Аја Ирина

Аја Ирина (грч. Ἁγία ΕἰρήνηСвети Мир) је православна цркава смјештена у спољашњем дијелу дворишта палате Топкапи у Истанбулу у Турској. Отворена је као музеј сваки дан, осим уторком.

Аја Ирина
Hagia Eirene
Црква Аја Ирина
Аја Ирина на мапи Турске
Аја Ирина
Аја Ирина
Локација на мапи Турске
Основне информације
ЛокацијаИстанбул, Турска
Координате41°00′35″ СГШ; 28°58′52″ ИГД / 41.009722° СГШ; 28.981111° ИГДКоординате: 41°00′35″ СГШ; 28°58′52″ ИГД / 41.009722° СГШ; 28.981111° ИГД
Религијаправославље
Архитектонски опис
Тип архитектурецрква
Стил архитектуревизантијски
Почетак изградње532.
Материјалицигла, камен

Прошлост

Оснивање цркве Свете Ирине приписује се Констатину Великом који ју је подигао уместо мање црквице која се до тад ту налазила. Њена судбина је од самог настанка била уско повезана са суседном црквом Свете Софије. Она је 381. године била седиште другог васељенског сабора. Патријарх Нектарије је 397. године преместио своје седиште привремено у цркву Свете Ирине због пожара у ком је страдао кров црква Свете Софије. Након што је црква Свете Софије изгорела у нередима септембра 404. године седиште патријаршије је поново премештено у цркву Свете Ирине у којој је остало до 415. године када је црква Свете Софије обновљена.

Током велике Ника побуне у пожару страда цела црква Свете Ирине коју поново подиже Јустинијан I. Величина нове цркве Свете Ирине била је таква да је, према речима Прокопија из Цезареје, засењивала све друге цркве у Цариграду. У њој је патријарх држао литургије, осим приликом великих свечаности када су оне одржаване у цркви Свете Софије. Због овога су ондашњи хроничари и историчари цркву Свете Ирине називали патријаршија.

Нови пожар је захвата 564. године уништивши атријум и нартекс, који су одмах поново подигнути.

Земљотрес који је погодио Цариград 738. године тешко оштећује цркву, која убрзо бива обновљена. Приликом владавине двојице патријарха, Игњатије је 867. године у цркви Свете Ирине сазвао сабор против свог противника Фотија.

Након пада Цариграда црква Свете Ирина није претворена у џамију као остале цркве, због близине цркве Свете Софије и касније Плаве џамије. Уместо тога, она је коришћена као складиште муниције јер се у њеној близини налазила Топкапи палата односно касарна јањичара који су чували палату.

Она је 1846. године претворена у Музеј старина, да би већ 1874. године била претворена у војни музеј.

У њеној непосредној близини започета су 1946. године, након уклањања оружја, археолошка ископавања која су открила темеље прехришћанског објекта на месту цркве Свете Ирине.

Црква Свете Ирине данас

Садашњи изглед црква је добила за време Јустинијана I о чему сведоче и монограми Јустинијана и Теодоре на врховима стубова. Мали делови мозаика још су понегде видљиви. У олтарском делу очувала се фреска два свеца којима су лица уништена. На своду апсиде очуван је крст на тростепеној основи из доба иконоборства, попут оних који се још увек назиру у цркви Свете Софије.

Галерија

Hagia Eirene Constantinople July 2007 001

Црква , данас

Hagia Eirene Constantinople 2007 002

Унутрашњост, поглед на Куполу

Gurlitt H. Eirene interior

Унутрашњост, 1912.

Millingen H. Eirene section

Попречни план Цркве Аја Ирина

Hagia Eirene inside

Унутрашњост

Hagia Eirene Constantinople 2007 007

Купола, унутрашњост

AyaIrini nave arcada 1048

Поглед на галерију

View of Hagia Eirene from the Galata Tower

Поглед на Цркву Аја Ирина

Hagia Eirini Grundriß

План церкве, 1914.Византски Цариград

Gurlitt Haghia Eirene SE

Поглед на цркву са југоистока из 1912. године

Constantinople Hagia Eirene

Тлоцрт цркве Свете Ирине

Види још

Афрички егзархат

Афрички егзархат или Картагински егзархат (латински: Exarchatus Africae) је била полуаутономна афричка провинција Византијског царства основана током владавине цара Маврикија (582-602). Постојао је у периоду од 585. до 698. године.

Валентијанова династија

Валентијанова династија укључује четири владара Западног римског царства у периоду 364. до 392. године и Источног римског царства у периоду од 364. до 378. године.

Владари Западног Царства:

Валентинијан I (364–375)

његови синови Грацијан (375–383) и Валентинијан II (375–392)

Владари Источног Царства:

Валентинијанов брат Валенс (364–378)

Муж Валентијанове кћери Теодосије IДинастијаје повезана са Теодосијевом династијом браком Теодосија I и Гале, Валентнијановое кћери., чији је син Валентинијан III цар Западног римског царства (425-455), посљедњи владар којиј је потекао из ове династије. Његови потомци су и даље били део римског племства у Цариграду, све до краја 6. века.

Варјашка гарда

Варјашка гарда (грч. Τάγμα των Βαράγγων, Βάραγγοι) био је назив под којим су били познати нордијски и англосаксонски најамници, који су служили у Византијској војсци од 10. до 14. вијека. Фраза се први пут користи у хроници Јована Скилица, Мадридска Скилица, из 1034. године. Варјази су у Византијско царство стигли преко Кијевске Русије. Године 988. цар Василије II од рускога кнеза Владимир I добио је одред од 6.000 људи за борбу са узурпатором Вардом Фоком и организовао их је у тагму. У наредна два вијека Варјази су учествовали у ратовима које је водило Царство и служили су као дворска стража. Мјесто на коме су били смјештени прво је био Велики дворац, а од почетка ере Комнина били су у комплексима Мангана и Влахерна. Варјашка гарда била је селективна јединица, чувена по вијерности господару, физичкој спремности, оружју, одјећи и дисциплини. Њиховим официрима додјељиване су дворске титуле — нпр. Харалд III имао је титулу спафарокандидата. На челу гарде обично се налазио Грк са титулом аколуфа.

Византијска војска

Византијска војска прошла је неколико етапа у свом развоју:

Рани период (330—717) карактерише војска наслеђена од позног Римског царства: професионални легионари, елитне јединице тешке коњице и помоћне трупе савезничких вараварских народа (Хуна, Херула, Гота).

Средњи период (717—1204) одликовао се тематским системом, са територијалном одбраном састављеном од слободних сељака и ситних земљопоседника, док је царска гарда била састављена од страних најамника ( Скандинаваца, Енглеза, Руса).

Касни период (1204—1453) одликовала је војска састављена од феудалних одреда крупних земљопоседника (пронијара) и страних најамника (Турака, Италијана, Шпанаца).

Византијско право

Византијско право заснива се на римском праву и канонском праву Православне цркве. Дуго након пада Цариграда Грци су користили византијско обичајно право живећи у саставу Османског царства.

Династија Комнина

Комнини су били владарска династија из редова војног племства која је управљала Византијом у два наврата:

1057-1059.

1081-1185.Почетку њихове владавине претходили су вишедеценијски грађански ратови и кобна 1071. година. Владари Комнина нису зауставили феудализам, него су управо тиме ојачали војне снаге. Феудални поседи су се називали проније. Пронија су посед који ратник (витез), добије као награду због вршења војне службе. Када ратник није у стању да настави да ратује (када остари), пронија му се одузима. Проније су обезбедиле владару сталан број војника. Наследила их је династија Анђела.

После пропасти династије, грузијска принцеза Русудан, сестра царице Тамаре, одвела је синове Алексија и Давида са собом на исток. Након пада Цариграда 1204., Алексије и Давид су заузели црноморску обалу Мале Азије уз грузијску помоћ и основали Трапезунтско царство.

Дијецезе Римског царства

Римске дијецезе (грч. διοίκησις; лат. diacesis) су биле управне јединице позног Римског царства. У административној хијерархији, дијецеза је била испод нивоа преторијанске префектуре, а изнад нивоа провинције, тако да се свака префектура делила на дијецезе, а ове су се даље делиле на посебне провинције. На челу дијецезе се налазио викар (лат. vicarius), који се у источним областима царства називао и егзарх (грч. ἔξαρχος). По титули управитеља, дијецезе су понекад називане и викаријатима, односно егзархатима.

Друнгариј флоте

Друнгарије царске флоте (Грчки: δρουγγάριος τοῦ πλοΐμου, droungarios tou ploïmou; после 11. века δρουγγάριος τοῦ στόλου, droungarios tou stolou) био је од 8. до 11. века заповедник Царске Флоте, елитне јединице византијске морнарице, стациониране у Цариграду, док су Флотама провинција (поморских тема) командовали стратези. Реформама Алексија I Комнина (1082-1118), цела флота је смештена у Цариград и стављена под команду Мега дукса (Грчки: μεγας δουξ, megas doux).

Еклога

Еклога (грчки: ἐκλογή - селекција) је назив за збирку закона византијског цара Лава III из 726. године.

Карависијанаци

Karabisianoi (Grčki: Καραβισιάνοι, Српски: морнари) била је прва стална морнарица Византијског царства, основана у другој половини 7. века као одговор на поморске нападе Арабљана. Организована слично војничким темама, ова флота била је под командом стратега, и била је задужена за одбрану читавог Царства. Превелика и неефикасна, у реформама 718-730. замењена је низом поморских тема.

Катепан

Катепан (грчки: κατεπάνω; врховни) је био чин византијских војних официра и службеника. Од латинизације ове речи настала је италијанска реч capitaneus и capitano од које потиче реч капетан која се проширила по другим језицима.

Клеисоура (Византијски округ)

У Византијском царству,Клеисоура (грчки: κλεισούρα, "гранично, утврђење") је традиционални израз који се користио за утврђене планинске превоје и војне области које су га штитиле.. До краја 7. века овај назив се примењивао за шира погранична подручја, разликујући се од већих подричја као што су теме, већином су се налазиле дуж источне границе царства са Калифатом дуж линије Тартус-Антитаур планине(на западу је само Стримон у своким раним данима називан клеисоура). Клеисоура или клеисоурархија је била аутономна команда, којом су управљали клеисоури (грчки: κλεισουράρχης). У своје врме, већина клеисоура је подигнуто широм територија многих тема, а овај термин се употребљавао све до 10. века(у касно византијском периоду дорунгос, је имао исто значење) . Његов исламски синоним у Киликији и Месопотамији био је Авашим.

Палеолози

Палеолози су последња владарска династија која је владала Византијом. Своју владавину су започели ослобађањем Цариграда 1261. године, а окончали су је падом Цариграда 1453. године када у одбрани града гине последњи византијски цар Константин Драгаш. Споредна линија која је управљала Монфератом одржала се до почетка XX века.

Списак византијских царева

Ово је списак царева Источног римског царства које се у модерној историографији назива Византијско царство или једноставно Византија. Ова листа не укључује бројне савладаре који никада нису постали самостални владари или пак нису стекли положај старијих владара унутар царског колегијума.

Сви цареви пре Ираклија (610—641) званично су носили титулу августа, мада су и друге титуле попут титуле господара (лат. dominus) повремено коришћене. У званичним документима царевом имену је претходио назив император цезар Флавије (лат. Imperator Caesar Flavius), a након имена ишла би и титула августа (лат. Augustus). Од Ираклија званична титула постаје василевс (грч. Βασιλεύς), што је у античка времена била генерална ознака за владара или краља (нпр. краља Персијанаца). Василевс је тако постао термин који је означавао римског (византијског) цара, док су владари других народа тј „краљеви“ означавани титулом регас (грч. Ρήγας од латинског rex) или једноставно архонт (грч. Άρχων) тј „владар“ (нпр. српски владари преднемањићког периода). Византијски цареви су неретко својој владарској титули додавали и друге почасне називе који је требало да подвуку њихову јединствену улогу првих међу земаљским владарима и јединим царевима хришћанског света. Такве су титуле самодржац тј аутократор (Αυτοκράτωρ) или владар васељене тј космократор (грч. Κοσμοκράτωρ). Византија је модеран термин који је ушао у употребу током 16. века. Сами Византијци су се сматрали Римљанима (тј Ромејима) а њихов владар је од 812, када је Михаило I Рангабе признао царску титулу франачком цару Карлу Великом, под обавезно носио титулу римског цара (василевса Ромеја) како би се подвукао легитимитет византијског цара. Међутим, током 15. века цареви су се понекад називали и „хеленским царевима“.

Стратег

Стратег (грчки: στρατηγός, pl. στρατηγοί; војсковођа) био је гувернер у античкој Грчкој. У хеленистичкој ери и Византијском царству термин се користио и за војне гувернере.

Теодосијев законик

Теодосијев законик (лат. Codex Theodosianus) објавио је 438. године источноримски цар Теодосије II.

Теодосијева династија

Теодосијева династија била је римска царска династија. Основао ју је цар Теодосије I Велики 379. године. Династија је владала Западним римским царством до 455. године, а Источним до 457. године.

Цариградски универзитет

Царски универзитет у Цариграду, познат и као Пандидактерион (грчки: Πανδιδακτήριον) је био универзитет византијске престонице који је постојао у периоду од 425. до 1453. године. Основао га је византијски цар Теодосије II, а по турском освајању Цариграда је претворен у Универзитет у Истамбулу.

Четврти крсташки рат

Четврти крсташки рат трајао је од 1202. до 1204. године и покренут је да би се освојио Египат. Крсташи су због недостатка новца пристали да прво за Млетачку републику заузму Задар, да би касније прво за Алексија Анђела, а потом за себе освојили Цариград и срушили Византију. На темељима овог похода настале су нове државе, а Млетачка република је постала највећа поморска сила у источном Средоземљу.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.