Батонов устанак

Батонов устанак (лат. Bellum Batonianum) или Велики илирски устанак, је био највећи војни сукоб између неколико илирских племена и античког Рима који је трајао четири године; од 6. до 9. године н. е. Устанак далматинско-панонских племена догодио се након деценије и по од успостављања римске превласти на просторима Далмације и Паноније и периода привидног мира. Цар Октавијан Август је водио активну експанзиону политику. Ширење римске државе преко Илирије на сјевер и исток био је дио његових амбициозних планова. Илирска побуна била је природна посљедица великог незадовољства становника Илирије огорчених због лоше управе римских гувернера који су наметнули неподношљиве намете.

Увод

Вођа устанка био је Батон (Бато). Рођен је вјероватно између 35. и 30. п. н. е. на подручју горње Босне. Припадао је Дезитијатима који су насељавали подручја данашње централне Босне и Херцеговине. Од 33. п. н. е. Дезитијати су били под Римском влашћу са статусом полунезависног перегрина (назив за слободно становништво које је имало одређену административну и територијалну аутономију, али без статуса грађана Рима). У дато вријеме наведене територије су представљале дио римске провинције Илирикум, чије је сједиште било у Салони, на обали Јадранског мора. Сматра се да је Батонова породица била утицајна, а да је он као одрастао мушкарац био политички и војни званичник Дезитијата.

Разлози за побуну

Разлози са побуну су били бројни и условљени датим историјским, политичким, економским и социјалним околоностима. Као главне разлоге могу се претпоставити сљедећи:

  • Свеопшта фрустрација промјенама које је донијела нова власт
  • Окрутност и неспособност нове управе
  • Високи порези
  • Мобилизација (масовна регрутација Илира за рат против Германа)
  • Ксенофобија
  • Осјећај етничког и културног јединства међу илирским племенима
  • Свијест о сопственој моћи

Дакле, неколико илирских племена из Паноније и Далмације побунили су се против римске власти због високих пореза и присилне регрутације. Наиме, Римљани су планирали напасти германско племе Маркомане, те је с тим циљем на уму Октавијан Август наредио мобилизацију.

Јачина снага

Антички историчар Марко Велеј Патеркул (око 19. п. н. е. - 31. н. е.) процијенио је да су снаге илирских племена биле јачине око 200.000 пјешадинаца и 9.000 коњаника.

Римских легија је на почетку било осам; пет их је било распоређено код Сисцике (данашњи Сисак, Хрватска) под командом Тиберија, будућег императора: Legio VIIII Hispana, Legio XIII Gemina, Legio XIIII Gemina, Legio XV Apollinaris и Legio XX Valeria Victrix. У Македонији и Мезији биле су три легије под командом Аула Цецина Севера: Legio VII Claudia, Legio VIII Augusta и Legio XI Claudia.

На крају побуне, војска на страни Рима била је огромна:

  • 10 легија (са око 50.000 легионара)
  • више од 70 регименти помоћне пјешадије (око 35.000 људи)
  • 14 јединица коњаника (7000—8000)
  • више од 10.000 ветерана
  • неколико кохорти добровољаца, плаћеника и савезника из Тракије

Велики илирски устанак

Устанак је почео спонтано и брзо се раширио. У прољеће 6. године н. е. Дезитијатима из централне Босне с Батоном на челу ускоро су се придружили Бреуци чије се вођа такође звао Батон. У јесен исте године, два Батона су скупа водили уједињену армију побуњеника. Веома брзо, римски трговачки путеви су били прекинути, а војне јединице уништене. За само неколико седмица цијела територија на којој је данашња Босна била је изгубљена за Рим. Умјесто даљих освајања Рим је губио територије, што је вјероватно створило велику узнемиреност. Историчар Светоније је описао овај велики илирски устанак као најтежи по Рим још од времена Пунских ратова, око два стољећа раније, а вјероватно највећи у Августово вријеме. Дакле, Рим је морао послати десетак легија и приближан број помоћних трупа, савезнике из Тракије и плаћенике како би угушио устанак. Врховни командант ових снага био је будући император Тиберије.

Прилике на страни устаника

Најзначајнији допринос устанку су дали Дезитијати, Бреуци, Далмати, Мезеји, Андизети, Колапијани, Пирусти, могуће и Либурни и Јаподи (иако су ови други у дато вријеме били готово потпуно романизирани). Један дио устаника је прошао војну обуку у римској војсци и имао вриједно ратничко искуство и вјештине. Најважнија одлика војске устаника била је њена велика мобилност, а били су лако наоружани.

Устаници ипак нису чинили једну компактну масу и стиче се утисак да нису имали ни јасан стратешки циљ и план осим оног главног: да истјерају Римљане. Мудар потез би био концентрација снага око Сисције и њено заузимање, а затим размјештање на подручје југоисточних Алпа и ефективно спречавање пролаза римској војсци према Илирији. Такође нису очекивали ни интервенцију Тиберија, односно брзу реакцију и премјештање његових трупа са германског фронта у Илирикум.

Војно дјеловање

Главно војно дјеловање које се могло уочити на страни устаника је Батонов неуспјешан покушај освајања Салоне, римског административног средишта провинције, током којег су се Дезитијатима придружили и Далмати. Марко Валерије Месала Месалин, гувернер Илирикума, ипак је успио одбити нападе и поразити устанике, па се Батон повукао сјеверније, гдје се састао са Бреуцима и њиховим Батоном.

На сјеверном фронту устаници су имали релативног успјеха при покушају освајања Сирмијума (данашње Сремске Митровице) и на Фрушкој гори коју су успјели задржати неко вријеме упркос помоћи коју су на том подручју Римљанима пружили Трачани. Недостајало је врло мало и да зауставе спајање римских легија које су долазиле са истока у намјери да се споје са главнином снага у Сисцији. Вођена је тешка битка у мочварама око ријеке Вуке, гдје су устаници нанијели велике губитке Римљанима, али уз цијену сопственог пораза.

Снаге устаника су дјеловале и на јужном фронту, уз јадранску обалу, чак до Аполоније (антички град на обали данашње Албаније), гдје су успјели остварити неколико побједа и узети значајан плијен.

Крај устанка

Панонска племена су била исцрпљена болестима и глађу, а њихово јединство додатно ослабљено поткупљивањем од стране Рима. Након двије године герилских борби по босанским планинама и мочварама Паноније, у љето 8. године н. е. бреучки Батон се предао Тиберију на обали ријеке Босне) и изручио му Пинеса, једног од вођа. Заузврат је добио амнестију од Рима и дозвољено му је да задржи своју позицију вође.

Овај преокрет је веома уздрмао снагу устанка јер су Панонци с Бреуцима чинили значајан дио устаничке моћи. Недуго затим, дезитијатски Батон је успио заробити бреучког Батона и одлучено је да се он погуби. Батон дезитијатски је након тога успио поново придобити Панонце.

Наредне, 9. године н. е. Тиберије и Германик су покренули завршне офанзиве против Дезитијата. У септембру 9. године н. е. (само неколико дана прије битке у Теутобуршкој шуми) догодиле су се вјероватно најтеже битке након којих су Дезитијати морали прихватити пораз.

Коментари

Морал Илира задивио је и саме Римљане. У посљедњој великој бици, када су Римљани опколили посљедњи Батонов бедем отпора, град Андретиум, код Салоне, римски хроничари забиљежили су сљедеће: „Поносне илирске жене са дјецом у наручју бацају се за зидина града у ватре које пламсају свуд около. Оне се не предају Римљанима, а илирски ратници одузимају себи живот својим мачевима...“[1].

Антички историчар Страбон наводи да након што је Батон заробљен на територији Далмата, Тиберије је наводно упитао Батона и Дезитијате зашто су се побунили, а Батон је одговорио: „Ви Римљани сте сами криви јер сте послали вукове да чувају ваша стада, а не пастире.“ (према Диону Касију) Батон је одведен у Рим, по обичају према којем су се поражене вође показивали као трофеји, а остатак живота је провео у Равени.[2].

Римска војна кампања

6. година н. е.

Rivolta pannonica 6 jpg
Прва година: Тиберије је присиљен одложити кампању у Маркоманији, а умјесто тога интервенисати у Илирији.

Устанак је почео прво у залеђу Далмације (подручје данашње Босне), међу Дезитијатима које је предводио Батон, а затим се проширио међу панонске Бреуке које су предводили још један Батон и Пинес. Ова племена су предводили људи са одређеним војним искуством стеченим током служења у римској војсци и који су, дакле, добро познавали и примјењивали војне методе и дисциплину. Због овог устанка, кампања против Маркомана морала је бити одложена, а Тиберије уложити све своје војно знање и вјештину.

Тиберије је послао неколико јединица како би спријечио напредовање напријатеља у случају да одлуче кренути на Италију. Марко Валерије Месала Месалин је успио одбити непријатељску армију од око 20.000 војника и забарикадирати се у утврђен Сисциу (данашњи Сисак, у Хрватској) гдје је сачекао долазак Тиберија. За то вријеме Аулус Цецина Северус је одбранио Сирмиум и одбио Бреуке до ријеке Драве уз велике губитке. Тиберије је стигао на подручје ратних дешавања крајем године када је већ велики дио територија све до Јадрана био изгубљен са изузетком два наведена утврђена мјеста. Трачани су се придружили сукобу на страни Римљана.

Устаници су држали Фрушку гору, сјеверно од Сирмијума, гдје су успели одољети трачанској коњици краља Реметалка I. Трачани су имали задатак и да спријече инвазију на Македонију и то им је успјело уз велику муку.

7. година н. е.

Rivolta pannonica 7
Друга година: Тиберије концентрише чак десет легија у Сисцији.

Август, пошто није био увјерен да ће Тиберије успјети смирити Далмацију довољно брзо, у зону операција послао је и Германикуса, који је тада био тек квестор.

Тиберијева тактика била је јасна. Требало је спојити двије римске армије; ону из Илирикума и ону из Македоније и то на линији Сисциа-Сирмиум како би раздвојио снаге устаника: панонску групу на сјевер од ријеке Саве, а далматску на планинско подручје Босне. Но, за то су му биле потребне и додатне трупе. Наставило се са прикупљањем додатних кохорти добровољаца, а дошле су и још двије легије (Legio IIII Scythica и Legio V Macedonica) на источни фронт под командом Марка Плаузиа Силвана, гувернера Галације и Панфилије. Ове двије легије придружиле се се оним под командом Цецина Севера тако да их је укупно било пет - једнако као и оних које је Тиберије сконцентрисао код Сисцјие. Сада је Тиберије располагао са довољно моћи да контролише цијелу долину Саве, на поменутој линији Сисција-Сирмијум.

Прве војне операције у 7. години н. е. су почеле на истоку, с помјерањем легија под командом Цецине Севера и Плауција Силвана на запад. Устаници су их намјеравали блокирати на том путу и спријечити спајање са Тиберијем. Римска претходница се покушала утврдити и сачекати долазак преосталих јединица, али Илири су се изненада сручили на њих и замало их натерали у расуло користећи при томе тактику сличну оној коју је Ханибал примијенио у бици код Тразименског језера.

Битка се одиграла у мочварама ријеке Вуке). Римљани су умало поклекли силовитим налетима устаника али, на крају је превагнула чврста дисциплина и упорност дисциплинованих легија. Северо и Силвано су ипак довели трупе до Сисције и спојили се са Тиберијем. Ова битка је оцијењена као једна од могућих великих катастрофа римске војске која је „за длаку“ избјегнута.

Остваривши премоћ у долини Саве, Тиберију је преостало да ојача позиције градњом утврђења и тиме спријечи поновно спајање снага устаника, а затим да их једну по једну елиминише. До краја године Тиберије је наредио истовремене нападе на неколико непријатељских положаја. У овим акцијама је учествовао и Германикус побиједивши Мезеје.

Прије почетка зиме Тиберије је одлучио да се двије легије врате у Мезију (вјероватно у Наисус) ради спријечавања упада Дачана, три легије су се вратиле у Сирмијум, а преосталих пет је остало са њим у Сисцији.

8. година н. е.

Rivolta pannonica 8
Трећа година: Панонска племена су поражена.

Дио римске војске стациониране око Сисције се брзо покренуо ка истоку и негдје у долини ријеке Босне однијела нову побједу над побуњеним Панонцима. Тиберије је био стрпљив и опрезан стратег што му је уз оскудице на страни непријатеља и издаје нарочито поспјешене поткупљивањем, осигурало полагану али сигурну побједу (Тиберије је јасно користио стратегије спржене земље и подијели па владај). За устанике је вјероватно била најпоразнија предаја Батона који је предводио Бреуке. Батон Дезитијатски је сазнао за то, заробио је свог имењака и са својим савјетницима донио одлуку да се он погуби. Истовремено је успио поново придобити Панонце за наставак борбе. Но, римске снаге пристигле из Сирмиума поново односе побједу.

Батон је тада донио одлуку да се повуче у планине на југу. Затворио је све прилазе ка Босни, а Римљани су у међувремену коначно поразили Бреуке.

Тиберије је током зиме пажљиво испланирао дјеловање на тешком босанском терену распоредивши своје војсковође тако да су држали побуњеничке територије под окружењем, а он сам се вратио у Рим како би поднио извештај Августу.

9. година н. е.

Rivolta pannonica 9
Четврта година: Тиберије се из три правца спустио ка обали и ставио под контролу цијело подручје.

С почетком године, сукоби су настављени. Германикус се истако војном вјештином и храброшћу током вођења успјешних акција и освајањем утврђења Сплоно (могуће Пљевља) и Ретинум. Остали генерали су имали сличан успјех освојивши Серетиум, но побуњено становништво се још увијек није сасвим предавало.

Зато је Август одлучио да поново пошаље Тиберија у Далмацију и рат коначно приведе крају. Тиберије је подијелио војску у три дијела:

  • Десно крило (исток) - Марко Плауције Силвано је добио задатак да крене из Сирмиума према Далмацији крећући се долином ријеке Босне.
  • Лијево крило (запад) - Марко Емилије Лепид, нови легат за Илирију, кренуо је на југ из Сисције ријеком Глином.
  • Средина - Тиберије и Германикус су вјероватно ишли уз ријеке Врбас и Уна правцем према Андретиуму (код Салоне), гдје се Батон био повукао.

Ту је била и четврта група, под командом гувернера Далмације који је „чистио“ обалу од устаника. Дакле, Тиберије се полако приближавао Андретиуму док су пред наступом римских снага падала посљедња упоришта устаника, нека у борби, а нека и без борбе. Андретиум је стављен под опсаду која је закључена дугом и тешком битком под његовим зидинама и Батоновом предајом.

Римски тријумф

За ову побједу Тиберије је још једном проглашен императором и скупа са Германикусом почашћен церемонијом тријумфа.

Последице

Необична је била римска политика према Илирији. Илирија је била тако близу, а Рим је тек након Великог илирског устанка ефективно умирио ово подручје и остварио пуну контролу над њим. Прије тога Рим је већ био освојио далеке крајеве на оба краја Медитерана. Осим тога, било је познато да Илирија има велико рудно богатсво и друге важне ресурсе. Прије устанка, Рим се задовољавао контролом тек над источном обалом Јадрана и уским појасом залеђа.

Дати период био је неповољан за Рим; било је побуне у Африци, пиратства у морима око Сардиније, недостатак новца и сл. Након устанка и тешког пораза у Теутобуршкој шуми, Рим је изгубио сваку вољу за даљу експанзију према сјеверној и средњој Европи.

Уништавања по цијелој Илирији током сукоба су била огромна и оставила су тешке посљедице на становништво. Ипак, након престанка сукоба Рим није вршио одмазду ни масовно поробљавање преживјелих. Након устанка Рим води праведнију политику и мудрију управу у Илирикуму и успоставља другачију административну подјелу раздвојивши провинцију на двије: Панонију и Далмацију.

Референце

  1. ^ A. Stipčević, „Iliri-povijest, život, kultura“, Školska Knjiga, 1989.
  2. ^ Смит, Рјечник грчке и римске биографије и митологије Архивирано на сајту Wayback Machine (јун 7, 2008) (на језику: енглески): Послао је Батона у Равену.

Литература

  • Cassio Dione, Storia romana, lvi.16.3.
  • Velleio Patercolo, Storia di Roma, libro II, 110-116.
  • Tacit, Anali
  • Danijel Džino, Illyrian policy of Rome in the late Republic and early Principate, doctorate thesis, University of Adelaide, 2005,
  • Wilkes, John (1992). The Illyrians. Wiley. ISBN 978-0-631-14671-1.
  • Gino Bandeli, Momenti e forme nella politica illirica della Repubblica romana (229-49 a.C.)
  • Cambridge Ancient History, L'impero romano da Augusto agli Antonini, trad.it., vol.VIII, Milano 1975.
  • Santo Mazzarino, L'impero romano, vol.I, Bari 1976.
  • R.Syme, L'aristocrazia augustea, trad.it., Milano 1993.

Спољашње везе

Агрон

Агрон (грч. Άγρων 250. п. н. е. - 230. п. н. е.) је илирски краљ из III века п. н. е.

Агрон је био илирски краљ и син Плеурата II. Способан као владар успео је да уједини илирска племена и да сломи отпор појединих племенских вођа. Последица овога било је стварање јаке илирске државе, која је у то доба била најснажнија на Балкану. Агрон се помиње пред Први илирски рат 229-228. п. н. е., када га је краљ Деметрије Хварски позвао у помоћ (у сукобу са Етолцима). Агрон је Етолце побиједио у бици до које је дошло 231. године п. н. е, а умро је годину дана касније. Након тога Илири су заузели велики део Епира. Нагли успон краљевине Ардијеја и пиратски напади представљали су за Римљане повод да након Агронове смрти започну Први илирски рат (229-228. п. н. е.)

Наследила га је његова прва жена Теута за чије су владавине Римљани у потпуности скршили његову творевину.

Даорси

Даорси или Дуерси, Даорсеји (грч. Δαορσών) били су илирко племе које је настањавало подручја јужне и централне Херцеговине у долини реке Неретве.

Њихов главни град био је Даорсон. Руине овог града налазе се у близи Стоца. Чиниле су га три целине од којих је централна била тврђава акропола која је била опасана »киклопским« зидинама од огромних камених блокова (сличан онима у Микени у Грчкој). У њој су били смештени сви важнији управни, јавни и верски објекти. Одбрамбени зид који се пружа од југозапада према североистоку био је дуг 65 м, широк 4,2 м, а висок између 4,5 и 7,5 метара, имао је врата и торњеве на оба краја.Даорси су били у сталним трговачким везама с Грцима, па су од њих преузели грчки језик и писмо. Пронађени су многобројни археолошки остаци фине керамике и амфора за вино, те бронзана кацига украшена низом ликова из грчке митологије. У једном објекту пронађена је коваоница новца и одређена количина новчића са натписом имена града, што значи да је град имао политичку нанезависност, али и развијен културу и трговину са другим градовима и народима.

Други илирски рат

Други илирски рат је трајао од 220. п. н. е. до 219. п. н. е. Покренуо га је Деметрије Хварски, уверен како су римљани презаузети борбом против Гала у Цисалпској Галији, односно припремама за предстојећи рат против Ханибала.

Деметрије је саградио флоту од 90 бродова, испловио је на југ да би напао и освојио град Пилос, где је успео да зароби 50 бродова. Са том је флотом наставио поход на Кикладе. У међувремену су Римљани опремили флоту под Луцијем Емилијем Паулом те напали и освојили слабо брањени град Димале, које је било једно од главних Деметријевих упоришта. Затим је римска флота отпловила на север и заузела Фарус. Деметрије Хваранин је, када је остао без база, био присиљен да бежи. Уточиште је пронашао код македонског краља Филипа V. Овај је сукоб је послужио као предигра за Први македонски рат.

Илири

Илири је збирно име наденуто разнородној скупини племена и племенских савеза трачко-илирске гране индоевропске етно-лингвистичке породице, некад настањених у подручјима од Панонске низије па до обала Јадранског мора и јужне Италије. Мишљење Густава Косине је било да су пореклом из Лужице у Немачкој одакле су дошли на балканско подручје и изазвали сеобу Грка око 1300. п. н. е. Тај процес њиховог досељења је значио крај за бронзанодобске заједнице које су пре њих живеле на тим просторима.

Новију теорију су развили Алојз Бенац и Боривој Човић 1960-их, ефективно дискредитујући пређашња мишљења о Илирима као придошлицама. По њихову мишљењу, групе из гвозденог доба на Балкану познате као "Илири" су углавном аутохтоне, а периодичне сеобе (попут халштатских сеоба, односно дисперзије Латенске културе популарно познате као Келти у 4. и 3. веку веку п. н. е.) нису значајно измијениле етнички супстрат домаћег становништва који је еволуирао кроз стадијуме које Бенац дефинише као пред-Илире, прото-Илире и Илире.

Илирска племена су почела успостављати комплексније прото-државне творевине под медитеранским (претежно Хеленским) утјецајима тек у касно жељезно доба. Илири нису живјели у организованој држави, него у племенским заједницама, а једини изузетак је раздобље од 250. п. н. е. - 167. п. н. е., кроз који период је постојала. Познати су им краљеви Агрон, Епулон и краљица Теута.

Илирија

Илирија (антгрч. Ἰλλυρία [Illyría] — Илириа или Ἰλλυρίς [Illyrís] — Илирис, лат. Illyria — Илириа) је назив који се у античко доба користио за западни део Балкана, који су насељавали антички Илири.

Илирије

Према грчкој митологији, Илири потичу од митског јунака Илирија (грч. Ιλλυριός [Illyriós]).

Илирска краљевина

Илирска краљевина је назив државе која је постојала на Балканском полуострву у античко доба.

Илирски владари

Ово је списак илирских владара.

Илирски ратови

Илирски ратови су били низ ратова вођених од 229. године прије н. е. до 168. године прије н. е. између Римске републике и Ардијејске краљевине. Први илирски рат, који је трајао од 229. п. н. е. до 228. п. н. е, вођен је због забринутости Рима ради повећане трговине кроз Јадранско море након Првог пунског рата у вријеме када се моћ Ардијејаца повећа под краљицом Теутом. Напади илирских пирата на трговачка пловила римских савезника, Италаца, и смрт римског римског изасланика Корунканиса по Теутином наређењу, подстакли су римски сенат да пошаљу римску војску под заповједништвом конзула Луција Постумија Албина и Гнеја Фуливија Центумала. Рим је протјерао илирске гарнизоне из бројних грчких градова, укључујући Епидамнос, Апопонију, Коркиру, Фарос и успоставио протекторат над тим грчких градовима. Римљани су такође поставили Деметрија Фароског као моћника у Илирији, када би био противтежа Теутиној моћи.Други илирски рат је трајао од 220. п. н. е. до 219. п. н. е. Римска република је 219. године прије н. е. била у рату са Келтима из Цисалпске Галије, а почео је и Други пунски рат са Картагином. Сва та дешава су Деметрију пружила прилику за иградњу нове илирске ратне флоте. Предводећи ову флоту од 90 бродова, Деметрије је отпловио јужно од Лиса, кршећи ранији споразум и тиме започевши рат. Деметријева флота је прво напала Пилос, гдје су заробили још 50 бродова након неколико покушаја. Након Пилоса, флота је отпловила ка Кикладима, гушећи сваки отпор који им се нашао на путу. Деметрије је наивно послао флоту преко Јадрана и са подијељеним илирским снагама утврђени град Димале је освојила римска флота предвођена конзулом Луцијем Емилијем Паулом. Од Димале флота је кренула ка Фаросу. Римске снаге су усмјериле Илире и Деметријеву флоту ка Македонији, гдје је постао савјетник од повјерења на двору краља Филипа V, гдје је и остао до смрти у Месени 214. године прије н. е.Илирски краљ Генције се 171. године прије н. е. удружио са Римљанима против Македоније. Он је 169. п. н. е. промијенио страну и удружио се са Персејем Македонским. Током Трећег илирског рата 168. п. н. е. ухапсио је двојицу римских легата и унуштио градове Аполонија и Дирахиј, који су били римски савезници. Поразиле су га римске снаге предвођене Луцијем Аницијем Галом код Скодра, а 167. године прије н. е. је доведен у Рим како би учествовао у Галовом тријумфу, након чега је интерниран у Игувијуму.

Илирски цареви

Илирски цареви (лат. Illyriciani, „Илиричани“) је појам који се односи на већи број римских царева који су владали Римским царством од средине 3. века. Заједничко им је да су потицали из подунавских земаља које је касније Диоклецијан обухватио у префектуру Илирик. Осим тога, сви су они почев од Клаудија II Готског били ниског порекла, нису имали везе са старом елитом у центру Царства и њихово напредовање почињало је са војном каријером.

Појам „илирски“ нема етичку ознаку, него означава регионално порекло. Одиста, преци илирских царева припадали су мање или више — колико се то може видети у писаним изворима — у великој мери романизованом провинцијалном становништву подунавских земаља. Само за неке од њих може се наћи податак да су припадали домородачким народима из региона. Подунавље је током 3. века постало једно од најзначајнијих простора за регрутовање царске војске. Због тога што је истовремено растао политички утицај војске и што од око 260. више није било потребно бити сенатор да би се постало цар, више војника илирског порекла успело је да се уздигне до царског положаја.

Закључно са Диоклецијаном сви илирски цареви су од стране војникâ којима су командовали били проглашавани за цареве и то у оквиру узурпације усмерене против тренутно владајућег цара. У погледу тога ова скупина се делимично преклапа са чувеним војничким царевима. Каснији „Илиричани“ као нпр. Констанције I Хлор у систему тетрархије до власти стизали су путем кооптације. Са прекидом од око тридесет година са Јовијаном је 363. почиње нова серија илирских царева. Коначно, и источноримски цареви који су владали у 6. веку Јустин I, који је око 470. као син сељака приступио војсци и у њој узнапредовао, и Јустинијан I, били су људи простог порекла из римских подунавских провинција. Уједно су били и последњи цареви којима је матерњи језик био латински.

Када је у последњој четвртини 6. века Подунавље било опустошено од словенских, аварских и хунских нападача и на дуже време измакло царској контроли, област је изгубила свој значај као простор за регрутовање војске. Отада је већина војних заповедника долазила из Мале Азије, а са тим је и време илирских царева достигло свој крај.

Илирски језик

Илирски језик је изумрли језик Илира, хетерогене групе племена и племенских савеза трачко-илирске гране индоевропске етно-лингвистичке породице, познатих у старом вијеку на подручјима од Панонске низије па до обала Јадранског мора, јужне Италије и Епира.

Мезеји

Мезеји, Маизаои или Мазаиои (стгрч.: Μαζαῖοι) били су илирска "народоносна заједница" централне и сјеверозападне Босне. Били су аутохтоно илирско племе, које је насељавало унутрашњост данашње Босна и Херцеговине, углавном у басену Сане и средњег тока Врбаса, отприлике око Врбање и Угра (550 п. н. е. - 300 не.). Ово подручје на картама тог времена називају Доњи Краји. Неке области ове територије дијелили су са Десидијатима / Деситиатима и Аутаријатима. Граничили су се са Дарданима (исток), Јаподима (запад, око Уне и Крке), Јасима, Колапијанима и Варцијанима (сјевер: Сава – Драва – Дунав), Либурнима и Делматима (југ), Бреуцима (сјевероисточно: данас Семберија) и Дериопима (југ: око Јајца и Пливе).

Као и остатали Илири, Мезеји су живјели у утврђеним или полу-утврђеним насељима, од пољопривреде, ловa и риболова. Антички писци (Херодиан, Ливије, Плиније, Страбон, Тхеопхрастус и други), Илире описују као људе високог раста, јаке и добре ратникe, склоне пићу. Нису одржавали личну хигијену, а живјели је у патријархалним заједницама. Према њима, сваке осме године дијелили су земљу (територију), раѕједињени у међусобним борбама и отпорима непријатељу. "Маизаиои" су имали 269 судија.

Међу Илирима

„...Најпознатији су Дезитијати, Мезеји, Даорси, Далмати, Јаподи, Ардијејци, Аутаријати, Деури, Деретини ...”

Када су освојили први далматинске отокe (229. п. н. е.), Римљани су основали своју покрајину Илирик. Након жилавог илирскоg отпора на њихову инвазију у унутрашњост, коначно cу освојили земљу значајног краљa Генција (Генције, 167. или 168. године п. н. е.). Читав вiјек, у крвавиm борбама, продирали cу у унутрашњости Илирика.Постепено cу освајили унутрашњост Балкана, гдје је било подручје Мезеја. Ова вјековnа илирска драме завршила cе између 6. и 9. вијека не, a збила cе у срцу данашње Босне и Херцеговине. То је био Батонов устанак (назван по два лидера – имењака: дезитијатском и бреукчом Батону).

Посљедњи пут су cе ујединила многа илирска племена и, према римским хроничарима, Римом cу кружиле паничне приче о најезди 800.000 побуњеника, укључујући 200.000 елитних војника и 8.000 коњаника. Устанак је изазван принудном мобилизацијом Илира у римску војску.

Месапи

Месапи (антгрч. Μεσσάπιοι [Messápioi], лат. Messapii) древни су народ у Италији, који је насељавао југоисточну обалу Италије у регији Апулија. Верује се да су Месипи потомци Илира, који су доселили са Балкана преко Јадранског мора, али постоји традиција која датира из времена Херодота која сматра да су они потомци становника острва Крит (према Херодоту, бивши Крићани се називају „месапски Јапиги“). Говорили су месапским језиком, имали су своје писмо. Производили су карте. Њима се приписује оснивање више италијанских градова, као што су Лече и Алецио. У току Пировог рата, месапска војска се борила на страни Грка. Почетком хришћанске ере покорили су их Римљани, те су романизовани.

Први илирски рат

Први илирски рат је трајао од 229. п. н. е. до 228. п. н. е. Повод је била римска забринутост за трговачке руте на Јадрану.

Након Првог пунског рата ојачала је илирска држава која је представљала федерацију разних племена. Илири су се углавном бавили гусарством и пљачкали су бродове који су пролазили Јадранским морем. Од гусара страдали су и римски трговци. Римљани су упутили посланство краљици Теути, али су римски захтеви одбијени, а један посланик је чак и убијен. То је послужио као повод за рат.

Римски сенат је послао војску на челу са Луцијем Постумијем Албином. Римљани су лако 229. п. н. е. отерали илирске гарнизоне из грчких градова Епидамноса, Аполоније, Коркире и Фаруса те у њима успоставили протекторате. Илирима је такође одузезо право да слободно плове и морали су да плаћају данак.

Префектура Илирик

Преторијанска префектура Илирик или преторијанска префектура Илирикум (лат. Praefectura praetorio per Illyricum, грч. Ἐπαρχότης/Ὑπαρχία [τῶν πραιτωρίων] τοῦ Ἰλλυρικοῦ), је била једна од четири велике префектуре унутар позног Римског царства и Источног римског царства, односно Византије. Административни центар префектуре је био град Сирмијум (данашња Сремска Митровица у Србији).

Публије Квинтилије Вар

Публије Квинтилије Вар (лат.:Publius Quinctilius Varus, Кремона, 46. п. н. е. - Теутобуршка шума, 9. н. е.) је био римски политичар и војсковођа у служби цара Аугуста.

Рисинијум

Рисинијум (лат. Risinium, од старијег илир. Rhizon и грч. Ῥίζων [Rízon], ), антички је град и археолошки локалитет који се налази у близини данашњег Рисна у Боки которској, у данашњој Црној Гори. Првобитно је био илирско насеље, а касније је постао римски град.

Списак античких племена у Илирији

Списак илирских племена (абецедним редом), између 10. века п. н. е. и 7. века н. е.. Простор обухвата територије западног Балкана и делова јужне Италије, а повезује их говор заједничког илирског језика.

На просторима Илирије, заједно са Илирима су живела и следећа неилирска племена:

трачка: Дарданци

келтска: Латобики

венетска: Јаподи, Карни, Либурни, Хистри

остало: Булини, Биљонци, Ћелидонци, Еордајци, Хииерстами, Хилејци, Манији, Нестеји, Орици, Скордисци итд.

Теута

Теута (231. п. н. е. - 228. п. н. е.) је била илирска краљица из III века п. н. е. која је владала после смрти свог супруга једног од најзначајнијих илирских краљева Агрона, а уместо малолетног сина (пасторка) Пинеса. Није успела да настави снажну Агронову владавину. Помагала је и штитила илирске гусаре по Јадранском и Јонском мору, што је доводи у сукоб са Римом. Временом су илирске старешине почеле да јој отказују послушност и подривају јој власт. Ипак, њена флота, под командом Деметрија Хваранина, креће 229. године п. н. е. у поход на Епидамнос (Драч) Аполонију и острво Коркиру (Крф).

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.