Балканско полуострво

Балканско полуострво, или једноставније Балкан, полуострво је и културна област који се налази у источној и југоисточној Европи. Полуострво је добило назив по Балканским планинама које се протежу од српско-бугарске границе до Црног мора.

Балканско полуострво је окружено Јадранским морем на југозападу, Јонским и Средоземним морем на југу, Егејско и Мраморно море су на југоистоку док је Црно море на истоку. Највиши врх полуострва је Мусала висок 2.925 m који се налази на планини Рила.

Balkan topo sr
Балканско полуострво (осветљени део)
Balkan peninsula line
Другачији приказ Балканског полуострва линија од Трста до Одесе

Поријекло назива

Етимологија

На турском језику Балкан значи „венац шумовитих планина” (balkan),[1][2] док на бугарском језику Балкан значи „планина”' (балкан).[3] Друга моћу етимологија је повезана са персијском ријечју балк која значи „мочвара” уз додатак турског суфикса -ан добија се „мочварна шума”.[4] Мање популарна хипотеза етимологије је да је назив настао од персијске ријечи Balā-Khāna која значи „велике висока кућа”.[5]

Историјски називи

Класична антика и рани средњи вијек

Од класичне антике до средњег вијека, мјесни Трачани[6] су за Балканске планине користили назив Хемус.[7] Према грчкој митологији, трачког краљ Хемуса је да би га казнио бог Зевс претворио у планину, а планина је добила његово име. Предложена је и схема повратног назива. Д. Дечев сматра да је Хемус (грч. Αἷμος) настао од трачке ријечи *saimon која значи ’планински гребен’.[8] Трећа могућност је да је Хемус (грч. Αἵμος) долази од гречке ријечи хема (грч. αἵμα) што значи ’крв’. Мит се односи на борбу између бога Зевса и титана Тифона. Зевс је Тифона ранио муњом и Тифонова крв је пала на планину, одакле је планина добила име.[9]

Касни средњи вијек и османско доба

Најстарије помињање назива је на арапском мапи са почетка 14. вијека, у којој се Хелмске планине називају Балкан.[10] Прво потрвђено вријеме у коме се на Западу за планински масив у Бугарској користи назив Балкан је писмо из 1490. године које је италијански хуманиста и писац Филип Калимах послао папи Иноћентију VIII.[11] Прво османско помињање документовано је 1565. године. Прије тога није било друге документоване употребе ријечи која се односи на област, иако су се друга туркијска племена већ населила или пролазила кроз полуострво. Постоји и тврдња о ранобулгарском поријеклу популарне ријечи у Бугарској, али то је само несхоларна тврдња.[5] Ријеч су користили Османлије у Румелији у свом општем значењу планине, као Kod̲j̲a-Balkan, Čatal-Balkan и Ungurs-Balkani̊ ), посебно се односећи на Хелмску планину.[12][13] Назив је и даље сачуван у средњој Азији у називу планинског вијенца Велики Балкан[14] и покрајине Балкан у Туркменистану.

Југоисточна Европа

Дијелом због историјских и политичких конотација појма „Балкан”,,[15] посебно од војних сукоба деведесетих година 20. вијека, термин „Југоисточна Евопа” постаје све популарнији иако се дословно односи на много веће подручје и стога није толико прецизно.[16]

Историја Балкана

Balkans Animation 1800-2008
Промене граница на Балкану, 1796–2008.

На Балкану се налазе главни путеви између Европе и Блиског истока, па су током историје Балкана туда стално пролазили разни народи и око балканских земаља се отимала разна царства.

Географија Балкана

Географске границе Балкана су: на северу река Дунав и река Сава, на југу Средоземно море, на истоку и југоистоку Црно, Мраморно и Егејско море, на западу Јонско и Јадранско море. Треба напоменути да су северне границе Балканског полустрва, реке Сава и Дунав, само одокативне јер их није могуће тачно утврдити због широке везе коју ово полуострво има са средњом Европом. Његове јужне обале су јако разуђене. Полуострво пресецају велики планински системи са севера према југу и југоистоку, који теже да се од Алпа, преко Егејских острва споје са планинским системом Мале Азије. То су Динарско-Шарско-Пиндски, Карпатски, Балкански и Родопски системи, са планинским висовима до 3000 m. (Рила 2925 m, Олимп 2918 m, Пинд 2914 m, Кораб 2764 m, Шар 2748 m, Проклетије 2694 m, Дурмитор 2522 m итд. Још у античко доба описане су и опеване многе планине Балкана, највише свакако Олимп, затим Хем и Родопи, али и Пинд, Тајгет, Парнас и друге. Филозоф и географ Страбон (66. године п. н. е.-19. године н. е.) Шар планину (Skardus) назива „Веригом света“ (Catena mundi). Доласком Словена на то подручје, добила је садашњи назив-Шара.

Међу рекама доминирају Дунав, Сава, Морава, Дрина, Дрим, Тимок, Ибар, Неретва, Бојана, Вардар, Бистрица, Струма, Марица, Искар, Тунџа, Јантра и Пинеј и др. Језера су Охридско језеро, Преспанско језеро, Скадарско језеро, Острвско језеро, Костурско језеро итд.

Клима је средоземна на Јадранског мора и Егејског мора, океанска и влажне суптропска на обали Црног мора, док је у унутрашњости умерено умереноконтинентална. Север полуострва и планине имају снијежне и мразне зиме, те врућа и сува лета. На југу су зиме блаже.

Између планина формиране су мање или веће широке равнице, од којих је највећа Панонска низија у сливу Дунава, Саве, Драве, Тисе и Мораве. Она представља најнижи део земљишта у Панонском базену, између Алпа, Карпата, Динарских и Родопских планина. Настала је повлачењем и отицањем Панонског језера (мора) кроз Ђердапску клисуру. Језеро је било највеће за време плиоценске геолошке епохе, а постепено је отекло крајем плеиоцена и почетком холоцена, када се завршава последње глацијално Ледено доба на Балкану око 10.000. п. н. е. За то време биле су под ледом многе планине, као што су Олимп, Пинд, Шар-планина, Пирин, Рила, Јакупица, Проклетије, Дурмитор, Прењ и др.

Stielers Handatlas 1891 50
Политичка карта Балкана, 1891.
Balkans-political1
Политичка карта Балкана, 2005.

Остале низије у Србији, Босни, Хрватској, Бугарској, Македонији, Тесалији, Пелопонезу и др. износе око 29% укупне површине земљишта. Претежно на југу и западу Балкана, између стрмих планина, равнице се међусобно спајају једино преко уских прелаза-обично клисура. Оваква конфигурација земљишта утицала је у прошлости на обликовање мањих људских заједница, које су касније прерастале у мање етничке групе по систему полис-држава.

Разуђене обале Балканског полуострва, многе реке, равнице и превоји, пружале су погодне услове раног насељавања са југа према северу и са истока према западу, дуж великих река и плодних равница. Својим географским положајем Балканско полуострво је од памтивека било мост и главна саобраћајница између Азије и Европе, Истока и Запада, што је допринело мултиетничком саставу, разноврсности културних и политичких утицаја и немирима у историји. То убедљиво потврђују археолошки налази разних древних култура. Ни мањег простора ни више историје. Поимање Балкана, Европе и света у целини у античко доба најбоље је описао Херодот (IV, 36), „отац историје“, који наглашава, да се човек мора смејати како су многи научници нацртали земљу. Они су приказали да је земља округла као круг, да око ње теку океани и да постоје свега три континента: Европа, Азија и Либија (Африка), који су међусобно спојени.

По том схватању Европа је највећа и најдужа, те отуда и њен назив од кованице еврис-широк, простран и опс, опос-веома је налик, лице, око, тј. Европа. Њу окружује Северно море; Европа није имала име, а сада се тако зове по Кадмовој сестри из Феникије (Либан) по имену Европа. Међутим, према Хесиоду (између 800—700. п. н. е.) у Теогонији (357) о стварању света и митовима о боговима Европа је Океанова и Тетина кћи, сестра Тракије, Азије и Либије. Зевсу је родила сина Додона, епонимног хероја Додоне, првог храма на Балкану. Најсевернији народи Европе били су у почетку Бореји, који су становали у Тракији и у долини Стримона, а касније Хиперборејци, који су живели на крајњем северу, са оне стране Северног Ветра, тј. Хема. Херодот даље износи да је највећа река Европе Истар (Данубиус) и да је окружују океани, како на истоку, тако и на западу.

У географском погледу Подунавље је велика област која повезује Источну западну Европу, Црноморске регије и Медитеран, преко својих притока и северне делове континента са централним областима Балкана. Гигантски Алпски и Карпатски планински системи деле Подунавље на Алпски или западни, Панонски или средишњи и Понтски или источни део. Река Дунав такође дели Средње Подунавље на Западни део који гравитира Динаридима, Јадранском мору и Апенинском полуострву и на велики Панонски базен на истоку. Ова низијска област, која представља најмаркантнију црту рељефа Европе, оивичена је са источне стране лучно планинским системом Карпата, Трансилванских Алпа и Старом планином.

У пределу Јужних Карпата, Дунав пролази кроз Ђердапску клисуру и тиме спаја Панонску и Влашко-Понтску низију. Ђердап је највећа клисура у Европи, дуга око 100 km, између Голупца и Кладова. Дели се на мали и велики Ђердап. Најужи део Ђердапа је код Казана, где у дужини од 9 km има ширину 150-170 m и дубину од 20-50 m, а највећа дубина му је 74 m. У Ђердапској клисури Дунав има велики пад, укупно око 30 m, брзину до 3 m/s, са просечном количином протицања воде око 5.800-6.000 2m3 /s. Клисурске стране издижу се око 600-700 m изнад речног тока. У овом делу Дунав је веома богат разноврсном рибом, а пре свега моруном, која икру баца у пролеће.

Иначе, Карпатски лук припада групи Алпског орогеног система, са висинама до 2500 m. Он је обезбеђен збијеним наборима, који се састоје од разноврсних петролошких материјала, као што су креда, глиновито-песковитих шкриљаца итд, који представљају саставне делове камена у виду облутака у речним долинама. Они ће бити главни материјали за алатке и уметничка остварења најстарије културе Средњег Подунавља каменог доба.

Дефиниције и границе

Полуострво

Balkan Peninsula
Балканско полуострво са северном границом Дунав, Сава и Купа
Karte Suedosteuropa 03 01
Мапа Балканског полуострва, Encyclopedia Britannica
  Граница Дунав, Сава, Соча
     Уобичајено је део Балканског полуострва      Није уобичајено део Балканског полуострва

Балканско полуострво је окружено Јадранским морем на југозападу, Јонским и Средоземним морем на југу, Егејско и Мраморно море су на југоистоку док је Црно море на истоку. Сјеверна граница су ријеке Дунав, Сава и Купа. Захвата површину скоро око 470.000 km² (нешто мање од Шпаније). Та површина је мање или више идентична региону познатом као Југоисточна Европа.[17][18][19]

Од 1920. године до Другог свјетског рата, Истра и дијелове Далмације, које спадају у општу дефиниција Балканско полуострва, били су дио Краљевине Италије. Садашња територија Италијанска Републике укључује мању областо око Трста која припада Балканском полуострву. Међутим, италијански географски област око Трста и Истру обично не сматрају дијелом Балканског полуострва, због дефиниције Балкана која западну границу полуострва смијешта на ријеку Крупу.[20]

Удио површине територија[21] на Балканском полуострву према земљама по дефиниција Дунав—Сава:

  1.  Албанија: 27.390 km² (>99% територије)
  2.  Босна и Херцеговина: 51.180 km² (>99%)
  3.  Бугарска: 108.400 km² (>99%)
  4.  Северна Македонија: 25.430 km² (100%)
  5.  Црна Гора: 13.440 km² (>99%)

Већим дијелом или дјелимично на Балканском полуострву:

  1.  Грчка (копно): 104.470 km²[22] (80%)
  2.  Италија (окрузи Горица и Трст): 300 km² (0,1%)
  3.  Румунија (Сјеверна Добруџа): 12.000 km² (5%)
  4.  Словенија (југозападни дио): 10.000 km² (50%)
  5.  Србија (без Срема, Бачке и Баната): 70.688 km² (80%)
  6.  Турска (европски дио): 23.764 km² (3%)
  7.  Хрватска (јужно од Саве и Купе без острва): 30.000 km² (54%)

Западни Балкан

Western Balkans
Земље Западног Балкана. Хрватска се придружила ЕУ у јулу 2013. године

Институције Европске уније су дефинисале „Западни Балкан” као подручје на Балкану које укључује државе које нису чланице Европске уније, док се остала значења односе на географске аспекте. Западни Балкан је неологизам скован за описивање земаља „бивше Југославије (минус Словенија) и Албаније”.[23][24][25][26][27][28][29][30][31][32] Тај регион дакле обухвата: Србију, Босну и Херцеговину, Црну Гору, Северну Македонију и Албанију.[25][26][27][28][29][30][31][32] Свака од ових земаља за циљ има да буде дио будућег проширења Европске уније и да достигне резултате демократије и трансмисије, али ће до тада бити снажно повезан са пред-ЕУ програмом ЦЕФТА.[33] Хрватска, која се сматрала дијелом Западног Балкана, придружила се Европској унији у јулу 2013. године.[34]

Народи и етничке групе Балкана

Током писане историје, Балкан су претежно насељавали различити индоевропски народи, док повремене инвазије и државне управе туркијских (Хуни, Авари, Турци) и угро-финских народа (Мађари) нису оставиле значајнијег трага у етно-лингвистичком склопу Балкана. Изузетак од овога чине једино крајњи југоисточни делови полуострва, које данас претежно насељавају Турци, као и делови Србије и Румуније у којима у значајном броју живе Мађари.

Јужнословенски народи:

Јужнословенске етничке групе и подгрупе:

Западнословенски народи и етничке групе:

Романски народи и етничке групе:

Остали индоевропски народи:

  • Албанци (Албанија; Србија - Косово и Метохија, Црна Гора, Македонија, Грчка)
  • Грци (Грчка, Албанија)
  • Роми (Румунија, Бугарска, Србија, Црна Гора, Босна и Херцеговина, Македонија, Грчка)
  • Египћани (Србија - Косово и Метохија, Македонија)
  • Ашкалије (Србија - Косово и Метохија)

Турски народи:

  • Турци (Турска, Грчка, Бугарска, Северна Македонија, Србија-Косово и Метохија)

Угро-фински народи:

  • Мађари (Румунија, Србија)

Генетика

Према резултатима генетских истраживања, међу становништвом балканских држава најзаступљеније су четири патрилинеарне (Y-ДНК) хаплогрупе: Хаплогрупа I, Хаплогрупа R, Хаплогрупа E и Хаплогрупа J. У мањој мери су заступљене и Хаплогрупа N, Хаплогрупа H, Хаплогрупа G и Хаплогрупа T.[35]

Религија

На Балкану су од религија у значајном проценту заступљени хришћанство (углавном православље, мањим делом католицизам) и ислам. Православље је доминантно у Србији, Црној Гори, Републици Српској, Македонији, Бугарској, Грчкој и Румунији; католицизам је доминантно у Хрватској и Словенији; док је ислам доминантан у Турској, Албанији, на Косову и Метохији и у Федерацији Босне и Херцеговине.

Урбанизација

Већина држава на Балканском полуострву је углавном урбанизована; изузев Босне и Херцеговине која је отприлике 50% рурална и 50% урбана.[36]

Панорама Истанбула
Панорама Истанбула

Списак највећих градова:

Град Држава Становништво Агломерација Година
Истанбул*  Турска 9.000.000 10.000.000 2014
Букурешт  Румунија 1.883.425 2.272.163 2011[37]
Софија  Бугарска 1.260.120 1.681.666 2014[38]
Београд  Србија 1.233.796 1.659.440 2011[39]
Загреб  Хрватска 688.163 1.113.111 2011[40]
Атина  Грчка 664.046 3.753.783 2011[41]
Скопље  Македонија 444.800 506.926 2014[42]
Тирана  Албанија 418.495 800.986 2011[43]
Пловдив  Бугарска 341.567 404.665 2014[38]
Варна  Бугарска 335.949 344.775 2014[38]
Солун  Грчка 325.182 1.012.297 2011[41]
Клуж-Напока  Румунија 324.576 411.379 2011[37]
Темишвар  Румунија 319.279 384.609 2011[37]
Јаши  Румунија 290.422 382.484 2011[37]
Констанца  Румунија 283.872 425.916 2011[37]
Љубљана  Словенија 280.310 280.310 2017[44]
Нови Сад  Србија 277.522 341.625 2011[45]
Сарајево  Босна и Херцеговина 275.524 355.170 2013[46]
Крајова  Румунија 269.506 420.000 2011[37]
Чорлу  Турска 253.500 273.362 2014[47]
Брашов  Румунија 253.200 369.896 2011[37]
  • Само је европски дио Турске дио Балканског полуострва.[48] Ту живе двије трећине становника града, 14.025.646.

Види још

Референце

  1. ^ „Balkan”. Encarta World English Dictionary. Microsoft Corporation. Архивирано из оригинала на датум 31. 10. 2009. Приступљено 31. 3. 2008.
  2. ^ „balkan”. Büyük Türkçe Sözlük (на језику: турски). Türk Dil Kurumu. Архивирано из оригинала на датум 25. 8. 2011. Приступљено 3. 7. 2017. »Sarp ve ormanlık sıradağ«
  3. ^ Костов, Н.; Андрейчин, Л.; Илчев, Ст.; Попов, Д.; Георгиев, Л. (1994). Български тълковен речник (допълнен и преработен от Д. Попов). С.: Наука и изкуство.
  4. ^ Stachowski, Marek. European Balkan(s), Turkic bal(yk) and the problem of their original meanings (на језику: енглески). Jagiellonian University. стр. 618. Приступљено 3. 7. 2017.
  5. 5,0 5,1 Todorova 1997, стр. 27.
  6. ^ „Bulgaria”. Hemus – a Thracian name. Indiana University. стр. 54.
  7. ^ Balkan Studies. 1986.
  8. ^ Decev, D (1986). Balkan Studies. University of Michigan. Приступљено 20. 6. 2015.
  9. ^ „Gods and Heroes of the Greeks: The Library of Apollodorus”. Google Books. Приступљено 12. 9. 2014.
  10. ^ Dobrev, Ivan (1989). Происхождение географического названия Балкан – Sixieme Congres international d'etudes du Sud-Est Europeen (на језику: француски). Sofia: Ed.de l'Académie bulgare des Sciences.
  11. ^ Todorova 1997, стр. 22.
  12. ^ Encyclopaedia of Islam, Second Edition, Editors: P. Bearman, Th. Bianquis, C.E. Bosworth, E. van Donzel and W.P. Heinrichs. Brill Online Reference Works.
  13. ^ „Balkan – Brill Reference”. brillonline.com.
  14. ^ „Balkhan Mountains”. World Land Features Database. Land.WorldCityDB.com. Архивирано из оригинала на датум 28. 2. 2008. Приступљено 31. 3. 2008.
  15. ^ „Balkanize”. merriam-webster.com.
  16. ^ Bideleux, Robert; Jeffries, Ian (2007). A history of Eastern Europe. Taylor & Francis. стр. 37. ISBN 978-0-415-36627-4.
  17. ^ Hajdú, Zoltán (2007). Southeast-Europe: State Borders, Cross-border Relations, Spatial Structures. Pécs: Hungarian Academy of Sciences. ISBN 978-963-9052-65-9. Приступљено 8. 6. 2015.
  18. ^ Lampe, John R. (2014). Balkans Into Southeastern Europe, 1914–2014: A Century of War and Transition. London: Palgrave Macmillan. ISBN 978-1-137-01907-3. Приступљено 8. 6. 2015.
  19. ^ Švob-Ðokic, Nada, ур. (2001). Redefining Cultural Identities: Southeastern Europe (PDF). Zagreb: National and University Library in Zagreb. ISBN 978-953-6096-22-0. Приступљено 8. 6. 2015.
  20. ^ Istituto Geografico De Agostini, L'Enciclopedia Geografica – Vol.I – Italia, 2004, Ed. De Agostini pp. 78.
  21. ^ „Field Listing: Area”. CIA: The World Factbook. Приступљено 20. 1. 2016.
  22. ^ „The Law of the Sea”.
  23. ^ Federal Ministry for Europe, Integration and Foreign Affairs. „Western Balkans Summit”. Приступљено 11. 8. 2015.
  24. ^ „Western Balkans – Trade – European Commission”. europa.eu.
  25. 25,0 25,1 Zoltan Hajdu, ур. (2007). „The European integration and regional policy of the West Balkans”. Southeast-Europe: state borders, cross-border relations, spatial structures. Ivan Illes, Zoltan Raffay. Centre for Regional Studies. стр. 141. ISBN 978-963-9052-65-9. Приступљено 18. 10. 2014.
  26. 26,0 26,1 „European Economic and Social Committee – Western Balkans”. European Economic and Social Committee. Архивирано из оригинала на датум 6. 10. 2014. Приступљено 12. 9. 2014.
  27. 27,0 27,1 „European Union External Action – EU relations with the Western Balkans”. Приступљено 12. 9. 2014.
  28. 28,0 28,1 Redaktion: PT-DLR. „Federal Ministry of Education and Research of Germany – Western Balkan Countries”. Архивирано из оригинала на датум 6. 10. 2014. Приступљено 12. 9. 2014.
  29. 29,0 29,1 „Austrian Foreign Miniistry – The Western Balkans – A Priority of Austrian Foreign Policy”.
  30. 30,0 30,1 „WBIF – Western Balkans Investment Framework – Stakeholders”. Архивирано из оригинала на датум 06. 10. 2014. Приступљено 12. 9. 2014.
  31. 31,0 31,1 „European Commission – Trade – Countries and regions – Western Balkans”. Приступљено 12. 9. 2014.
  32. 32,0 32,1 „Western Balkans: Enhancing the European Perspective” (PDF). Communication from the Commission to the European Parliament and the Council. 2008. Архивирано (PDF) из оригинала на датум 9. 4. 2008. Приступљено 8. 4. 2008.
  33. ^ „Perspectives on the Region” (PDF). Приступљено 19. 7. 2013.
  34. ^ De Munter, André (2016). „Fact Sheets on the European Union:The Western Balkans”. European Parliament. Приступљено 22. 3. 2017.
  35. ^ National Pies - Ancestral Genography Atlas
  36. ^ „Data: Urban population (% of total)”. The World Bank. 2006—2010.
  37. 37,0 37,1 37,2 37,3 37,4 37,5 37,6 „ROMANIA: Counties and Major Cities”. Приступљено 9. 11. 2015.
  38. 38,0 38,1 38,2 „BULGARIA: Major Cities”. Приступљено 9. 11. 2015.
  39. ^ Statistical Officeof the Republic of Serbia pp. 32.
  40. ^ „CROATIA: Counties and Major Cities”. Приступљено 9. 11. 2015.
  41. 41,0 41,1 „GREECE: Regions and Agglomerations”. Приступљено 9. 11. 2015.
  42. ^ „MACEDONIA”. Приступљено 9. 11. 2015.
  43. ^ Albania: Prefectures and Major Cities - Population Statistics, Maps, Charts, Weather and Web Information
  44. ^ „SLOVENIA: Major Cities”. Приступљено 9. 11. 2015.
  45. ^ „SERBIA: Regions. Districts and Major Cities”. Архивирано из оригинала на датум 8. 11. 2015. Приступљено 9. 11. 2015.
  46. ^ „BOSNIA AND HERZEGOVINA”. Приступљено 9. 11. 2015.
  47. ^ „Çorlu (Tekirdağ. Turkey) – Population Statistics and Location in Maps and Charts”. www.citypopulation.de. Приступљено 21. 1. 2016.
  48. ^ Crampton. The Balkans Since the Second World War.

Литература

  • Decev, D (1986). Balkan Studies. University of Michigan. Приступљено 20. 6. 2015.
  • Balkan Studies. 1986.
  • Stachowski, Marek. European Balkan(s), Turkic bal(yk) and the problem of their original meanings (на језику: енглески). Jagiellonian University. стр. 618. Приступљено 3. 7. 2017.
  • Костов, Н.; Андрейчин, Л.; Илчев, Ст.; Попов, Д.; Георгиев, Л. (1994). Български тълковен речник (допълнен и преработен от Д. Попов). С.: Наука и изкуство.
  • Грчић, Мирко; Станковић, Стеван; Гавриловић, Љиљана; Радовановић, Светлана; Степић, Миломир; Ђурђић, Снежана (2013). „Балканско полуострво”. Географија за III разред гимназије. Београд: ЗУНС. стр. 5. ISBN 978-86-17-18421-4.
  • Banac, Ivo (1992). „Historiography of the Countries of Eastern Europe: Yugoslavia”. American Historical Review. University of Chicago Press. 97 (4): 1084—1104. JSTOR 2165494. doi:10.2307/2165494.
  • Banac, Ivo (1984). The National Question in Yugoslavia: Origins, History, Politics. Ithaca, N.Y.: Cornell University Press. ISBN 978-0-8014-9493-2.
  • Carter, Francis W., ed. An Historical Geography of the Balkans Academic Press, 1977.
  • Francis Dvornik The Slavs in European History and Civilization Rutgers University Press, 1962.
  • Fine, John Van Antwerp (1994). The Late Medieval Balkans: A Critical Survey from the Late Twelfth Century to the Ottoman Conquest. University of Michigan Press. ISBN 978-0-472-08260-5.
  • Jelavich, Barbara (1983). History of the Balkans. Cambridge University Press.
  • Jelavich, Charles and Jelavich, Barbara, eds. (1963). The Balkans In Transition: Essays on the Development of Balkan Life and Politics Since the Eighteenth Century. University of California Press.
  • Kitsikis, Dimitri (2008). La montée du national-bolchevisme dans les Balkans. Le retour à la Serbie de 1830. Paris: Avatar.
  • Lampe, John R., and Marvin R. Jackson; Balkan Economic History, 1550–1950: From Imperial Borderlands to Developing Nations Indiana University Press, 1982
  • Király, Béla K., ed. East Central European Society in the Era of Revolutions, 1775–1856. 1984
  • Komlos, John (1990). Economic Development in the Habsburg Monarchy and in the Successor States. East European Monographs #28. East European Monographs. ISBN 978-0-88033-177-7.
  • Mazower, Mark (2000). The Balkans: A Short History. Modern Library Chronicles. New York: Random House. ISBN 978-0-679-64087-5.
  • Stavrianos, Leften (2000) [1958]. The Balkans Since 1453. London: Hurst.
  • Stavrijanos, Leften (2005). Balkan posle 1453. godine. Beograd: Equilibrium.
  • Stoianovich, Traian (1994). Balkan Worlds: The First and Last Europe. Sources and Studies in World History. New York: M.E. Sharpe. ISBN 978-1-56324-032-4.
  • Todorova, Marija (2006). Imaginarni Balkan. Beograd: Biblioteka XX vek. ISBN 978-86-7562-054-9. COBISS.SR 134640140

Спољашње везе

Јадранско море

Јадранско море, водена је површина која раздваја Балканско полуострво од Апенинског полуострва и Динарске планине и Апенинских планина. Јадрансо море је најсвјеренији крак Средоземног мора, који се просторе од Отрантских врата (гдје се спаја са Јонским морем) до Падске низије на сјеверозападу. Земље са обалом на Јадрану су Италија, Словенија, Хрватска, Босна и Херцеговина, Црна Гора и Албанија. У Јадранском мору се налази преко 1.300 острва, која се углавном налазе на источној, хрватској, обали. Подјељена је у три басена, сјеверни је најплићи а јужни најдубљи, са највећом дубином од 1.233 метра. Отрантски праг, подводни гребен, налази се на граници између Јадранског и Јонског мора. Најчешће струје теку у смијеру супротном од Отрантских врата, дуж источне обале и назад до мореуза дуж западне (италијанске) обале.

Јаши-кишињевска офанзива

Јаши-кишињевска офанзива, названа по два велика града у зони операција Јашију и Кишињеву, је била совјетска офанзива против сила Осовине, која се одиграла у источној Румунији од 20. до 29. августа 1944. 2. и 3. украјински фронт Црвене армије су се сукобили са групом армија Јужна Украјина, коју су чиниле комбиноване немачке и румунске формације са циљем да се поврати Молдавска ССР и униште снаге Осовине у овој области, чиме би се отворио пут у Румуниију и даље на Балканско полуострво.

Исход офанзиве је било опкољвање и унишавање немачких снага, што је омогућило Совјетима да покрену брз продор у источну Европу. Офанзива је такође натерала Румунију да раскине савез са Силама Осовине и да пређе на страну Савезника.

Јован Цвијић

Јован Цвијић (Лозница, 11. октобар 1865 — Београд, 16. јануар 1927) био је српски научник, оснивач Српског географског друштва, председник Српске краљевске академије, професор и ректор Београдског универзитета, почасни доктор Универзитета Сорбоне и Карловог универзитета у Прагу. Од оснивања Београдског универзитета 12. октобра 1905, постао је један од осам првих редовних професора на Универзитету.

Цвијић је почео да се бави науком још као студент Велике школе и тада је настао његов рад Прилог географској терминологији нашој, а наставио као средњошколски професор и бечки студент проучавајући крашке појаве у источној Србији, Истри и Јадранском приморју. На основу тих проучавања написао је више радова као и своју докторску дисертацију. Читав живот посветио је проучавању Србије и Балканског полуострва путујући скоро сваке године по Балкану. Током живота, односно за преко тридесет година интензивног научног рада, објавио је пар стотина научних радова. Једно од најважнијих дела је „Балканско полуострво“.

Бавио се подједнако друштвеном и физичком географијом, геоморфологијом, етнографијом, геологијом, антропологијом и историјом. Сматра се утемељивачем српске географије.

Јужна Европа

Јужна Европа је регија Европе која се налази у јужном делу истоименог континента, у басену Средоземног мора. Ова регија обухвата површину од 1.426.838 km2, и у њој живи око 160 милиона људи.Јужна Европа се састоји од три велика полуострва и бројних острва у Средоземном мору.

Западни део Јужне Европе представља Пиринејско полуострво; средњи део, Апенинско полуострво а источни део, Балканско полуострво.

Балкан

Балкан може бити:

Балканско полуострво, полуострво и географски регион у југоисточној Европи.

Стара планина, планина која се простире од источне Србије до Црног мора.

Покрајина Балкан, покрајина у саставу Туркменистана.или:

Балкан (бенд), некадашњи рок састав из Новог Сада.

Балкан (албум), други музички албум Секе Алексић из 2003.

Балкан експрес, филм из 1983.

Балкан експрес 2, филм из 1988.

Балкан експрес 2 (ТВ серија), ТВ серија из 1989.

ФК Балкан (вишезначна одредница)

Беглербег

Беглербег (тур. beylerbeyi — „бег бегова“) је титула у Османском царству коју је носио намесник ејалета, пашалука, односно беглербеглука, што означава покрајину. Почетком владавине Мурата I (1362–1389.), када се држава Османлија проширила на Балканско полуострво, створена је прва већа војноуправна заједница — беглербеглук или ејалет Румелија. За време Бајазита I (1389–1402.), у азијском делу царства је основан беглербеглук Анадолија. Даљим ширењем државе образован је низ беглербеглука. Око 1600. године било их је 22, а крајем 17. века 32 у Азији, Европи и Африци.

На челу беглербеглука био је беглербег или намесник у рангу паше са два или три коњска репа, па одатле потиче назив паша за њега, а за беглербеглук — пашалук. Беглербега је постављала и смењивала централна власт. Беглербег је командовао војском, пре свега спахијама, која је држана на његовој територији. Осим тога, у миру и у рату је издржавао контингент војника.

У војноуправном погледу беглербегу су били потчињени санџакбегови, који су били обавезни да му на позив доведу војску санџака (округа).

Беглербег је имао више сарадника:

Беглербегов заменик звао се ћехаја, помоћници су били

мунла (врховни судија),

реис-ефенди (канцелар) и

дефтердар (одговоран за финансије).За решавање важнијих питања сазивао је диван (веће).

Босански беглербеглук је основан у септембру 1580. године. Земље са простора бивше Југославије су потпадале под румелијски, будимски, темишварски, босански, егерски и канишки беглербеглук. Погранични беглербеглуци, будимски, темишварски и босански, су имали веће војне компетенције. После реформи Махмуда II беглербег се називао валија, а беглербеглук вилајет.

Бели Срби

Бели Срби (некрштени), су преци Срба који су се у VII веку доселили на Балканско полуострво.

У 32. поглављу Списа о народима, византијски цар Константин VII Порфирогенит наглашава да Срби воде порекло од некрштених Срба, који се називају и Бели, и да су од давнине били насељени с оне стране „Турске“ (данас позната као Мађарска), „у суседству Франачке“.

Научници углавном смештају „Белу Србију“, прапостојбину Срба у простор данашње реке Лабе. За владавине византијског] цара Ираклија (610-641) два брата су били наследици ранијег владара Белих Срба. Један од њих је „половину народа“ повео на далек пут, у земљу цара Ромеја, где га је Ираклије примио и дозволио да се Срби населе у солунском подручју. Област је добила име Сервија, али се досељеници у њој нису дуго задржали. После извесног времена одлучили су да се врате у своје земље. Међутим, убрзо су се покајали и прешавши Дунав, поново су се обрели на византијској територији. Овог пута им је цар Ираклије доделио простране запустеле крајеве између Саве и планинског масива Динаре. Населили су се у непосредном суседству области насељене Белим Хрватима који су се у VII веку доселили на Балканско полуострво. Ова прича о сеоби Срба има обележје легенде, али се сматра да је у својој основи тачна.

У 31. поглављу Списа о народима, византијски цар Константин наглашава да Хрвати воде порекло од некрштених Хрвата које се зову и Бели. Они су били настањени с оне стране „Турске“, у близини Франачке и граничили су се с некрштеним Србима. Научници су углавном склони да верују да се „Бела Хрватска“, прапостојбина Хрвата, налазила у области око града Кракова. Цар-писац у наставку бележи да су Бели Хрвати као пребеглице стигли код византијског цара Ираклија и да су уз његову сагласност најпре потиснули Аваре, а онда се населили на њиховој територији. Тада је Хрватима владао отац кнеза Порге. Међутим у 30. поглављу Списа о народима, Константин Порфирогенит доноси унеколико другачију причу о досељавању Хрвата, која садржи елементе народне традиције. Од Белих Хрвата се наводно одвојио један род -- петоро браће и две сестре (Клукас, Ловелос, Косениц, Мухло, Хрват, Туга и Буга) -- дошао у Далмацију, поразио Аваре и овладао њиховом земљом. Притом се не помиње било каква улога цара Ираклија. Модерни историчари дају предност другој верзији.

Вучитрнски санџак

Вучитрнски санџак (тур. Vulçitrin sancağı; алб. Sanxhaku i Vuçiternës/Vushtrrisë), такође познат као Приштински пашалук, био је санџак (административна јединица другог нивоа) током Османског царства у Румелијском пашалуку (Балканско полуострво), данашњој Србији. Име је добио по административном центру Вучитрн.

Историографија

Историографија, у ужем схватању је скуп истраживања у историји, посвећен одређеној теми или историјском периоду (на примјер насељавање Срба на Балканско полуострво), или збир историјских радова који имају идеолошко, лингвистичко или национално јединство (на примјер марксистичка, енглеска или француска историографија).

Историографија, у ширем схватања је посебна историјска дисциплина, која проучава историју историјске науке. Историографија провјерава колико се тачно научних метода примјењује у писању историјских радова, фокусирајући се на аутора, његове изворе, одвајање чињеница из тумачења, као и стил, ауторову пристрасност.

Историографија је настала у Грчкој са Хекатејем Милетским и Херодотом. Херодот је дао објашњење зашто је написао своју Историју, рекавши да не жели да се ти људи изгубе у измаглици времена. Он је желио да сачува успомену на дјела почињена од стране Грка и Варвара. Мотиви за креативност других историчара антике ће бити другачији. Тукидид, на примјер, је настојао да покаже вјечну борбу за власт, по његовом мишљењу, једну од карактеристика људске природе. Полибије је тврдио да је крајња и највиша тачка свог развоја и историје цијелог свијета Римско царство. Тит Ливије је у историји тражио „модел за нас и нашу земљу“.

Историја Балканског полуострва

Балкан је географски регион и полуострво на југоистоку Европе, окружено Јадранским, Јонским, Средоземним, Егејским, Мраморним и Црним морем. На Балкану се налазе главни путеви између Европе и Блиског истока, па су током историје Балкана туда стално пролазили разни народи и око балканских земаља се отимала разна царства.

Комеди сентрал екстра

Комеди сентрал екстра (енгл. Comedy Central Extra) јe европски телевизијски канал, који је са емитовањем кренуо 1. септембра 2003. године, у Уједињеном Краљевству и Ирској, под називом Paramount Comedy 2.

Миш

Миш (лат. Mus) је род малих глодара који припада породици мишева (лат. Muridae). Постоји 38 врста мишева.

Најпознатија врста миша је кућни миш или домаћи миш (Mus musculus), који се налази у скоро свим државама света, где живи заједно с људима у њиховим домовима или другим економским објектима. Ови мишеви се користе и у лабораторијама као експерименталне животиње због тога што се брзо размножавају. Веома су популарни и као кућни љубимци.

Панонску низију и Балканско полуострво настањује 6 врста мишева. Сви сем патуљастог миша се срећу близу људи.

Насељавање Срба на Балканско полуострво

Насељавање Срба на Балканско полуострво и његов ток не можемо детаљно реконструисати. Основни писани извор је дело цара Константина VII Порфирогенита De administrando imperio (О управљању царством). То дело први пут штампано 1611. године једино наводи сеобу Срба (Словена) на Балканско полуоство у 7. веку. Постојале су нејасноће да ли је Порфирогенит у делу писаном за свог наследника Романа II писао истину да су Срби дошли на Балканско полуострво у време владавине цара Ираклија (610-641), као и о њиховој прадомовини коју он назива проблем њихове прапостојбине, а коју описује на подручју данашње Чешке и источне Немачке. Из писања Порфирогенита и других писаних извора из Византије настала је претпоставка да је насељавање Срба отпочело након пропасти опсаде Цариграда 626. године, а да се окончало пре смрти византијског цара Ираклија, 11. фебруара 641. године.Међутим по Мавру Орбинију Срба је било и пре 7. века, а о наметнутој причи о сеоби у то време се не може ни говорити. Он помиње Сорабе (Србе) Словене који су по Плинију потекли из предела око мочваре Меотид, и одакле су кренули у два правца. Један крак народа је отишао у велику област Сарматију (Пољску), да би стигли у Германију, у предео звани Лужица. Били су то Лужички Срби, а они њихови сународници Сораби, који су се спустили ка југу Европе (данашњи Срби) дошли су у Панонију и горњу Мезију. То је било далеко пре 7. века јер су се ти Сораби (Срби) у Панонији, у 4. веку побунили против цара Константина.

Отрантска врата

Отрантска врата, су морски пролаз (мореуз) између Апенинског полуострва (јуж. Италија) и Балканског полуострва (јуж. Албанија с грчким острвом Крфом). Отрантским вратима се спапају Јадранско и Јонско море, а одвајају Апенинско и Балканско полуострво.

Мореуз је добио име по граду Отранту на западној обали мореуза, у италијанској покрајини Апулији.

Пролаз је широк 75-140 км, а дубок до 1.000 м.

Кроз Отрантска врата улази у Јадранско море огранак главне средоземне струје. Површинска улазна струја тече уз источну (балканску), а излазна уз западну (апенинску) обалу. Значајно је сезонско колебање површинксих струја (брзина и развијеност).

Отрантска врата имају велики морско-стратешки значај, јер блокадом релативно уског пролаза затворио би се јадрански простор.

Полуострво

Полуострво је део копна, попут острва одвојен од континенталне масе. Са једне стране је припојен континенту, а са три или више страна је окружено водом (обично морем).

Полуострво великих размера се назива полуконтинент, попут Европе, а њој су припојена већа полуострва, као делови који сачињавају континент, као што су: Апенинско, Балкан, Пиринејско полуострво, Скандинавско, а мања: Бретања, Јиланд, Истра, Канин, Кола, Крим, Пелопонез и Халкидика.

Прибислав Мутимировић

Прибислав или Првослав (Πριβέσθλαβος) Мутимировић је био српски владар из династије Властимировића, која је Србе довела на Балканско полуострво и владао је годину дана Србијом (891—892). Био је најстарији син и наследних кнеза Мутимира, а са власти га је збацио његов брат од стрица Гојника, Петар. Прибислав се са млађом браћом, Браном и Стефаном, склонио у Хрватску и његова даља судбина није позната. Његов син Захарија је касније преузео власт у Србији, током прве половине треће деценије X века.

Продор Келта на Балкан

Галски поход на Балкан је назив за миграције, односно велику експедицију келтских племена која су се око године 280. п. н. е. запутиле из своје тадашње постојбине у Панонији, односно подножју Карпата на Балкан с циљем да покоре тамошње народе, односно опљачкају тамошње земље, прије свега Грчку и њене богате полисе. Инвазија, која је великим дјелом користила хаос изазван недавним ратовима дијадоха је испочетка имала велики успјех, тако да су Гали покорили Тракију, велики дио Илирије, опустошили Македонију и продрли све до централне Грчке. Неуспјех да се заузме богато светиште у Делфима године 279. п. н. е. је, пак, довео до пропасти похода те су галске војске уништене. Дио Гала се населио на истоку, у Тракији, гдје је основао краткотрајну државу са сједиштем у Тилису, а дио је преко Хелеспонта отишао у Малу Азију, гдје је у тамошњим централним висоравнима основао државу касније познату под називом Галатија.

Словенско насељавање Балканског полуострва

Словенско насељавање Балканског полуострва сматра се да се највећим делом одиграло у првим деценијама 7. века након серије ратова између Сасанидског царства (Персије) и Аварског каганата против Источног римског царства, односно Византије, која је током тих сукоба изгубила велики део територија у Египту, Леванту, Малој Азији и на Балкану. Осим сукоба за територију ови ратови имали су верску ноту јер је у основи био сукоб између зороастризма са хришћанским царством. Окосницу аварског каганата чинила су словенска племена, која су након неуспеле опсаде Цариграда у лето 626. године остала на ширем простору Балкана, претходно населивши византијске провинције јужно од Саве и Дунава, од Јадрана до Егеја па све до Црног мора. Исцрпљена ратовима, сведена на приморске делове Балкана, Византија није била у стању да води рат на два фронта и поврати изгубљене територије већ се помирила са чињеницом о успостављању Словенске паганије са којом је створила савез против Аварског каганата у Панонији. Своју главну војску усмерила је против Персије у Малој Азији. Персија је била поражена која никад више није постала озбиљан противник. У исто време, од 630. године Мухамед постаје неспоран вођа Арапа. Те године он је у триумфу ушао у Меку, коју је раније морао напуштати, и његова вера Ислам осваја нагло све веће кругове арапских племена. Данас се у стручној јавности води дебата о величини словенске сеобе, односно да ли је била масовна или мањег обима чија су ратничка племена преузела власт над руралним староседелачким становништвом које су словенизирали током два века постојања Словенске паганије или до њихове хришћанизације у другој половини 9. века. У прилог овоме иде и чињеница да су наши насељеници задржали од наших староседелаца називе за главне реке као што су Дрина (Дринус), Неретва (Наро), Морава (Маргус) и сл. Један од ретких материјалних предмета који данас подсећа на ове епске и судбоносне догађаје на нашим просторима је златни аварски појас који се чува у Музеју Срема у Сремској Митровици.

Туфахије

Туфахије су врста врло слатког десерта, колача, пореклом из Персије. На Балканско полуострво дошле су са турским освајачима. Туфахија означава слатко јело од куваних јабука у шећеру филованих орасима.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.