Аја Софија

Аја Софија или Света Софија (грч. Αγία Σοφία; тур. Ayasofya) је бивша православна патријаршијска базилика (црква), касније царска џамија, а сада музеј (тур. Ayasofya Müzesi) у Истанбулу у Турској. Од времена завршетка градње 537. па све до 1453. године, служила је као православна саборна црква и сједиште Васељенског патријарха,[1] изузев између 1204. и 1261. године, када је претворена у католичку цркву за вријеме Латинског царства. Грађевина је била џамија од 29. маја 1453. до 1931. Затим је секуларизована и отворена као музеј 1. фебруара 1935. године.[2] Она је била највећа катедрала на свету скоро хиљаду година, све док није завршена Севиљска катедрала 1520. године.

Посебно позната по масивној куполи, сматра се оличјем визанзијске архитектуре,[3] за коју се каже да је „промјенила историју архитектуре”.[4] Остала је највећа хришћанска црква на свијету, све до 1520. године када је изграђена Севиљска катедрала. Тренутна грађевина је првобитно конструисана као црква између 532. и 537. по наредби византијског цара Јустинијана I и била је трећа Црква Свете мудрости. Претходно двије су уништили побуњеници. Пројектовали су је Исидор Милетски и Антемије Тралски.[5]

Садашња зграда је првобитно била изграђена као црква између 532. и 537. године по наређењу Византијског цара Јустинијана I и била трећа црква Свете мудрости која је заузмала то место, при чему су претходне биле уништене у немирима током устанка Ника. Објекат су дизајнирали грчки геометри Исидор Милетски и Антемије из Трала.[5] Црква је била посвећена Светој мудрости, Логосу, другој особи Светог Тројства,[6] који се слави 25. децембра, као комеморација рођења путем оваплоћења Логоса у Христосу.[6] Мада се понекад црква назива Светом Софијом (као да је именована по Софији мученици), реч sophia је заправо фонетско спеловање на латинском грчке речи за мудрост. Њено пуно име у грчком је Ναός της Αγίας του Θεού Σοφίας, Naos tēs Hagias tou Theou Sophias, „храм Свете мудрости Божије”.[7][8] Црква је садржала велику колекцију моштију и имала је, између осталог, сребрни иконостас висок 15 m. Она је била фокална тачка православне цркве скоро хиљаду година. Зграда је осведочила изопштење патријарха Михаила Керуларија, које је званично саопштено од стране Хумберта од Силва Кандиде, папског изасланика папе Лава IX 1054. године, што је чин који се обично сматра почетком великог раскола.

Године 1453, Константинопољ је освојило Османско царство под Мехмедом II Освајачем, који је наредио да се ова главна црква православног хришћанства претвори у џамију. Мада су током византијске управе неки делови града Константинопоља временом пали у лоше стање, катедрала је одржавана помоћу суме новца издвојене за ту сврху. Упркос тога, ова хришћанска катедрала оставила је снажан утисак на нове османске владаре, те је претворена у џамију.[9][10] Звона, олтар, иконостас и друге реликвије су уништене, а мозаици који су приказивали Исуса, његову мајку Марију, хришћанске свеце и анђеле су исто тако били уништени или премалтерисани. Исламске одлике — као што су михраб (ниша на зиду која указује на правац Меке, за молитве), минбер (проповедаоница), и четири минарета — су додати. Остала је џамија до 1931. године, када је била затворена за јавност четири године. Поново је отворена 1935. године као музеј од стране Републике Турске. Аја Софија је 2014. године била други најпосећенији музеј у Турској, који је привукао скоро 3,3 милиона посетилаца.[11] Према подацима које је објавило турско Министарство културе и туризма, Аја Софија је била најпосећенија туристичка атракција Турске 2015. године.[12]

Од времена иницијалне конверзије до изградње оближње Султан Ахмедове џамије (Плаве џамије у Истанбулу) 1616. године, она је била главна џамија у Истанбулу. Византијска архитектура Аја Софије је служила као инспирација за многе друге отоманске џамије, као што је горе поменута џамија, Шехзадина џамија, Сулејманова џамија, Рустем-пашина џамија и Алипашина џамија.

Аја Софија
Αγία Σοφία  (грчки)
Ayasofya  (турски)
Sancta Sophia  (латински)
Hagia Sophia Mars 2013
Поглед на Аја Софију
Аја Софија на мапи Истанбула
Аја Софија
Аја Софија
Аја Софија на мапи Истанбула
ЛокацијаИстанбул (историјски Константинопољ), Турска
ПројектантИсидор Милетски
Антимиј Тралски
Врста
  • Хришћанска црква (537—1054),
  • Грчка православна црква (1054—1204),
  • Римска католичка црва (1204—1261),
  • Грчка православна црква (1261—1453),
  • Царска џамија (1453—1931)
  • Музеј (од 1935)
Материјалбијели камен, цигла
Дужина82 м
Ширина73 м
Висина55 м
Датум почетка532
Датум завршетка537. год.
Santa Sofia - Cúpula 2
Купола Храма Света Софија
Hagia Sophia B12-40
Поглед на Аја Софију

Историја

На месту цркве коју је изградио Теодосије II а која је изгорела у време владавине цара Јустинијана 532. године саграђена је и отворена само пет година касније Света Софија.[13][14] Она је постала црква у којој се одвијало крунисање византијских царева.

После Пада Цариграда 1204. године, Света Софија, која је до тада била православна црква, претворена је у католичку цркву, и тако је и остала до 1261. године, односно године када је Византијско царство обновљено. После је опет претворена у православну цркву.

Након пада Цариграда 1453. године султан Мехмед Освајач наредио је да се црква претвори у џамију. Уклоњена су звона, олтар, 15 m велики сребрни иконостас а иконе су покривене малтером који је накнадно исцртан муралима у духу Ислама. Током трајања Отоманске империје црква је реконструисана и додата су четири минарета.

Касније је преко пута, по узору на цркву Свете Софије саграђена султан Ахметова или Плава џамија која представља бисер отоманске архитектуре.

Године 1935. Кемал Ататурк, 482 године након пада Константинопоља, доноси одлуку да се Аја Софија претвори у музеј.

Аја Софија данас представља један од најзначајнијих споменика светске културне баштине и налази се на листи Унеска.

Радови на рестаурацији цркве одвијају се систематски и укључују уклањање малтера и откривање златних мозаика из времена Византије.

Архитектура

SANTA SOFÍA DE CONSTANTINOPLA Maqueta Museo Tiflológico Detalle cúpula
Света Софија, макета(музеј Мадрид)
Hagia-Sophia-Laengsschnitt
Део оригиналне зграде Свете Софије

Црква Аја Софија(Света Софија, Црква Свете Мудрости) је право ремек-дело Византијске архитектуре. Аја Софију је подигао византијски император Јустинијан од 532. до 537. године. То је дело у то време двојице најпознатијих архитеката – Антемијуса и Исидоруса. Пре ње на том месту биле су две мање цркве, које су прогутали пожари.

Скоро квадратне основе, подељена је стубовима на три брода на којима су широке галерије. Простор под куполом који оставља утисак огромног „сунцобрана“ са радијалних 40 лукова и 40 прозора при дну кроз које пролази светлост и свод чини „ваздушастим и лакшим“. Главна тековина Византијске архитектуре је систем прелажења из квадратне основе на којој почива зграда у кружну основу на којој почива купола којом се зграда крунише. То се изводило на два начина:
  1. ређе помоћу "тромпи" - из квадратне основе прелази се у осмоугаону, па после у кружну (Црква Светог Луке у Дафни)
  2. чешће и савршеније помоћу "пандантифа" (сферни троуглови) који омогућавају прелаз из квадратне у кружну основу куполе (Света Софија и др.)

Стубови су јој од највреднијег мермера из Мраморног мора, Никеје, Јужне Африке. Четири огромна стуба носе Куполу пречника 32 метра на висини од 55 метара. Унутрашњост цркве је огромна, 70 Х 75 метара.

  • На изградњи Цркве Аја Софије је радило преко 10000 радника пет годна (532—537).

Галерија

Hagia Sophia Constantinople Angel

Један од зидних мозаика у Светој Софији

20131203 Istanbul 031

Један од зидних мозаика у Светој Софији

Hagia Szophia - Isztambul, 2014.10.23 (35)

Место крунисања византијских царева

Le 24feb a 11h23 - Ste Sophie (1280x1280)

Поглед на Куполу Храма Св. Софије

Hagia-Sophia-Laengsschnitt

Пресек Храма Св. Софије, реконструкција, 1908.

Istanbul.Hagia Sophia056

Западна галерија Цркве

Beautiful Gate Hagia Sophia March 2008panob

Врата на Храму Св. Софија, Византски Цариград

Upper gallery Hagia Sophia 2007 001

Византијски детаљ, изнад стубова

Santa Sofia - Interior - Detall pis superior

Стубови унутар Храма

Imperial Gate Hagia Sophia 2007

Царска капија, Храм

Hagia Sophia Imperial Gate mosaic 2

Мозаик

Hagia Sophia Archangel with face

Св. Софија, Архангел, са лицем

Hagia Sophia Southwestern entrance mosaics 2

Мозаик на југозападном делу, са монограмамо Μητηρ Θεου ("Божја Мајка")

Empress Zoe mosaic Hagia Sophia

Мозаик у Аја Софији,1020.

Jesus-Christ-from-Hagia-Sophia

Исус Христос, мозаик

Imperial Gate Hagia Sophia 2007a

Царска капијау Храму, резервисана за улаз Царева

Hagia Sophia Altar

Олтар, Аја Софија, Византски Цариград

Apse mosaic Hagia Sophia Virgin and Child

Мозаик- Богородица и дете

Види још

Рефренце

  1. ^ Müller-Wiener (1977), p. 112.
  2. ^ Magdalino, Paul, et al. "Istanbul: Buildings, Hagia Sophia" in Grove Art Online. Oxford Art Online. http://www.oxfordartonline.com. accessed 28 February 2010.
  3. ^ Fazio, Moffett & Wodehouse 2009
  4. ^ Simons, Marlise (22. 8. 1993). „Center of Ottoman Power”. New York Times. Приступљено 4. 6. 2009.
  5. 5,0 5,1 Kleiner & Mamiya 2008, стр. 329
  6. 6,0 6,1 Janin 1953, стр. 471
  7. ^ McKenzie & Graham 1998, стр. 149
  8. ^ Binns 2002, стр. 57
  9. ^ [1]." LiveScience.
  10. ^ "Hagia Sophia Archived 2009-01-05 at the Wayback Machine." ArchNet.
  11. ^ „Top 10: Turkey's most visited museums”. Hürriyet Daily News. 10. 11. 2014.
  12. ^ „Hagia Sophia still Istanbul's top tourist attraction”. hurriyet.
  13. ^ Müller-Wiener (1977), p. 84.
  14. ^ FONI, Alessandro E.; PAPAGIANNAKIS, George; Nadia MAGNENAT-THALMANN. „Virtual Hagia Sophia: Restitution, Visualization and Virtual Life Simulation” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) на датум 9. 7. 2007. Приступљено 3. 7. 2007.

Литература

  • Binns, John (2002). An Introduction to the Christian Orthodox Churches. Cambridge University Press. стр. 57. ISBN 978-0-521-66738-8.
  • McKenzie, Steven L.; Graham, Matt Patrick (1998). The Hebrew Bible Today: An Introduction to Critical Issues. Westminster John Knox Press. стр. 149. ISBN 978-0-664-25652-4.
  • Kleiner, Fred S.; Mamiya, Christin J. (2008). Gardner's Art Through the Ages: Volume I, Chapters 1–18 (12th изд.). Mason, OH: Wadsworth. стр. 329. ISBN 978-0-495-46740-3.
  • Fazio, Michael; Moffett, Marian; Wodehouse, Lawrence (2009). Buildings Across Time (3rd изд.). McGraw-Hill Higher Education. ISBN 978-0-07-305304-2.
  • Boyran, Ebru; Fleet, Kate (2010). A social History of Ottoman Istanbul. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-19955-1.
  • Brubaker, Leslie; Haldon, John (2011). Byzantium in the Iconoclast era (ca 680–850). Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-43093-7.
  • Hagia Sophia. [2]. Приступљено 23 Sept 2014.
  • Hoffman, Volker (1999). Die Hagia Sophia in Istanbul (на језику: German). Bern: Lang. ISBN 978-3-906762-81-4.
  • Janin, Raymond (1953). La Géographie Ecclésiastique de l'Empire Byzantin. 1. Part: Le Siège de Constantinople et le Patriarcat Oecuménique. 3rd Vol. : Les Églises et les Monastères. Paris: Institut Français d'Etudes Byzantines.
  • Mainstone, Rowland J. (1997). Hagia Sophia: Architecture, Structure, and Liturgy of Justinian's Great Church (reprint edition). W W Norton & Co Inc. ISBN 978-0-500-27945-8..
  • Mamboury, Ernest (1953). The Tourists' Istanbul. Istanbul: Çituri Biraderler Basımevi.
  • Müller-Wiener, Wolfgang (1977). Bildlexikon zur Topographie Istanbuls: Byzantion, Konstantinupolis, Istanbul bis zum Beginn d. 17 Jh (на језику: German). Tübingen: Wasmuth. ISBN 978-3-8030-1022-3.
  • Necipoĝlu, Gulru (2005). The Age of Sinan: Architectural Culture in the Ottoman Empire. London: Reaktion Books. ISBN 978-1-86189-244-7.
  • Ronchey, Silvia; Braccini, Tommaso (2010). Il romanzo di Costantinopoli. Guida letteraria alla Roma d'Oriente (на језику: Italian). Torino: Einaudi. ISBN 978-88-06-18921-1.
  • Runciman, Steven (2012). The Fall of Constantinople 1453. Cambridge University Press. ISBN 978-1-107-60469-8.
  • Savignac, David. „The Medieval Russian Account of the Fourth Crusade - A New Annotated Translation”.
  • Turner, J. (1996). Grove Dictionary of Art. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-517068-9.
  • Alchermes, Joseph D. (2005). „Art and Architecture in the Age of Justinian”. Ур.: Maas, Michael. The Cambridge Companion to the Age of Justinian. Cambridge: Cambridge U.P. стр. 343—375. ISBN 978-0-521-52071-3.
  • Balfour, John Patrick Douglas (1972). Hagia Sophia. W.W. Norton & Company. ISBN 978-0-88225-014-4.
  • Cimok, Fatih (2004). Hagia Sophia. Milet Publishing Ltd. ISBN 978-975-7199-61-8.
  • Doumato, Lamia (1980). The Byzantine church of Hagia Sophia: Selected references. Vance Bibliographies. ASIN B0006E2O2M.
  • Goriansky, Lev Vladimir (1933). Haghia Sophia: analysis of the architecture, art and spirit behind the shrine in Constantinople dedicated to Hagia Sophia. American School of Philosophy. ASIN B0008C47EA.
  • Harris, Jonathan (2007). Constantinople: Capital of Byzantium. Hambledon/Continuum. ISBN 978-1-84725-179-4.
  • Howland Swift, Emerson (1937). The bronze doors of the gate of the horologium at Hagia Sophia. University of Chicago. ASIN B000889GIG.
  • Kahler, Heinz (1967). Haghia Sophia. Praeger. ASIN B0008C47EA.
  • Kinross, Lord (1972). Hagia Sophia, Wonders of Man. Newsweek. ASIN B000K5QN9W.
  • Kleinbauer, W. Eugene; White, Anthony (2007). Hagia Sophia. London: Scala Publishers. ISBN 978-1-85759-308-2.
  • Kleinbauer, W. Eugene (2000). Saint Sophia at Constantinople: Singulariter in Mundo (Monograph (Frederic Lindley Morgan Chair of Architectural Design), No. 5.). William L. Bauhan. ISBN 978-0-87233-123-5.
  • Krautheimer, Richard (1984). Early Christian and Byzantine Architecture. New Haven, CT: Yale University Press. ISBN 978-0-300-05294-7.
  • Mainstone, R. J. (1997). Hagia Sophia: Architecture, Structure, and Liturgy of Justinian's Great Church. London: Thames & Hudson. ISBN 978-0-500-27945-8.
  • Mainstone, Rowland J. (1988). Hagia Sophia. Architecture, structure and liturgy of Justinian's great church. London: Thames & Hudson. ISBN 978-0-500-34098-1.
  • Mango, Cyril; Ertuğ, Ahmed (1997). Hagia Sophia. A vision for empires. Istanbul.
  • Mark, R.; Çakmaktitle, AS. (1992). Hagia Sophia from the Age of Justinian to the Present. Princeton Architectural. ISBN 978-1-878271-11-2.
  • Nelson, Robert S. (2004). Hagia Sophia, 1850–1950: Holy Wisdom Modern Monument. Chicago: University Of Chicago Press. ISBN 978-0-226-57171-3.
  • Özkul, T. A. (2007). Structural characteristics of Hagia Sophia: I-A finite element formulation for static analysis. Elsevier.
  • Scharf, Joachim:Der Kaiser in Proskynese. Bemerkungen zur Deutung des Kaisermosaiks im Narthex der Hagia Sophia von Konstantinopel. In: Festschrift Percy Ernst Schramm zu seinem siebzigsten Geburtstag von Schülern und Freunden zugeeignet, Wiesbaden 1964, S. 27–35.
  • Swainson, Harold (2005). The Church of Sancta Sophia Constantinople: A Study of Byzantine Building. Boston, MA: Adamant Media Corporation. ISBN 978-1-4021-8345-4.
  • Yucel, Erdem (2005). Hagia Sophia. Scala Publishers. ISBN 978-1-85759-250-4.
  • Weitzmann, Kurt, ed., Age of spirituality: late antique and early Christian art, third to seventh century, no. 592, Metropolitan Museum of Art. New York: 1979. ISBN 978-0-87099-179-0.
  • Bordewich, Fergus M., "A Monumental Struggle to Preserve Hagia Sophia", Smithsonian magazine, December 2008
  • Hagia Sophia, hagiasophia.com: Mosaics.
  • MacDonald, William Lloyd (1951). The uncovering of Byzantine mosaics in Hagia Sophia. Archaeological Institute of America. ASIN B0007GZTKS.
  • Mango, Cyril (1972). The mosaics of St. Sophia at Istanbul: The church fathers in the north Tympanum. Dumbarton Oaks Center for Byzantine Studies. ASIN B0007CAVA0.
  • Mango, Cyril (1968). The Apse mosaics of St. Sophia at Istanbul: Report on work carried out in 1964. Johnson Reprints. ASIN B0007G5RBY.
  • Mango, Cyril; Kahler, Heinz (1967). Hagia Sophia: With a Chapter on the Mosaics. Praeger. ASIN B0000CO5IL.
  • Teteriatnikov, Natalia B. (1998). Mosaics of Hagia Sophia, Istanbul: The Fossati Restoration and the Work of the Byzantine Institute. Dumbarton Oaks Research Library and Collection. ISBN 978-0-88402-264-0.
  • Riccardi, Lorenzo (2012). Alcune riflessioni sul mosaico del vestibolo sud-ovest della Santa Sofia di Costantinopoli, in Vie per Bisanzio. VIII Congresso Nazionale dell’Associazione Italiana di Studi Bizantini (Venezia 25–28 novembre 2009), a cura di Antonio Rigo, Andrea Babuin e Michele Trizio. Bari. стр. 357—371. ISBN 978-88-7470-229-9. Приступљено 30. 9. 2014.
  • Yücel, Erdem (1988). The mosaics of Hagia Sophia. Efe Turizm. ASIN B0007CBGYA.

Спољашње везе

Спољашња слика
360° panoramic view (virtual tour)
Јустинијанова династија

Јустинијанова династија је назив у данашњој историографији за низ владара који је владао Источноримским (Византијским) царством од 518. до 602. године. Јустинијанова династија није била династија, па чак ни породица у ужем смислу речи, а име је добила не по родоначелнику Јустину I већ по најпознатијем представнику цару Јустинијану I.

Афрички егзархат

Афрички егзархат или Картагински егзархат (латински: Exarchatus Africae) је била полуаутономна афричка провинција Византијског царства основана током владавине цара Маврикија (582-602). Постојао је у периоду од 585. до 698. године.

Варјашка гарда

Варјашка гарда (грч. Τάγμα των Βαράγγων, Βάραγγοι) био је назив под којим су били познати нордијски и англосаксонски најамници, који су служили у Византијској војсци од 10. до 14. вијека. Фраза се први пут користи у хроници Јована Скилица, Мадридска Скилица, из 1034. године. Варјази су у Византијско царство стигли преко Кијевске Русије. Године 988. цар Василије II од рускога кнеза Владимир I добио је одред од 6.000 људи за борбу са узурпатором Вардом Фоком и организовао их је у тагму. У наредна два вијека Варјази су учествовали у ратовима које је водило Царство и служили су као дворска стража. Мјесто на коме су били смјештени прво је био Велики дворац, а од почетка ере Комнина били су у комплексима Мангана и Влахерна. Варјашка гарда била је селективна јединица, чувена по вијерности господару, физичкој спремности, оружју, одјећи и дисциплини. Њиховим официрима додјељиване су дворске титуле — нпр. Харалд III имао је титулу спафарокандидата. На челу гарде обично се налазио Грк са титулом аколуфа.

Византијска архитектура

Византијска архитектура је настала на подручју које се налази на територији Источног римског царства (Византија) и везана је за Цариград и ако нема тачне демаркационе линије њеног одељивања од хришћанске уметности може се сматрати да је настала у почетку 5. века.

Византијска војска

Византијска војска прошла је неколико етапа у свом развоју:

Рани период (330—717) карактерише војска наслеђена од позног Римског царства: професионални легионари, елитне јединице тешке коњице и помоћне трупе савезничких вараварских народа (Хуна, Херула, Гота).

Средњи период (717—1204) одликовао се тематским системом, са територијалном одбраном састављеном од слободних сељака и ситних земљопоседника, док је царска гарда била састављена од страних најамника ( Скандинаваца, Енглеза, Руса).

Касни период (1204—1453) одликовала је војска састављена од феудалних одреда крупних земљопоседника (пронијара) и страних најамника (Турака, Италијана, Шпанаца).

Византијска уметност

Византијска уметност обухвата уметност која је настајала и развијала се на простору Источног римског царства (Византије) од 5. века до пада Цариграда под Османлије 1453. године и потпуног слома Византије. Њено деловање није било само ограничено на простор Византије, већ и на просторе држава које су биле под њеним директним утицајем (Српске области, Бугарска, Руске државе, Млетачка република, Напуљска краљевина).

Византијско право

Византијско право заснива се на римском праву и канонском праву Православне цркве. Дуго након пада Цариграда Грци су користили византијско обичајно право живећи у саставу Османског царства.

Еклога

Еклога (грчки: ἐκλογή - селекција) је назив за збирку закона византијског цара Лава III из 726. године.

Карависијанаци

Karabisianoi (Grčki: Καραβισιάνοι, Српски: морнари) била је прва стална морнарица Византијског царства, основана у другој половини 7. века као одговор на поморске нападе Арабљана. Организована слично војничким темама, ова флота била је под командом стратега, и била је задужена за одбрану читавог Царства. Превелика и неефикасна, у реформама 718-730. замењена је низом поморских тема.

Катепан

Катепан (грчки: κατεπάνω; врховни) је био чин византијских војних официра и службеника. Од латинизације ове речи настала је италијанска реч capitaneus и capitano од које потиче реч капетан која се проширила по другим језицима.

Константинопољ

Константинопољ (лат. Constantinopolis – Константинополис, грч. Κωνσταντινούπολι [Konstantinoúpoli] – Константиноиполи), или Цариград, је град смештен на полуострву између у Мраморног мора, Босфорског мореуза и залива Златни рог). Био је престоница три великих царстава – римског (330–395), византијског (395–1453) и османског (1453–1923). Након оснивања модерне републике Турске, која има престоницу у Анкари, а некадашњи Константинопољ, или Цариград, а данашњи Истанбул, остао је највећи град у данашњој Турској, који се простире на два континента, Европи и Азији. Град је и данас седиште Васељенске патријаршије, која је духовни центар Православне цркве.

Кубе

Кубе, купола је зидани простор изнад једног квадратног, четвороугаоног простора који је покривен калотом која има полулоптаст облик.

Прелаз из квадрата у круг се постиче у четири угла пандантифима који су изум у византијској архитектури. Највеће куполе у историји архитектуре старог века су имали Пантеон, базилика Светог Петра у Риму и Аја Софија у Цариграду.

Никеја

Никеја (грч. Νίκαια [Níkaia]) или Изник (тур. İznik), је стари град на западу Турске — Мале Азије (Анадолија), који је превасходно познат као место одржавања два историјска васељенска сабора (Никејски сабор и Други Никејски Сабор) ране хришћанске цркве. Град се налази на источној обали језера Аскалион (Изник), на надморској висини од 90m, а данас има око 15.000 становника. Град је имао бурну историјску прошлост, а једно време је био престоница тзв. Никејског царства, државе формиране на византијским традицијама после крсташког освајања Цариграда 1204. године. Током османске владавине (1331—1918) град је постао средиште производње чувене плаве Изник керамике. Највеће туристичке атракције у граду су старе градске зидине које су проваљене на многим местима, мада добар део старе градње још увек стоји, захваљујући бројним туристима и њиховом интересу за град и црква Божанске Мудрости (Аја Софија) у којој су се највероватније одржали васељенски сабори.

Стратег

Стратег (грчки: στρατηγός, pl. στρατηγοί; војсковођа) био је гувернер у античкој Грчкој. У хеленистичкој ери и Византијском царству термин се користио и за војне гувернере.

Теодор I Цариградски

Свети Теодор је патријарх Цариградски и хришћански светитељ. Рођен је у Цариграду где је и стекао образовање. Био је презвитер цркве Свете Софије (данас Аја Софија). Након тога је постао сингел (члан патријаршијског савета), а након тога и скевофилакс. Након смрти дотадашњег Цариградског патријарха Константина I Цариградског (675—677) на захтев византијског цара Константина IV и архијерејског сабора Теодор је изабран за новог патријарха 677. године. Патријар хе био до краја 679. године када је смењен, а на његово место постављен Георгије I Цариградски. Након смрти свог наследника Георгија, почетком 686. године Теодор је поново постављен за Цариградског патријарха. По други пут је био патријарх до децембра 687. године када је и преминуо.Српска православна црква слави га као светитеља 27. децембра по црквеном, а 9. јануара по грегоријанском календару.

Теодосијева династија

Теодосијева династија била је римска царска династија. Основао ју је цар Теодосије I Велики 379. године. Династија је владала Западним римским царством до 455. године, а Источним до 457. године.

Цариградски универзитет

Царски универзитет у Цариграду, познат и као Пандидактерион (грчки: Πανδιδακτήριον) је био универзитет византијске престонице који је постојао у периоду од 425. до 1453. године. Основао га је византијски цар Теодосије II, а по турском освајању Цариграда је претворен у Универзитет у Истамбулу.

Црква светих Срђа и Ваха

Црква светих Срђа и Ваха (грч. Ἐκκλησία τῶν Ἁγίων Σεργίου καὶ Βάκχου ἐν τοῖς Ὁρμίσδου) односно Мала Аја Софија (тур. Küçuk Ayasofya Camii) некадашња је византијска црква (од почетка XVI века се користи као џамија) која представља један од најзначајнијих примерака рановизантијске архитектуре у Цариграду. Подигли су је Јустинијан I (527—565) и Теодора, највероватније између 530. и 533. године, за потребе Монофизита који су живели у Хормидасовом дворцу захваљујући царичиној наклоности коју су уживали. Црква има правоугаону основу са касније (такође у VI веку) додатим нартексом и високом осмостраном куполом која има 8 прозора и 16 ребара. У њеној унутрашњости се издвајају носећи стубови са украсном пластиком, као и галерија односно други спрат. Цркву је обновио Василије I (867—886), највероватније након земљотреса 869. године, а током отоманског периода дозидани су јој минарет и отворени трем. Када је подигнута, делила је нартекс и зид, највероватније северни, са дворском црквом светих апостола Петра и Павла, коју је такође подигао Јустинијан I. Она је по изгледу вероватно подсећала на цркву у Студијском манастиру, а нестала је врло брзо након VI века. Црква Срђа и Ваха је, са друге стране, постала манастирско средиште, а о њеном значају говори и спис „О церемонијама“, византијског цара Константина Порфирогенита (913—959), настао средином X века, у коме се помиње да је црква била повезана са Великим двором посебним ходником, којиме су цар и његова пратња стизали директно на њену галерију. Црква је била смештена у близини морског бедема на Мраморном мору, недалеко од хиподромског Сфендона.

Након слома великог словенског устанка, поразом код Пауна крајем 1072. године, његов вођа Константин Бодин (1081—1101) је као заробљеник послан најпре у Цариград, а потом у Антиохију. Током боравка у византијској престоници, био је затворен у цркви светих Срђа и Ваха.

Почетком XXI века, изведени су радови на обнови саме грађевине који су окончани крајем 2006. године. Током њих откривени су остаци оригиналног мермерног пода, као и делови конструкције, који су заштићени провидним плочама и данас су доступни јавности. Током радова на њеној санацији, уређен је и простор непосредно око ње, који је претворен у омањи парк. Сама грађевина се данас користи као џамија, али је отворена за посетиоце у доба када је муслимански верници не користе за молитве. Налази се на крају истоимене улице, а непосредно уз њу пролази железничка пруга.

Четврти крсташки рат

Четврти крсташки рат трајао је од 1202. до 1204. године и покренут је да би се освојио Египат. Крсташи су због недостатка новца пристали да прво за Млетачку републику заузму Задар, да би касније прво за Алексија Анђела, а потом за себе освојили Цариград и срушили Византију. На темељима овог похода настале су нове државе, а Млетачка република је постала највећа поморска сила у источном Средоземљу.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.