, Bela Crkva

Руска црква

Bela Crkva, Orthodox Church

Румунска црква

Bela Crkva, Catholic Church

Римокатоличка црква Свете Ане

Демографија

У насељу Бела Црква живи 8500 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 39,1 година (36,9 код мушкараца и 41,0 код жена). У насељу има 3899 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 2,71 (попис 2002).

Ово насеље је углавном насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пад у броју становника.

Демографија[6]
Година Становника
1948. 9.428
1953. 9.803
1961. 10.722
1971. 11.084
1981. 12.317
1991. 11.634 11.014
2002. 10.675 11.718
2011. 9.080
Етнички састав према попису из 2002.[7]
Срби
  
8.222 77,02 %
Чеси
  
511 4,78 %
Југословени
  
267 2,50 %
Роми
  
266 2,49 %
Румуни
  
188 1,76 %
Мађари
  
180 1,68 %
Црногорци
  
131 1,22 %
Македонци
  
64 0,59 %
Хрвати
  
59 0,55 %
Муслимани
  
30 0,28 %
Немци
  
29 0,27 %
Словаци
  
18 0,16 %
Руси
  
14 0,13 %
Словенци
  
11 0,10 %
Албанци
  
11 0,10 %
Бугари
  
8 0,07 %
Бошњаци
  
4 0,03 %
Русини
  
3 0,02 %
Власи
  
3 0,02 %
Украјинци
  
1 0,00 %
Горанци
  
1 0,00 %
Буњевци
  
1 0,00 %
непознато
  
335 3,13 %

Види још

Референце

  1. ^ Феликс Милекер „Летописи општина у јужном Банату“. ISBN 978-86-85075-04-9.
  2. ^ Banatski Nemci I Jevreji — EL MUNDO SEFARAD
  3. ^ „Архивирана копија”. Архивирано из оригинала на датум 17. 06. 2013. Приступљено 27. 09. 2013.
  4. ^ Литература „Летопис Банатских места“(Беч 1999) период 1812–2009. г. Летописа, по предању о Банатских места и обичаји настанак села ко су били Досењеници чиме се бавили мештани
  5. ^ Бела Црква — банатски рај („Вечерње новости“, 17. август 2013)
  6. ^ „Књига 9”. Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. мај 2004. ISBN 86-84433-14-9.
  7. ^ „Књига 1”. Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-00-9.
  8. ^ „Књига 2”. Становништво, пол и старост, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-01-7.

Спољашње везе

Јадар (област)

Јадар је област у Србији која се простире око реке Јадар.

За почетак области се узима град Осечина. Област је подељена у два под-региона: Горњи Јадар (око Осечине), који је део много већег региона Рађевине, и други део Доњи Јадар, који је такође део другог већег региона Подриња. Центар Доњег Јадра је град Лозница, која није на реци Јадар, већ је око 10 км ка југозападу.

Регион се налази у долини реке Јадар и ограничен је планинама Влашић, Цер, Гучево и Соколским планинама. Доњи Јадар је низијска и пољопривредна област, док је Горњи Јадар важан рударски регион (рудници антимона Зајача и Бела Црква).

Јужнобанатски управни округ

Јужнобанатски управни округ са простире у северном делу Србије односно у југоисточном делу северне српске покрајине, Војводине на 4.245 km². Пољопривредне површине чине 80,9%, а под шумом је 5,4% укупне површине. Обухвата градове и општине:

Град Панчево - градска насеља: Панчево (седиште), Старчево и Качарево,

Град Вршац - седиште градско насеље Вршац,

Општина Пландиште - седиште сеоско насеље Пландиште,

Општина Опово - седиште градско насеље Опово,

Општина Ковачица - седиште градско насеље Ковачица,

Општина Алибунар - градска насеља: Алибунар (седиште) и Банатски Карловац,

Општина Бела Црква - седиште градско насеље Бела Црква,

Општина Ковин - седиште градско насеље Ковин.Седиште округа је градско насеље Панчево. Има укупно 293.370 становника (попис 2011).

Бела Црква (Крупањ)

Бела Црква је насеље у Србији у општини Крупањ у Мачванском округу. Према попису из 2011. било је 659 становника.

Бела Црква (Ораховац)

Бела Црква (алб. Bellacërkë) насељено је место у Србији у општини Ораховац. Административно припада Косову и Метохији, односно Призренском управном округу. Према попису из 2011. године било је 2.270 становника.Атар насеља се налази на територији катастарске општине Бела Црква површине 1096 ha. Село је смештено поред асфалтног пута који се код суседног села Зрзе спаја са путем Ђаковица—Призрен. Налази се јужно од Ораховца, на удаљености од 7 километара, а око 3 километара од леве обале Белог Дрима. Кроз село пролази поток Сошница, и дели га на два неједнака дела. Насеље је збијеног типа.

Белотић Бела Црква група

Белотић - Бела Црква група (називана и Западносрпска варијанта Ватинске групе) је културна група бронзаног доба која је захватала подручје западне Србије.

Дефинисана је по локалитету Шумар у Белотићу и Церик-Бандера у Белој Цркви код Крупња.

Хронологија ове групе одговара хронологији Ватинске групе.

Локалитети су Белотић, Бела Црква, Толисавац, Баре, Љуљаци, Лучани, Крива река и други.

Горња Бела Црква

Горња Бела Црква (мкд. Горна Бела Црква) је насеље у Северној Македонији, у јужном делу државе. Горња Бела Црква припада општини Ресан.

Грб општине Бела Црква

Скупштина опшине Бела Црква на седници одржаној 6. јуна 2002. године, донела је Статут општине. У члану 5. се дефинише изглед грба и заставе:

"Општина Бела Црква има свој грб плаве боје и који је ликовно изражен штитом. У средишњем овалу штита налази се бела црквица на брежуљку. Са ове стране штита налази се по један грозд, а испод два класа жита. Поврх штита налази се тврђава са пет кула."

Доња Бела Црква

Доња Бела Црква (мкд. Долна Бела Црква) је насеље у Северној Македонији, у јужном делу државе. Доња Бела Црква припада општини Ресан.

Куршумлија

Куршумлија (старосрп. Бела Црква) је градско насеље у општини Куршумлија у Топличком округу. Општина Куршумлија налази се на југу Србије, близу административне линије са Косметом, величине 952 km². Њена територија смештена је у централном и горњем току реке Топлице, у сливовима њених притока Косанице и Бањске.

Административни и културни центар општине је град Куршумлија, један од ретких градова у Европи који се простире на три реке, Топлица, Косаница и Бањска река.

Према попису из 2011. године, насељено место Куршумлија има 13200 становника (према попису из 2002. било је 13639 становника, а према оном из 1991. било је 12525), док цела општина Куршумлија према попису из 2011. године има 19.011 становника, распоређених у 90 насеља.

У структури становништва Куршумлије преовладавају Срби (95%), потом са знатно мањим уделом Роми (1,5%), Црногорци (0,4 %) и остали (3%).

ОШ „Жикица Јовановић Шпанац“ Бела Црква

ОШ „Жикица Јовановић Шпанац” у Белој Цркви, насељеном месту на територији општине Крупањ, баштини традицију организованог школства, постојањем школе пре 1836. године. Данас школа носи име по Жикици Јовановићу Шпанцу, учеснику Шпанског грађанског рата и Народноослободилачке борбе, једном од организатора устанка у Западној Србији и народном хероју Југославије.

Општина Бела Црква

Општина Бела Црква је једна од општина у Републици Србији. Налази се у АП Војводина и спада у Јужнобанатски округ. По подацима из 2004. општина заузима површину од 353 km² (од чега на пољопривредну површину отпада 27652 ha, а на шумску 2.730 ha). Центар општине је град Бела Црква. Општина Бела Црква се састоји од 14 насеља. По подацима из 2011. године у општини је живело 17.367 становника. По подацима из 2004. природни прираштај је износио -5,2‰, а број запослених у општини износи 3237 људи. У општини се налази 13 основних и 4 средње школе.

Општина Ковин

Општина Ковин је општина у Републици Србији. Налази се у АП Војводина и спада у Јужнобанатски округ. По подацима из 2004. општина заузима површину од 730 km2 (од чега на пољопривредну површину отпада 47.753 ha, а на шумску 10.266 ha). Центар општине је град Ковин. Општина Ковин се састоји од 10 насеља. По подацима из 2011. године у општини је живело 33.722 становника. По подацима из 2004. природни прираштај је износио -3,3‰, а број запослених у општини износи 7.483 људи. У општини се налази 13 основних и 2 средње школе.

На западу се граничи с општином Панчево, на северу с општинама Алибунар и Вршац, на истоку с општином Бела Црква и на југу са Дунавом. Ковинска општина има облик неправилног троугла. Простире се највећим делом на лесној тераси и алувијалној равни Дунава.

Јужним делом општине протиче река Дунав. Земљиште је плодно, а најзаступљеније су ритске црнице, ливадске црнице и чернозем. Природни резерват Делиблатска пешчара се највећим делом своје територије управо налази на територији општине Ковин.

У саобраћајном погледу општина Ковин има добар положај. После изградње друмског моста на Дунаву и асфалтног пута према Белој Цркви, постала је значајна раскрсница путева.

Најразвијенија привредна грана је пољопривреда.

Општина Најдаш

Општина Најдаш (рум. Comuna Naidăș) је општина у округу Караш-Северин у југозападној Румунији. Према попису из 2011. године у општини је било 1.139 становника. Седиште општине је насеље Најдаш. Значајна је по присутној српској националној мањини у Румунији.

Општина Најдаш се налази у доњем току реке Нере, у крају који месни Срби називају Пољадијом. Општина је на западу погранична са Србијом (општина Бела Црква).

Пољадија

Пољадија или Белоцркванска котлина су два назива који се односе на исти географски појам, први месни и колоквијални („народски“), а други званични. Пољадија је котлина реке Нере на 100-200 метара надморске висине смештена између Банатских планина у данашњој Румунији и Вршачког брега у Србији. Највеће место ове котлине је град Бела Црква у Србији.

Пољадија је после Првог светског рата подељена на српски и румунски део. Међутим, и данас се са обе стране границе срећу и српска и румунска насеља, а постоје и заједнице Чеха и Мађара, некада и Немаца. Поделом је ова област постала гранична и изгубила је некадашњу живост и прометност.

Рађевина

Рађевина је област у западној Србији између планина Влашића, Цера, Јагодње и Соколских планина. Долином Јадра повезана је са Мачвом и Панонском низијом, а заједно са Азбуковицом чини Горње Подриње. То је претежно брдско-планински крај, пун шума и пашњака испресецаних бистрим и брзим речицама. Највећи врх у брдском делу је Кошутња стопа на Јагодњи (940 м). Име је добила по војводи Рађу, по легенди, једном од седам витезова кнеза Лазара, коме је подигнут споменик-обелиск назван Рађев камен.Њен највећи део припада Општини Крупањ, коју чине 23 насељена места од којих су 22 сеоска насеља: Бањевац, Бела Црква, Богоштица, Брезовице, Брштица, Врбић, Дворска, Завлака, Костајник, Красава, Кржава, Ликодра, Липеновић, Мојковић, Планина, Равнаја, Ставе, Толисавац, Томањ, Цветуља, Церова, Шљивова и једно варошко насеље, Крупањ, који је привредни, културни и политички центар општине.

Рађевина је припадала устаничкој Србији током Првог српског устанка, потом је припадала Подринској нахији која је 1833. после Хатишерифа постала део Кнежевине Србије.

После Другог светског рата, 1947. године, села Бастав, Белотић, Комирић и Коњуша су прешли из рађевског у подгорски срез, и касније постали део општине Осечина.

Списак споменика културе у Јужнобанатском округу

Следи списак знаменитих места у Јужнобанатском округу.

Топличка епархија

Топличка епархија је једна од бивших епархија Српске православне цркве, коју је 1219. године основао први српски архиепископ Свети Сава за крајеве око реке Топлице у Србији. Током раније историје, Топлица је припадала Нишкој епархији, што је посведочено хрисовуљом византијског цара Василија II из 1019. године. Током 12. века, читава област је ушла у састав српске државе, док је сам град Ниш почетком 13. века привремено потпао под бугарску власт, те је стога било потребно установити посебну епархију за Топличку област. То је учињено 1219. године приликом организације аутокефалне Српске архиепископије, када је Свети Сава донео одлуку да седиште топличког епископа буде при Манастиру Светог Николе Топличког који је у народу био познат и као Бела Црква. Овај манастир је био задужбина Савиног оца, великог жупана Стефана Немање, те је због свог доброг положаја у средишту Горње Топлице био одабран за катедрално место новоустановљене Топличке епархије.Након установљења Српске патријаршије (1346), топлички епископи су добили почасни наслов митрополита. Забележено је да је 1388. топлички митрополит био Јован Мусић. Током наредних векова, Топличка епархија је била позната и као Белоцркванска епархија, по топличкој Белој Цркви, како је у народу називан манастир Светог Николе у којем су столовале толичке владике. Топличка, односно белоцркванска епархија је престала да постоји почетком 18. века, када је ушла у састав Нишке епархије, најкасније за време митрополита нишког Јоаникија (1715-1735). Од тада су нишки митрополити имали титулу митрополит нишки и белоцрквански.Српска православна црква је у 20. веку обновила успомену на стару Топличку епархију тако што је установила службу помоћног епископа са насловом епископ топлички. Након 2010. године, када је нишки епископ Иринеј (Гавриловић) изабран за новог српског патријарха, обновљени су и ранији предлози да се граду Куршумлији, на основу старог назива Бела Црква, врати српско име, односно да се град назове Топличка Бела Црква (ради разликовања од Беле Цркве у Банату).

Црква Светог Николе у Брезови

Црква Светог Николе (Бела црква) у селу Брезови на планини Мучњу код Ивањице, подигнута је током првих деценија XVII века, на месту старије цркве. Налази се на 26 km од Ивањице. Народно предање њено подизање везује за Стефана Лазаревића, чији се фреско портрет налази у цркви.

Радови на археолошком истраживању цркве, али и њеној конзервацији и рестаурацији извођени су у више наврата (1971–1972, 1973–1975. и 1987) и она се данас налази под заштитом републике Србије, као споменик културе од великог значаја

Чеси

Чеси (чеш. Češi) су западнословенски народ, који претежно живи у Чешкој, где чини око 81% становништва. Чеси су већим делом атеисти, док су у мањој мери римокатолици, а има и протестаната. Говоре чешким језиком, који спада у словенску групу индоевропске породице језика.

Насељена места општине Бела Црква
Знаменитости и споменици културе
Манифестације

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.