Бајракли џамија у Београду

Бајракли џамија је саграђена око 1575. године, као једна од 273 џамије и месџида (посебне исламске богомоље), колико их је у турско доба било у Београду (Путописи Евлије Челебије).[1] Првобитно се звала Чохаџи-џамија, по задужбинару, трговцу чохом, Хаџи-Алији. Бајракли џамија је једнопросторна грађевина са куполом и минаретом. У време аустријске владавине (1717—1739) претворена је у католичку цркву (када је и срушен највећи број београдских џамија).

По повратку Турака, поново је постала џамија. Хусеин-бег, ћехаја (помоћник) главног турског заповедника Али-паше, обновио је богомољу 1741. године, па се неко време звала Хусеин-бегова или Хусеин-ћехајина џамија. Крајем 18. векa названа је Бајракли-џамија, по барјаку који се на њој истицао као знак за једновремени почетак молитве у свим џамијама. После обнове у 19. веку, коју су предузели српски кнезови, постаје главна градска џамија.

Налази се у улици Господар Јевремовој 11, а уз џамију се налази и медреса, верска средња школа. Бајракли џамија је запаљена 18. марта 2004, након мартовских немира на Косову и Метохији, као „одговор“ на паљење српских цркава на Косову. Џамија је касније делимично обновљена, и тренутно је једина активна џамија у граду Београду.

Бајракли џамија
Bajraklidzamija
Бајракли џамија на мапи Града Београда
Бајракли џамија
Бајракли џамија
Локација на мапи Града Београда
Основне информације
ЛокацијаБеоград
Координате44°49′20″ СГШ; 20°27′27″ ИГД / 44.8222° СГШ; 20.4575° ИГДКоординате: 44°49′20″ СГШ; 20°27′27″ ИГД / 44.8222° СГШ; 20.4575° ИГД
Религијаислам
ДржаваСрбија
Архитектонски опис
Стил архитектуреосманска архитектура
Почетак изградње1575.
Број минарета1

Историјат

Од некадашњих више стотина џамија и бројних мањих исламских богомоља месџида,[2] у Господар Јевремовој улици број 11 једини је сачувани и активни објекат исламске верске архитектуре у Београду. Налази се на падини према Дунаву, у близини раскршћа са улицом Краља Петра. Некада је доминирала у амбијенту претежно ниских приземних кућа прометне трговачке и занатлијске четврти београдске вароши Зерека.

Од османлијског путописца Евлије Челебије очувани су описи Београда 17. векa у којима је сликовито дочаран изглед града у периоду турске владавине, са разноликим објектима исламске архитектуре. Бајракли џамију су у другој половини 19. века описивали историчари и путописци Константин Јиречек, Ђузепе Барбанти Бродано као и археолог и етнолог Феликс Каниц. Претпоставља се да је данашња Бајракли џамија изграђена на месту старијег месџида, највероватније у другој половини 17. века, као задужбина турског владара султана Сулејмана II (1687—1691). Према некадашњим обновитељима првобитно је била Чохаџи-хаџи Алијина и касније Хусеин-ћехајина џамија, док је данашњи назив добила крајем 18.[3] У њој као главној џамији, боравио је и мувекит, човек који је прорачунавао тачно хиџретско време према исламском календару (који је почињао од 622, године, тј. године хиџре или преласка пророка Мухамеда из града Меке у Медину) ради одређивања светих дана, регулисао механизам сата и истицао заставу на минарету, у знак истовремног почетка молитве у свим осталим исламским богомољама у београдској вароши. За време аустријске владавине 17171739. године, служила је као катедрална католичка црква, a са повратком Турака 1741. године обновљена је првобитна намена. У 19. веку су је обнављали владари из династије Обреновић, кнез Михаило и краљ Александар Обреновић.

Кнез Михаило Обреновић наложио је 1868. године министру просвете и црквених дела да изабере једну од постојећих џамија и оспособи је за обављање муслиманских верских обреда, када је осим џамије поправљена и дворишна зграда уз њу. Министар просвете и црквених дела упутио је Државном савету Кнежевине Србије акт од 10. маја 1868. године следеће садржине: ”Да не би мухамеданци, који се по својим пословима у Београду баве, без религиозне утехе били, Његова Светлост благоизволела је наредити да се једна од овдашњих џамија поправи за богомољу њихову. Услед овог високог налога, изабрана је као најцелисходнија ”Бајрак” џамија и министар грађевина као по молби мојој изаслао је стручне људе, те су исту џамију, као и једну кућу до ње, где ће хоџа обитовати, прегледали ....“

Указом кнеза Михаила Обреновића из маја 1868. године овлашћен је био министар просвете и црквених дела да „издаје хоџи по 240, а мујезину 120 талира годишње“, а службеници џамије су се издржавали и захваљујући приходима од непокретности – вакуфских добара. Први имам и мујезин у Бајракли џамији постављени су исте 1868. године.

Између два светска рата џамију је обнављала и Општина града Београда, када је 1935. године први пут заштићена Уредбом о заштити београдских старина. Рестаурација је извођена неколико пута и након Другог светског рата од стране Народног одбора града Београда и Завода за заштиту и научно проучавање споменика културе, а од средине шездесетих година XX века и Завода за заштиту споменика културе града Београда. После новијих оштећења 2004. године изведени су конзерваторски радови на санацији и рестаурацији камене фасаде са обновом прозорских отвора.

Архитектура

Архитектура џамије припада типу једнопросторне кубичне грађевине са куполом и минаретом. Масивних зидова и са мало отвора, грађена је од камена, а неки сегменти изведени су у опеци и камену. Грађевина је квадратне основе, док осмострану куполу носе источњачки поткуполни лукови и нише – тромпе, са скромном декорацијом конзола. Неуједначен је број прозорских отвора на фасадама, док се по један налази на свакој страни тамбура куполе. Поткуполни носачи и сви отвори на грађевини завршавају се карактеристично оријенталним преломљеним луковима. Са спољне северозападне стране постављено је минаре – уска кула купастог крова, са кружном терасом при врху, са које мујезин позива вернике на молитву. Наспрам улаза, у унутрашњости џамије налази се најсветији простор – михраб, плитка ниша са раскошним украсом свода, постављена у правцу светог града Меке ка југоистоку, док је уздигнута дрвена проповедаоница (минбер или мимбар) постављена десно од михраба, у југозападном углу. Над улазом је дрвена галерија (махфил) са које се доспева и до шерефе, терасе на минарету.[4]

Унутрашња декорација џамије је веома скромна. Зидови су неомалтерисани са плитким профилацијама, ретким стилизованим флоралним и геометризованим мотивима и калиграфским натписима стихова из муслиманске свете књиге Курана, затим именима првих праведних верских поглавара калифа, као и божјих величанствених особина и имена, исписаних арапским писмом на посебно украшеним резбареним плочама левхама. Пред улазом у џамију је постојао и засведени аркадни трем са три мање куполе. У дворишту се налази чесма за молитвено умивање, као и верска школа (медреса) са библиотеком. Бајракли џамија представља главни исламски културни центар у Београду. Данас је помало скривена у амбијенту виших стамбених објеката у Господар Јевремовој улици.

Због старине, реткости, очуваности изворне намене, као и репрезентативности верске архитектуре и исламске културе стављена је 1946. године под заштиту државе као споменик културе, а 1979. године утврђена за културно добро од великог значаја.[5]

Галерија

Spoljašnost Bajrakli džamije 02

Спољашњост Бајракли џамије

Spoljašnost Bajrakli džamije 03

Спољашњост Бајракли џамије

Bajraklidzamija

Спољашњост Бајракли џамије

Bajrakli džamija u Beogradu 009

Спољашњост Бајракли џамије

Bajrakli džamija u Beogradu 008

Спољашњост Бајракли џамије

Bajrakli džamija u Beogradu 004

Спољашњост Бајракли

Bajrakli džamija u Beogradu 0014

Спољашњост Бајракли џамије

Bajrakli džamija u Beogradu 0015

Спољашњост Бајракли џамије

Bajrakli džamija u Beogradu 003

Спољашњост Бајракли џамије

Bajrakli džamija u Beogradu 005

Спољашњост Бајракли џамије

Bajrakli džamija u Beogradu 0013

Спољашњост Бајракли џамије

Bajrakli džamija u Beogradu 0030

Унутрашњост Бајракли џамије

Bajrakli džamija u Beogradu 0033

Унутрашњост Бајракли џамије

Види још

Референце

  1. ^ Abdulah Talundžić, Džamije u Beogradu
  2. ^ Завод за заштиту споменика културе града Београда, каталози 2011,Бајракли џамија, аутор Хајна Туцић - Бајракли џамија (1-4)
  3. ^ Е. Челебија, Путопис: одломци о југословенским земљама I, Сарајево 1979. (17. век; Истанбул 1896)
  4. ^ М.Ђ. Милићевић, Топографске белешке, у: Стари Београд – путописи из XIX века, Београд 2005.
  5. ^ Одлука, "Сл. гласник СРС" бр. 14/79

Литература

  • Е. Челебија, Путопис: одломци о југословенским земљама I, Сарајево 1979. (17. век; Истанбул 1896)
  • Ф. Каниц, Србија – земља и становништво, књ.1, Београд 1986. (Лајпциг 1909)
  • А. И. Хаџић, Бајракли џамија у Београду, Годишњак Музеја града Београда бр.4, Београд 1957.
  • Ж. П.Јовановић, Из старог Београда, Београд 1964.
  • Р. Самарџић, Нови век: доба турске власти 1521-1804, у: Историја Београда 1, Београд 1974.
  • Д.Ђурић Замоло, Београд као оријентална варош под Турцима 1521-1867, Београд 1977.
  • А. Талунџић, Бајракли џамија у Београду, Мост – часопис за образовање, науку и културу бр.183, 94-нова серија, Мостар 2005.
  • С. Богуновић, Архитектонска енциклопедија Београда XIX и XX века, Београд 2005.
  • М.Ђ. Милићевић, Топографске белешке, у: Стари Београд – путописи из XIX века, Београд 2005.
  • С.и Д. Вицић, Поздрав из Београда 1895 – 1941, књ. 1, Београд 2008.
  • Бајракли џамија, досије споменика културе, Документација Завода за заштиту споменика културе града Београда.
  • Здравковић, Иван (1964). Избор грађе за проучавање споменика исламске архитектуре у Југославији. Београд: Југословенски институт за заштиту споменика културе, (Београд : Београдски графички завод). COBISS.SR 43669767 (COBISS.RS 43669767) COBISS.BIH 7178246

Спољашње везе

15. април

15. април (15.04) је 105. дан у години по грегоријанском календару (106. у преступној години). До краја године има још 260 дана.

Бајракли џамија

Бајракли џамија може бити:

Бајракли џамија у Београду, џамија у Београду, Србија

Бајракли џамија у Пећи, џамија у Пећи, Србија, на Косову и Метохији

Бајракли џамија у Самокову, џамија у Самокову, Бугарска

Доброслав Ст. Павловић

Доброслав - Бојко Ст. Павловић (Париз, 28. новембар 1916 - Београд, 7. септембар 2009) био је професор, први доктор наука из области архитектуре. На Архитектонском факултету Универзитета у Београду, 1961. године, одбранио је из области архитектуре, докторску дисертацију „Цркве брвнаре у Србији“. Бавио се и проучавањима народног градитељства и развијањем принципа заштите градитељског наслеђа.

Ислам у Србији

Ислам је једна од традиционалних религија у Србији, присутна већ вековима на њеним просторима. Муслимани Србије су углавном следбеници сунитског ислама.

Према попису из 2011, у Србији (без Косова) има око 222.828 муслимана или 3,1% становништва. Српски муслимани су претежно организовани у две заједнице:

Исламска заједница Србије, са седиштем у Београду

Исламска заједница у Србији, са седиштем у Новом Пазару

Исламска заједница Србије

Исламска заједница Србије је врховно тело свих муслимана на територији Србије организована у Ријасет. Ријасет исламске заједнице Србије подељен је на 3 мешихата: србијански, санџачки и прешевски.

Председници мешихата су: муфтија србијански Абдуллах Нуман, муфтија санџачки Сенад Халитовић и муфтија прешевски Неџмедин Саћипи. На челу Ријасета исламске заједнице Србије је врховни поглавар свих муслимана Србије реис-ул-улема Сеад Насуфовић. Поред Исламске заједнице Србије, на територији Србије делује и Исламска заједница у Србији, која чини засебан мешихат у саставу Ријасета Исламске заједнице у Босни и Херцеговини.

Мартовски погром 2004.

Мартовски погром 2004. означава погром српског цивилног становништва на Косову и Метохији марта 2004. године, који су организовали ОВК и албански екстремисти.

Мартовском погрому 2004. су претходила бројна убиства, отмице и уништавања имовине, у присуству међународних снага, које нису адекватно реаговале. Непосредан повод за реализацију погрома је било објављивање вести о дављењу тројице албанских дечака у реци Ибар, у селу Чабра, у српској општини Зубин Поток, за чију су смрт албански и светски медији најпре окривили Србе из суседног села Зупче.

Од 17. до 19. марта 2004. године протеран је велики број Срба и другог неалбанског становништва, спаљене су њихове куће и оскрнављени су српске културно-историјски споменици. Два дана отвореног напада на српско цивилно становништво на Косову и Метохији се састојао у масовном прогону Срба, најмасовнијем од 1999. године.Процењује се да је више од 4.000 људи изгнано из својих кућа, широм Косова и Метохије, погинуло 28 људи, више од 900 људи је претучено и тешко повређено, уништено је 19 споменика културе прве категорије и 16 православних цркава које нису категорисане. Уништено је око 10.000 вредних фресака, икона, путира и многих других црквених реликвија, као и књиге крштених, венчаних и умрлих, које сведоче о вековном трајању Срба на Косову и Метохији. Око 935 српских, ромских и ашкалијских кућа је спаљено и уништено. Од Срба је етнички очишћено шест градова и девет села. Свим догађајима је присуствовала и/или је у њима учествовала Међународна мисија на Косову и Метохији, која се састојала од 20.000 припадника КФОР-а, 3.000 припадника УНМИК-а, 6.000 припадника косовске полиције и њихових челника. Мисија је показала да није била спремна или није желела да осујети или спречи нападе.

Челници међународне мисије на Косову и Метохији су након погрома, временом мењали своје изјаве о начину настанка и узроцима истих. Погром су окарактерисали као „серију акција”, затим као „организовану акцију” и „спонтану реакцију”. И поред осуда погрома, главни организатори су остали некажњени, узроци недовољно истражени, жртве и последице се игноришу, чак се и јавно оправдавају, а исељавање неалбанског живља са Косова и Метохије се наставља до данас.

Списак споменика културе у Београду

Следи списак споменика културе на територији града Београда.

Турци у Србији

Турци у Србији су грађани Србије турског порекла и Турци који живе и раде у Србији. Говоре турским језиком и исламске су вероисповести.

Општине
Знамења
Дворци и тврђаве
Цркве
Култура
Музеји
Образовање
Саобраћај

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.