Атлантски океан

Атлантски океан је други по величини океан, заузимајући отприлике једну петину Земљине површине.[1][2] Назив океана, потиче из грчке митологије, и значи „Атласово море”.[3]

Атлантски океан је од севера према југу издужени базен у облику слова С, кога се у подручју екваторских противструја на приближно 8° северне ширине може поделити на северни и јужни део. На западу га окружују Северна и Јужна Америка, на истоку Европа и Африка, а преко Арктичког океана на северу и Дрејковог пролаза на југу повезан је са Тихим океаном. Од 1914. године постоји и веза са Пацификом кроз Панамски канал. На истоку граница Атлантског и Индијског океана тече по 20° источне дужине. Граница са Арктичким океаном иде по изломљеној линији од Гренланда до најјужнијих делова Свалбарда и назад на југ до Норвешке.

Атлантски океан покрива око 20% површине Земље и други је по величини након Тихог океана. Заједно са суседним морима обухвата површину од око 106.450.000 km²[1][2]; а без њих 82.362.000 km². Површина копна са ког се реке сливају у Атлантски океан је двоструко већа од површине копна које напаја Тихи и Индијски океан заједно. Запремина Атлантског океана са суседним морима је 354.700.000 km³, а без њих 323.600.000 km³.[4]

Просечна дубина Атлантика и суседних мора је 3.332 m[4]; а без њих чак 3.926 m. Најдубља тачка, 8.605 m, налази се у Порториканској бразди.[4] Ширина океана креће се од 2.848 km између Бразила и Либерије до око 4.830 km између САД и северне Африке.

Обала Атлантског океана је разведена, са бројним заливима и морима, укључујући Карипско море, Мексички залив, Залив Сен Лорен, Средоземно море, Црно море, Северно море, Балтичко море, Норвешко море и Веделово море.[5] Међу острвима Атлантског океана истичу се Свалбард, Гренланд, Исланд, Велика Британија, Ирска, Велики и Мали Антили, Фернандо де Норонха, Азорска острва, Мадеира, Канарска острва, Зеленортска острва, Бермуди, Кариби, Асенсион, Света Јелена, Тристан да Куња, Фолкландска Острва и Јужна Џорџија.

AtlantskiOkean
Земљиних пет океана

Историја

Назив Атлантис је први употребио Херодот подразумевајући притом океан око тада познатог света.[6] Назив потиче од имена титана Атланта који је, према легенди, морао да леђима да носи небески свод. Међутим, могуће је да је Атлантик назив добио и по митском континенту који је наводно у њему постојао - Атлантида.[7]

Једни од првих људи који су пловили Атлантиком су били Феничани који су пловили источним обалама већ око 1200. п. н. е. Они су открили Канарска острва. Картагински морепловац Ханон Морепловац је, наводно, око 465. п. н. е. пловио обалом Африке све до Гвинејског залива, а његов савременик и земљак Химилко до Бретање. Питија Масилиски је 325. п. н. е. пловио до Бретање и Шетландских острва. Међутим већи део пловидбе у старом веку је био сконцентрисан на Средоземно море, док је по Атлантском океану постојала пловидба углавном у рејону Галије, Британских острва и Иберије. Све пловне руте тог времена су водиле у Средоземно море.

Ни у средњем веку се ситуација није много променила, јер је поимање света још увек било базирано на Птолемејевом учењу. Једини изузетак у том периоду су били Нормански Викинзи који су пловили западно и северозападно. Населили су 861. Фарска Острва, 865. Исланд, 982. југозападне обале Гренланда.[8] Одатле је морепловац Лејф Ериксон предузео даља, врло опасна, путовања на запад, да би 1001. године ступио на тло Лабрадора. 1003. и 1006. Викинзи су пловили даље на југ створивши прве европске насеобине на тлу Америке (или Винланда, како су они називали новооткривену земљу). Колонизација је била кратког века, па је ово откриће временом потпуно заборављено.

Даљи подстрек за истраживање Атлантика су несвесно дали Османски Турци својим заузимањем Средњег истока и пресецањем трговинског пута са Индијом. Европљани су морали да се окрену тражењу поморског пута до Индије, што је резултовало многим екпедицијама по Атлантском океану и откривању „нових земаља”. Ђеновљанин у шпанској служби, Кристифор Колумбо, је у периоду 1492. до 1503. открио Бахамска и Антилска острва, искрцао је се на јужноамеричко копно негде у близини данашњег Тринидада.[9] Пут до Индије је, током својих експедиција, открио Португалац у шпанској служби, Фернандо Магелан 1520. године. Ђеновљанин у британској служби, Ђовани Кабото (познатији као Џон Кебот) је 1492. допловио до обала Нове Шкотске.

Откривање „Новог света” и његова колонизација, те трговинске размирице између земаља колонизатора (Шпаније, Португалије, Велике Британије, Француске и Холандије) довеле су до сталних сукоба њихових морнарица и до гусарења у водама Атлантика.[10] Од стварања независности САД, Америчка морнарица константно јача, да би из Светских ратова САД дефинитивно изашле као највећа поморска сила на Атлантику.[11][12] То је још више појачано стварањем НАТО-а и здружених поморских сила Алијансе.

Чарлс Линдберг је први прелетео Атлантик 1927. године.[13]

Обале

На Атлантику се срећу типични облици флувијалних, глацијалних и еолских облика обала, у ерозивном или акумулативном виду. Најчешће су обале нормалног флувијалног рељефа које разграђују многобројне притоке. Ријаси су типски развијени у западној Ирској, југозападу Велике Британије, у Бретањи и на северозападу Шпаније. На америчкој страни чести су у подгорју Апалачких планина. Обале са естуарима заступљене су у Француској, на ушћу Жиронде, Лоаре, Сене и Соме, у Енглеској на ушћу Северна и Темзе. Делте су најразвијеније на ушћу Мисисипија, Амазона и Нигера. Глацијалних, ерозивних и акумулативних облика има у поларним областима, а фосилних у нижим ширинама. Фјордови су заступљени на обалама Норвешке, северозападне Шкотске, Исланда, Гренланда, Бафинговог Острва и Лабрадора. На јужној хемисфери фјордова има на Огњеној Земљи и на острвима Антарктика. Обале западне Африке, Бискајског Залива, Јиланда и атлантске обале Флориде су еолског порекла.

Неки приморски крајеви су набрани у архајско и палеозојско доба. Радом спољашњих сила ове области су касније толико снижене да је у њих продрло море и наталожило маринске седименте, или су, пак, просечене раседима дуж којих су створени хорстови и котлине. Такве облике налазимо у јужној Енглеској, Ирској, јужној Норвешкој, Бретањи и Португалу, а сличног су карактера обале Африке, Јужне Америке и југоисточног дела Северне Америке. Бразилска обала је нарочито испресецана раседима.

Дно

Атлантик се одликује изразитом развијеношћу рељефа. Ширина и нагиб континенталне падине је различита.[14] Пред северноамеричком обалом је стрма, дубине се нагло повећавају до 3000 m. Понегде досежу и 4000 m. Слично је са обалама Пиринејског полуострва, Африке, североисточног дела Бразила, а у прибрежју северозападне Европе континентална падина се спушта постепено.

Средином Атлантског океана се издиже Средишњи Атлантски Гребен који дели Атлантску бразду на Источну и Западну. Дуг је око 18000 km, има облик венца и пружа се у облику слова S правцем пружања обала. Дубине на Средишњем Атлантском Гребену нигде не прелазе 4000 m, а доста је делова где је дубина знатно испод 3000 m, понегде се дешава чак да покоји врх избија из мора. Удубљење Романш (7370 m), скоро на самом екватору, дели гребен на два дела: Северни Атлантски Гребен и Јужни Атлантски, или, Чаленџеров Гребен. Северни Атлантски Гребен се састоји од два, а Јужни од три упоредна венца, сви су растављени кањонским долинама.[15]

Од Средишњег Атлантског Гребена издвајају се поједини мањи гребени делећи Атлантску увалу (бразду) у мање увале. Гребен Пара, који је у екваторијалном делу паралелан са Атлантским Гребеном и обалом Бразила, дели западну половину Атлантске увале у северни и јужни део. Северозападно од гребена Пара, налази се Гвијанска увала (6035m), а између Антилских Острва и обала Северне Америке се налази Северноамеричка Увала са тачком Нарес на дубини од 6995 m. Јужни обод ове увале чини уски Порторикански Ров са највећом дубином 8605 m, што је уједно и највећа дубина Океана. Према северу дубине постепено опадају до Телеграфског Платоа (тако названог јер је по њему положена већина трансатлантских каблова) и ретко где прелазе дубину од 4000 m.

Уз обале дно је прекривено теригеним муљем спраним са обала речним токовима или донесеним морским струјама и пловним ледом. Покрива око 25% целокупне површине дна. Црвена глина преовлађује у дубинама и на дну већих увала. Одређене количине коралних наслага постоје у тропским пределима. Стрме падине и нераван терен дна указују на јаку сеизмичку и вулканску активност. Под морем има доста угашених вулканских купа, а постоје и магматски токови. Нека острва су вулканског порекла као нпр. Азорска, Тристан де Куња и острва Гвинејског Залива. Сеизмичка зона са обе стране еквадора захвата простор између 15° и 35° западне дужине, тј. око 700.000 km². У околини увале Романш регистровано је преко 90 подводних земљотреса.

Референце

  1. 1,0 1,1 NOAA: How big is the Atlantic Ocean?
  2. 2,0 2,1 „Atlantic Ocean”. Encyclopædia Britannica. Архивирано из оригинала на датум 15. 2. 2017. Приступљено 20. 12. 2016.
  3. ^ Mangas et al. 1998, стр. 283
  4. 4,0 4,1 4,2 Eakins & Sharman 2010
  5. ^ CIA World Factbook: Atlantic Ocean
  6. ^ 1 Ἀ. θάλασσα "la mar Atlántida" (the Atlantis sea)..., DGE Dictionary, CSIC, 2006. Archived 2018-01-01 at the Wayback Machine
  7. ^ Steele 1986, стр. 14
  8. ^ Dugmore, Keller & McGovern 2007, Introduction. pp. 12–13; The Norse in The North Atlantic. pp. 13–14
  9. ^ Chambliss 1989, Piracy. pp. 184–188
  10. ^ Acemoglu, Johnson & Robinson 2005, Abstract; pp. 546–551
  11. ^ Lovejoy 1982, Abstract
  12. ^ Bravo 2007, The Trans-Atlantic Slave Trade. pp. 213–215
  13. ^ Свет на длану, broj 12.
  14. ^ Hamilton 1992
  15. ^ Levin & Gooday 2003, Seafloor topography and physiography. pp. 113–114

Литература

Спољашње везе

Јужна Каролина

Јужна Каролина (енгл. South Carolina), савезна је држава у „дубоком југу“ Сједињених Држава. Граничи се са Џорџијом на југу, Северном Каролином на северу и излази на Атлантски океан на истоку. Првобитно део Провинције Каролина, Провинција Јужна Каролина је једна од 13 колонија које су прогласиле независност од Британске круне током Америчке револуције. Колонији је име дао краљ Чарлс II у част свог оца, Чарлса I (Carolus је латинска верзија имена Чарлс). Јужна Каролина је била прва држава која је изгласала отцепљење од Уније и била је држава-оснивач Конфедеративних Америчких Држава. По Попису у Сједињеним Државама 2010, Јужна Каролина је 24. савезна држава по броју становника са 4.625.384 становника. Јужна каролина се састоји од 46 округа а главни град је Колумбија.

Њу Џерзи

Њу Џерзи (енгл. New Jersey), америчка је савезна држава на источној обали САД. Према попису из 2010, у Њу Џерзију је живело 8.791.894 становника. По величини је 47. а по броју становника 11. међу савезним државама САД, док је по густини насељености на првом месту у Сједињеним Америчким Државама. Име је добила по острву Џерзи у Ламаншу. Према северу се граничи са Њујорком, према истоку излази на Атлантски океан, према југозападу са Делавером и према западу са Пенсилванијом. Делови Њу Џерзија припадају ширем подручју Њујорка и Филаделфије.

Аквитанија

Аквитанија (франц. Aquitaine, окс. Aquitània, баск. Akitania) је бивши регион у југозападној Француској уз Атлантски океан и планински венац Пиринеја на граници са Шпанијом.

Бафинов залив

Бафинов залив (енгл. Baffin Bay; дан. Baffinbugten) је залив и ивично море Атлантског океана који се налази између острва Гренланд на истоку, Бафинове земље на западу и Елзмир на северу. Са Атлантиком је повезан преко Дејвисовог пролаза и Лабрадорског мора, а са Северним Леденим океаном преко више мореуза који чине Нерсов пролаз.

Дужина од северозапада ка југоистоку износи око 1.550 км и ширина око 550. Пловидба је немогућа током највећег дела године јер је прекривен ледом, док у топлијем делу године велику опасност представљају огромне ледене санте. Први Европљанин који га је открио је био британац Џон Дејвис 1585. Име је добио по Вилијаму Бафину првом човеку који је пловио по њему 1616. Током 18. века века представљао је важно китоловно подручје.

Бискајски залив

Бискајски залив (франц. Golfe de Gascogne, баск. Bizkaiko Golkoa, шп. Golfo de Vizcaya, гал. Golfo de Biscaia, лат. Sinus Cantabricus) је залив Атлантског океана, који се простире од северне обале Галиције у Шпанији до Бретање на северозападу Француске. Ова поморска регија је позната по лошем времену, јаким олујама и екстремно високим таласима.

Залив има површину од око 225.000 km², док му је максимална дубина 4.735 метара. У залив се уливају велике француске реке — Вилен, Лоара, Шарант, Жиронда и Адур. У Шпанији нема већих река које се уливају у залив. Бискајски залив је богат рибом.

Јужни део Бискајског залива, испред обале Шпаније, најчешће се помиње под именом „Кантабријско море“ (шп. Mar Cantábrico).

Један део шпанске обале Бискајског залива је познат по туризму. То је Коста Верде (шп. Costa Verde, срп. Зелена обала). Познато летовалиште на француском делу обале је Бијариц.

Значајне луке Бискајског залива су:

у Француској: Брест, Лорјен, Сен Назер, Ла Рошел, Бордо, Бајон

у Шпанији: Билбао, Сантандер, Хихон, Ла Коруња.

Буенос Ајрес (провинција)

Провинција Буенос Ајрес (шп. Provincia de Buenos Aires) је највећа и најнасељенија аргентинска провинција. Према северу се граничи са провинцијама Ентре Риос и Санта Фе, према западу са провинцијама Кордоба, Ла Пампа и Рио Негро, према југу и истоку има излаз на Атлантски океан.

Габријел Липман

Габријел Липман (франц. Gabriel Lippmann, Олериш, 16. август 1845 — Атлантски океан 13. јул 1921) био је француски физичар, добитник Нобелове награде за физику. Рођен је у Луксембургу, у француској породици, а детињство је провео у Паризу, где је завршио Вишу нормалну школу.

Бавио се оптиком, пијезоелектричношћу, астрономијом и сеизмологијом. Изумео је процес за добијање фотографија у боји помоћу интерференције. Иако му је ово откриће донело Нобелову награду, сам процес никад није заживео.

Умро је 1921. године на броду, приликом повратка са путовања по Сједињеним Државама и Канади.

Гвинејски залив

Велики Гвинејски залив је део Атлантског океана југозападно од Африке. Залив се сматра Центром света, јер кроз њега пролазе и екватор и Гринички меридијан.

Налази се уз обале држава Гана, Того, Бенин, Нигерија, Камерун, Екваторијална Гвинеја и Габон.

Реке које утичу у Гвинејски залив:

Нигер

Волта

Конго

Голфска струја

Голфска струја је морска струја у сјеверном Атлантику. Голфска струја је слична огромном гријачу, због кога велики дијелови западне Европе, као што су Енглеска, Ирска, Скандинавија имају много топлију климу него што би се очекивало због њихове сјеверне локације.

Голфска струја у секунди преноси 1,5 * 108 кубних метара воде. То је 100 пута више него све свјетске ријеке заједно. Она транспортује преко 5 петавата снаге, што је више снаге него што 1.000.000.000 просјечних нуклеарних електрана производе.Голфска струја је добила назив од Бенџамина Френклина, зато што преноси топлоту из Мексичког залива (енгл. Gulf of Mexico) ка Европи. У 16. и 17. вијеку је била називана и „канал де Бахама“. Познат је и назив „струја флориде“.

Дрејков пролаз

Дрејков пролаз (енгл. The Drake Passage, шп. Mar de Hoces) је водена површина између најјужнијег врха Јужне Америке (рт Хорн) и Јужних Шетландских острва Антарктика. Повезује најјужнији део Атлантског океана са југоисточним делом Пацифика.

Пролаз је добио име по енглеском пирату Френсису Дрејку (Francis Drake) из 16. века, који је први прошао туда.

Пола века раније, 1525, у близини је прошао шпански морепловац Франсиско де Хочес (Francisco de Hoces) па неки историчари сматрају да пролаз треба да носи име по њему.

Пролаз је ширине око 800 km. У њему се могу уочити китови, делфини и многобројне птице, укључујући албатросе и пингвине.

Сматра се да је пролаз отворен пре 41 милион година, померањем Антарктика на југ. Последица тога је била успостављање поларне морске струје око Антарктика и даље хлађење континента.

Екваторијална повратна струја

Екваторијална повратна струја је топла морска струја која настаје у Атлантику, Тихом и Индијском океану као резултат екваторијалних тишина. Оне су по постанку и разовју исте струје, али их ипак треба разликовати.

Кампече (залив)

Залив Кампече (шп. Golfo de Campeche) је најјужнија заливска површина акваторије Мексичког залива у Атлантском океану. Са три стране залив је окружен територијама мексичких савезних држава Кампече, Табаско и Веракруз. У административном погледу акваторија залива је део територијалних вода Мексика.

Површина залива је око 16.000 km², а максимална дубина је до 3.286 m. Ширина у северном делу је око 750 km, дужина до 300 km.

Први Европљанин који је открио залив био је шпански конкистадор Франсиско Ернандез де Кордоба 1517. (открио полуострво Јукатан).У заливу се налази велико нафтно поље Кантарел, које је откривено 1976. године. Услед хаварије на нафтној платформи Ixtoc I 3. јуна 1979. у залив су се излиле велике количине сирове нафте, и била је то у то време трећа највећа еколошка катастрофа изазвана изливом нафте у свету.

Током јуна и јула месеца у заливу се формирају бројни тропски урагани. Залив је познат и као важна рута током миграције птица селица.

Ламанш

Ламанш или Енглески канал (франц. La Manche; енгл. English Channel) је део Атлантског океана које одваја острво Велика Британија од северне Француске те спаја Атлантски океан и Северно море. Дуг је око 563 km а широк око 240 km. Доверски теснац је најужи део канала, који је широк само 34 km (од Довера до Кап Гри Неза) и налази се на најисточнијем делу пролаза. За време Римског царства пролаз се звао Oceanus Britannicus а до 1549. године Британско море.

Мароко

Мароко (арап. المغرب‎ [al-Maġrib — ал-Магриб], берберски: Murakuc, ⵎⵓⵔⴰⴾⵓⵛ), или званично Краљевина Мароко (арап. المملكة المغربية‎‎ [al-Mamlakah al-Maghribiyah], берберски: Tageldit en Murakuc, ⵝⴰⴳⴻⵍⴷⵉⵝ ⴻⵏ ⵎⵓⵔⴰⴾⵓⵛ), је земља на северозападу Африке. На западу излази на Атлантски океан, а на северу на Средоземно море. Граничи се са Алжиром на истоку и Мауританијом на југу.

Мароко је под своју контролу ставио Западну Сахару, чији највећи део територије држи још од 1975. године.

Мексички залив

Мексички залив (шп. Golfo de México, енгл. Gulf of Mexico) је ивично море Атлантског океана. Залив је окружен копном Северне Америке и простире се између обала Мексика, САД и Кубе. Највећа дубина Мексичког залива је 4.375 метара.

Залив је повезан са Алантским океаном кроз Флоридски мореуз између САД и Кубе, а каналом Јукатан повезан је и са Карипским морем.

Укупна површина Мексичког залива је око 1.600.000 km². Почетак Голфске струје, топле и снажне атлантске морске стује, налази се у овом заливу. Област Мексичког залива често погађају урагани.

У априлу 2010. године дошло је до експлозије и пожара на нафтној платформи Deepwater Horizon због чега је дошло до цурења нафте и стварања нафтне мрље. Цурење нафте је трајало око 2 месеца пре него што је коначно заустављено. Овај догађај се помиње као највећа еколошка катастрофа у историји САД.

Риболов

Риболов је активност лова риба. Реч риболов се такође користи и за лов на друге животиње које живе у води као што су разне шкољке, ракови, лигње, сипе, хоботнице, корњаче и др., једино се за китове користи појам китолов. Риболов је стара и широко распрострањена активност са разним техникама и традицијама, али и применом модерних технолошких помагала.

Према ФАО статистици, укупан број рибара и пољопривредника рибе је процењен на 38 милиона. Рибарство пружа директно и индиректно посао према проценама за 200 милиона људи.

Разликују се спортски и комерцијални риболов.

Риболов се према месту улова може поделити на:

речни риболов

морски риболов

језерски риболов

вештачки риболов (рибогојство)

Слив

Слив је назив за територију са које све воде отичу према неком мору, океану или језеру. Граница два слива назива се развође а у географском смислу вододелницу чини неко брдо, гребен или планина. Вододелница је линија која спаја највише тачке на развођу. Слив се састоји од више речних сливова. Речна развођа могу бити главна и споредна. Главна развођа одвајају сливове великих река, а споредна сливове притока (првог, другог, трећег реда итд.). У свету постоји велики број сливова различите површине и количине воде која њима отиче. Највећа количина воде (око 47% свих текућих вода) отиче у Атлантски океан.

Могу се издвојити сливови океана, мора, језера и река. У хидрологији F²¹ означава површину слива изражену у km², а на картама се мери помоћу планиметра. Стварни хидрогеолошки слив се у крашким теренима често не поклапа са топографском површином неке реке или језера. Карактеристике речног слива у знатној мери утичу на режим реке и водни биланс њеног слива.

Фанди (залив)

Залив Фанди (енгл. Bay of Fundy) је дио Атлантског океана између америчке државе Мејн и канадских провинција Нова Шкотска и Нови Брунзвик.

Залив је познат као локација највећих разлика у нивоу воде између плиме и осеке. Разлика достиже чак 16 метара. Због великог хидропотенцијала, било је разних планова за градњу хидроцентрала у заливу.

Светска мора и океани
Северни ледени океан
Атлантски океан
Индијски океан
Тихи океан
Јужни океан
Копнена „мора”

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.