Бела Србија

Бела Србија или Бојка је била област у Европи која је према наводима византијског цара Константина Порфирогенита (913—959) у спису О управљању Царством (лат. De administrando imperio) била прапостојбина Срба из које су они кренули на Балканско полуострво. О положају Беле Србије постоје различите теорије. Једна од ових теорија Белу Србију смешта на подручје данашње источне Немачке, где је историјски потврђено постојање српске кнежевине и краљевине између 7. и 10. века, на подручју које данас насељавају Лужички Срби.

Бела Србија
Србија
Бојка
White serbia white croatia02

Бела Србија и Бела Хрватска у 6. веку (око 560. године), према књизи Франциса Дворника.
Географија
Континент Европа
Регија средња Европа
Политика
Облик државе кнежевина
 — Кнез Дерван (?)
Историја
Историјско доба средњи век
 — Оснивање после 531. године
 — Укидање између 629. и 632. године
Migration of serbs04 02
Сеоба Срба на Балкан у 7. веку, према мишљењу о положају Беле Србије у Лужици и Полабљу
Migration of serbs03 02
Сеоба Срба на Балкан у 7. веку, према мишљењу о положају Беле Србије у данашњој западној Украјини
Migration of Serbs
Миграције Срба 6-8. века
Dervan-sr
Дерванова Србија, 7. век; једна од могућих локација Беле Србије

Историја

Након што је Тиринжанско царство уништено од стране Франака и Саса, Срби су живели у миру, али су морали да плаћају годишњи данак Сасима. Након што су источни Саси напустили територију између Лабе и Зале 561. године, Франци су завладали тим областима и ставили под власт Србе. Неки извори тврде да су Срби били и пре под франачком влашћу. Тако да ће земљу између Зале и Лабе, већ након завршетка Тиринжанске државе 531/534. године имати утицај Франци.[1]

Године 571. Авари освајају Тирингију, Србе и остала словенска племена западно од Одре. Срби и Чеси су се побунили 628. године, Чешку је предводио Само, а Србе Дерван. Заједно су добили независност од Авара.[1]

Летопис попа Дукљанина

На почетку летописа се помиње владар Срба у прапостојбини Свевлад, са својим синовима Брусом, Тотилом и Оштројлом, што и доказују правци освајања Тотиле и Оштројла, јер се помињу да су прво заузели Панонију. Касније се помиње како је Свевлада наследио Брус: „после очеве смрти седе на његов престо и владао је уместо њега у земљи свог рођења”, Вероватно се мисли на Белу Србију. Занимљиво је то да су Готи живели у севернијем делу Полабља. Касније се о Брусу и Белој Србији ниште не помиње, осим да је Оштројлов син, Сенудиал владао од Пољске (Беле Србије вероватно) до Валдевина (Винодола), а њега је наследио Селимир, за чије се време десила вероватно сеоба Срба на Балкан, док је његов брат Дерван вероватно остао у Белој Србији. Занимљиво је да Винодол такође постоји и у словачкој познатој историјској регији Њитри. Проблем долази због преписа, где се помиње да је владао од Винодола до Аполоније, регије у провинцији Илирији. Ако је тачно да је непознати кнез Селимир, због сличности и тачности времена, онда је вероватно да је Сенудиал владао Белом Србијом и да су га наследили Дерван и Селимир, али се у летопису не помиње шта се десило са Брусом. Хронолошки је немогуће поставити време владавина ових владара.

Положај Беле Србије

Порфирогенит у свом делу каже: Срби воде порекло од некрштених Срба, названих и Бели, насељених са оне стране Турске (Мађарске), у крају који се код њих назива Бојки (Бојка), где им је у суседству и Франачка, исто као и велика Хрватска (југ данашње Пољске и Шлеска), она некрштена, која се назива и Бела. Тамо су дакле ови Срби од давнине настањени“[2].

Сам термин Бојка али и њен тачан положај до данас нису разрешени и на снази су три претпоставке које је смештају:

Положај Беле Хрватске

Према наводима Порфирогенита у истом делу, Бела Хрватска се такође налази иза Турске (Мађарске), граничи се са Белом Србијом, налази се поред Франачке, а њени становници су у сукобу са Баварцима и Печенезима[3]. Смештање иза Мађарске, лоцира Белу Хрватску у Закарпатје, док је сукоби са Баварцима и близина Франачке смештају на простор данашње Чешке, али проблем настаје у помињању напада Печенега на њу, пошто су они боравили у источном Закарпатју[3].

Поред Порфирогенитовог списа, још неколико докумената из средњег века помињу Белу Хрватску и на основу њих се она може сместити у горњи ток Висле око Кракова[3]. На основу овога, Ферјанчић у својим коментарима Порфирогенитовог дела у прилог тој тези наводи и да је једино та област у Порфирогенитово доба била некрштена на Западнословенском подручју. Он поред тога наводи да је сам цар када је помињао нападе Печенега, вероватно појам Беле Хрватске проширио на целокупну првобитну Чешку државу под Болеславом I (929—967) који је око 940. године овладао Краковском облашћу, док се писање Порфирогенитовог дела смешта око 949. године. На тај начин се положај Беле Хрватске јасно локализује у горњи ток Висле око данашњег Кракова[3], чиме се ствара јасно полазиште за одређивање положаја Беле Србије.

Значење термина Бојка

Сам термин Бојки односно Бојка који помиње цар у свом делу није до данас дефинитивно разрешен, иако је на снази неколико различитих тумачења која иду у прилог једној или другој тези о положају Беле Србије.

У прилог западној тези иду извођења термина Бојка од:

У прилог источној тези, иду извођења термина Бојка од:

Владари

Према Порфирогениту, Срби су у Белој Србији имали владара, чија су два сина наследила од оца власт над Србијом, а један од њих, преузевши половину народа, преселио се на Балкан.[6] Према неким мишљењима, ова два брата су били синови кнеза Дервана.[7]

Сумње у Порфиригенитова казивања

Један број научника у 19. и 20. веку је одбацивао Порфирогенитове наводе о сеоби Срба и Хрвата као измишљотине. Међу ове научнике су спадали Ернст Димлер, Фрањо Рачки, Ватрослав Јагић, Константин Јиречек и Џон Бјури. Према њиховим теоријама, сеоба Срба и Хрвата није уследила као посебан талас, како прича Порфирогенит, већ су се они населили заједно са осталим Јужним Словенима, који су стигли на Балкан у доба Аварске доминације (Према супротном мишљењу, Срби и Хрвати су били Западни односно Источни Словени или Сармати, који су се, населивши се на Балкан, измешали са раније досељеним Јужним Словенима и проширили на њих своја етничка имена).

Димлер држи да су се Срби и Хрвати насилно населили заједно са другим Јужним Словенима, а да је прича о њиховом досељењу званична теорија, по којој се сви народи доспели на територију Византијског царства, силом или милом, ту налазе царевом вољом. Док је Димлер допуштао да је сеоба Хрвата и Срба уследила као посебан талас сеобе Словена на Балкан, Јагић је оспоравао и тај податак, наводећи аргумент да су српско-хрватска наречја чинила целину са осталим јужнословенским наречјима око њих. По Јагићу, цар је чуо нешто о Хрватима и Србима иза Карпата, о Хрватима око Кракова и у Чешкој и за полапске Србе, па је на основу сличности тих имена закључио да далматински Срби и Хрвати воде порекло од северозападних Срба и Хрвата, те је измислио њихове прапостојбине Белу Хрватску и Србију из којих су се они тобоже доселили.

Јиречек је сматрао да су Срби и Хрвати у вековима пре сеобе могли становати иза Карпата, али и он држи да су се у доба сеобе налазили међу Аварима у Панонији и да су били јужни Словени. Док се о Белој Хрватској могу наћи подаци и у другим изворима 9. и 10. века, о Белој Србији нема других података сем у Порфирогенитовом спису.

Ова учењачка школа, која би се могла назвати Димлеровом, оспорава и да су Срби икада становали у Македонији и да име града Сервија потиче од Срба. У другу руку, ови научници не могу да објасне одакле потиче топоним Сервија у Македонији. Они такође оспоравају Порфирогенитов податак да су Срби још од досељења запосели цео југозападни део провинције Далмације, већ сматрају да су се Срби испрва настанили у брдској Србији или Рашкој, а да је српско име касније раширено над околним словенским племенима током раста рашке државе.

Међу браниоце Порфирогенита спадају Вјекослав Клаић, Натко Нодило, Нико Жупанич и Људмил Хауптман.

Види још

Референце

  1. 1,0 1,1 Joachim Hermman (Hrsg.): Die Slawen in Deutschland. Geschichte und Kultur der slawischen Stämme westlich von Oder und Neiße vom 6. bis 12. Jahrhundert. Akademie-Verlag, Berlin 1985., Seiten 35, 37, 254
  2. ^ Константин Порфирогенит, О управљању Царством (глава 32.)
  3. 3,0 3,1 3,2 3,3 3,4 3,5 Ферјанчић 2007
  4. ^ Franjo Rački, „Biela Hrvatska I Biela Srbija“, Rad JAZIU 52 1880
  5. ^ Pavel Jozef Šafárik, „Slovanské starožitnosti I-II“, Praha 18371865 (на језику: чешки)
  6. ^ Александар М. Петровић, Кратка археографија Срба, Нови Сад. (1994). стр. 91.
  7. ^ Вујић & Басарић 1998, стр. 40.

Литература

Примарни извори

Научни радови

Бела Хрватска

Бела Хрватска је назив за земљу коју су насељавали Бели Хрвати у раном средњем веку. Налазила се у средњој Европи, на подручју између Франачке, Беле Србије, Угарске, Пољске и Кијевске Русије. Према Константину Порфирогениту, Хрвати и Срби су се из Беле Хрватске и Беле Србије у 7. веку доселили на Балканско полуострво. Средиште Беле Хрватске био је град Краков.

Бели Срби

Бели Срби (некрштени), су преци Срба који су се у VII веку доселили на Балканско полуострво.

У 32. поглављу Списа о народима, византијски цар Константин VII Порфирогенит наглашава да Срби воде порекло од некрштених Срба, који се називају и Бели, и да су од давнине били насељени с оне стране „Турске“ (данас позната као Мађарска), „у суседству Франачке“.

Научници углавном смештају „Белу Србију“, прапостојбину Срба у простор данашње реке Лабе. За владавине византијског] цара Ираклија (610-641) два брата су били наследици ранијег владара Белих Срба. Један од њих је „половину народа“ повео на далек пут, у земљу цара Ромеја, где га је Ираклије примио и дозволио да се Срби населе у солунском подручју. Област је добила име Сервија, али се досељеници у њој нису дуго задржали. После извесног времена одлучили су да се врате у своје земље. Међутим, убрзо су се покајали и прешавши Дунав, поново су се обрели на византијској територији. Овог пута им је цар Ираклије доделио простране запустеле крајеве између Саве и планинског масива Динаре. Населили су се у непосредном суседству области насељене Белим Хрватима који су се у VII веку доселили на Балканско полуострво. Ова прича о сеоби Срба има обележје легенде, али се сматра да је у својој основи тачна.

У 31. поглављу Списа о народима, византијски цар Константин наглашава да Хрвати воде порекло од некрштених Хрвата које се зову и Бели. Они су били настањени с оне стране „Турске“, у близини Франачке и граничили су се с некрштеним Србима. Научници су углавном склони да верују да се „Бела Хрватска“, прапостојбина Хрвата, налазила у области око града Кракова. Цар-писац у наставку бележи да су Бели Хрвати као пребеглице стигли код византијског цара Ираклија и да су уз његову сагласност најпре потиснули Аваре, а онда се населили на њиховој територији. Тада је Хрватима владао отац кнеза Порге. Међутим у 30. поглављу Списа о народима, Константин Порфирогенит доноси унеколико другачију причу о досељавању Хрвата, која садржи елементе народне традиције. Од Белих Хрвата се наводно одвојио један род -- петоро браће и две сестре (Клукас, Ловелос, Косениц, Мухло, Хрват, Туга и Буга) -- дошао у Далмацију, поразио Аваре и овладао њиховом земљом. Притом се не помиње било каква улога цара Ираклија. Модерни историчари дају предност другој верзији.

Бели Хрвати

Бели Хрвати су били једно од источнословенских племена, које је насељавало подручје данашње Пољске и западне Украјине. У 7. веку, један део ових Хрвата се преселио на Балкан (видети чланак: Хрвати). Бели Хрвати су очували своју политичку независност све до 11. века. Земља коју су насељавали називала се Бела Хрватска.

Босутска култура

Босутска култура је термин који се односи на културу Старијег гвозденог доба, на простору данашње Србије, која је тако названа по археолошком налазишту на Босуту. Босутска културна група издвојена је као посебна појава на територији Војводине и западне Србије. Босутској култури је била сродна Басараби култура. Према једном мишљењу, носиоци Босутске културе су били Трибали, а према другом мишљењу Дако-Гети.

Будимљанска епархија

Будимљанска епархија је древна епархија Српске православне цркве, коју је 1219. године основао први српски архиепископ Сава Немањић, са средиштем у манастиру Ђурђеви Ступови на Лиму, који је нешто раније подигао жупан Стефан Првослав, синовац српског великог жупана Стефана Немање. Епархија је обухватала област горњег Полимља, а назив је добила по древној жупи Будимљи, која је била једна од матичних области средњовековне Србије. Приликом проглашења Српске патријаршије (1346), будимљански епископи су добили почасни наслов митрополита.Средином 15. века, ово подручје је потпало под турску власт, али Будимљанска епархија је успела да опстане и почевши од 1557. године налазила се у саставу обновљене Српске патријаршије. Крајем 17. или почетком 18. века, услед великих промена које су наступеле као последица аустријско-турских ратова, подручје Будимљанске епархије је прикључено суседним епархијама. Такво стање је остало све до 1947. године, када је на том подручју створена нова Будимљанско-полимска епархија.

Ватинска култура

Ватинска култура је култура раног бронзаног доба распрострањена у Банату, Срему и јужној Бачкој, као и у централној Србији.

Ватинска култура је у раној фази била у контакту са Минојском и Микенском културом, те је организација њеног друштва и занатлијства под утицајем истих.

Гепидска краљевина

Гепидска краљевина је назив за државу која је постојала у средњој Европи између 5. и 6. века. Основали су је Гепиди, народ германског порекла. Пре стварања краљевине, Гепиди су били под влашћу Хунског каганата, али су, победивши Хуне у бици на реци Недао 454. године, збацили хунску власт и створили сопствену државу.

Дринска бановина

Дринска бановина је била бановина Краљевине Југославије између 1929. и 1941, а такође и бановина Недићеве Србије 1941. Њено седиште је било Сарајево (касније Ужице), а укључивала је делове данашње Босне и Херцеговине и Србије. Име је добила по реци Дрини и, као и друге бановине Југославије, намерно није била заснована на етничким, културним или географским границама.

Други српски устанак

Други српски устанак представља другу фазу Српске револуције (по неким историчарима трећу, уколико се у револуционарне активности рачуна и Хаџи-Проданова буна из 1814. године) против Османског царства, која је избила кратко по окончању Првог српског устанка. Други српски устанак је довео до српске аутономије у оквиру Османског царства и успостављања Кнежевине Србије, која је имала своју скупштину, устав и владарску династију.

Историја Србије

Историја Србије у политичко-историјском смислу обухвата период од досељавања Срба на Балкан у 7. веку до данас, а у географско-историјском смислу и целокупну историју територије данашње Србије пре досељавања Срба.

Карађорђева Србија

Карађорђева Србија (позната и као Устаничка Србија) је назив за устаничку државу, створену у време Првог српског устанка, која је постојала од 1804. до 1813. године.

Насељавање Срба на Балканско полуострво

Насељавање Срба на Балканско полуострво и његов ток не можемо детаљно реконструисати. Основни писани извор је дело цара Константина VII Порфирогенита De administrando imperio (О управљању царством). То дело први пут штампано 1611. године једино наводи сеобу Срба (Словена) на Балканско полуоство у 7. веку. Постојале су нејасноће да ли је Порфирогенит у делу писаном за свог наследника Романа II писао истину да су Срби дошли на Балканско полуострво у време владавине цара Ираклија (610-641), као и о њиховој прадомовини коју он назива проблем њихове прапостојбине, а коју описује на подручју данашње Чешке и источне Немачке. Из писања Порфирогенита и других писаних извора из Византије настала је претпоставка да је насељавање Срба отпочело након пропасти опсаде Цариграда 626. године, а да се окончало пре смрти византијског цара Ираклија, 11. фебруара 641. године.Међутим по Мавру Орбинију Срба је било и пре 7. века, а о наметнутој причи о сеоби у то време се не може ни говорити. Он помиње Сорабе (Србе) Словене који су по Плинију потекли из предела око мочваре Меотид, и одакле су кренули у два правца. Један крак народа је отишао у велику област Сарматију (Пољску), да би стигли у Германију, у предео звани Лужица. Били су то Лужички Срби, а они њихови сународници Сораби, који су се спустили ка југу Европе (данашњи Срби) дошли су у Панонију и горњу Мезију. То је било далеко пре 7. века јер су се ти Сораби (Срби) у Панонији, у 4. веку побунили против цара Константина.

Република Србија (1990—2006)

Република Србија је име које је имала Србија од 1990. до 2006, у оквиру Социјалистичке Федеративне Републике Југославије до 1992, Савезне Републике Југославије до 2003, и онда до 2006. године у Државној заједници Србији и Црној Гори.

Срби

Срби су јужнословенски народ који претежно живи на Балканском полуострву и у Панонској низији: у Србији, где чини око 84,5% (2011) становништва (без Косова и Метохије), Босни и Херцеговини (око 38%) и Црној Гори, где их има 28,73%. У мањем броју, Срба има и у Хрватској, Мађарској, Румунији, Северној Македонији, Бугарској и Албанији, као и у разним земљама у дијаспори.

Срби су већином православне вероисповести. Говоре српским језиком, којем су готово идентични бошњачки, хрватски и црногорски, а који припада групи индоевропских словенских језика, конкретно њеној јужнословенској подгрупи.

Француз Арни Барби изрекао је можда најлепше мишљење о Србима, које је он добро упознао током Првог светског рата. "Србима је херојство у крви и њихова прошлост није ништа друго до дуга драматична борба током које никада није поништена њихова чудесна снага".

Срби у Украјини

Срби су на подручју данашње Украјине били присутни неколико векова.

Према једном мишљењу, прапостојбина Срба, Бела Србија, налазила се на подручју данашње Украјине. Због османских освајања српских земаља, започеле су сеобе Срба, које су трајале од 15. до 19. века. Срби су се најпре селили у Панонску низију, а од краја 16. века у Украјину. Тамо су подизали насеља, којима су давали своје називе, а учествовали су и у ослободилачком покрету Украјинаца против пољске власти.

У доба успона Руског царства, на позив Петра Великог, у првим деценијама 18. века, на просторе данашње Украјине долазе бројни српски добровољци, од којих је формиран Српски хусарски пук. Педесетих година 18. века, у Руско царство се преселио знатан број Срба из Хабзбуршке монархије, незадовољних укидањем потиске и поморишке Војне крајине. Ово се сматра највећим миграционим померањем Срба након Велике сеобе. Поред Потисја и Поморишја, овај миграциони покрет Срба у Руско царство је захватио и шира српска етничка пространства у Панонској низији и на Балкану.

За пресељене Србе су на територији Руског царства, на подручју данашње Украјине, формиране две посебне територије, Нова Србија (постојала од 1752. до 1764.) и Славеносрбија (постојала од 1753. до 1764.). У те области је тада насељено преко 50.000 Срба. Срби су насељима у Новој Србији давали имена из старог завичаја у Панонској низији. Сматра се да су Срби, изградњом насеља, војних објеката, саобраћајница, организовањем привреде, трговине, занатства, земљорадње и сточарства поставили темеље за развој ових делова данашње Украјине.

Руски двор је, међутим, досељавање Срба видео као епизоду у остваривању стратешких циљева за продор према југу, тако да су Нова Србија и Славеносрбија убрзо укинуте, а Срби су се временом утопили у Украјинце и Русе.

Интензивно насељавање Малоруса, у две српске области у Украјини довело је врло брзо у 19. веку до нестанка етничких Срба. Према једној статистици из 1862. године још је било 1.000 Срба на том простору. А почетком 20. века – 1900. године у Херсконској жупанији – у Новој Србији се више уопште и не помињу Срби.У Кијеву 1899. године млада Српкиња, кћи свештеника Косара Миленковић је завршила школовање у тамошњем Љевашовском институту. За одличан успех током похађања те установе добила је златну медаљу. Истовремено је изабрана за наставницу тог института и постала руска државна питомица која још треба да заврши једногодишњи педагошки курс.Значајан локалитет окупљања Срба на тлу данашње Украјине била је, током 19. и почетком 20. века, Одеса, град на Црном мору. У овој бројној српској колонији отворен је Конзулат Краљевине Србије, а основано је и Српско добротворно друштво.

Сремска област

Сремска област је била административна јединица Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Постојала је од 1922. до 1929. године. Административни центар области је био Вуковар.

Теорије о пореклу Срба

Срби су јужнословенски народ, који живи претежно у Србији, Црној Гори, Босни и Херцеговини и Хрватској. Према тврдњама генетике и антропологије, Срби су потомци словенских племена и балканских староседелаца (Илира, Трачана, итд). Међутим, постоје теорије које тврде да име Срби можда имају другачије корене. Постоји неколико теорија о пореклу српског имена, али треба имати у виду да ове теорије нису шире прихваћене од званичне историјске науке, јер не постоји довољно доказа који би их подржали.

Херцеговачки пашалук

Херцеговачки пашалук (ејалет) је био османска провинција од 1833. до 1851. године. Задња престоница му је био Мостар.

Централна Србија

Централна Србија (средишња Србија, територија Републике Србије ван територије аутономних покрајина или ужа Србија) је колоквијални назив за део територије Републике Србије који се налазио изван територије аутономних покрајина: Војводине и Косова и Метохије. Назив је био у званичној употреби од 1945. (време постојања Социјалистичке Федеративне Републике Југославије) до 2009—2010. године, када је подручје Централне Србије подељено на три нова статистичка региона: Београд, Шумадију и западну Србију и Јужну и источну Србију.

7—12. век
12—14. век
14—15. век

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.