Балканске мешовите шуме

Балканске мешовите шуме су екорегион у оквиру палеарктичког биома умерених широколисних и мешовитих шума. Распрострањене су од Подриња на западу до обала Црног мора на истоку, и од обода Панонске низије и падина Карпата на северу до Егејског и Мраморног мора на југу[1][2]. На великим надморским висинама на планинама у овом подручју заступљен је екорегион родопских планинских мешовитих шума. Фитогеографски, овај екорегион обухвата делове Средњоевропске, Илирске и Еуксинске флористичке провинције Холарктичког царства[3], односно делове средњоевропског и субмедитеранског флористичког региона[4]. Укупна површина обухваћена овим екорегионом је око 224 400 km². Екорегион балканских мешовитих шума сматра се веома угроженим[2].

Sume-trava-Stare-planine
мешовита шума на Старој планини
Europe balkan mixed forests ecoregion
положај екорегиона у Европи

Карактеристике

Клима у екорегиону балканских мешовитих шума се описује као умерено континентална: од Кепенове влажне суптропске (Cfa) до влажне континенталне са топлим летима (Dfb). Најмању годишњу количину падавина добијају нижи делови екорегиона, око 450-650 mm воденог талога. Падавине су најобилније током пролећног (мај-јун) и јесењег максимума (октобар-новембар). Лета су на овим надморским висинама сушна. Са порастом надморске висине, смањују се јачина и дужина летњег периода суше до њеног потпуног одсуства.

Најзаступљеније су шуме које граде листопадне врсте храстова (сладун, цер, медунац), мешане шуме са грабом, као и букове шуме, или мешане шуме букве и четинара (јела, смрча). Шуме су углавном отвореног склопа на нижим надморским висинама, са довољно размакнутим стаблима да омогуће развијање нижих спратова (жбунови, приземне зељате биљке и маховине).

Историја флоре и фауне балканских мешовитих шума

Плиоценска шумско-степска вегетација и фауна Балкана је током серије глацијација и интерглацијација значајно осиромашена и измењена. Током првих интерглацијација на територији екорегиона балканских мешовитих шума присутан је полтавски тип флоре, а од животиња присутни су сабљозуби тигар, степски мамут, носорог и поједина шупљорога говеда (Bovidae). Током Рис-Вирм интерглацијације у фауни се већ проналазе тургајске и савремене врсте биљака, као и савремене врсте животиња, попут лисице, вука и дивље свиње. Вирмска глацијација се карактерише ширењем бореалних шума (граде их смрча, бреза, бели бор) и животињама попут мамута, пећинског лава и пећинске хијене.

Диверзитет и угрожене врсте

Екорегион балканских мешовитих шума сматра се веома богатим врстама, са великим биодиверзитетом фауне гмизаваца. Поједине врсте које насељавају овај екорегион угрожене су:

  1. скоро угрожене врсте (NT) — мрмољак (Triturus dobrogicus), слепи мишеви (Barbastella barbastellus, Miniopterus schreibersii, Myotis bechsteinii, Myotis dasycneme, Rhinolophus euryale), птице (смрдиврана Coracias garrulus, риђа луња Milvus milvus, сива ветрушка Falco vespertinus), мрав Formica aquilonia,
  2. рањиве врсте (VU) — орао крсташ (Aquila heliaca)

Балканске мешовите шуме у Србији

За читаво подручје екорегиона балканских мешовитих шума у Србији карактеристична вегетација је шумска заједница сладуна и цера (Quercetum frainetto-cerris). Ова заједница, прилагођена ксеротермним условима климе, има климазонални карактер и сматра се климаксном за брдско подручје Србије[5]. Иако је шумска заједница зонална, у појединим специфичним локалним условима развијају се климаксне жбунасте заједнице (попут шибљака у Источној Србији). Већина жбунастих заједница (шикаре), међутим, резултат је крчења шума. У оквиру овог екорегиона присутне су и азонална вегетација (попут плавних ливада у речним долинама), интразонална вегетација (попут сфагнумских тресава) и екстразонална вегетација (степски фрагменти у појединим клисурама).

Јанковић (1984)[5] описује два типа вертикалног распрострањења вегетације у оквиру овог региона:

  1. средњоевропско-балкански тип висинског распрострањења вегетације, присутан на појединим планинама у западној Србији (Илирска фитогеографска провинција), карактерише се буковим шумама (Fagetum subalpinum) у горњем шумском појасу, и клековином букве на горњој шумској граници;
  2. бореално-континентални балкански тип висинског распрострањења вегетације, присутан на већини планина у оквиру овог екорегиона, где горњи шумски појас и горњу шумску границу образују смрчеве шуме (Piceetum excelsae).

Извори

  1. ^ „Digital Map of European Ecological Regions (DMEER), Version 2000/05”. Архивирано из оригинала на датум 02. 02. 2006. Приступљено 23. 11. 2008.
  2. 2,0 2,1 World Wildlife Fund. 2001. Balkan mixed forests (PA0404)
  3. ^ Takhtajan A., Crovello Th.J. and Cronquist A. 1986. Floristic Regions of the World.
  4. ^ Frey W., Lösch R. 2004. Lehrbuch der Geobotanik. Pflanze und Vegetation in Raum und Zeit. 2. Auflage. Spektrum Akademischer Verlag: München
  5. 5,0 5,1 Јанковић М. М. 1984. Вегетација СР Србије Општи део. Београд: САНУ.
Динарске мешовите шуме

Динарске мешовите шуме чине екорегион у оквиру биома широколисних и мешовитих шума умерених предела, који се простире на површини од 58.200 km² на планинама Балканског полуострва, од југоисточних Алпа до Проклетија. Највећим делом овај екорегион обухвата Динарске планине. Државе у којима се развијају динарске мешовите шуме су Италија (крајњи североисточни део), Словенија, Хрватска, Босна и Херцеговина, Црна Гора, Србија (делови западне Србије и крајњи југ Метохије) и Албанија (северни део). Климу Динарских и суседних планина карактерише висок ниво годишњих падавина (и преко 2000 mm воденог талога). Релативно ненарушени екосистеми и велике површине под шумом су међу најповољнијима у Европи за живот крупних звери (попут мрког медведа, вука, риса). У оквиру овог екорегиона налази се неколико подручја значајних за птице (IBA подручја).

Екорегион динарских мешовитих шума на северу се граничи са екорегионом панонских мешовитих шума, на истоку (дуж Подриња и Полимља) са екорегионом балканских мешовитих шума, на југозападу и југу се граничи са средоземним екорегионом илирских листопадних шума (нејасна граница на јужним падинама планина дуж јадранске обале) и на југоистоку са екорегионом пиндских мешовитих шума (у пределу Проклетија). Услед бројних клисура и кањона у којима се вегетације северних и јужних падина разликују, источне и југоисточне границе динарског екорегиона су нејасне.

Еуксинско-колхијске широколисне шуме

Еуксинско-колхијске широколисне шуме су екорегион у оквиру биома широколисних и мешовитих шума умерених предела, који се географски простире дуж јужних обала Црног мора (од Бугарске до Абхазије). Вегетација овог региона је разноврсна и креће се од вегетације кишних шума умерених предела до вегетација приобалних шума, тресава и пешчаних дина. Прашуме које се налазе у оквиру овог региона центри су биодиверзитета, као и уточиште бројним угроженим животињским врстама. Еуксинско-колхијски екорегион сматра се угроженим, углавном услед исушивања водених станишта.

Овај екорегион се састоји из два подрегиона – еуксинског на западу, са мањом количином падавина, и колхијског на истоку, са много већом количином падавина (понекад и преко 4000 mm кишног талога годишње). Фитогеографска граница између ова два подрегиона је река Мелет у Турској.

Источноевропске шумо-степе

Источноевропске шумо-степе су екорегион у оквиру биома широколисних и мешовитих шума умерених предела, распрострањене у Бугарској, Румунији, Молдавији, Украјини и Русији. Површина екорегиона је око 727 200 km². Овај екорегион се сматра критично угроженим.

Основна вегетацијска карактеристика су шумо-степе, које граде супконтиненталне ливадске степе и сува травната вегетација, помешана са источноевропским низијским храстовим шумама.

Панонске мешовите шуме

Панонске мешовите шуме су екорегион у оквиру биома широколисних и мешовитих шума умерених предела, географски ограничен на Панонску низију. Карактерише се комплексом различитих зоналних и азоналних вегетацијских јединица. Присутне су супконтиненталне термофилне мешовите шуме храстова (китњака и медунца), субмедитеранске шуме храстова (нпр. цера), мешовите шуме (нпр. шуме храста и граба). Од травнате вегетације раширене су субмедитеранско супконтиненталне низијке степе. Најзначајнију азоналну вегетацију представља вегетација плављених низија.

Диверзитет станишта у овом региону узрокује и велики специјски биодиверзитет. У оквиру екорегиона панонских мешовитих шума веома је велик диверзитет фауне птица, на шта указује и велик број IBA (подручје важно за птице) подручја — око 50. Услед угрожености станишта (фрагментација станишта крчењем шума и другим агрокултурним мерама, веома раширена не-одржива пољопривреда, туризам, лов и риболов) велик је и број угрожених врста на овом подручју. Неке од угрожених врста су шарган, куна белица и балкански зидни гуштер.

Парк природе Странџа

Парк природе Странџа (буг. Природен парк Странджа) највеће је заштићено подручје у Бугарској које покрива територију од 1.161 km² ниске планине Странџа на крајњем југоистоку земље, на граници са Турском. Парк природе Странџа основан је 25. јануара 1995. године ради заштите екосистема и биодиверзитета европске вредности, као и због чувања традиције, културе, историје и фолклорног наслеђа на овом простору. Надморска висина варира од 710 м на врху Градиште до 0 м на обали Црног мора.

Природни парк се налази у провинцији Бургас и обухвата градове Мало Трново и Ахтопол, као и неколико села која се налазе на њеној територији. У оквиру парка налази се пет резервата природе: Силкосија, Средока, Тисотица, Узунбоџак и Витаново. Силкосија је најстарији резерват природе у Бугарској, изграђен 1933. године, укључен у светску мрежу биосферних резерви у оквиру УНЕСКО „Човек и биосфера”. Цела територија је део мреже заштићених подручја Европске Уније, „Натура 2000”.Парк природе Странџа спада у две категорије, палеоарктичке зоне широколисних и мешовитих умерених предела, а то су балканске мешовите шуме и еуксинско-колхијске широколисне шуме.Шуме заузимају 80% територије парка, заједно са прашумама које формирају 30% шумског подручја. У парку постоји велики број врста кичмењака, укључујући и 66 врста сисара, 269 врста птица, 24 врсте гмизаваца, 10 врста водоземаца, 41 врсту слатководних риба, као и 70 врста морске рибе у водама Црног мора. Земљишна фауна бескичмењака слабо је истражена и обухвата 84 бугарских ендемских врста, од којих су 4 локалне и 34 реликтне врсте.Најстарији трагови човека на територији парка датирају из неолитског периода, 6.000 година пре нове ере. Средином првог миленијума пре нове ере Странџу су насељавали Трачани. У средњем веку ово подручје је било спорно између Византије и Видинског царства. Ово подручје је и после Ослобођења Бугарске 1878. године остало у саставу Отоманског царства, што је резултирало Илинданским устанком локалног бугарског становништва. Регион је ослобођен 1912. године, током Првог балканског рата. Богата историја оставила је културно наслеђе различитих цивилизација и фолклорне традиције у Бугарској, као што је нестинарство, које укључује бос плес на угљу, што је остатак из паганске прошлости. Традиционална дрвена архитектура из средине 17—19. века очувана је у селима Браслијан и Кости, као и у граду Мало Трново.

Родопске планинске мешовите шуме

Родопске планинске мешовите шуме су екорегион у оквиру биома широколисних и мешовитих шума умерених предела, распрострањене већим делом на Балканским и Родопским планинама у Бугарској, са малим подручјима у Србији, Македонији и Грчкој. Површина екорегиона је око 31 600 km². Посебан значај овог региона види се у богатству флоре (око 3000 врста васкуларних биљака) и њеном ендемично-реликтном карактеру, јер су поједине клисуре и кањони овог региона служиле као рефугијум средњоевропској флори током плеистоценских ледених доба. Екорегион родопских планинских мешовитих шума сматра се критично угроженим услед пољопривредне експанзије и повећаног интензитета туризма.

Вегетацију овог екорегиона чине:

мешовите и полидоминантне листопадне шуме у нижим областима (шуме букве, храстова, граба, брезе),

мешовите и четинарске шуме на већим надморским висинама (шуме са јелом, смрчом, црним бором),

алпијска вегетација изнад горње шумске границе.Фауна се карактерише присуством великог броја угрожених врста, некада широко распрострањених у Европи. Овде живе видра (Lutra lutra), куна златица (Martes martes), орао крсташ (Aquila heliaca), црни лешинар (Aegypius monachus), и патка њорка (Aytha nyroca).

Србија

Србија, званично Република Србија, суверена је држава која се налази на раскрсници путева средње и југоисточне Европе у јужном делу Панонске низије и центру Балканског полуострва. Већим делом захвата Балканско полуострво, а мањим Панонску низију. Србија се на северу граничи са Мађарском, на североистоку са Румунијом, на истоку са Бугарском, на југу са Северном Македонијом, на југозападу са Албанијом и Црном Гором, а на западу са Хрватском и Босном и Херцеговином (ентитетом Република Српска). Србија без Косова и Метохије броји око 7 милиона становника, док са Косметом броји око 8,8 милиона становника. Главни град је Београд, који спада међу најстарије и највеће градове у југоисточној Европи. Са 1.659.440 становника у широј околини, по попису из 2011. године, он је административно и економско средиште државе. Званични језик је српски, а званична валута је српски динар.

После словенских миграција на Балкану (6. век), Срби су у раном средњем веку основали неколико држава. Српско краљевство добило је признање од стране Рима и Византијског царства 1217. године, достигавши свој врхунац 1346. године као релативно кратковечно Српско царство.

До средине 16. века, читава модерна Србија била је у склопу Османског царства, све док га није прекинула Хабзбуршка монархија, која је почела да се шири према Централној Србији од краја 17. века, а одржавала је упориште у модерној Војводини. Почетком 19. века, Српска револуција успоставила је националну државу као прву уставну монархију у региону, која је касније проширила своју територију.Србија је, након катастрофалних губитака у Првом светском рату и уједињења са бившом Хабсбуршком круницом Војводине (и другим територијама), постала суоснивач и саставни део заједничке државе са већином Јужних Словена првобитно у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, (касније преименованој у Краљевину Југославију), затим у Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији, Савезној Републици Југославији и Државној заједници Србији и Црној Гори. Године 2006, после одржаног референдума у Републици Црној Гори, народи су се мирно разишли и Државна заједница је престала да постоји, а Република Србија је, на основу Уставне повеље, наставила државно-правни континуитет са Србијом и Црном Гором.

У саставу Републике Србије су и две аутономне покрајине: Војводина и Косово и Метохија. Од НАТО бомбардовања СРЈ, покрајина Косово и Метохија се налази под протекторатом Уједињених нација. Институције привремене самоуправе на Косову и Метохији, на којем Албанци чине етничку већину, 17. фебруара 2008. године једнострано и противправно (противно уставу Републике Србије од 2006. године и Резолуцији Савета Безбедности ОУН 1244, али и међународном праву) прогласиле су независност, коју Република Србија, многе друге државе и Организација Уједињених нација не признају.

Република Србија је члан Уједињених нација, Савета Европе, Организације за европску безбедност и сарадњу, Партнерства за мир, Организације за црноморску економску сарадњу, Централноевропског уговора о слободној трговини, а приступа Светској трговинској организацији. Од 2014. године земља преговара о приступању у Европској унији са перспективом придруживања Европској унији до 2025. године и једина је земља у садашњем програму проширења која је од Слободне Куће названа „слободном”.Србија се од 2007. године формално придржава политике војне неутралности. Економија је са вишим средњим приходом, са доминантним услужним сектором, праћеним индустријским сектором и пољопривредом. Земља је високо рангирана на индексу хуманог развоја (67), индексу друштвеног напретка (47), као и индексу глобалног мира (54).

Флора Северне Македоније

Флора Северне Македоније представљена је са око 210 породица, 920 родова и око 3.700 биљних врста. Најбројније групе су скривеносеменице са око 3.200 врста, иза којих следе маховине (350 врста) и папрати (42).

Фитогеографски, Македонија припада илирској (балканској) провинцији циркумбореалног региона у оквиру бореалног царства. Македонија је претежно прекривена шумама - чак 50 % укупне територије државе је под различитим шумама. Према Светској фондацији за природу и дигиталним мапама европских еколошких региона Европске Агенције за животну средину, територија Северне Македоније може се поделити на четири екорегиона: мешовите шуме планине Пинд, балканске мешовите шуме, родопске мешовите шуме и егејске склерофитне и мешовите шуме.

Широколисне и мешовите шуме умерених предела

Широколисне и мешовите шуме умерених предела, или често само умерене широколисне шуме, представљају биом распрострањен у условима умерене и влажне климе, присутан на обе хемисфере. У широколисним листопадним шумама присутне су листопадне врсте дрвећа и покоја врста зимзеленог жбуна, у широколисним зимзеленим шумама присутно је зимзелено високо дрвеће, док се у мешаним шумама најчешће налазе листопадне врсте дрвећа из групе скривеносеменица и зимзелене врсте четинара. Најзаступљеније широколисне врсте дрвећа су храстови, букве, јавори и брезе, а од четинара присутни су континентални борови, смрче, аришеви и јеле.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.