Базилика светог Виталија

Сан Витал, или Базилика светог Виталија у Равени је византијска црква , посвећена светом Виталију (римски роб, и хришћански мученик , чији је култ ојачао крајем 4. века), коју је саградио цар Јустинијан од 540.-547.; најзначајнији споменик византијске архитектуре у западној Европи и један од најзначајнијих споменика византијске уметности уопште. Због тога је она, заједно са седам других споменика, уписанa у списак светске баштине УНЕСКО-в списак места светске баштине у Европи 1996. године. године под називом: "Рани хришћански споменици и мозаици у Равени".

San Vitale in Ravenna 07
Мозаик у апсиди
Byggnadskonsten, San Vitale i Ravenna, Nordisk familjebok
План цркве

Историјска позадина

Смештенa на Јадранској обали, Равенна је била значајна лука која је контролисала трговину између Истока и Запада. Још од 402. била је престоницa Западног римског царства ( Маузолеј Гале Плацидије , 5. ст.), Те дуго и Остроготског краљевства у Италији (Теодориков маузолеја, аријанска крстионица и Нова базилика светог Аполинарија). За време цара Јустинијана поновно је освојена и постала делом Византијског царства. Од 535. године ту је седиште византијске власти у Италији, али и главно место уметничког покровитељства. Јустинијан је тежио обнови хришћанског јединства што се може видети у опсежној градњи (Базилика Светог Аполинарија у Цласси и Црква светог Виталеа).

Изградњу Базилике светог Виталија је покренуо бискуп Равене Еклезије након путовања у Византију с папом Јованом 525. године. Следеће године, Амаласунта је наследио оца Теодорика као владара Гота и Равене. Иако су обадвојица били аријанци, Амаласунта је био толерантнији према католицима.

Изградња је започела 526. године на месту мучеништва св. Виталија. Цркву је готово у целости финансирао један богати појединац, Јулије Аргентије (Julianus Argentarius). Тај, у супротном непознат лик је највероватније био приватни банкар Равене или можда краљевски изасланик Јустинијана, послат да припреми пут за византијско освајање. Византинци су освојили Равену 540. године и базилику, која је започета под Готима, је завршила Византија 548. године. Цркву је посветио епископ Максимијан Равенски, а касније је постала делом бенедиктинског манастира.

Одлике

SanVitale05
Поглед на галерију преко пилона (matroneum за жене)

Црква светог Виталија се ослања на модел градње примењен у цркви св. Сергија и Бакха у Цариграду. Има једноставну фасаду од обичне цигле, пуног зида осим великих полукружних прозора на сваком од многих делова цркве који штрче у простор. План цркве је централног типа који се увелико разликује од архитектуре Запада која увек има преко аут градњу оријентисану од Истока према Западу. План осмоугла изнад чијег средишњег дела је купола. Средишња лађа компликовано је повезана са бочним бродом и то низом од осам полукружних пилон а повезаних екседра ма. Свака ниша има галерију на другом спрату (вероватно резервисане за жене). Нартекс је на западу, али није потпуно поравнат са линијом олтар не апсиде с бачвастим свод ом на истоку.

Црква оваквог нацрта с куполом превладава у Православљу све од Јустинијана, као што на Западу превладава базилика лни (лонгитудинални) тип.

Унутрашњост цркве је богато украшена мозаицима и инкрустација ма [[мермера. Простор је потпуно испуњен сјајем жутог светла од незаситне употребе златних декорација.

SanVitale27

Епископски престо

SanVitale03

Саркофаг са сликом Поклоњења мудраца

SanVitale09

Христос са св. Виталијем, епископом Еклезијем и два анђела са мозаика у апсиди.

Justinian mosaik ravenna

Јустинијан са пратњом.

Theodora mosaik ravenna

Теодора са пратњом.

Мозаици

Nova stalna postavka Narodnog muzeja u Leskovcu - Vremeplov leskovačkog kraja 23
Копија мозаика „Цар Јустинијан I” из цркве Сан Витале. Налази се у Народном музеју у Лесковцу.

На великом мозаик у у апсиди налази се млади голобради Христ сигурно базиран на Аполон овим приказима на Западу. Његова ореол има уписан крст и одевен је у царску пурпур ну одећу. Седи на глобус у, а са обе стране стоји му по један анђео. У рукама држи дијамантну круну коју даје Светом Виталеа који се налази лево. У десном делу мозаика стоји бискуп еклезији који држи модел цркве у којој се налазе. Премда прикази поседују дозу хеленистичког и римског реализма (нпр. У пејзаж у и назнакама сена на фигурама и њиховој драперије), они су више концептуални. Драперија није приказана да одражава органске облике или покрет у простору, а фигуре су углавном фронталне. Изостанак перспективе је очигледан у Христовој сједећој пози - њега не придржава глобус него нам се чини како лебди испред њега.

Све бочне стране презбитерија а испуњене су мозаицима са призорима из Старог завета ( Жртва Абелова, Аврамова жртва, Гостопримство Аврамово и др.).

С обе стране олтара налазе се раскошни мозаици ( Цар Јустинијан са пратњом с десне, те царица Теодора с пратњом са леве стране) који симболизују и одражавају моћ и славу царског двора.

Јустинијанов мозаик приказује Јустинијана у средини одевеног у царску пурпурну одору с дијамантском круном на глави и црвеном ауреолом. Надбискуп Максимијан Равенски носи златни огртач и држи у руци дијамантски крст. Он је истакнут и натписом с његовим именом изнад главе. С Јустинијанове десне стране су два дворјанина и његова наоружана стража. Велики зелени штит испред њих је украшен Константин овим натписом Цхи-Рхо . Намера овог мозаика је очито била да прикаже Јустинијана као Константиновог наследника; да га прикаже као Христовог посланика на земљи који уједињује и црквену и државну власт. Јустинијан никада није лично био у Равени и ови мозаици су служили као визуелни подсетник његове власти.

Насупрот Јустинијановом мозаику, Теодора стоји у осликаној апсиди са својим дворјанку десно и двојицом свештеника са леве стране. Попут њеног мужа обучена је у царско пурпурно рухо, а глава јој је окружена ореолом. Она нуди златни пехар у гесту која подсећа на "Поклонство краљева" који су извезени на дну њене хаљине.

Илузија покрета на овим фигурама није постигнута илузијом простора него понављањем и богатим, колористичким узорцима. Најбољи пример обрнуте перспективе је фонтана - крстионица у левом делу Теодориног мозаика.

Портрети фигура приказују Византијски идеал лепоте : високе истањене фигуре, овалних глава са продорним очима, повијеним обрвама, дугог и танког носа, малих уста, малих стопала у односу на величину тела, те раскошно декорисане одеће. Свака сцена је лишена покрета. Ликови на тим мозаицима су типизирани, статични, церемонијални, огромних очију, а позадина је златна. Небо је увек боје злата у раном хришћанству и Византији у жељи да се ликови сместе у духовно окружење. Христ као "светло света" је основа за симболику светла у хришћанству, и подсећа на источњачке култове божанстава сунца из ранијих периода.

Линкови

Спољашње везе

Афрички егзархат

Афрички егзархат или Картагински егзархат (латински: Exarchatus Africae) је била полуаутономна афричка провинција Византијског царства основана током владавине цара Маврикија (582-602). Постојао је у периоду од 585. до 698. године.

Валентијанова династија

Валентијанова династија укључује четири владара Западног римског царства у периоду 364. до 392. године и Источног римског царства у периоду од 364. до 378. године.

Владари Западног Царства:

Валентинијан I (364–375)

његови синови Грацијан (375–383) и Валентинијан II (375–392)

Владари Источног Царства:

Валентинијанов брат Валенс (364–378)

Муж Валентијанове кћери Теодосије IДинастијаје повезана са Теодосијевом династијом браком Теодосија I и Гале, Валентнијановое кћери., чији је син Валентинијан III цар Западног римског царства (425-455), посљедњи владар којиј је потекао из ове династије. Његови потомци су и даље били део римског племства у Цариграду, све до краја 6. века.

Варјашка гарда

Варјашка гарда (грч. Τάγμα των Βαράγγων, Βάραγγοι) био је назив под којим су били познати нордијски и англосаксонски најамници, који су служили у Византијској војсци од 10. до 14. вијека. Фраза се први пут користи у хроници Јована Скилица, Мадридска Скилица, из 1034. године. Варјази су у Византијско царство стигли преко Кијевске Русије. Године 988. цар Василије II од рускога кнеза Владимир I добио је одред од 6.000 људи за борбу са узурпатором Вардом Фоком и организовао их је у тагму. У наредна два вијека Варјази су учествовали у ратовима које је водило Царство и служили су као дворска стража. Мјесто на коме су били смјештени прво је био Велики дворац, а од почетка ере Комнина били су у комплексима Мангана и Влахерна. Варјашка гарда била је селективна јединица, чувена по вијерности господару, физичкој спремности, оружју, одјећи и дисциплини. Њиховим официрима додјељиване су дворске титуле — нпр. Харалд III имао је титулу спафарокандидата. На челу гарде обично се налазио Грк са титулом аколуфа.

Византијска војска

Византијска војска прошла је неколико етапа у свом развоју:

Рани период (330—717) карактерише војска наслеђена од позног Римског царства: професионални легионари, елитне јединице тешке коњице и помоћне трупе савезничких вараварских народа (Хуна, Херула, Гота).

Средњи период (717—1204) одликовао се тематским системом, са територијалном одбраном састављеном од слободних сељака и ситних земљопоседника, док је царска гарда била састављена од страних најамника ( Скандинаваца, Енглеза, Руса).

Касни период (1204—1453) одликовала је војска састављена од феудалних одреда крупних земљопоседника (пронијара) и страних најамника (Турака, Италијана, Шпанаца).

Византијско право

Византијско право заснива се на римском праву и канонском праву Православне цркве. Дуго након пада Цариграда Грци су користили византијско обичајно право живећи у саставу Османског царства.

Династија Комнина

Комнини су били владарска династија из редова војног племства која је управљала Византијом у два наврата:

1057-1059.

1081-1185.Почетку њихове владавине претходили су вишедеценијски грађански ратови и кобна 1071. година. Владари Комнина нису зауставили феудализам, него су управо тиме ојачали војне снаге. Феудални поседи су се називали проније. Пронија су посед који ратник (витез), добије као награду због вршења војне службе. Када ратник није у стању да настави да ратује (када остари), пронија му се одузима. Проније су обезбедиле владару сталан број војника. Наследила их је династија Анђела.

После пропасти династије, грузијска принцеза Русудан, сестра царице Тамаре, одвела је синове Алексија и Давида са собом на исток. Након пада Цариграда 1204., Алексије и Давид су заузели црноморску обалу Мале Азије уз грузијску помоћ и основали Трапезунтско царство.

Дијецезе Римског царства

Римске дијецезе (грч. διοίκησις; лат. diacesis) су биле управне јединице позног Римског царства. У административној хијерархији, дијецеза је била испод нивоа преторијанске префектуре, а изнад нивоа провинције, тако да се свака префектура делила на дијецезе, а ове су се даље делиле на посебне провинције. На челу дијецезе се налазио викар (лат. vicarius), који се у источним областима царства називао и егзарх (грч. ἔξαρχος). По титули управитеља, дијецезе су понекад називане и викаријатима, односно егзархатима.

Друнгариј флоте

Друнгарије царске флоте (Грчки: δρουγγάριος τοῦ πλοΐμου, droungarios tou ploïmou; после 11. века δρουγγάριος τοῦ στόλου, droungarios tou stolou) био је од 8. до 11. века заповедник Царске Флоте, елитне јединице византијске морнарице, стациониране у Цариграду, док су Флотама провинција (поморских тема) командовали стратези. Реформама Алексија I Комнина (1082-1118), цела флота је смештена у Цариград и стављена под команду Мега дукса (Грчки: μεγας δουξ, megas doux).

Еклога

Еклога (грчки: ἐκλογή - селекција) је назив за збирку закона византијског цара Лава III из 726. године.

Карависијанаци

Karabisianoi (Grčki: Καραβισιάνοι, Српски: морнари) била је прва стална морнарица Византијског царства, основана у другој половини 7. века као одговор на поморске нападе Арабљана. Организована слично војничким темама, ова флота била је под командом стратега, и била је задужена за одбрану читавог Царства. Превелика и неефикасна, у реформама 718-730. замењена је низом поморских тема.

Катепан

Катепан (грчки: κατεπάνω; врховни) је био чин византијских војних официра и службеника. Од латинизације ове речи настала је италијанска реч capitaneus и capitano од које потиче реч капетан која се проширила по другим језицима.

Клеисоура (Византијски округ)

У Византијском царству,Клеисоура (грчки: κλεισούρα, "гранично, утврђење") је традиционални израз који се користио за утврђене планинске превоје и војне области које су га штитиле.. До краја 7. века овај назив се примењивао за шира погранична подручја, разликујући се од већих подричја као што су теме, већином су се налазиле дуж источне границе царства са Калифатом дуж линије Тартус-Антитаур планине(на западу је само Стримон у своким раним данима називан клеисоура). Клеисоура или клеисоурархија је била аутономна команда, којом су управљали клеисоури (грчки: κλεισουράρχης). У своје врме, већина клеисоура је подигнуто широм територија многих тема, а овај термин се употребљавао све до 10. века(у касно византијском периоду дорунгос, је имао исто значење) . Његов исламски синоним у Киликији и Месопотамији био је Авашим.

Македонска династија

Македонска династија је назив за династију царева која је владала Источним Римским (Византијским царством) од 867. до 1056. године, односно након Аморијске династије. Тај период византијске историје карактерише територијалну експанзију, односно највећи опсег територија Царства након муслиманских освајања; у културном смислу га је карактерисало цветање књижевности и уметности због чега се тај период такође понекад назива и Македонска ренесанса. Династија је име добила по свом оснивачу Василију I, односно по томе што је био родом из Македоније. С обзиром да је Василије пореклом био и Јермен, неки од историчара користе и израз Јерменска династија.

Палеолози

Палеолози су последња владарска династија која је владала Византијом. Своју владавину су започели ослобађањем Цариграда 1261. године, а окончали су је падом Цариграда 1453. године када у одбрани града гине последњи византијски цар Константин Драгаш. Споредна линија која је управљала Монфератом одржала се до почетка XX века.

Стратег

Стратег (грчки: στρατηγός, pl. στρατηγοί; војсковођа) био је гувернер у античкој Грчкој. У хеленистичкој ери и Византијском царству термин се користио и за војне гувернере.

Теодосијев законик

Теодосијев законик (лат. Codex Theodosianus) објавио је 438. године источноримски цар Теодосије II.

Теодосијева династија

Теодосијева династија била је римска царска династија. Основао ју је цар Теодосије I Велики 379. године. Династија је владала Западним римским царством до 455. године, а Источним до 457. године.

Цариградски универзитет

Царски универзитет у Цариграду, познат и као Пандидактерион (грчки: Πανδιδακτήριον) је био универзитет византијске престонице који је постојао у периоду од 425. до 1453. године. Основао га је византијски цар Теодосије II, а по турском освајању Цариграда је претворен у Универзитет у Истамбулу.

Четврти крсташки рат

Четврти крсташки рат трајао је од 1202. до 1204. године и покренут је да би се освојио Египат. Крсташи су због недостатка новца пристали да прво за Млетачку републику заузму Задар, да би касније прво за Алексија Анђела, а потом за себе освојили Цариград и срушили Византију. На темељима овог похода настале су нове државе, а Млетачка република је постала највећа поморска сила у источном Средоземљу.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.