Бадњи дан

Бадњи дан се прославља 24. децембра[a] (односно 6. јануара по грегоријанском календару за цркве и вернике који прате јулијански календар), дан уочи Божића, и део је божићних обичаја. Назив Бадњи дан је добио по бадњаку који се на тај дан сече и пали.

Бадњи дан и Божић су нераздвојни, не само зато што долазе један после другог, већ и зато што се допуњавају схватањима и обичајима које народ везује за њих.

Бадњидан је последњи дан Божићног поста. Дан који му претходи је Туциндан.

Порекло празника

Многи обичаји везани за овај дан сасвим су пагански, мада је црква покушала да им да хришћанско обележје. Обичаје око Бадњег дана су Срби наследили од својих предака и и даље их одржавају. За бадњак се сече грана храста, који је код Словена одувек био свето дрво. Спасоје Васиљев бадњак везује за словенско божанство Световида.[1]

Бадњи дан је пун ритуала и симболике, живописних радњи и сви су они повезани са породичним култом и култом огњишта.

Обичаји и симболика

Народни обичаји око Бадњег дана су доста стари и до данас се доста обичаја изгубило или заборавило. У различитим крајевима, обичаји се умеју разликовати у неким елементима, а у многим крајевима се доста обичаја изгубило. Комбинација тога доприноси великим разликама у обичајима од краја до краја и од села до села. Ипак, и поред толике разноврсности и разлика, ипак постоји и доста заједничких обичаја који су врло слични, као и сећање на неке обичаје који се више не раде али постоји сећање да се у неком селу некада и то радило пре него што се то напустило.

Ложење бадњака је у вези са огњем и огњиштем. Ложење бадњака је средишњи елемент симболике рађања новог сунца, јер је и Бадњи дан одмах после краткодневнице. Млади храст је спаљивањем даван огњу ради нове године, а прегршти варница бацане у небо су најављивале много рода и приноса.

Сечење бадњака

Badnjak07-Tovarisevo
Сеча бадњака у селу Товаришево.

Већ у рану зору, пуцањем из пушака и прангија, објављује се одлазак у шуму по бадњак. Бадњак секу искључиво мушкарци, најчешће домаћин и најстарији син, у рано јутро, пре изласка сунца. Зависно од крајева, бирани су различити бадњаци. У источној Србији биран је цер; на западу, зависно од краја, су то храст или буква; у смедревским селима се не сече дрво за бадњак, већ грана храста.

Број бадњака такође варира зависно од краја. Негде се сече један бадњак, негде два или три а понегде и девет, а негде онолико бадњака колико има мушкараца у кући. Углавном је то значило да се одсече једна грана дрвета, која би се тако цела носила кући, или се прво кресала на више једнаких или неједнаких делова. Ова разноликост у броју бадњака такође иде у прилог претхришћанском пореклу бадњака и Бадњег дана.

Пре сечења се дрвету назове „добро јутро”, честита му се празник и моли се да донесе здравље и срећу породици. Затим се дрво посипа житом, а у неким крајевима му се дарује колач посебно умешен за ту прилику. Дрво се не сме додирнути голим рукама, па човек који га сече навлачи рукавице.

Дрво се увек засецало са источне стране јер је требало да падне на исток. Онај ко је секао бадњак, трудио се „да се дрво не мучи” тј. да се обори из једног ударца или највише са три. Ако дрво не падне ни после трећег ударца, мора се кидати рукама јер више удараца није дозвољено.

Први ивер који се одваја од бадњака има такође магичну моћ. Пазило се да овај ивер не падне на земљу, па је са ониме ко сече бадњак ишао још један мушкарац да ухвата први ивер. Стављањем првог ивера од бадњака у карлицу веровало се да ће помоћи да се у њој скупља кајмак дебео као ивер, или, ако се стави на кошнице онда нико неће моћи пчелама да науди, а веровало се и у лековитост воде у којој је први ивер потопљен па су је оболели пили ради оздрављења.[2] Негде, опет, тај ивер стављају у кошарник да живина буде увек на окупу, а негде под квасац са жељом да у кући све расте као квасац.[3]

Када се домаћин врати из шуме и донесе бадњак тј. бадњаке, их на кућни зид а тек са првим мраком се бадњак уноси у кућу и ставља на огњиште. Понегде бадњак окрешу у шуми, а понегде га донесу са гранама.

Док су бадњачари још у шуми, из куће се посакривају троножне столице, метле, кудеље вретена и игле.[3]

Божићна печеница

После доношења бадњака се коље печеница (понегде се коље или утуче на Туциндан). Обично је то прасе, ретко јагње (у време Божића нема јагањаца), а понегде ћурка или гуска. Печеница је жртва за ново лето, а понегде се зове и веселица или божићњар. То је остатак старог култа приношења жртве за рађање новог Бога.

Обилажење домова

У Војводини се деца окупљају предвече, пре вечере, празне ђачке торбе и иду у коринђање. Овај обичај је веома сличан коледарским обичајима код других народа. Мали коринђаши обилазе домове у комшилуку и певају (коринђају) песмице којима најављују радостан долазак Божића и од домаћина очекују да их дарује. Домаћини куће дарују децу јабукама, слаткишима, колачима, сувим воћем, орасима, а ређе новцем (то је новија измишљотина).

Бадње вече

Највећи део радњи и обичаја је везан за Бадње вече.

Уношење бадњака и сламе

У току дана, домаћица у једно сито стави све врсте житарица, сувих шљива, ораха и јабука и то све стоји у врху стола где се вечера. Понегде сито ставе под сто, а понегде код огњишта. Тим житом посипа се бадњак, слама и полажајник.[3]

Пред вече домаћин уноси бадњак и сламу у кућу. Куца на врата, а када укућани питају Ко је? одговара Бадњак вам долази у кућу. Потом му домаћица отвара и обраћајући се бадњаку говори Добро вече бадњаче!. Домаћин ступајући десном ногом преко прага уноси бадњак у кућу, и поздравља укућане речима Срећно вам Бадње вече, на шта га укућани отпоздрављају са Бог ти добро дао и среће имао, док га домаћица дочекује сипајући по њему жито из сита.

Носећи бадњак домаћин обилази кућу квоцајући као квочка, а домаћица и сва деца иду за њим пијучући као пилићи. Домаћин обилази све углове дома бацајући по један орах у сваки угао, што се сматра жртвом прецима. Остали ораси и лешници се остављају и у слами испод стола и најчешће се једу са медом. Ораси који су у угловима нико не узима.

По уношењу бадњака, домаћин или домаћица, уноси сламу и разноси је по целој кући, а посебно на место где ће бити постављена вечера. При томе онај ко носи сламу квоца, а остали пијучу. Преко сламе се поставља столњак јер се служи и једе на поду. Столице су изнете из куће и седи се на слами.

После Божића, тачније на трећи дан Божића (Свети Стефан), ова слама се носи у обор, шталу или амбар, а њоме су и обавијали воћке да би боље родиле.

Ложење бадњака

RNK 4320 Badnjak Jablanica
Паљење бадњака у порти цркве, село Јабланица.

Бадњак се целива, маже медом и ставља на огњиште. Када је бадњак стављен на огњиште, према њему се морало понашати као према живом бићу: китили су га зеленим гранама, љубили, али и преливали вином, посипали житом, итд.

Понегде засечени крај бадњака намажу медом, па то чобани лижу, говорећи Како ми за бадњаком, тако овце за јагањцима, краве за телцима… .[3]

Обичај налагања бадњака на ватру врло је стар и помиње се у писаним изворима још 1272. године, где се у једном документу бележи да су на Бадње вече дубровачки бродовласници приносили кнезу пањ-цепонем и налагали га на ватру,[4] а у XVII веку је забележено да је у Истри постојао обичај паљења и даривања бадњака храном.[5] Са друге стране, у смедеревском крају на пример не постоји обичај налагања бадњака, осим можда у кућама досељеника са других страна.

Деца „џарају” ватру односно гранчицама распаљују и чачкају ватру изазивајући прегршти варница и искри говорећи колико искрица толико парица, пилића, кошница … набрајајући сву стоку и живеж чије се благостање прижељкује.

Негде се уз бадњак у кућу уноси и печеница и говори „Добро вече, честити ви и бадње вече” а укућани одговарају „Добро вече, честити ви и ваша печеница”.

После завршетка овога домаћин окади цео дом и вечеру, запали свећу и приступа се бадњој вечери.

Бадњачки колач

Негде се за Бадње вече меси чесница, бадњачки колач, без квасца са орасима и мазана медом. Чесница се за вечером ломи, а не сече.

У сврљишком крају се прави бадњидански обредни хлеб „њива” на коме је украс урађен у облику змије, која је у вези и са култом мртвих али у неким ситуацијама има везе и са родношћу године. Обредни хлебови који се месе бадњега јутра су у тесној вези са магијском веровањима у вези плодности.

На Косову и Метохији се за Бадњи дан спремао посебан колач који се износио на кућни праг и ритуално нудио вуку. Вук је, иначе, посебно поштовано митско биће у старих Срба.

Бадња вечера

Бадња вечера је посна трпеза/посна, али је трпеза богата. Треба да обилује јелом и пићем да би и нова година била родна и пуна изобиља. Неким јелима се придавао посебан, магијски значај, која су и обавезна: мед, бели лук (који има амајлијско значење), пасуљ, купус, риба, воће (ораси, лешници, јабуке, суве шљиве).[5] Вечера протиче у миру и тишини.

Слама која се уноси у кућу, једење на поду и разношење ораха по кући су део култа мртвих. То вече се у кући очекују „домаћи” или „домаћи покојници” или „домаћи духови”. Сви преци су са укућанима, зато је вечера тиха да се не би отерали и зато се три дана са трпезе не прикупља него само доноси па се чак и не чисти по кући.

Већина јела са бадњеданске вечере користе се и при даћама тако да је та вечера пре свега жртвени обред посвећем породичним прецима. Бадњеданска вечера је једна од најважнијих вечера у част мртвима и један део сваког јела се оставља за покојнике.[1] Вечера се кади да би се за вечером спојили и живи и они који то нису.

Бдење

У бадњеданској ноћи се пече божићна печеница, намењена сутрашњем дану — Божићу.

Током ноћи се пазило кад ће бадњак да прегори. Ономе ко први спази припадал је награда од домаћина, а сам тренутак прегоревања домаћин је оглашавао пуцњем из оружја. Знало се да кад почну пуцњи да се разлежу, значило је да бадњаци приспевају.

Некада су сви укућани остајали будни док бадњак не прегори, а касније је само један мушкарац остајао да бди. У Црној Гори један је мушкарац чекао да прегори бадњак и за то време често чаркао ватру, говорећи Оволико у нашем тору било оваца, коза…

Захватање воде

Вода која се захвати у бадњеданској ноћи, пре изласка сунца, такође се придаје магијско значење. У неким крајевима се она зове „јакова вода”.

Пре захватања воде, извор, река или бунар дарују се житом, новцем или воћем. Воду поздрављају са добро јутро водице и срећан ти Божић.

По правилу је захватају девојке а њоме се умивају сви чланови домаћинства по старешинству и свако дарује девојку која их полива.

Овом водом се меси чесница и над њом се моли домаћин за здравље породице, а девојка која носи воду моли се да у њој види лик момка за кога ће се удати.

Хришћански елементи и смисао

Обичај сечења бадњака се везује за то што су витлејемски пастири, на знак Звезде да се родио Христос Спаситељ, насекли грања и понели га у пећину да наложе ватру и огреју Христа и његову мајку.[3] Бадњак, дакле, представља оно дрво које је Јосиф заложио у хладној пећини, када се Христос родио. Бадњак, даље, наговештава и дрво Крста Христовог.[6]

Када одабере одговарајуће дрво, домаћин се окрене истоку, три пута се прекрсти, помене Бога, своју славу и сутрашњи празник, узима секиру у руке и сече бадњак.[7]

Посипање житом на Бадњи дан и Божић на жито које је Мајка Божија, када јој се родио син, бацала стоци која је била у штали да стока не би гризла сламу на којој је Христ лежао.[3]

Слама у дому се тумачи као сећање на то да се Исус Христ родио на слами, и тиме је бадњеданска слама симбол јасли у Витлејемској пећини. Кад уноси бадњак у кућу, домаћин тада каже Христос се роди а сви укућани одговарају Ваистину се роди.

Кађење дома је симбол смирне и тамјана који су доношени као дарови новорођеном Исусу. Ораси у слами у угловима куће симболишу власт Божју на све четири стране света.

Када се унесу печеница, бадњак и слама, укућани сви заједно стану на молитву, отпевајући тропар Рождество твоје… , помоле се Богу, прочитају молитве које знају, честитају једни другима празник и Бадње вече и седају за трпезу.[6]

Погача која се ломи симболише речи Исусове Ја сам хлеб живи, а вино крв његову. Риба је симбол Сина Божјег, со божанске силе а мед сладости вечног живота бод окриљем Бога. Свећа која се пали за Бадњи дан и Божић представља светлост Божију и симболише Исусове речи Ја сам светлост свету.

Паљење бадњака означава завршетак Бадњег дана и увод у Божић.

Опраштање

Који се током године са неким завадио, на Бадњи дан се са њим треба помирити.

Савремена урбана прослава Бадњег дана

У данашњим, урбаним условима се прослава Бадњег дана изводи у донекле промењеном и прилагођеном облику.

У немогућности сече бадњака у шуми и спаљивања на огњишту сачуване су неке друге особености овог дана, а то је посна али богата трпеза, купљени бадњак у облику пар храстових гранчица и нешто сламе (негде се дода и грана дрена) увезаних црвеном врпцом.

Посвећеност огњишту се огледа у окупљању целе породице за трпезом. Раније се вечерало на слами на кућном поду, па се зато и данас, испод стола за којим се вечера, стави мало сламе и гранчица бадњака.

Спаљивање бадњака се обавља, углавном, паљењем пар листова храста у погодном простору. У новије време се широм Србије јавило колективно налагање бадњака испред цркве, одношењем у црквену порту, или испред манастира, где се кућни бадњак спаљује на великом бадњаку.

Пословице

Уз бадњи дан је везано неколико пословица

  • Није сваки дан Бадњи дан, значи да је на бадњи дан велика срећа, што других дана у години не мора бити
  • Везани су ко Божић и Бадњи дан, се говори за оне који су нераздвојни

Историјски догађаји

Неки од догађаја у српској историји десили су се баш на овај дан.

Напомене

  1. ^ по грегоријанском, јулијанском и новојулијанском календару

Референце

  1. 1,0 1,1 Спасоје Васиљев: Словенска митологија, Србобран, 1928.
  2. ^ „Миле Недељковић: Српски обичајни календар”. Архивирано из оригинала на датум 20. 01. 2009. Приступљено 22. 12. 2008.
  3. 3,0 3,1 3,2 3,3 3,4 3,5 Милан Вуковић: Народни обичаји, веровања и пословице код Срба, Београд, 1985.
  4. ^ Ђорђе Рандељ: Светачник: славе и верски обичаји код Срба, Љубитељи књиге, Нови Сад, 2006.
  5. 5,0 5,1 „Мирјана Кандић: Бадњи дан, Српске славе и обичаји, 6. део, Смедеревска седмица бр.239. Архивирано из оригинала на датум 10. 03. 2007. Приступљено 04. 01. 2007.
  6. 6,0 6,1 Епископ Николај и протођакон Љубомир Ранковић: Српске славе и верски обичаји, Глас Цркве, Ваљево, 1996.
  7. ^ Епископ Николај и протођакон Љубомир Ранковић: Српске славе и верски обичаји, Глас Цркве, Шабац, 2000.

Литература

  • Светлана Јајић: На тиси виле, на ораху вештице (на језику: српски)
  • Милан Вуковић: Народни обичаји, веровања и пословице код Срба, Београд, 1985. (на језику: српски)
  • Ђорђе Рандељ: Светачник: славе и верски обичаји код Срба, Љубитељи књиге, Нови Сад, 2006. (на језику: српски)

Спољашње везе

6. јануар

6. јануар је шести дан у години у Грегоријанском календару. 359 дана (360 у преступним годинама) остаје у години после овог дана.

Бадњак

Бадњак, у неким крајевима зван и весељак, грана је дрвета или младо дрво која се код православних Срба обредно налаже на ватру домаћег огњишта на Бадње вече. Дрво за бадњак, најчешће млад и прав цер, сијече се ритуално рано ујутру на Бадњи дан. Сјечење, припрема, уношење и налагање изводе се кроз сложене обреде, који у разним крајевима имају различите форме. Изгарање бадњака попраћено је молитвама да у наредној години не мањка хране, среће, љубави и новца. Према бадњаку се односе као према личности; упућују му поздраве и приносе жртве: жито, вино и мед. Бадњак гори и током Божића: први посјетилац на Божић удара по њему жарачем или граном док жели да срећа и напредак породице буду обилати као варнице које излијећу из бадњака. Будући да данашњи начин становања не дозвољава ватру на огњишту, бадњак је најчешће представљен церовом гранчицом којом се на Бадњи дан украси дом.Бадњак се свечано ложи у знак сјећања на ватру коју су по народном предању витлејемски пастири наложили у пећини у којој се родио Исус Христос, да би огријали божанско новорођенче и његову мајку. Бадњак се такође може тумачити као симбол крста на коме је Христос распет, при чему топлина ватре симболизујуе спасење за људски род које је, по хришћанском вјеровању, омогућено Христовим распећем. Историчари религије, филолози и етнолози сматрају да су Срби наслиједили овај обичај из своје претхришћанске религије. Они тумаче бадњак као утјеловљење духа растиња и као божанство које умире спаљивањем па ускрсава, којем су се приносиле жртве и упућивале молитве ради плодности поља, здравља и среће породице. Његова ватра симболизовала је свјетлост Сунца, обезбјеђујући сунчеву животворну снагу у наредној години. Неки од јужнословенских народа имају сличне обичаје, а традиција да породица на Бадњи дан свечано наложи дрво на огњишту забиљежена је и међу другим европским народима.

Српска традиција налагања бадњака, изворно везана за домаће огњиште, прелази за вријеме Краљевине Србије и у јавни простор. Међу њеним војницима развио се обичај да ложе бадњаке у касарнама. За вријеме Краљевине Југославије, војна церемонија са бадњаком даље је разрађена и стандардизована у правилима службе, али је њеном извођењу дошао крај избијањем Другог свјетског рата. Од посљедње деценије 20. вијека, Српска православна црква и локалне заједнице организују јавне прославе Божића у којима бадњак има битну улогу. Парохијани га на Бадњи дан свечано посијеку и одвезу до цркве, у чијој порти се обави налагање бадњака уз благосиљање свештеника. Свечаност се завршава дружењем парохијана окупљених око ватре.

Божићни обредни хлебови

Божићни обредни хлебови су посебне врста обредних колача који православни верници у многим српским селима месе за Божићне празнике. Припрему обредних хлебова могу пратити разна обичајна правила и обреди. Уобичајено је да се у умешено тесто за обредне хлебове стави новчић, а према локалним обичајима и неки други ситни предмети. Они имају одређену магијску улогу и представљају неку врсту жртвеног обичаја који се подноси у циљу веће родности усева, берићета, и здравља укућана и стоке. Како по народном веровању божићни обредни хлебови поседују и плодоносну моћ, односе се у поља, воћњаке и винограде и дају стоци.

Божићно примирје

Божићно примирје је био низ раширених, али незваничних примирја дуж Западног фронта око Божића 1914. У недељи пред празник, немачки и британски војници су изашли из ровова да рамене празничне честитке и разговарају. У неким областима, људи са обе стране су изашли на ничију земљу на Бадњи дан и Божић размене храну и сувенире. Догодиле су се заједничке сахране и размене заробљеника, док су се неки сусрети завршили певањем божићних песама. Војници су играли фудбал једни против други. Међутим, мирољубиво понашање није било свеприсутно, јер су се борбе наставиле на неким секторима, док су се на другим зараћене стране сложиле да тек узму тела палих војника. И следеће године је неколико јединица уговорило примирја, али она нису била раширена као 1914. Ово је било због строгих наређења команди обеју страна које су забрањивали братимљење. Војници до 1916. нису више уговарали ппримирја. Рат је постајао све тежи због катастрофалних губитака људских живота током битака на Соми и код Вердена, и увођења у употребу хемијског оружја.

Примирја нису била јединствена за период Божића и одражавала су став живи и пусти да живе, када су пешадинци у великој близини једних другима прекидали са отворено агресивним понашањем и братимили се у мањим размерама, разговарали или трампили цигарете. У неким секторима је било повремених примирја да би се дозволило војницима да се кређу између ровова да покупе рањене или мртве другове, док је у другим постојало прећутна сагласност да се не пуца док се људи одмарају, забављају или раде под будним оком непријатеља.

Борис Комненић

Борис Комненић (Пула, ФНРЈ, 29. март 1957) је српски глумац и првак драме Народног позоришта у Београду.

Братислав Милановић (писац)

Братислав Милановић је новинар и писац, рођен 18.08.1947. године у Цветојевцу код Крагујевца. Пише поезију и прозу. Заступљен је у више антологија и зборника. Бавио се новинарством и био уредник листа "Путар". Превођен је на енглески, француски, мађарски, пољски и словачки језик. За књигу "Раскол" добио је књижевну награду Исак Самоковлија (1983), а за књигу "Приче из старе фасцикле" Ђурђевданску награду града Крагујевца (2015). Живи у Цветојевцу. Поводом шездесете годишњице цркве у Цветојевцу (1999), на отвореној сцени у црквеној порти, изведена му је документарна драма Задужбина грешног хаџије.

На Бадњи дан (2007. и 2008.) у Књажевско-српском театру изведен му је игроказ о Христовом рођењу Небесни Хлеб, а на Малој сцени Центра за неговање традиционалне културе „Абрашевић“ (2011, 2012. и 2013), у Клубу „Видосав“ у Ботуњу и у Удружењу Крагујевчана у Београду изведена му је монодрама Празна омча.

За Велики школски час (2013) направио је избор из поезије Слободана Павићевића и урадио драматизацију под називом" Човедчанство нека погледа на сат". Живи у Цветојевцу.

Даница (митологија)

Даница је народни назив и антропоним за планет Венеру присутан у митологији Словена.

Коста Трифковић

Коста Трифковић (Нови Сад, 20. октобар 1843 — Нови Сад, 19. фебруар 1875) је био српски књижевник.

Култура Србије

Култура Србије је појам који се односи на целокупно друштвено наслеђе Републике Србије. Односи се на српско материјално као и на нематеријално културно наслеђе. Поред културе српског народа обухвата и културне утицаје осталих држава и народа који су утицали на простор Србије. Културу Србије можемо слободно делити по регијама због другачијег деловања различитих етничких скупина. Такође, део културе су и српски језик, народни фолклор и предања. Посебан део културе су и народни празници и обичаји везани за њих.

Марина Воденичар

Марина Воденичар (Панчево, 9. децембар 1982) је српска филмска, телевизијска и позоришна глумица.

Масакр крај Дервишке њиве

Масакр крај Дервишке њиве, се десио на Бадњи дан 6. јануара 1916. у селу Горњи Манастирец код Македонског Брода, Северна Македонија, где је бугарска војска измасакрирале 103 најугледнија мештанина овог села и околине.

Писма светом Николају (филм)

Писма светом Николају (пољ. Listy do M.) је пољска, романтична комедија из 2011. у режији словеначког редитеља Митје Окорна. Радња се састоји од неколико паралелних заплета, који се одигравају у Варшави на Бадњи дан. Филм је великим делом настао инспирисан британским филмом У ствари љубав из 2003.

Прангија

Прангија (франц. Franc Франак, тур. frengi, firengi ) је справа, односно врста малог топа из којег се пуца приликом весеља; фигуративно се може односити на тврдоглавог човека . Из прангије се пуцало да би се најавили разни народни скупови, па и сабори, или, с врха брега, да се растерају градобитни облаци. Један од обичаја је да се на Бадњи дан у рану зору, пуцањем из пушака и прангија, објављује се одлазак у шуму по бадњак.

Туциндан

Туциндан је народни празник који пада 5. јануара, два дана пред Божић, односно дан пред Бадњи дан. Тога дана се коље и реди печеница за Божић. Некада се печеница тукла - убијала крупицом соли, касније ушицама од секире, па се онда, убијено или ошамућено прасе или јагње клало и редило. Зато је овај дан назван Туциндан.

За печеницу се обично коље прасе или јагње, а уз то неко још коље и припрема печену ћурку, гуску или кокош. Обичај везан за клање печенице, остао је вероватно из страних многобожачких времена, везан за жртвоприношење. Црква га је прихватила и благословила, јер после Божићног поста, који траје шест недеља, јача храна добро дође, поготово што су тада изузетно јаки мразеви и зиме.

На Туциндан, по народном веровању, децу не ваља тући, јер ће целе године бити неваљала и боловаће од чирева.

Црква Светог деспота Стефана Лазаревића на Авали

Црква Светог деспота Стефана Лазаревића на Авали, подигнута је 2017. године као црква брвнара у непосредној близини Споменика Незнаном јунаку и Авалског торња.

Црква је, као први храм који је посвећен Светом деспоту Стефану Лазаревићу на територији града Београда, подигнута у периоду од 2015. до 2017. године. Патријарх српски Иринеј је 3. јуна 2015. године служио чин освећења места за темеље цркве, а на Бадњи дан, 6. јануара 2017. године освећени су крстови и постављени на кров.Цркву брвнару пројектовао је ђакон Мирослав Николић, а уз цркву саграђена је и звонара, палионица свећа и продавница сувенира.

Четвртак

Четвртак је четврти дан седмице, који се налази између среде и петка.

По неким конвенцијама, четврци у години одређују бројање седмица: прва седмица се дефинише као седмица која садржи први четвртак у години, итд.

У Уједињеном Краљевству, сви генерални избори од 1935. године су одржани на четвртак и ово је постала традиција, мада не законска обавеза - што значи да се избори могу одржати било ког дана "сем на суботе, недеље, Бадњи дан, Бадње вече, Велики четвртак, Велики петак, јавне празнике у било ком делу Уједињеног Краљевства и било који дан предвиђен за јавну захвалност и туговање". Објашњење које се понекад даје за чињеницу да је четвртак дан за изборе је то да је он био, у већини градова, традиционални пијачни дан, мада се такође зна да избор има практичне предности - резултати избора се знају у петак, тако да нова или постојећа администрација има викенд да се организује у припреми за владу за понедељак, први дан нове седмице после избора.

У роману Аутостоперски водич кроз галаксију Дагласа Адамса, лик Артур Дент каже: „Мора да је четвртак. Никада нисам волео тај дан“. Неколико минута касније планета Земља бива уништена. Тор, по коме је дан добио име у германским језицима, појављује се касније у ауто-стоперској серији књига и осталим Адамсовим књигама.

У Хинду религији, четвртак је дан Гуруа или гурувар.

Шефкет Курт

Мухамед Шефкет ефендија Курт (Травник, 1879 — Тузла, 21. јуна 1963), био је муфтија у Травнику, Бањој Луци и Тузли. Заслужан је за спашавање живота више десетина Срба током Другог свјетског рата. Након рата, због ових заслуга одликован је Орденом братства и јединства, а једна од улица у Тузли носи његово име.

Штаваљ

Штаваљ је насеље у Србији у општини Сјеница у Златиборском округу. Према попису из 2002. било је 312 становника (према попису из 1991. било је 351 становника).

Овде се налази ОШ „Бранко Радичевић” Штаваљ.

Јануар
Фебруар
Март
Април
Мај
Јун
Јул
Август
Септембар
Октобар
Новембар
Децембар

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.