Атила

Атила (406453), такође познат као Атила Хунски или Бич Божји, је био краљ Хуна од 434. године па до своје смрти. Он је био владар Хунског царства које се простирало од територија данашње Немачке до реке Урал и од Дунава до Балтичког мора. Током своје владавине Атила је био највећи непријатељ Источног и Западног римског царства: два пута је походио Балканско полуострво, прешао је Галију до Орлеана пре него што је заустављен у бици на Каталаунским пољима. Потиснуо је западноримског цара Валентинијана III из његове резиденције Равене 452. године, стигао је до Константинопоља и Рима, али није могао да заузме ни један од ова два града.

У великом делу западне Европе је захваљујући, њему ненаклоњеним, римским изворима упамћен као отелотворење окрутности и похлепности. Насупрот томе, неки историчари га сматрају великим и племенитим краљем.

Атила
Eugene Ferdinand Victor Delacroix Attila fragment
Атила Хунски, фрагмент са алегоријске слике, Ежен Делакроа (1843—1847.)
Датум рођењаоко 406.
Место рођењанепознато
Датум смрти453.
Место смртиПанонија
ОтацМанзак
СупружникKreka
ПотомствоЕлак, Денгизих, Ернак
Краљ Хуна
Период434—453
ПретходникБледа и Руга
НаследникЕлак

Биографија

Порекло и почетак владе

Атила, будући вођа Хуна је по изворима рођен око 406. године. Његов отац се, по Приску из Панијума, звао Мундиух и имао је брата Ругу. Руа (или Ругила) је био један од хунских поглавара (432—434). Атила је имао и старијег брата кога извори спомињу под именом Бледа (грч. Βλήδας).

Атилино пустошење градова Источног римског царства

Huns empire
Хунско царство

Док је Западно царство било у трпељивом односу са хунским вођом, то није био случај са источним. Источним царством је тада владао цар Теодосије II, који се суочавао са хунском опасношћу. За време двовлашћа код Хуна било је само изолованих инцидената на граници Теодосијевог царства, да би се за време Атиле сукоби пренели и у унутрашњост царства. Источно римско царство је у то време било у сукобу са Вандалима који су освојили Картагину и са сасанидским краљем Јаздергердом II који је напао Јерменију 441. године. Ово је омогућило Атили и Бледи отворен пут кроз Илирик у унутрашњост Балканског полуострва, које су напали 441. године. Хунска војска је опустошила Маргус (Пожаревац) и Виминацијум (Костолац), заузела Сингидунум (Београд) и Сирмијум (Сремска Митровица), пре него што су се зауставили. Затишје је уследило 442. године и за то време је Теодосије II позвао своју војску из северне Африке и наредио ковање велике количине новца да би могао да финансира рат против Хуна. Након што је обавио припреме, помислио је да је у могућности да одбије хунске захтеве.

Атила је на то одговорио обновом похода 443. године. Хуни су опсели Наисус са опсадним овновима и покретним кулама — новим оружјем у свом арсеналу — затим су кренули дуж Нишаве и заузели Сердику (Софија), Филипољ (Пловдив) и Аркадиопољ. Срели су се и савладали римске снаге изван Константинопоља и зауставили се због недостатка опсадне опреме. Теодосије II је признао пораз и послао дворског званичника Анатолија да преговара о условима мира, који су били оштрији него претходни: цар се сложио да плати 6.000 римских фунти (око 1.963 kg) злата као казну за непоштовање споразума, годишњи данак је утростручен и попео се на 2.100 римских фунти (око 687 kg) злата.

Године 447. Атила је опет кренуо на југ преко Мезије. Римска војска предвођена Арнегисклусом га је срела на реци Вид и била је поражена, али је нанела велике губитке Хунима. Хуни нису више имали препрека, па су стигли скроз до Термопила. Сам Константинопољ је спасио префект Флавије Константин, који је организовао обнову Теодосијевих бедема, које је претходно оштетио земљотрес, а неким местима је изградио нове утврђене линије испред старих.

Атила је као услов за мир тражио да Римљани наставе да плаћају данак и да се повуку са појаса земље која се протезалаоко 480 km од Сингидунума, и око 160 km јужно од Дунава. Преговори су трајали око три године. На хунски двор је 448. године као изасланик византијског цара послат Приск. Он је више пута својим дипломатским акцијама успео да разузда Атилу и да отклони опасност од хунског освајања. Међутим, већина његовог дела је сачувана у фрагментима.

MorThanFeastofAttila
Слика Мора Тана „Атилина гозба“, начињена по Присковим забелешкама

Прву дипломатску мисију је Приск је преузео одмах након опустошења Сремске Митровице. Путовао је преко Сердике (Софије) до опустошеног Наисуса (Ниш), да би затим кренуо дуж северних територија, преко Тисе у Атилину престоницу. Приск је описао Атилину престоницу као једно мало село у којима је већина кућа изграђена од дрвета, па и сам Атилин двор. У граду су се могли видети огромни дрвени зидови направљени од дасака, затим комплекси за исхрану хунских ратника и на крају, на сред села огромни круг на коме је изграђено постоље за хунског вођу. Приск је разговарао са Атилом у његовој одаји где је упознао и његову жену скирског порекла. На крају му је предао огромне количине злата и разне драгоцености које је послао цар Теодосије у знак мира.

Приск је нарочито описао дворски живот Хуна. Они су волели да певају, да се веселе, а свако вече су приређивали богате вечере на којима је било свега. Нарочито је описивао Атилину неодољиву жељу за вином и Атилине робиње, које су увек биле поред њега. По речима Приска Хуни су полако превазилазили фазу варварског племена и почињали попримати одлике цивилизованог племена. Томе је сигурно допринео и Атилин боравак у Риму где је упознао прави живот народа високе расе. На Атилином двору је боравио и галски лекар Еудоксије, који је после слома Гала прешао на хунску страну. Такође боравио је и један Римљанин из Мезије који ће се касније оженити варварком, а Атила ће му лично кумовати.

Атила као вођа Хуна

Checa-HunCharge
„Хуни у јуришу“, слика у уљу из 15. века

Атилин брат Бледа је већ, као старији, приграбио власт над читавим хунском племенским савезом, али се после повратка Атиле сагласио да владају заједно. Период двовлашћа у Хунској држави био је праћен разним трвљењима и неслогама. Бледа је ковао заверу против свог брата неколико пута, али га је Атила осујетио. Бледа је такође имао већи углед међу Хунима као старији владар.

Атила је ојачао свој положај. Оптужио је Бледу да је отровао Ругу и решио га се убиством 445. године. Када је постао једини владар Хуна, ујединио је сва хунска племена и народе од Волге до Германије. Седиште његове државе, која се протезала од Данске до Паноније, од Лапоније и Рајне до Каспијског језера па све до Кине, било је у панонској низији, недалеко данашњег Токаја. Његову власт признавала су многа племена Германа, Сармата, Словена и Турака. По речима Приска, који је једини видео Атилу и његову престоницу, војска му је бројала око 500.000 ратника. Била је наоружана стрелама, копљима, мачевима и ножевима.

По освајању власти Атила је решио да прекине савезништво са Римом, али да у почетку не угрожава територије Западног царства, већ само Источног, тј. Византије. Атили се за помоћ против Визигота обратио вандалски краљ Гејсерих, шаљући му бројне дарове да би га натерао да зарати против визиготског краља Теодориха. То је Атилу покренуло да поново обнови непријатељства са Визиготима. Атила је послао своје изасланике цару Валентинијану III, у чије је име владала његова мајка Гала Плацидија у намери да их одвуче од савеза са Визигота и да се прикључе Хунима у заједничкој борби. Атила је обећавао да ће чувати мир према Западном царству и да ће само ратовати против Теодориха са киме се већ дуго времена налазио у лошим односима.

Теодорих је на време увидео опасност од поновног зближавања Хуна и Римљана, па је писао Атили да се заједно са Визиготима бори против Римљана. После преузимања трона, Атила је за кратко време успео да потчини велики број околних племена: Скира, Туркилинга, Сармата, Херула, Хазаре, и коначно му је пошло за руком да и Остроготе стави под своју власт. Основао је моћно краљевство Хуна са седиштем у Панонији. Саградио је велелепну престоницу која се налазила недалеко од данашњег града Ђера у Мађарској. Скирски краљ му се покорио и дао му је своју ћерку за жену. Према извештајима Приска са Атилиног двора, Атилина жена се звала Крек и родила му је три сина.

Атила је приређивао манифестације на двору, био је обожавалац шамана, а богату трпезу су му украшавале робиње из других племена.

Атилин рат против Западног римског царства

Bataille des champs Catalauniques sr
Атилин поход у Галију

Када је Атила осигурао своју позицију према Византији, која је куповала мир са Хунима, окренуо се Западном римском царству.

Атилина мисао да крене са војском на Рим, никада га није напуштала. Ипак, он је прво напао њене провинције. Крајем 450. године напао је Галију. То је и време развитка Бургундске краљевине у области Мајнца, са главним градом Вормсом на Рајни. Код Бургунда је тада владао краљ Гунтер који се налазио притиснут између отвореног сукоба његових ћерки и Хуна.

Најзначајније сведочанство ових догађаја је био старогермански еп „Песма о Нибелунзима“.

Након присаједињења Бургунда, Атила излази пред западноримског цара са јасним намерама. Тражи да се ожени сестром цара Валентинијана III, Хоноријом. Занимљиво је објаснити како је дошло до повезаности Хонорије и Атиле. Хонорија, сестра цара Валентинијана, је 449. године затечена у љубавној вези са својим слугом. Након тога љубавник је погубљен, а Хонорија која је вероватно била трудна, изолована је из јавног живота. Бесна послала је поруку Атили у којој је замолила да постане њен витез. Атила је то протумачио као брачну понуду и затражио половину Западног римског царства за њен мираз. Против овога је нарочито устала Валентинијанова мајка Плацидија која је изјавила да се њена ћерка неће никада удати за варварина. Атила је решио да спор реши силом.

Једини човек који се тада могао супротставити Атили био је западноримски намесниик Флавије Аеције. Он је једно време био талац на хунском двору и упознао је хунски начин живљења, њихове обичаје и традицију. Када су га Римљани у замену вратили, покушао је да узурпира место Валентинијана за новог цара Римљана, па је осуђен на доживотно заточеништво. Опасност од Хуна је натерала да се он ослободи из тамнице и да поново командује римском војском. Међутим, Аеције ће после победе над Атилом пасти као жртва чисте политике. Оптужиће га да је поново припремао преврат, па ће бити убијен на улици 454. године.

У међувремену је краљ Салијских Франака преминуо и избио је сукоб за наследство између његова два сина, у који су се уплели и Атила и Аеције, Атила је подржавао старијег сина, док је Аеције подржавао млађег. Атила је окупио своје вазале: Гепиде, Остроготе, Тиринжане, Алане и Бургунде и отпочео је поход на запад. Године 451, стигао је до Белгике.

Флавију Аецију је дата велика војска, а он је поново постављен за врховног заповедника римских легионара. Аеције је на југу формирао јаке војне снаге, примивши у војску Визиготе, Франке, Гале и Бургунде. Пошто је Атила заузео Орлеан, који је Аеције ускоро повратио, Атила је са отпочео да се враћа у отаџбину са богатим пленом, али га је Аеције у стопу гонио. Хунска војска је прешла Рајну низводно од Мајнца, али су их на другом крају сачекале одморне трупе Аеција.

У рано свитање 20. јуна 451. године на равници Каталаунских поља, седам и по километара од града Троа, започела је одсудна битка. У тој бици на једној страни су се борили Хуни и низ германских племена, међу којима и Остроготи, док су на другој страни били Аецијеви Гало-Римљани и такође германска племена, између осталих Визиготи са њиховим краљем Теодорихом I, који је нашао своју смрт на овом бојишту и његовим сином Торисмундом.

Хуни су заузели десну страну поља, а Римљани леву. Када је Атила видео да је његова војска преслаба да би изборила победу, лично је кренуо на Аеција који се налазио на брдашцу одакле је мирно посматрао ток битке. Атила је после великих губитака наредио повлачење у војне бараке, 4 km од поља. Ту су Визиготи ноћу покушали да препадну Хуне, али су Хуни на време подигли узбуну и отерали Визиготе даље од логора. Идућег дана, Атила се са остатком војске повукао. Аеције је славио своју велику победу у Риму.

Поход у Италију

Leoattila-Raphael
Сусрет папе Лава и Атиле

Атила је искористио дезорганзацију Визигота, па је предузео нови ратни план, како би остварио своју жељу да се ожени Хоноријом. Прешао је Јулијске Алпе и упао у Италију 452. године. Опсео је град Аквилеју, близу Венеције и зидине је тукао катапултима. Кад је град пао, Атила је намеравао да одатле крене на Рим. Валентинијан је побео из Равене у Рим, док је Аеције остао на бојишту, али није имао довољно војске да се одупре. Атила је заузео је више градова, опустошио долину Пада и стигао до Минциа где му је у сусрет дошао папа Свети Лав I. Само захваљујући папи Лаву I Рим је спашен од разарања. Епидемије и глад присилили су Атилу да напусти Италију.

Атила је намеравао да нападне Константинопољ и да поново присили Теодосијевог наследника Маркијана да плаћа данак који је одбио да плаћа, док је Атила био заузет ратовањем на западу. Међутим, Атила је умро почетком 453. године.

Смрт у брачној постељи

Атила је умро на дан свог венчања, иако је већ имао велик број жена. Узео је нову жену по имену Илдико. Дан венчања протекао је у жестоком опијању и слављу. Пијан и пожудан када је пала ноћ младу је одвео у своје одаје. Нађен је мртав наредно јутро, а нова млада дрхатала је од страха док је поред ње лежао мртав велики хунски вођа. Наводно је умро од прекомерне дозе алкохола и јаког крварења из носа премда постоје и претпоставке како је смрт била насилна. Сахрањен је, према легенди, у три ковчега: златном, сребрном и гвозденом. Након његове смрти хунска се држава распала. У току ноћи, тело му је спаљено по старом хунском обичају, а затим стављено у ковчег, заједно с великом количином опљачканог блага и спуштено у реку Тису. Река је однела Атилино тело у незнане даљине. У више наврата било је покушаја да се открије његов гроб, али је до сада све остало само на покушајима. Хунско царство након Атилине смрти распало врло брзо. Већ 454. године, Остроготи и друга германска племена побунила су се против Хуна, а Атилини синови завађени међу собом нису се могли носити с кризом.

Име

Атила је имао готско име (атила је умањеница од готске речи ата што значи отац). На његовом двору су владали готски обичаји, а спомен му је сачуван и у готској народној причи. Због својих пустошења и суровости прозван је flagelum Dei (бич Божији). То име се први пут спомиње код анонимног писца из IX века. Ушао је у приче и легенде многих древних народа. Као легендарна личност Атила се јавља и у Нибелунзима (као: Етзел), Еди (као: Атли) и у народној традицији Јужних Словена као Атил пасоглави.

Легенда о мачу бога Марса

Атила је један од највећих освајача у историји и најчувенији међу варварским вођама у доба сеобе народа а од римских царева је добио надимак бич божији. Постоји легенда која каже како је Атила у ствари био мач Марса и да друге варварске вође нису могле да га погледају право у очи, а да се при томе не поколебају у својим намерама.

Легенда Хуна каже да је Атила од једног чобанина добио на поклон мач бога Марса. Атила је нашао чобанина са својим стадом и приметио крвави траг по трави. Чобанин му је рекао да пажљиво прати тај траг. Атила је пратио траг и из траве извадио бачени мач, кога је уздигао високо. Атила је поверовао да је то предсказање за њега да буде један од великих светских вођа по Божјој вољи. Атили је тај мач дао још веће самопоуздање.

Види још

Литература

  • Priscus: Историја, доступно на оригиналном старогрчком у Ludwig Dindorf : Historici Graeci Minores (Leipzig, Teubner, 1870) и у преводу на енглески језик Џ. Б. Бјурија: Приск на Атилином двору
  • Jordanes: О пореклу и делима Гота
  • Babcock, Michael A. (2005) The Night Attila Died: Solving the Murder of Attila the Hun (Berkley Publishing Group. ISBN 978-0-425-20272-2. )
  • Blockley, R.C. (1983) The Fragmentary Classicising Historians of the Later Roman Empire, vol. II. ISBN 978-0-905205-15-1. This is a collection of fragments from Priscus, Olympiodorus, and others, with original text and translation.
  • Gordon, C. D. The Age of Attila: Fifth-century Byzantium and the Barbarians (Ann Arbor. University of Michigan Press.1960. ISBN 978-0-472-06111-2. .). This is a translated collection, with commentary and annotation, of ancient writings on the subject, including Priscus.
  • Heather, Peter (2005). The Fall of the Roman Empire—A New History of Rome and the Barbarians. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-515954-7.
  • Howarth, Patrick (1994). Attila, King of the Huns: The Man and the Myth. ISBN 978-0-7867-0930-4.
  • Maenchen-Helfen, J. Otto The World of the Huns: Studies in Their History and Culture (Berkeley. University of California Press.1973. ISBN 978-0-520-01596-8. .)
  • Man, John (2005). Attila: A Barbarian King and the Fall of Rome. Bantam Press. ISBN 978-0-593-05291-4.
  • Thompson, E. A. (1948) A History of Attila and the Huns (London, Oxford University Press. ISBN 978-0-8371-7640-6. ). This is the authoritative English work on the subject. It was reprinted in 1999 as The Huns in the Peoples of Europe series. ISBN 978-0-631-21443-4. Thompson did not enter controversies over Hunnic origins and considers his victories to have been achieved only when there was no concerted opposition.

Спољашње везе

Претходник:
Бледа

(435434)

Владар Хуна

(434453)

Наследник:
Елак

(453454)

7. април

7. април (07.04) је 97. дан у години по грегоријанском календару (98. у преступној години). До краја године има још 268 дана.

Атила (Кармен)

Атила (шп. Atila) насеље је у Мексику у савезној држави Кампече у општини Кармен. Насеље се налази на надморској висини од 7 м.

Атила (опера)

Атила (итал. Attila), опера, dramma lirico у три чина са прологом Ђузепеа Вердија

Битка на Каталаунским пољима

Битка на Каталаунским пољима или, ређе, битка код Шалона, одиграла се 451. у северној Галији (данашња северна Француска) између хунско-остроготске војске на челу са хунским краљем Атилом на једној, и западноримских и визиготских снага на другој страни. Представљала је кулминацију великог Атилиног похода на подручје тадашњег Западног римског царства и завршила је тактички неодлучно, иако се, с обзиром да је Атила присиљен на повлачење преко Рајне често наводи као последња велика победа у римској војној историји. На савременике је, пре свега, оставила снажан утисак због неуобичајено великог броја жртава међу којима се нашао и визиготски краљ Теодорих I. Каснији су јој историчари, делом и због тога, настојали дати велики историјски значај, односно описати као битку која је спасила Европу и западну цивилизацију од хунских разарања; тај је став, међутим, мање изражен међу савременим историчарима.

Бледа

Бледа (мађ:Bleda),(Priscus: Βλήδας; Procopius: Βλέδας)(390 — 445), владао је Хунима отприлике четрнаест година, до 445. године. Он је наследио Ру-у, очевог стрица. Једно време, пред крај живота владао је Хунима заједно са Атилом. Према предању Атила је силом преузео власт убивши Бледу током лова и тако је преузео власт 445. године. Бледина смрт је обавијена велом тајне, тако да се о томе мало зна као и о његовом животу.

По средњовековним хроникама Буда, део Будимпеште, је добила име по Бледи. По томе извору краљ Бледа је у мађарској литератури био познат по имену Буда.

Гујанска струја

Гујанска струја (или Гијанска струја) је продужетак Севернобразилске струје тј. десни крак Јужноекваторијалне струје. Креће се брзином од око 4 km/h, као топла струја уз обале Суринама и Гујане. Пролазећи између Малих Атила улази у Карипско море и храни воде Карипске струје.

Европско првенство у атлетици на отвореном 2014 — десетобој за мушкарце

Такмичње у десетобоју у мушкој конкуренцији на Европском првенству у атлетици 2014. у Цириху одржано је 12. и 13. августа на стадиону Лецигрунд.

Титулу освојену у Хелсинкију 2012, није бранио Паскал Беренбрух из Немачке.

Маркијан

Флавије Маркијан или Маркијан (рођен око 390. године, умро јануара 457. био је цар Византије од 450. до своје смрти.

Маркијан је био рођен у Тракији или у Илирику. Био је обичан војник. Ратовао је против Персијанаца и Вандала. 431. Маркијана су заробили Вандали; био је изведен пред краља Гејсериха, али је био ослобођен уз обећање да се више неће борити против Вандала.

Због подршке својих заповедника, Маркијан је напредовао, постао је заповедник гарде, а онда, постепено, ушао је у ранг сенатора. Након смрти Теодосија II Маркијана је сестра преминулог цара, Пулхерија, позвала да се побрине о Царству које су тада жестоко пљачкали Хуни.

Чим је постао цар, Маркијан је одбио да плаћа понижавајући данак Хунима који је Теодосије II увео да би умилостивио ове варваре. Ипак, Атила није напао Византију, свестан да не може освојити Цариград. Уместо напада на Византију, он се окренуо Западу и то је довело до великих ратова у Галији и Италији 451. и 452. године. За то време, Византија је била остављена на миру.

Маркијан је обновио финансије, забранио велико трошење новца. Одбио је нападе на Сирију и Египат, као и што је успео да учврсти византијски положај према Јерменију. Током Четвртог васељенског сабора у Халкедону Маркијан се трудио да посредује међу посвађаним епископима.

Маркијан се у основи није бавио догађајима на Западу, остављајући га његовој тешкој судбини. Није помогао Западу током напада Атиле, а остајући веран обећању датом Гејсериху, није реаговао ни када су Вандали опљачкали Рим 455. године.

Непосредно пред Атилину смрт, 453. године, поново је почео сукоб између Византије и Хуна. Али, Атила је умро пре него што је успео да поведе рат на Византију. У Маркијановом сну Атилина стрела се преломила, а после неколико дана он је добио вест о томе да је Атила умро.

Маркијан је умро почетком 457. године, можда је била у питању гангрена.

Упркос краткој владавини, Маркијан се сматра једним од најбољих раних царева Византије.

Мађарска на Зимским олимпијским играма 1988.

Мађарска је учествовала на Зимским олимпијским играма које су одржане 1988. године у Калгарију, Канада. Ово је било петнаесто учешће мађарских спортиста на зимским олимпијадама. Мађарски спортисти на овој олимпијади нису освојили ниједну олимпијску медаљу, нити олимпијски бод.

На свечаном отварању игара заставу Мађарске је носио Атила Тот. На ову смотру Мађарска је послала укупно 5 такмичара (три мушка такмичара и две женске такмичарке) који су се такмичили у три спорта и пет спортских дисциплина.

Мађарска на Зимским олимпијским играма 1992.

Мађарска је учествовала на Зимским олимпијским играма које су одржане 1992. године у Албервилу, Француска. Ово је било шеснаесто учешће мађарских спортиста на зимским олимпијадама. Мађарски спортисти на овој олимпијади нису освојили ниједну олимпијску медаљу, нити олимпијски бод.

На свечаном отварању игара заставу Мађарске је носио Атила Тот. На ову смотру Мађарска је послала укупно 24 такмичара (тринаест мушких такмичара и четрнаест женских такмичарки) који су се такмичили у шест спортова и двадесет девет спортских дисциплина.

Мађарска на Зимским олимпијским играма 1994.

Мађарска је учествовала на Зимским олимпијским играма које су одржане 1994. године у Лилехамеру, у Норвешкој. Ово је било седамнаесто учешће мађарских спортиста на зимским олимпијадама. Мађарски спортисти на овој олимпијади нису освојили ниједну олимпијску медаљу, нити олимпијски бод.

На свечаном отварању игара заставу Мађарске је носио Атила Бониш. На ову смотру Мађарска је послала укупно 16 такмичара (пет мушких такмичара и једанаест женских такмичарки) који су се такмичили у пет спортова и шеснаест спортских дисциплина.

Мађарска на Летњим олимпијским играма 1988.

Мађарска је учествовала на Летњим олимпијским играма одржаним 1988. године у Сеулу, Јужна Кореја. На свечаном отварању носилац заставе је био кајакаш Иштван Вашкути. Мађарска је овај пут послала 188 спортиста на олимпијаду, и они су учествовали у двадесет спортских дисциплина.

Олимпијски тим из Мађарске је на овим олимпијским играма се такмичио у двадесет спортских дисциплина и у девет дисциплина су освојили укупно двадесет и три медаље: једанаест златних, шест сребрних и шест бронзаних медаља. Олимпијске бодове су освојили у петнаест дисциплина. Најуспешнији представник Мађарске је био мачевалац Тамаш Дарњи (Darnyi Tamás) са освојене две златне медаље.

Папа Лав I

Свети Лав I је био папа римски. Рођен је у Италији. Био је најпре архиђакон код папе Сикста III, а после његове смрти, узведен је и преко своје воље на престо папе римскога.

Према хришћанском веровању, када је Атила са Хунима дошао близу Рима и спремао се већ да разори и сагори овај град, Лав је изашао пред њега у архијерејском одјејању, укротио гнев хунског вође и спречио пропаст Рима. У хришћанској традицији се такође наводи да се Атила уплашио визије апостола Петра и Павла, који су стајали поред Лава, и пламеним мачевима претили Атили. Лав је касније помогао православљу у борби против Евтихијевих и Диоскорових веровања, која су се састојала у сливању божанске и човечанске природе Христове у једну и, следствено, у одрицању две воље у личности Господа Спаситеља. Због тога је сазван Четврти Васељенски Сабор у Халкидону, на коме је прочитана посланица Лава, коју је, према хришћанском веровању, Лав написао и положио на гроб светог Петра, а свети Петар исправио. Пред смрт провео је четрдесет дана у посту и молитви на гробу апостола Петра, молећи овога да му јави да ли су му греси опроштени. Према хришћанском веровању, Апостол му се јаво и рекао да су му сви греси опроштени, осим грехова у рукополагању свештеника (из чега се види колико је тежак грех недостојног рукополагања). Светитељ се поново почео молити док није био обавештен да су му и ти греси опроштени. Свети Лав умро је 461. године.

Српска православна црква слави га 18. фебруара по црквеном, а 2. марта по грегоријанском календару.

Прва лига Мађарске у фудбалу 1927/28.

Двадесет пето фудбалско првенство у Мађарској је одиграно у сезони 1927/28.

Прва лига Мађарске у фудбалу 2013/14.

Прва лига Мађарске у фудбалу (званично ОТП Банк лига - OTP Bank Liga), или кратко НБ1, сезона 2013/14. је било 112. првенство мађарске прве лиге у фудбалу.

Сезона је почела 26. јула 2013. а завршила 1. јуна 2014. године. Титулу је бранио Ђер а нови првак је постао Дебрецин, што је била 7. титула овог клуба. Најбољи стрелци првенства са 18 голова су били Немања Николић играч Дебрецина и Атила Шимон играч Пакша.

Нови чланови прве лиге су постали ФК Мезекевежд и ФК Пушкаш као прваци две друге лиге, исток и запад.

Руга

Руга (Ruga, Ru, Rhuas, Rugila, Rua, ΄Ρούγας, ΄Ρωίλας) (365—435)

Руга је био један од хунских ратних вођа и успео је да уједини све Хуне под својим вођством 432. године. Своју владавину над неколико племена започео је отприлике 425. године, а завршио 435. године, када га је наследио Бледа а касније и Атила који је проширио царство и Хуне учинио познатим.

Римски војсковођа Аеције је 432. после пораза у бици код Равене пребегао код Хуна. Уз помоћ Бледе и Хуна повратио је власт над Западним рримским царством, па је као знак захвалности препустио Хунима део Паноније и Валерије.

Руга је током десетогодишње владавине ујединио све Хуне. Успоставио је дипломатске односе са Римом, где је послао Атилу, да би се научио римским обичајима и да би их што боље упознао и припремио се да једног дана преузме власт над Хунима. Руга је живео 70 година (што је у она бурна времена била реткост). По предању за његову смрт је био крив Бледа, који је и преузео власт. У време Ругине смрти Атила је био код Римљана, па је Бледа хтео то да искористи и пре повратка Атиле да учврсти своју власт.

Теодосије II

Флавије Теодосије (лат. Flavius Theodosius), познатији као Теодосије II или Теодосије Млађи, био је источноримски (византијски) цар од 408. до 450. године. Његову дуготрајну владавину обележило је неколико тешких удараца (нпр навале Атилиних Хуна), али и достигнућа као што су били оснивање Цариградског универзитета (425. год.) и кодификација римског права у Теодосијев законик (Codex Theodosianus) 438. године. Сам Теодосије је пре свега био образован и бојажљив владар који је читаву владавину провео у Цариграду препуштајући државничке послове својим великодостојницима, а пре свих амбициозној сестри Пулхерији.

ФК Наполи

ФК Наполи (итал. Società Sportiva Calcio Napoli) је италијански професионални фудбалски клуб са седиштем у Напуљу, Кампанија који је основан 1904. године. Клуб је током највећег дела своје историје био у врху италијанског фудбала, и тренутно игра у Серији А.

Наполи је био победник Серије А два пута, први пут у сезони 1986/87. а други пут у сезони 1989/90. Осим тога, пет пута је освојио Куп Италије. Од међународних трофеја Наполи је у сезони 1988/89. освојио Куп УЕФА и Интертото куп 2008. Наполи је девети клуб по успешности у историји италијанског фудбала и најуспешнији клуб у јужној Италији.Клуб је од првог појављивања 1904. имао неколико промена имена; једна од њих догодила се после спајања с клубом Internazionale Napoli. Најновија се промена догодила 2004, када је клуб отишао у стечај. Филмски продуцент Аурелио Де Лаурентис оснива нови клуб под именом Napoli Soccer. Почетком 2006. Де Лаурентис је вратио старо име клубу под називом Società Sportiva Calcio Napoli.

Флавије Аеције

Флавије Аеције (лат. Flavius Aëtius; живео од 391. до 454. године) је био војсковођа Западног римског царства у доба цара Валентинијана III. Од 433. био је magister militum. Победио је Атилу, вођу Хуна, на Каталаунским пољима код Париза 451. године, што је био веома тежак пораз за Хуне, а недуго после тога умире и Атила, након чега се Хунима губи сваки траг у Европи. Аеције је 454. године убијен као жртва интрига по налогу Валентинијана III. Две је деценије de facto управљао државом. Римски хроничари тих времена називали су га последњи прави Римљанин.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.