Аурелијан

Луције Домиције Аурелијан (лат. Lucius Domitius Aurelianus; рођен септембра 214. године на малом сеоском имању у околини Сирмијума, у Доњој Панонији, на тлу данашње Србије, умро 275. године код Константинопоља био је римски цар између 270. и 275. године

Аурелијан
Radiate of Aurelian (YORYM 2001 9658) obverse
Аурелијан приказан на обверсу новца, 270. година
Пуно имеЛуције Домиције Аурелијан (по рођењу)
Луције Домиције Аурелијан Август
(као цар)
Датум рођења9. септембар 214.
Место рођењаСирмијум
(данашња Сремска Митровица, Србија)
Римско царство
Датум смртисептембар/октобар 275 (61 год.)
Место смртиЧорлу, Тракија
(данашња Турска)
Римско царство
ДинастијаИлирски цареви
СупружникУлпија Северина
Римски цар
Периодсептембар 270септембар/октобар 275.
ПретходникКвинтил
НаследникТацит (цар)

Успон

Отац му је био сељак закупац имања угледног велепоседника, а мајка свештеница Соколовог култа. Аурелијан је почео да гради успешну каријеру у војсци.

Аурелијанов успон почиње након његовог војничког успеха током битке код Ниша 268. године. Ту је Аурелијан предводио римску тешку коњицу која је највише допринела овој великој победи против Гота.

Године 268. Аурелијан је учествовао у сузбијању устанка против цара Галијена у Тоскани. Но, чим је овај устанак угушио, Аурелијан је сам подигао буну против Галијена. Када је цар Клаудије II преузео власт, Аурелијан је добио важну војну команду.

Када је Клаудије II подлегао болести, престо је преузео његов млађи брат Квинтил. Аурелијан је тада сакупио своје трупе и са Дунава кренуо према Риму. Квинтил је схватио да против Аурелијана нема шансе на победу и извршио је самоубиство.

Владавина

Рат против Германа

Одмах пошто је преузео власт, Аурелијан је био принуђен да настави ратове које је започео Клаудије II. Рат против Гота је настављен, али је тај рат релативно брзо обустављен. Много већу опасност за Царство представљала су племена Вандала и Маркомана која су прелазила Дунав и стизала чак до Италије. Неколико таквих напада је Аурелијан зауставио и непријатеље поразио. Но, Германи су прешли Алпе и опустошили Италију. Аурелијан се надао да ће успети да се обрачуна са нападачима, али у томе није имао успеха.

Овај пораз изазвао је устанак у Риму против Аурелијанове владавине. На челу устанка налазио се Фелицисимус, а римски сенат му је пружио подршку. Аурелијан се окренуо војном решењу и на крају је био поражен: око 7000 људи на обе стране је погинуло у сукобима.

Но, за то време рат против Германа је кренуо повољно за Аурелијана: варвари су се поделили у мање групе, а Римљани су их онда методично уништавали.

Да би спречио будуће варварске нападе на Рим, Аурелијан је решио да опаса град једним заштитним зидом. 271. године почели су радови на овом заштитном зиду.

Поновно успостављање јединства у Царству

Аурелијан је од краја 271. године био ангажован у борби против претендената као што су били Септимије, Урбан и други. Велику опасност је представљала једна жена, Зенобија, која је велики део источних области Царства контролисала. Пре него што се окренуо рату против Зенобије, Аурелијан је решио да се посвети приликама на Дунаву: у пролеће 272. године победио је Готе, убивши притом њиховог владара, а затим се одлучио да евакуише прекодунавску провинцију Дакију, коју Царство више није могло бранити. Да би се избегао непријатан утисак пораза после евакуације Дакије, на неким деловима дотадашње Горње Мезије и Доње Мезије су створене провинције Приобална Дакија и Аурелијанова Дакија.

Средивши тако прилике на Балкану, цар се окренуо Истоку. Зенобија је проширила своју власт од Египта до Мале Азије. Али, поход против Зенобије, релативно је лако завршен за Аурелијана: Египат се предао без борбе, а у Малој Азији, упркос отпору, успостављена је римска власт. Затим је Аурелијан опсео Палмиру, Зенобијину престоницу. Зенобија је покушала да побегне Парћанима, али су је Римљани ухватили. Након пропасти Зенобијиног устанка, дошло је до устанака у новоосвојеним областима: Аурелијан се са устанцима немилосрдно обрачунавао. Палмира је била тотално уништена.

Аурелијан се онда окренуо Галском царству. Током једне битке дошло је до бизарне ситуације. Галски противцар Тетрик I је током битке прешао на Аурелијанову страну, и нешто касније, за награду, добио једну високу римску магистратуру. Тако је Галско царство у јесен 274. године престало да постоји, готово без борбе. Велике победе које је Аурелијан извојевао, наговестиле су крај велике кризе III века која је од краја династије Севера потресала Римско царство.

Привреда и религиозна политика

Тако је Аурелијан успео да уједни Римско царство које је под Квинтилом било на ивици пропасти или разједињења. Стога, Аурелијан је имао могућности да се окрене унутрашњим проблемима, који су у овој епоси кризе III века угрожавали Царство.

Увео је посебну врсту новца, познатом под именом Аурелијан. То је био златни новац, захваљујући коме су становници Царства поново стекли поверење у ову монету, раније на рђавом гласу због фалсификовања. Аурелијан је устао и против раширене корупције.

И у питањима религије, Аурелијан је био пагански реформатор: био је на страни митраизма, једног култа који је стигао са Истока и који се брзо раширио нарочито међу војницима. Стари римски богови изгубили су свој значај у великој мери.

Antoninianus-Aurelianus-Palmyra-s3262
Аурелијан, персонификација бога Сола, побеђује Зенобију и прославља ORIENS AVG, „царево излазеће сунце“.

децембра 274. године прослављали су Римљани по први пут рођендан једног соларног божанства, што је представљало увод у касније успостављену прославу рођендана Исуса Христа, Божић. Сам Аурелијан је био, по паганским схватањима, представник тог соларног божанства на земљи.

Смрт

Аурелијан је изненада умро у часу када је планирао да поново освоји Месопотомију.

Спољашње везе

Претходник:
Квинтил
списак римских царева
Наследник:
Тацит
9. септембар

9. септембар (9.9.) је 252. дан у години по грегоријанском календару (253. у преступној години). До краја године има још 113 дана.

Алемани

Алемани или Аламани су били германско племе, тачније савез групе германских племена. Налазили су се у базену реке Мајне. По први пут спомињу у опису борби са римским царем Каракалом 213. године.

Бахрам I

Бахрам I је био цар Персијског царства (273—276) Сасанидске династије. Био је син краља Шапура I који му је поверио управу области Гелан. Након смрти свога брата Хормизда 273. преузима царски престо. Помогао је реформу зороастризма коју је предводио свештеник Катир, док је припаднике других религија (хришћане, будисте, манихејце) прогонио.Годину дана након његовог ступања на царски престо, Римљани су повели рат са Персијанцима. Разлог за то је био подршка Персијанаца краљици палмирској царици Зенобији. Неколико година раније, прогласивши она је прогласила себе владарем Палмире, а потом и њеног сина Вабалата, и ушла савез са Ираном. Римљани, су након стабилизације унутрашњих прилика током владавине цара Аурелијана, покушали да се измире са Зенобијом. Пошто им није пошло за руком, цар Аурелијан је лично повео трупе на Исток и након тешких битака, успео је да порази персијске снаге, које су пошле у одбарну опкољене Палмири и узму град. Зенобија је покушала да стигне до Ирана на камилама, али је римска коњица пресрела. Аурелијан је кренуо у Иран, помажући побуњеницима. Међутим, на самом почетку кампање, убијен је заједно са његовом пратњом (275.), а његове легије су се вратиле.Према једној верзији, током владавине Бахрама био је убијен пророк Манихеј, оснивач манихејства. Бахрам је прекинуо политику толеранције коју су водили његови претходници, отац Шапур и брат Ормизд су стали је страну великог свештеника Карториног фанатичног зороастризма. Манихеј је схватио да је став власти промењен и одлучио је да напусти границе његовог царства. Кренуо је у земљу Кушана, али му је тамо забрањено да напусти границе Ирана, на захтев Бахрама. У јануара 276. године Манихеј је позван на суд. Оптужио га да је угрозио темеље државе својим учењем и затражио да пророк потврди своју веру неким чудом. Манихеј је то одбио. Тада га је Бахрам оптужио за лаж, и наредио да буде затворен и мучен. Убрзо је Манихеј умро од исцрпљености у затвору Гунде-Схапур. Црквени историчар Сократ Схоластик преноси нешто другачију легенду о његовој смрти. У тој верзији Манихеј није успео да излечи краљевског сина који је умро њему у рукама. Цар је наредио да му отргне кожу, напуни га сламом и ставио на градске капије. Бахрам I је умро 276. године.

Битка код Име

Битка код Име вођена је 272. године између римских снага под царем Аурелијаном са једне и палмирских снага под краљицом Зенобијом и генералом Забдом са друге стране. Представљала је део похода којим је Аурелијан настојао покорити источне провинције, које су се под Зенобијом, користећи метеж везан уз кризу 3. века, биле одметнуле од Царства.

Битка код Ниша (268)

Битка код Ниша или Битка код Наисуса се одиграла у септембру 268. године између готске војске и Римљана које су предводили тадашњи цар Галијен и будући цареви Клаудије II и Аурелијан. Овај догађај има важну улогу у историји кризе током трећег века.

Резултат је била велика римска победа која је, у комбинацији са ефикасним гоњењем окупатора након битке и са енергичним напорима императора Аурелијана, у великој мери отклонила претњу германских племена на Балкану у следећим декадама.

Битка код Павије (271)

Битка код Павије вођена је 271. године између римских снага под царем Аурелијаном са једне и Јутунга са друге стране.

Галијен

Публије Лициније Егнације Галијен (рођен 218. године, умро 268.) владао је Римским царством као савладар свог оца Валеријана од 253. до 260. године, а онда, после његове смрти, као самостални владар до 268. године. Био је на челу Царства када је оно било у дубокој кризи: упркос неким успесима, Галијен није успео да је савлада.

Галоримско царство

Галоримско царство или просто Галско царство (лат. Imperium Galliarum) је модеран назив за северозападни део Римског царства (Галија, Британија и Хиспанија) који је од 260. до 273. године уживао независност од централне власти.

Настанак Галоримског царства био је један од последица кризе 3. века. Када су Персијанци заробили цара Валеријана после битке код Едесе 260. године, његов син Галијен је остао да се бори против узурпатора у подунавским провинцијама. Намесник германских провинција Постум је искористио ту прилику да се прогласи за цара уз подршку легија на Рајни. Након тога установио је царску резиденцију у Келну заједно са паралелним сенатом, двојицом годишње бираних конзула и сопственом преторијанском гардом.

Постум је убијен 269. од стране ривала Лелијана и након тога је за првобитно Галоримско царство почео период слабљења. Исте године Хиспанија је прихватила власт легитимног цара Клаудија II Готског. Најзад, Аурелијан је 273. однео победу над галоримском војском у бици код Шалона на Марни пре које је цар Тетрик I пребегао на непријатељску страну.

Галоримско царство није представљало посебан државни ентитет, већ покушај локалне аристократије и административних и војних структура да организује одбрану од варварских напада и решавање других проблема без помоћи централних власти.

Горња Мезија

Горња Мезија (лат. Moesia Superior) је римска провинција настала у доба Домицијана (вероватно 85. или 86. године) поделом раније успостављене провинције Мезије. Граница између Горње и Доње Мезије ишла је реком Чибрицом (на територији данашње Бугарске). Границе Горње Мезије обухватале су, грубо говорећи територију данашње Србије без Војводине и без већег дела Косова и Метохије, један мањи део северозападне Бугарске, као и северну Македонију. Западна граница Мезије вероватно није ишла Дрином, него нешто источније (Чачак је тако био у провинцији Далмацији). Након Трајанових Дачких ратова Мезија се проширила на север да би заузела територију између Дунава и доње Тисе, до реке Марош.

Горња Мезија је увек била војна, гранична провинција римског царства. Највећи римски војни логори су били у Београду (римски Сингидунум), недалеко од Пожаревца (римски Виминацијум): ту су биле стациониране две легије, кључне за одбрану дунавског лимеса.

И други градови у Горњој Мезији имали су војне логоре: Рацијарија (у данашњој Бугарској), на пример. Од градова од већег значаја у Горњој Мезији треба споменути Скупи (недалеко од данашњег Скопља), Ремесијана (данас Бела Паланка), Улпијана (данас Липљан), Акве (данас Прахово), Наисус (данас Ниш).

У време цара Хадријана ови већи градови у Горњој Мезији добили су статус муниципијума, а у то време латински језик и римска култура се проширила и у ову провинцију.

Током велике унутрашње кризе у III веку, провинција Мезија је јако страдала. Када је цар Аурелијан 270. године евакуисао прекодунавску Дакију, источни део Горње Мезије је издвојен из састава ове провинције и на том подручју је створена нова провинција, названа "Дакија Аурелијана" (лат. Dacia Aureliana), која је касније подељена на две нове провинције — Приобалну Дакију и Унутрашњу Дакију.

У време римског цара Диоклецијана (284—305) провинција Горња Мезија је раздељена на провинцију Прву Мезију (лат. Moesia Prima) на северу и провинцију Дарданију (лат. Dardania) на југу.Једна од најзначајнијих римских грађевина на овим просторима био је Трајанов мост.

Готи

Готи (гот. 𐌲𐌿𐍄𐌰𐌽𐍃) су били источногерманско племе пореклом из Скандинавије (Готланд, тј. Јеталанд), које је у 3. и 4. веку упало у Римско царство и касније прихватило аријанство. У 5. и 6. веку су се поделили на Визиготе и Остроготе и успоставили две јаке и моћне државе на територији Римског царства — Визиготи на Иберијском, а Остроготи на Апенинском полуострву.

Дакија

Дакија (лат. Dacia) је античка историјска област, која се простирала северно од доњег тока реке Дунава, у ширем захвату карпатских планина. Име је добила по Дачанима, који су на том простору током првог века нове ере створили моћну државу, која је била главни супарник Римског царства. Током дачких ратова, римске легије су уништиле дачку државу и запоселе највећи део Дакије. Римски цар Трајан (98-117) је на освојеном подручју створио римску провинцију Дакију (лат. Dacia Felix), која је касније више пута дељена на неколико управних области.

Римска провинција Дакија је током 2. и 3. века била изложена честим нападима варварских народа, тако да је морала бити напуштена у време цара Аурелијана (270-275). Том приликом је извршена евакуација не само војске, већ и знатног дела становништва. Пресељеници су настањени у областима јужно од реке Дунава, првенствено у дотадашњем источном делу римске провинције Горње Мезије. У исто време, извршено је и преуређење провинсцијске управе, тако да је на поменутим просторима створена нова провинција Дакија Аурелијана (лат. Dacia Aureliana). Оснивањем ове провинције под таквим именом, појам Дакије се пренео и на области јужно од реке Дунава.

Каснијом реорганизацијом државне управе створене су две посебне покрајине Прибрежна Дакија (лат. Dacia Ripensis) и Средоземна Дакија (лат. Dacia Mediterranea). Накнадно је установљена и шира управна област, која је названа Дијецеза Дакија (лат. Dioecesis Daciarum). Све ове области, како у старој Дакији северно од Дунава, тако и у новој Дакији, јужно од поменуте реке, преплавила су током 6. века словенска племена.

Зенобија

Јулија Аурелија Зенобија (лат. Iulia Aurelia Zenobia, 240– цца. 274) била је сиријска краљица Палмирског царства позната по знаменитом устанку против Римског царства.

Била је друга супруга Одената, оснивача државе, а краљицом је постала након Оденатове смрти 267. године. До 269, Зенобија је проширила своју територију, освојила Египат, протјерала а потом погубила и протјерала римског префекта Тенагина Проба. Владала је до 274, када ју је поразио римски цар и заробио римски цар Аурелијан, те потом одвео као таокињу у Рим.

За Зенобију се говорило да је носила златне ланце на Аурелијановом тријумфу у Риму. О њеној смрти постоји неколико верзија — приписују се болести, самоизгладњивању и погубљењу, али постоји и верзија према којој је Аурелијан био њоме толико импресиониран да ју је пустио на слободу, удијеливши јој вилу у Тибуру (савремени Тиволи), гдје је постала важно име римске друштвене сцене.

Квинтил

Квинтил (лат. Quintillus; умро 270. године) био је брат Клаудија II, а сам је постао цар 270. године.

Historia Augusta извештава да је постао цар после државног удара. Еутропије каже да су Квинтила изабрали војници, одмах после братовљеве смрти. Овај избор потврдио је сенат. Зонара тврди међутим да је Квинтила изабрао само сенат.

Но, оне јединице које су пратиле Клаудија у походу дуж Дунава нису знале за Квинтилов избор или га нису одобравале. Те легије су изабрале Аурелијана за цара.

Криза 3. века

Криза трећег века (позната као "војна анархија" или "криза Царства") је назив који се везује за период историје Римског царства између 235. и 284. године. Та велика криза је била узрокована спољним нападима, унутрашњим грађанским ратовима и економском кризом. Промене које је Царство доживело у том периоду у погледу институција, друштва, економског живота, религије биле су толико дубоке, да се Криза III века углавном тумачи као сам наговештај промене епохе, тј. наговештај доласка средњег века.

Током овог педесетогодишњег периода, свака од три велике опасности или невоље која је задесила државу је могла довести до краха Царства. Упркос што је по свакој разумној анализи Царство требало да престане да постоји, оно се одржало: томе су одлучно допринели способни цареви и коначно, Диоклецијанове мере, као и подела Царства.

Током Кризе III века, Царством је владало више од двадесет, или чак двадесетпет особа (тачан број није могуће утврдити, због великог броја слабо документованих владавина узурпатора). Највећи број владара у овом периоду имао је изузетно кратке владавине, а већину царева на престо су уздизали њихови војници.

Папа Феликс I

Свети Феликс I је био епископ, мученик, светитељ и папа у периоду од 269. до 274. године. На месту епископа града Рима наследио је папу Дионисија.

Приписује му се да је први одобрио служење литургије на гробовима хришћанских мученика и да је увео посвећивање храмова. Био је велика потпора хришћанима у прогонима које је организовао цар Аурелијан, од кога је и сам мученички страдао 30. јануара 274. године. На његово место је дошао папа Евтихијан.

Сирмијум

Сирмијум (лат. Sirmium) био је антички град и једна од четири престонице Римског царства. Налазио се на простору данашње Сремске Митровице. Први пут се помиње у 4. веку п. н. е. и првобитно су га насељавали Илири и Келти. У 1. веку п. н. е. покорили су га Римљани и у доба царства је постао главни град римске провинције Доње Паноније. Сирмијум је 294. године проглашен за једну од четири престонице Римског царства. Такође је био главни град префектуре Илирик и провинције Панонија Секунда. Влада Републике Србије је 1990. прогласила Сирмијум археолошким налазиштем од изузетног значаја.

Сол Инвиктус

Сол Инвиктус (лат. Sol Invictus, у преводу Непобедиво Сунце) је био бог сунца државне религије Римског царства чији је култ успоставио цар Аурелијан 274. године и који је због своје важности наставио засењивати остале источне култове. Називом "Sol Invictus" су се називали и бројни други богови сунца пре и за време овог раздобља. Назив "Sol Invictus" се појављује на кованицама Римског царства још од Септимија Севера. Константинов новац као и златни медаљон из доба његове владавине приказује цареву бисту из профила постављену уз Непобедиво Сунце и натпис "Invictus Constantinus: Иако је средином 2. века постојало много источних култова унутар римских легија, једино је Сол Инвиктус био службено прихваћен за време цара Елагабала и намењен војсци. Овај бог се често поистовећује с Митром, главним богом широко распрострањене грчко-римске мистеријске религије митраизма. Дан у који се славио бог Сунца, био он Сол Инвиктус или Митра, била је недеља, dies Solis (лат. „дан сунца").

Сремска Митровица

Сремска Митровица (хрв. Srijemska Mitrovica) градско је насеље у саставу Града Сремске Митровице. Митровица је и највећи град у Срему, административни центар Сремског управног округа и један од најстаријих градова у Војводини и Србији. Град је смештен на левој обали реке Саве. Према попису становништва из 2011. године у граду је живело 38.986 становника.

Антички град Сирмијум, који се налазио на територији данашње Сремске Митровице, био је престоница Римског царства током периода тетрархије. Називан је и „славном мајком градова”. Бројни римски цареви су рођени у или у близини Сирмијума, а они су редом: Хереније Етрускус (251), Хостилијан (251), Деције Трајан (249—251), Клаудије II (268—270), Квинтил (270), Аурелијан (270—275), Проб (276—282), Максимијан (285—310), Констанције II (337—361) и Грацијан (367—383).

Тацит (цар)

Марко Клаудије Тацит, (рођен око 200. године - умро 276. године) римски цар од 25. септембра, 275. године до априла 276. био је пореклом из једног града из Умбрије, покрајне у Италији.

Током свог дугачког живота, обављао је више дужности. Био је између осталог, конзул 273. године. Био је веома уважаван човек и припадник сенаторског сталежа.

Шест месеци након убиства Аурелијана, Сенат је изабрао Тацита да га наследи, што је војска радо прихватила. Током кратке владавине, Тацит је започео неке реформе, покушавајући да поврати власт сената.

Његова власт, после низа војничких царева, пружала је наду да ће се у Риму успоставити једна права династија; тако је Тацит свог брата Флоријана поставио за преторског префекта.

Одмах након ступања на престо, Тацит је кренуо на рајнску границу да би зауставио продор Германа. Истовремено, Готи су на северним обалама Црног мора, продрли преко Кавказа у Малу Азију. Тацит је послао свог брата Флоријана против Германа, а сам се окренуо против Гота. Обојица су била успешна у рату.

Изненада, после победе над Готима, Тацит је умро. Сачуване су два описа његове смрти: по једној Тацит је био убијен, а по другој, страдао је од болести. Наследио га је његов брат Флоријан.

Тацит је био човек огромног богатства. Сву своју имовину је оставио држави. Био је прилично образован и поносно је тврдио да вуче порекло од великог историчара Тацита. Цар је наредио да се дело његовог претка преписује и да буде доступно у јавним библиотекама.

Принципат
(27. п. н. е. — 235 н. е.)
Криза 3. века
(235—284)
Доминат
(284—395)
Западно царство
(395—476)
Источно
(Византијско) царство

(395—1453)

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.