Балкански ратови

Балканским ратовима се означавају два рата вођена у раздобљу од 1912. до 1913. године. Балкански ратови су били увод у сукоб ширих размера, Први светски рат. (види: Узроци Првог светског рата).[1]

Први балкански рат

Први балкански рат (8. октобар 191230. мај 1913. године) је вођен између балканских савезника (Бугарска, Србија, Црна Гора и Грчка) и Турске.[2] Османско царство, које је већ 1908. године било уздрмано Младотурском револуцијом, у 1912. је било још више ослабљено и ратом против Италије. Ту слабост Турске користе балканске земље и отпочињу рат против Турске с циљем ослобођења територија Балкана које се налазе под турском власти. Рат је отпочео 8. октобра 1912. када је Црна Гора објавила рат Турској. Српска војска је однела две важне победе у биткама код Куманова и Битоља, чиме је ослобођена читава Македонија.

Balkan Wars Boundaries cleanup
Промене граница на Балкану после завршетака ратова
Linija enos midija
Линија Енос-Мидија и садашње границе у том делу Балкана

У мање од два месеца, Турска је изгубила територије на скоро целом подручју европског континента, па је успостављено примирје 4. децембра 1912. године са свим противницима, осим Грчке. Након одбијања испуњавања захтева од стране Турске и државног удара у јануару 1913. године, рат је настављен, где је Турска изгубила и утврде Једрене, Јањину и Скадар, као и превласт на мору од грчке морнарице, па је 30. маја 1913. године, под посредством Великих сила (Аустроугарска, Немачка, Француска, Велика Британија и Италија) успостављен мир Лондонским мировним уговором, по којем је Турска балканским савезницима предала све своје територије западно од линије Енос – Мидија (обала Егејског мора - обала Црног мора), као и острва у Егејском мору, укључујући и Крит.

Као резултат Првог балканског рата створена је Албанија као независна држава, на чему је инсистирала Аустроугарска, на штету земаља победница, Грчке, Србије и Црне Горе.

Други балкански рат

Srbija1913
Србија после Другог балканског рата

Незадовољство поделом освојених турских подручја, посебно Македоније, довело је до Другог балканског рата (29. јун10. август 1913). Једна бугарска војна јединица је 29. јуна 1913. године по наређењу генерала С. Кочева напала српске снаге на реци Брегалници (тзв. Брегалничка битка), а 30. јуна и грчке снаге на подручју Солуна. Грчка војска је под командом Краља Константина поразила Бугаре у бици код Кукуша где су обе стране претрпеле тешке губитке. Иако је бугарска влада покушала да оспори ратне операције против Србије и Грчке, оне су 8. јула 1913. године објавиле рат Бугарској. Убрзо су им се придружиле и Црна Гора и Румунија, као и Турска с жељом да поврати нека подручја која је током Првог балканског рата изгубилa.

Због премоћи савезника, Бугарска је убрзо била поражена и принуђена на мир у Букурешту 10. августа 1913. године, по којем је Бугарска морала предати подручја освојена у Првом балканском рату. Велики део територије добила је и Румунија, а Македонија је била подељена између Грчке и Србије.

Балкански ратови су били увод у годину касније Први светски рат. Наиме, од ових мировних уговора, Србија је највише извукла корист и била је најмоћнија држава на Балкану, што је довело до затегнутости између Аустроугарске и Србије. Аустроугарској није одговарала моћ Србије на Балкану, која је важила као руски сателит, у њеним намерама даљњег ширења на исток ка Солуну (Drang nach Osten), а Србији присутност Аустроугарске на Балкану. Тако је убиством цара Франца Фердинанда 28. јуна 1914. године у Сарајеву и нађен повод за почетак Првог светског рата.

Бaлканcки сaвeз

Идеја о стварању Балканског савеза потекла је још од кнеза Михаила који је почео да ради на стварању тог савеза али га је изненадни атентат осујетио у томе.

У време његових наследника, Милана и Александра, та идеја је практично била замрла да би поново заживела почетком 20. века за време Анексионе кризе 1908/09. године када се поставило питање дефинитивног националног ослобођења и уједињења Срба.

Балкански савез су чиниле четири државе: Србија, Бугарска, Грчка и Црна Гора.[3] Те државе биле су типично православне хришћанске државе које су имале за циљ стварање овог савеза како би протерали Турке са Балкана, а Србија и Црна Гора још су имале за циљ да спрече продор Аустроугарског утицаја преко тзв. „Зелене трансверзале“ на исток.

Балкански савез био је коначно склопљен у првој половини 1912. године, почива на 3 двојна споразума:

  • споразум између Србије и Бугарске
  • споразум између Србије и Црне Горе
  • споразум између Бугарске и Грчке, мада су одређене споразуме склопиле и Грчка и Србија, и Грчка и Црна Гора, и Црна Гора и Бугарска.

Сваки двојни савез имао је тзв. политичку и војну конвенцију. Војна конвенција се односила на распоред и усклађивање војних снага на ратишту између две државе, а политичка конвенција се односила на поделу ново-ослобођене територије.

Војна конвенција Србија - Бугарска

По војној конвенцији (Србија-Бугарска), српска војска је требало да делује на Вардарском ратишту, а Бугарска на Маричком. У случају потребе, била је предвиђена узајамна помоћ.

Политичка конвенција се односила на поделу Македоније, пошто су и једна и друга држава полагале право на Македонију с обзиром на то да је тамо живело и бугарско и српско становништво а највише због геостратегијског положаја Моравско-Вардарске долине; тешко је било склопити ту политичку конвенцију али на крају она је закључена тако што је предвиђено да после протеривања Турака из Македоније, Србији припадне део северно и западно од Шар планине а Бугарској источно од планине Родопа и реке Струмице, за средишњи део Македоније било је предвиђено да то буде једна аутономна област.

Међутим приликом потписивања ове политичке конвенције, Бугарска није била искрена што ће показати конвенција са Грцима, а нарочито ће то показати Други балкански рат који ће се водити између Србије и Бугарске.

Војна конвенција Србија – Црна Гора

По војној конвенцији (Србија – Црна Гора) било је предвиђено деловање и српске и црногорске војске у Санџаку, и било је предвиђено да црногорска војска изврши поход на Скадар и у случају потребе да јој притекне у помоћ српска војска .

Иначе, у време потписивања ових споразума, није постојала држава Албанија већ су и даље била ту тзв. Арбанашка племена. Политичка конвенција (Србија и Црна Гора) надовезује се на војну па је било предвиђено проширење и Србије и Црне Горе на Санџак и стварање заједничке границе у Санџаку те излазак обе државе на Јадран.

Војна конвенција Бугарска и Грчка

Војна конвенција (Бугарска и Грчка) значила је да бугарска војска делује на тзв. Тракијском ратишту, а Грчка да делује на подручју тзв. Егејске Македоније (то је данашња северна Грчка)

Политичка конвенција надовезала се такође на војну, што је значило да Бугарској припадне Тракија, Грчкој Егејска Македонија али потписивање политичке конвенције Грци су условили ултиматумом да Бугарска одустане од прихватања аутономне Македоније (по оној политичкој конвенцији са Србијом); тако да је већ тада Бугарска тајно изневерила споразум са Србијом.

Узроци избијања рата

Узрок за избијање Првог балканског рата: Тежња за ослобађање од Турака, тежак положај Срба под влашћу Турака, а повод је била Младо-турска револуција која је захватила Турску у време анексије 1908. године, где је носилац те револуције била је Турска омладина и они су тражили реформу.

Истовремено, италијанска војска се искрцава на Криту и то користи Црна Гора (расуло које је захватило Турску) и 8. октобра 1912. године објављује рат Турској и тако званично почиње Први балкански рат јер су у наредних пет дана и остале чланице Балканског савеза објавиле рат Турцима.

Први балкански рат може се поделити у три фазе:

  1. фаза активног рата (од почетка рата до краја 1912. године)
  2. фаза примирја (од почетка 1913. до краја марта исте године)
  3. завршна фаза (од краја марта до краја маја 1913. године). Цео рат је трајао 8 месеци., где су у првој фази рата углавном је читава војска Балканског савеза бележила само победе.

Српска војска успешно је деловала на Вардарском ратишту и сама ослободила читаву Македонију. На Вардарском ратишту српска војска је остварила две велике победе у Кумановској и Битољској бици, а онда је продрла у Егејску Македонију и спојила се са грчком војском код места Флорине (што значи да је и грчка војска исто имала успеха). Кумановска битка представља прву победу српске војске у Првом балканском рату, то је битка са највећим процентом учешћа официрског кадра, многи је називају „ученом битком“. Бугарска војска је имала успеха на Маричком ратишту и донекле на Тракијском (није успела да освоји турску тврђаву Једрене).

Црногорска војска је успешно деловала у Санџаку где се спојила са српском војском код Новог Пазара (23. октобра 1912)[4]</ref>. Такође, црногорска војска је извела и успешну опсаду Скадра, а део тзв. треће српске армије прешао је преко Шар планине у Албанске планине и ослободио највећи део територије данашње Албаније; тако је српска војска изашла на Јадран.

Аустроугарској није одговарао развој ситуације, па је поставила ултиматум да се црногорска војска повуче са Скадра, а у јеку рата 28. новембра 1912. године, Аустроугарска је у Валони прогласила независну Албанију.

Грчка војска је успешно деловала на Егејском ратишту. Турска је трпела поразе на свим фронтовима и тако Турска тражи деловање великих сила да се склопи примирје

Примирје је склопљено крајем децембра 1912. године на три месеца и по том примирју Турска је прихватила да све што је освојила војска Балканског савеза да то остане у саставу чланица савеза. Но то је било лажно примирје јер Турска је тај период од три месеца желела да искористи, са једне стране да реорганизује своју војску, а са друге стране да обезбеди потпуну наклоност Аустроугарске, и да некако велике силе уведе у овај рат.

Када је склопљен Балкански савез, истакнуто је да у случају спора међу чланицама савеза, арбитража (посредовање) може припасти само Руском цару (сви су православци); ова одлука као и тежња Русије да ове православне државе створе блок православних држава на Балкану и протерају Турке, довела је до заоштравања односа између Аустроугарске и Русије, стога када се год Аустроугарска неким ултиматумом обратила чланицама Балканског савеза, истовремено је тај ултиматум ишао и на Руског цара од којег се тражило да делује на Балкански савез.

Примирје истиче крајем марта што су сви једва дочекали јер како је истекло примирје тако су поново кренуле војне акције и од тих акција издвајамо да је Бугарска војска затражила помоћ Српске војске па јој је у помоћ притекла Друга српска армија на челу са Степом Степановићем од 55.000 војника. Пребацивањем Друге српске армије на Маричко ратиште омогућило је Бугарима да главнину војске са Маричког пребаце у Тракију и да коначно заузму Једрене.

Грчка војска је завршила освајање Егејске Македоније и припајање луке Солун,

Црногорска и српска војска заузеле су Скадар и тада се Аустроугарска ултимативно обратила краљу Николи тражећи да се црногорска војска повуче са Скадра у противном Црна Гора ће бити бомбардована са мора (истовремено ултиматум је отишао и на Руског цара).

У завршној фази рата умешале су се и Француска и Енглеска које су истакле да је нетрперљивост нарасла до те мере да ће Балкански рат прерасти у Европски и откуда право Србији и Црној Гори да оне самоиницијативно (нико не узима у обзир Бугарску и Грчку) прекрајају границе на Балкану (границе постављене на Берлинском конгресу).

Лондонска конференција

Француска тј. њен председник Поенкаре 30. маја 1913. године сазива у Лондону конференцију амбасадора четири државе (Енглеске, Француске, Русије и Аустроугарске) која има задатак да оконча Први балкански рат.

На Лондонској конференцији није било представника ниједне чланице Балканског савеза мада су биле посредно укључене тако што је Русија штитила интересе Србије, Црне Горе и Грчке а Аустроугарска је штитила интерес Бугарске. Цела атмосфера конференције обележена је великим притиском Аустроугарске усмереним на интересе Србије и Црне Горе и доношењем таквих одлука које су сугестивно изазвале непријатељство између Србије и Бугарске.

Циљ Аустроугарске је био да Лондонска конференција не донесе ни једну одлуку којом би биле потврђене одлуке политичке конвенције из Балканског савеза.

Одлуке Лондонске конференције

  1. Турска се обавезала да уступа све своје поседе Западно од линије Енос-Мидија.
  2. Србија се мора повући са Јадранског мора; добила је околону Призрена, Косово и северни део Рашке области /Санџака/; није била донесена коначна одлука о Македонији, која је остала у српском поседу (Вардарска Македонија).
  3. Црна Гора није добила Скадар; добила је околину Пећи, јужни део Рашке области /Санџака/, Плав, Гусиње и мање крајеве северно и јужно од Скадарског језера.
  4. Албанија је основана као кнежевина добивши пределе из којих су се морали повући Србија, Црна Гора и Грчка.

Како су одредбе Лондонске конференције остале непромењене (никакве примедбе нису усвојене) то се онда Србија званично обратила, након потписивања конференције потписницама тражећи ревизију уговора под изговором:

  • Српска војска је сама деловала на Вардарском ратишту и сама ослободила читаву Македонију,
  • Српска војска је пружила помоћ Бугарској на Маричком фронту а тиме и на Тракијском,
  • Српска војска је ослободила највећи део Албаније и изашла на Јадран,
  • Српска војска док је ратовала није имала потпуну подршку бугарске војске на Маричком ратишту.

До ревизије уговора није дошло, стога се краљ Петар I Карађорђевић обратио за помоћ Руском цару, а он уместо да се залаже за ревизију, он је кренуо у акцију измирења дојучерашњих савезника. На то је жестоко реаговао Никола Пашић упутивши протестно писмо Руском цару у ком је рекао да нема измирења Србије и Бугарске само због тога што су Бугари рекли да не желе заједничку границу са Србима па макар се цео свет окренуо против Србије.

Последице и значај балканских ратова

  • Ослобођење већег дела Балкана од вишевековне турске власти.
  • Територијално проширење балканских држава.
  • Све чланице балканских ратова су претрпеле велике људске и материјалне губитке.
  • Први балкански рат је био ослободилачки, а други свакако освајачки.

Извори

  1. ^ Beleške/Balkanski ratovi trajali su od 1912—1913. godine.
  2. ^ Biondich 2011, стр. 75.
  3. ^ Istorijski kabinet/Balkanski savez
  4. ^ Hall 2002, стр. 54.

Литература

Спољашње везе

Љубомир Вуловић

Љубомир Вуловић (Вукосавци, 6. јануар 1876 — Солун, 26. јун 1917) је био артиљеријски мајор, завереник у Мајском преврату и припадник револуционарне организације „Уједињење или смрт“.

Балкански савез

Балкански савез (или Балканска лига), основан 1912. године, представљао је групу држава удружених у савезнике, уочи Балканских ратова. Чланице Балканског савеза биле су Србија, Црна Гора, Бугарска и Грчка. Идејни творац Балканског савеза био је српски председник владе и министар спољних послова Милован Миловановић. Оснивање Балканског савеза било је од посебног значаја за Србију, којој је претила опасност од северног суседа — Аустроугарске монархије.

Циљеви савеза у Првом балканском рату, били су ослобађање преосталих делова Балкана од османске власти и сузбијање интереса Аустроугарске и Немачке за експанзију према истоку. У Другом балканском рату, савезници су се удружили против Бугарске, која је прва и без објаве рата напала Србију код Брегалнице.

Битка на Челопеку

После пораза на Табанавцу Саватије Милошевић одлучио се да замени свој посао организатора са војводством. Њему су се придружили Бацета и Лазар Кујунџић, обојица у жељи да осете четнички живот. Бацета је такође требало да земни дотадашњег шефа Горског штаба Илију Јовановића. Он и Севастије су половином априла прешли преко границе са 107 четника.

На Велики петак 28. априла у село Дубочицу стигле су две велике чете, крагујевачка и београдска. Њих је дочекао поручник са Козјака, Илија Јовановић. Уз њега су са својим четама били и Лазар Кујунџић, чича Павле Младеновић и Љубомир Јездић. Крагујавчку чету предводио је капетан Борко Паштровић, а у њој су били потпоручници Војин Поповић, Душан Јездић, Петар Тодоровић и Душан Путниковић. На челу београдске чете био је Бацета. У њој су били Саватије Милошевић, поручник Јанићије Мићић, Богдан Хајнц и Војислав Танкосић, потпоручник Бранивој Јовановић, подофицири Јовић, Новица Леовац, Радош Васиљевић, Трајко и Радивоје Илић. Њима су се у Врању придружиле чете војвода Стевана Недића и Доксима Михаиловића, које су се после одмора у Србији враћале у западно Повардарје. У београдској чети била су и четворица студената, Милан Гавриловић, Илија Шуменковић, Душан Димитријевић, Миомир Миленовић.

То је до тада био највећи скуп српских четника на терену, ако се изузму балкански ратови. Према подацима било их је око 170. После краћих договора четници су се разишли. Чета војводе Ђорђа Скопљанчета, у којој су били официри Богдан Хајнц, Брана Јовановић, Душан Путниковић заједно са Горским штабом источног Повардарја, предвођен новим шефом Бацетом (свега 38 људи), стигао је на одмор у село Пелинце 29. априла на Велику суботу.

Велика група четника од 130 људи (заједно са чича Павловом четом) дошла је у зору 29. априла у село Никуљане, подно каменитог челопечког виса. Чича Павле се са четом враћао у свој рејон у источну Македонију, док су се остали спремали да преко скопске Црне Горе пређу у Порече.

Букурешки мир 1913.

Букурешки мир из 1913. године је трећи по реду мировни споразум потписан у Букурешту 10. августа 1913., којим је окончан Други балкански рат, и према којем је Србија добила Вардарску Македонију, Грчка Егејску Македонију, Румунија Јужну Добруџу, Турска успела да поврати Једрене, док је Бугарској остављена Пиринска Македонија.

Војска Краљевине Србије

Војска Краљевине Србије је била оружана сила Краљевине Србије од проглашења Србије краљевином 1882. до стварања Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца 1918. године.

Декларација о независности Албаније

Декларација о независности Албаније (алб. Deklarata e Pavarësisë, Shpallja e Pavarësisë) је изјава којом је група Албанаца, окупљених у приватној кући у власништву Џемил-бега (алб. Xhemil bey) у Валони, 28. новембра 1912. године декларисала формирање независне државе Албаније.

Димитрије Стојковић

Димитрије З. Стојковић - Мита Атан (Врање, 1882 — Врање, 1954) је био трговац, један од оснивача Четничког покрета у Врању 1903, обавештајац у покрету у време Балканских ратова и Првог светског рата, први председник подружнице Удружења официра и ратника, један од три резервна потпуковника српске војске из Врања, у два мандата председник Врањске општине а у трећем начелник Пчињског среза.

Други балкански рат

Други балкански рат је вођен од 29. јуна до 31. јула 1913. године између Бугарске са једне и Србије, Црне Горе, Грчке, Румуније и Турске са друге стране. Исход рата је учинио Србију, савезницу Русије, важном регионалном силом, узбунивши Аустроугарску и на тај начин индиректно дао важан повод за Први светски рат.

Рат на дотадашње савезнике, започео је општим ноћним нападом Бугара на српску војску, без претходне објаве рата. Већина бугарске армије је била концентрисана према српској војсци на реци Брегалници.

Живан Живановић

Живан Живановић (Живковци, 26. октобар 1852 — Београд, 17. мај 1931) је био српски политичар и публициста.

Краљевина Бугарска

Краљевина Бугарска, позната и под именом Бугарско царство (буг. Царство България), је некадашња држава у оквиру историје Бугарске, настала 1908. године, када је бугарска држава објавила своју независност. Настала је од Кнежевине Бугарске. Први владар краљевине је био Фердинанд I. Након референдума из 1946. године, краљевина је проглашена „народном републиком“.

Лондонска конференција (1912—1913)

Лондонска конференција, позната и као Лондонска мировна конференција или Конференција амбасадора, била је међународни самит шест велесила тога времена (Аустроугарска, Италија, Њемачка, Русија, Уједињено Краљевство и Француска) сазвана у децембру 1912. због успјеха чланица Балканског савеза у борбама против Османског царства током Првог балканског рата. У ствари, конференција је за циљ имала посредовање између зараћених страна због поделе територије, као и да се одреди будућност Албаније, која је прогласила независност током ратних дешавања.

Односи Србије и Албаније

Односи Србије и Албаније су инострани односи Републике Србије и Републике Албаније.

Односи Србије и Северне Македоније

Односи Србије и Северне Македоније су односи Републике Србије и Републике Северне Македоније.

Односи Црне Горе и Албаније

Односи Црне Горе и Албаније су инострани односи Црне Горе и Републике Албаније.

Петар Пешић

Петар Пешић (Ниш, 26. септембар 1871 — Београд, 6. септембар 1944) био је генерал српске војске, сердар црногоске војске а у војсци Краљевине Југославије био је армијски генерал. Током своје војне каријере био је министар војни и начелник генералштаба војске Краљевине Југославије.

Српска војничка гробља

Српска војничка гробља су настала током ратова у 20. веку и налазе се у више држава. Као главни меморијални споменик свим погинулим у периоду 1912-1918. године подигнут је Споменик Незнаном јунаку на Авали код Београда.

Из периода Првог српског устанка значајна је Ћеле-кула у Нишу.

Српско војно гробље у Битољу

Српско војно гробље у Битољу се налази у јужном делу Битоља при улазу у град (Буковско гробље). За време рата у Битољској болници преминуло је око 3200 српских војника и официра. На гробљу је сахрањен 1321 војник српске војске из Балканских и Првог светског рата 1912—1918. Велики број њих је погинуо у борбама на Кајмакчалану 1916. године.Кости палих бораца пренете су у заједничко гробље на месту споменика. Поред масовног гробља покопани су и српски војници после ратова.

Сурдулица

Сурдулица је градско насеље у Србији у општини Сурдулица у Пчињском округу. Према попису из 2011. било је 10.888 становника.

Сурдулица датира још од 1530. године. Турци су у њој живели до 1888. године. Налази се на надморској висини од 475 метара. Смештена је у котлини окружена планинама: Чемерник, Варденик и Кукавица. Пут који вијуга између планина Чемерник и Варденик стиже се на Власинско језеро које је на надморској висини од 1230 метара. Кроз Сурдулицу протичу две реке и то Врла и Романовска река.

Црна рука

Црна рука је била тајно друштво, званично основано под именом Уједињење или смрт у Краљевини Србији 10. јуна 1910. године. Црна рука је деловала и пре тога, извршивши Мајски преврат 29. маја 1903. у којем су убијени краљ Александар Обреновић и краљица Драга Обреновић, и тиме је прекинута лоза династије Обреновића.

Уједињење или смрт је имало панславистичке циљеве, са намером да уједини све територије Јужних Словена, посебно оне у саставу Аустроугарске. Гаврило Принцип, члан друге организације „Млада Босна“, уз подршку „Црне руке“, убио је 28. јуна 1914. у Сарајеву аустријског престолонаследника Франца Фердинанда давши тако повод за Први светски рат.

Балкански ратови
Позадина
Битка
Дипломатија и политика
Битке
Дипломатија и политика
Последице
Злочини
Participants

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.