Атеизам

Атеизам (грч. α — одрични префикс, грч. Θεος — Бог; без бога у дословном преводу) јест, у ширем смислу, неверовање у постојање божанстава.[1] У ужем смислу, атеизам је став да не постоје божанства.[2] Кроз историју се често појављује и као одречан став према званичној религији. Атеизам је опозиција теизму, који је у свом најопштијем облику веровање да постоји барем једно божанство.[3][4]

Термин „атеизам“ је у почетку имао негативно значење којим су означаване особе које су одбијале да верују у оно у шта су тада веровали шири слојеви друштва. Ширењем слободоумља, научног скептицизма и потоње критике религије, значење речи је примило уже значење. Прве особе које су се изјашњавале као атеисти појавиле су се у 18. веку.[5]

Атеисти су скептични према тврдњама о натприродним појавама, образлажући свој став недостатком емпиријских доказа. Такође, атеисти су понудили бројне разлоге за неверовање у било које божанство. Међу њима су проблем зла, аргумент противречних откровења и аргумент неверовања. Други разлози за атеизам спадају у спектар од филозофских до друштвених и историјских. Иако су неки атеисти прихватили секуларне филозофије[6][7], не постоји једна идеологија или скуп правила о понашању који сви атеисти поштују.[8]

У западном свету, атеисти се сматрају исључиво нерелигиозним и неспиритуалним особама.[9] Међутим, атеизам постоји у неким верским или духовним системима веровања, као што су ђаинизам, будизам и хиндуизам. Ђаинизам и неки видови будизма не проповедају веровање у богове.[10]

Atheismsymbol endorsed by AAI
Симбол атеизма, који је 2007. године прихватила Међународна атеистичка алијанса

Етимологија

Ephesians 2,12 - Greek atheos
Грчка реч αθεοι (атеои), која се појављује Посланици Ефесцима на папирусу са почетка 3. века.

У раној античкој Грчкој, придев (ἄθεος (од одричног префикса ἀ- и θεός „бог“) је значио „безбожан“. Првим пут се користио као цензорски израз који је отприлике значио „сраман“ или „грешан“. У 5. веку п. н. е. реч је почела да се употребљава да означи одлучније и активније безбожништво у смислу „кварења односа са боговима“ или „негирања богова“. Реч ἀσεβής (asebēs) је касније почела да се употребљава против оних који су без стида негирали или нису поштовали локалне богове, чак и ако су веровали у њих. Модерни преводи класичних текстова понекад дају atheos као „атеистички“. Као апстрактна именица постојала је реч ἀθεότης (atheotēs). Цицерон је пресловио ову грчку реч у латинску atheos. Ова реч се често користила у расправама између раних хришћана и хелениста, у којој је свака страна тако описивала ону другу у пежоративном смислу.[11]

У енглеском језику реч atheist (од француске athée), у значењу „онај који пориче или не верује у постојање богова“, претходи речи atheism, а први пут се користила најраније од 1566. године,[12] и поново од 1571.[13] Реч atheist (атеистички) као израз за практично неверништво се почела користити најраније од 1577.[14] Реч atheism (атеизам) је изведена од француске речи athéisme, и појављује се у енглеском око 1587.[15] Раније дело, настало око 1534, је користило реч atheonism.[16] Повезане реч су настале касније: deist 1621,[17]theist 1662. године,[18]deism 1675. године,[19] и theism 1678. године.[20]

Карен Армстронг пише да је „током 16. и 17. века, реч „атеиста“ још увек била резервисана искључиво за полемику... Реч „атеиста“ је била увреда. Нико није ни сањао да назове себе атеистом.“[5] Средином 17. века још увек се сматрало да је немогуће неверовати у бога;[21] реч „атеиста“ је значила неприхватање тренутног поимања божанског.

Реч атеизам је први пут употребљена у Европи крајем 18. века, а означавала је самопризнато изричито неверовање у монотеистичког аврамског бога. Делимично захваљујући својој широкој употреби у монотеистичком западном друштву, реч атеизам обично значи „неверовање у бога“, више него уоштеније „неверовања у божанства“. У модерним радовима, не прави се јасна разлика између ове две дефиниције. У енглеском језику, архаично значење речи atheism је значило само неверовање у једног бога, а не и у политеистичка божанства. На основу овога је у 19. веку скована застарела реч adevism да означи неверовање у политеистичка божанства.[22] Почетком 20. века, глобализација је допринела ширењу значења речи атеизам на неверовање у све видове божанстава, иако је у западном свету честа појава да се атеизам означи просто као „неверовање у Бога“.[23]

Неки атеисти су се успротивили самој природи речи „атеизам“. У својој књизи Letter to a Christian Nation, Сем Харис је написао:[24]

„Заправо, „атеизам“ је реч која не би требало ни да постоји. Ником није никад потребно да се изјасни као „неастролог“ или „неалхемичар“. Немамо речи за људе који сумњају да је Елвис још увек жив или да су ванземаљци прешли галаксију само да би узнемиравали фармере и њихову стоку. Атеизам је ништа друго до бука коју разумни људе праве у присуству неоснованих религиозних веровања.”

Историја

Иако израз атеизам потиче из Француске из 16. века,[15] идеје које би данас биле признате за атеистичке су забележене од ведског периода и антике.

Рана индијска религија

Атеистичке идеје су забележене у раним индијским школама и постојале су у време ведизма.[25] Од шест правоверних школа индијске филозофије, самкхја, најстарији филозофски систем, не прихвата постојање богова, док рана миманса такође одбија појам Бога.[26] Рана миманса не само да не прихвата бога, већ тврди да су људске акције довољне да створе потребне околности да би се уживало у плодовима свога рада.[27] Потпуно материјалистичка и антитеистика школа чарвака (позната и под именом настика или локајта) која је настала у Индији око 6. века п. н. е. је вероватно најизраженија атеистичка школа филозофије у Индији, слична грчкој киренској школи. Ова грана индијске филозофије је класификована као хетеродоксна због свог негирања ауторитета веда и због тога се не сматра делом шест правоверних школа хиндуизма, али је важна помена као доказ материјалистичког покрета у хиндуизму.[28] Негирање бога као творца се такође види у ђаинизму и будизму.[29]

Антика

Socrates Louvre
У Платоновој Одбрани Сократовој, Мелет је оптужио Сократа (биста приказана на слици) да не верује у богове.

Западњачки атеизам има своје корене у пресократовској грчкој филозофији, али се није појавио као посебан поглед на свет све до краја доба просвећености.[30] Грчки филозоф из 5. века п. н. е. Дијагора је познат као „први атеиста“,[31] и цитирали су га мислиоци као што је Цицерон у својој књизи О природи богова.[32] Анаксагора је тврдио да је Сунце усијан камен, а не божанство отелотворено у богу Хелиосу.[33] Критија је описао религију као људски изум који се користи да застраши људе како би пратили морални ред.[34][35] Атомисти као што је Демокрит су покушали да објасне свет на чисто материјалистички начин, без позивања на духовно или мистично. Други пресократовци који су вероватно имали атеистичке погледе на свет су Продик и Протагора. У 3. веку п. н. е. грчки филозофи Теодор Безбожник[32][36] и Стратон[37] нису веровали у постојање богова. Теодор Безбожник је био протеран из свог града због неверовања у било које божанство.

Сократ је био оптужен за безбожност (види Еутипрова дилема) на основу тога што је инспирисао људе да сумњају у државне богове.[38] Иако је оспорио оптужбу да је „потпуни атеиста“,[39] казавши да не може да буде атеиста јер верује у духове,[40] Сократ је на крају осуђен на смрт. Сократ се такође молио у Платоновом дијалогу Федар[41] и говорио је „по Зевсу“ у дијалогу „Држава“.[42]

Еухемер је објавио свој став да су богови само деификовани владари, освајачи и оснивачи из прошлости, и да су њихови култови и религија били у основи наставак несталих краљевстава и раних политичких структура.[43] Иако није био строги атеиста, Еухемер је касније критикован да је „проширио атеизам на целој насељеној Земљи брисањем богова“.[44]

Атомистички материјалиста Епикур је оспорио многе религијске доктрине, међу којима су постојање загробног живота или личног бога; сматрао је да је душа чисто материјална и смртна. Иако епикурејство није негирало постојање богова, он је веровао да, ако они и постоје, нису заинтересовани за човечанство.[45]

Римски песник Лукреције се сложио с тим, да ако постоје богови, да су они незаитересовани за човечанство и неспособни да утичу на природу и свет. Због овога је веровао да се човечанство не мора плашити натприродног. Лукреције је изложио своје епикурејске погледе на космос, атоме, душу, смртност и религију у књизи „Ο суштини ствари“,[46] која је популаризовала Епикурову филозофију у античком Риму. Јулије Цезар, који је знатно нагињао ка епикурејству, је такође одбацио идеју о загробном животу, што је на пример довело до његовог приговора против смртне казне на суђењу Катилини, на ком је он говорио против стоицизма Катона Млађег.[47]

Римски филозоф Секст Емпирик је заступао једну форму скептицизма познату као пиронизам по којој би људско биће требало да престане да доноси суд о буквално свим веровањима јер ништа на овом свету није наследно зло, и да је атараксија (душевни мир) могућа уколико се суздржи од осуђивања. Велики део његових дела која су успела да се одрже до данас, извршила су јак утицај на касније филозофе.[48]

Значење речи „атеист“ се мењало током антике. Нехришћани су називали првобитне хришћане атеистима због неверовања у паганске богове.[49] За време Римског царства, хришћани су били погубљивани због негирања римских богова и посебно због необожавања царева. Када је хришћанство постало државна религија у Римском царству 381. године за време цара Теодосија I, јерес је постала кажњив преступ.[50]

Од раног средњег века до ренесансе

William of Ockham
Принцип Окамова бритва који је формулисао Вилијам Окамски се често користи у дебатама.

Изражавање атеистичких идеја је било ретко у Европи током средњег века; метафизика, религија и теологија су биле од доминантног интереса.[51] Међутим, у овом периоду постојали су покрети који су износили хетеродоксне концепције хришћанског бога, укључујући различите погледе на природу, трансцедентност или познавање бога. Индивидуалци и групе као што су Јован Скот Еријугена, Давид од Динана, Амалрик из Бена и Братство слободног духа су задржали хришћанске погледе уз пантеистичке тенденције. Пантеисти су често били сврставани у исту групу са атеистима због „чудноватости“ њиховог погледа на божанско. Никола Кузински је саставио фидеизам који је назвао „О ученом незнању“ (лат. De Docta Ignorantia), тврдећи да је бог изван људске категоризације и да је људско знање о богу ограничено претпоставкама. Вилијам Окамски је инспирисао антиметафизичке тенденције са својим номиналистичким ограничењем људског знања само на објекте, и тврдио је да је божанска суштина интуитивно или рационално несхватљива за људски разум. Следбедници Вилијама Окамског, као што су Јован Мирекурски и Никола Отркурски су продубили ово схватање. Резултујућа подела између вере и разума је утицала на касније теологе као што су Џон Виклиф, Јан Хус и Мартин Лутер.[51]

Ренесанса је много утицала на проширивање обима слободног мишљења и скептичног истраживања. Појединци, као што су Леонардо да Винчи и Галилео Галилеј, су заговарали експериментисање као начин објашњавања и супротставили су се аргументима од верских ауторитета. Други критичари религије и Цркве у овом периоду били су Николо Макијавели, Бонавантур де Перие и Франсоа Рабле.[48]

Модерно доба

Ренесанса и доба рефомације су период у коме је дошло до оживљавања верске ревности, што се види из ширења нових верских редова, братстава и масовне побожности у католичком свету, као и појаве строгих протестантских група, као што су калвинисти. Овај период међуверског ривалства дозволио је чак и шири обим теолошког и филозофског разматрања, од којих ће се многи касније користити да унапреде скептични религијски поглед на свет.

Feuerbach Ludwig
Фојербахова Основа хришћанства (1841) ће касније много утицати на филозофе као што су Енгелс, Марк, Штраус, Ниче и Штирнер. Он је сматрао бога људским изумом, а верске активности начином тражења испуњења жеља. Због тога се сматра оснивачем модерне антропологије религије.

Критика хришћанства је све чешћа у 17. и 18. веку, нарочито у Француској и Енглеској. Неки протестантски мислиоци, као што је Томас Хобс, заступали су материјалистичку филозофију и скептицизам према натприродним појавама, док је јеврејско-холандски филозоф Барух Спиноза одбацио божанско провиђење у корист панентеистичког натурализма. До краја 17. века, за деизам се отворено залажу интелектуалци као што је Џон Толанд који је сковао термин „пантеиста“.

Први познати експлицитни атеиста био је немачки критичар религије Матијас Кнуцен у своја три дела из 1674.[52] Пола века после њега појавио се још један експлицитни атеистички писац, француски свештеник Жан Меслије, који је живео почетком 18. века.[53] Меслије је изнео мишљење да је религија средство за контролисање маса, а слична идеја ће касније имплицитно бити присутна и у марксистичкој мисли. Кнуцена и Меслијеа су пратили други атеистички мислиоци, као што су барон Холбах, Жак Андре Нежон и други француски материјалисти.[54] Филозоф Дејвид Хјум је развио скептичну епистемологију утемељену на емпиризму, подривајући метафизичку базу природне теологије.

Француска револуција је извела атеизам и антиклерикални деизам из салона у јавну сферу. Један од главних циљева Француске револуције био је реорганизација и подређивање свештенства држави кроз Грађански устав свештенства. Овај покушај је довео до антиклерикалног насиља и протеривања многих свештеника из Француске. Хаотична политичка дешавања у револуционарном Паризу на крају су омогућила још радикалнијим јакобинцима да преузму власт 1793. године, након чега је наступила Владавина терора. Јакобинци су били деисти и увели су Култ врховног бића, као нову француску државну религију. Неки атеисти окупљени око Жака Ебера су уместо тога настојали да успоставе култ разума, облик псеудо-атеистичке религије са богињом која персонификује разум. Оба покрета су делимично допринела покушајима да се насилно дехришћанизује Француска. Култ разума окончао се после три године када су јакобинци гиљотинирали његово вођство, укључујући и Жака Ебера. Антиклерикални прогони окончани су Термидорском реакцијом.

Наполеоново доба институционализовало је секуларизацију француског друштва, и извело револуцију у северну Италију, у нади да ће допринети стварању савезничких република. У 19. веку атеисти су допринели политичким и социјалним револуцијама, убрзавајући немире из 1848. године, ризорђименто у Италији, као и раст међународног социјалистичког покрета.

У другој половини 19. века, атеизам се проширио под утицајем рационалистичких и слободоумних филозофа. Многи угледни немачки филозофи тог времена негирали су постојање божанстава и били су критичари религије, а међу њима су се налазили Лудвиг Фојербах, Артур Шопенхауер, Макс Штирнер, Карл Маркс и Фридрих Ниче. Карл Маркс је религију називао опијумом за народ.

Од 1900.

Bezbozhnik u stanka 15-1929
Безбожник, совјетски часопис из 1920—их, приказује раднике како избацују Исуса.

Атеизам је у 20. веку, нарочито у виду практичног атеизма, напредовао у многим друштвима. Атеистичка мисао је призната у широком спектру других, ширих филозофија, као што су егзистенцијализам, објективизам, секуларни хуманизам, нихилизам, анархизам, логички позитивизам, марксизам, феминизам[55] и општи научни и рационалистички покрет.

Логички позитивизам и сцијентизам су утрли пут неопозитивизму, аналитичкој филозофији, структурализму и натурализму. Неопозитивизам и аналитичка филозофија одбацују класични рационализам и метафизику у корист строгог емпиризма и епистемолошког номинализма. Заговорници као што су Бертранд Расел су недвосмислено одбацили веру у бога. Лудвиг Витгенштајн је у својим раним радовима покушао да одвоји метафизички и натприродни језик из рационалног дискурса. Алфред Ејер је подвлачио непроверљивост и бесмисао верских тврдњи, наводећи своју приврженост емпиријским наукама. Џон Нимејер Финдли и Џ. Џ. К. Смарт тврдили су да постојање Бога није логички неопходно. Природњачки и материјалистички монисти попут Џона Дјуиа су сматрали да би природни свет требало да буде основа свега, негирајући постојање Бога или бесмртности.[56][57]

У 20. веку се догодио и пробој атеизма у политици, раширен тумачењем дела Маркса и Енгелса. Након Октобарске револуције, повећање степена верских слобода за мањинске религије је трајало неколико година, пре него што је политика стаљинизма покренула прогон религије. Неколико комунистичких држава се успротивило религији и увело државни атеизам,[58] међу њима су бивши Совјетски Савез, Албанија, а још увек и Кина, Северна Кореја и Куба.

Остали лидери као што је Перијар Рамасами, истакнути атеистички индијски лидер, су се борили против хиндуизма и брамана у циљу окончања дискриминације и поделе људи у име религије и касти.

Године 1966, часопис Тајм је поставио питање: „Је ли Бог мртав?“[59] као одговор на теолошки покрет Смрт бога, наводећи тадашње процене да скоро половина свих људи у свету живи у државама на чијем челу су антирелигиозни режими, док милиони људи у Африци, Азији и Јужној Америци немају знање о једном Богу.[60]

Године 1967. албанска влада Енвера Хоџе је најавила затварање свих верских институција у земљи, изјавивши да је Албанија прва званично атеистичка држава на свету.[61], мада је поштовање религије у Албанији обновљено 1991. Ови режими су ојачали негативне асоцијације на атеизам, посебно тамо где су антикомунистичка осећања била јака као у САД, упркос чињеници да су неки истакнути атеисти били и антикомунисти.[62]

Од пада Берлинског зида, број активних антирелигиозних режима је знатно смањен. Тимоти Шах је 2006. написао да је приметио „глобални тренд у свим већим верским групама, у којима покрети засновани на Богу и уопште на вери доживљавају пораст поверења и утицаја у односу на секуларне покрете и идеологије“.[63] Међутим, Грегори С. Пол и Фил Закерман сматрају ово митом и указују на то да је стварна ситуација много сложенија и нијансирана.[64]

Ariane Sherine and Richard Dawkins at the Atheist Bus Campaign launch
Ричард Докинс у кампањи за промоцију атеизма

Верски мотивисани терористички напади 11. септембра 2001. и делимично успешан покушај института Дискавери за промену наставног плана у америчким школама и укључивање креационистичке идеје, заједно са подршком коју је Џорџ Буш 2005. дао тим идејама, подстакли су атеистичке писце Сема Хариса, Данијела С. Денета, Ричарда Докинса, Виктора Стенгера и Кристофера Хиченса да објаве књиге које су постале бестселери у Америци и широм света.[65] Истраживање из 2010. је показало да особе које себе идентификују као атеисти или агностици у просеку имају више знања о религији од следбеника великих вера. Особе које не верују су боље одговориле на питања о централним начелима протестантизма и католицизма. Само су мормони и јевреји постигли исти резултат као атеисти и агностици.[66]

Атеизам 3.0 је покрет у оквиру атеизма који не верује у постојање бога, али тврди да је од религије било користи за појединце или друштво, и да је њено елиминисање од мањег значаја од других ствари које би требало да се ураде.[67]

Нови атеизам

Нови атеизам је назив за покрет неколицине атеистичких аутора из 21. века који заговарају становиште да „религију не треба само просто толерисати већ јој се треба супротставити, критиковати је и оголити кад год се примети њен утицај“[68] Покрет се обично доводи у везу са Ричардом Докинсом, Данијелом Денетом, Семом Харисом, Кристофером Хиченсом и Виктором Стенгером.[69][70] Неколико бестселера од ових аутора, објављених између 2004. и 2007. су предмет многих дискусија о Новом атеизму.[71]

Дефиниције и разлике

AtheismImplicitExplicit3 sr
Дијаграм који показује односе између дефиниција чврстог/слабог и имплицитног/експлицитног атеизма. Екплицитни чврсти/позитивни/јаки атеисти (пурпурно са десне стране) су становништа да је тврдња „да постоји барем једно божанство“ нетачна. Екплицитни слаби, негативни/меки атеисти (плаво са десне стране) одбацују или се уздржавају од веровања да нека божанства постоје без да заправо тврде да је „постојање макар једног божанства“ нетачна тврдња. Међу имплицитне слабе/негативне атеисте (у плавој боји са лева) би спадали људи (као што су мала деца или неки агностици) који не верују у неко божанство, али нису јасно одбацили такво веровање (величине скупова у дијаграму не показују стваран однос међу становништвом).

Теоретичари се не слажу како да најбоље дефинишу и класификују атеизам,[72] у смислу на које се натприродне ентитете односи, да ли је то нека тврдња или одсуство тврдње и да ли то захтева свесно, јасно одбијање. Предложене су различите врсте категорија како би се направила разлика између различитих облика атеизма.

Спектар

Неке од нејасноћа и контроверзи у дефинисању атеизма потичу од потешкоће достизања консензуса о дефиницијама речи „божанство“ или „бог“. Бројност драстично различитих концепиција бога и божанстава доводи до различитих идеја које се односе на примену атеизма. На пример. Римљани су оптуживали хришћане да су атеисти јер нису веровали у паганска божанства. Овај проблем је постепено решен пошто је теизам усвојен као израз који обухвата веровања у било каква божанства.[23]

У зависности од скупа феномена које одбацује, атеизам се може супротстављати свему, почевши од веровања у божанства, па до постојања спиритуалних, натприродних или трансцедеталних концепата, попут оних у будизму, хиндуизму, ђаинизму и таоизму.[73]

Имплицитни и експлицитни атеизам

Дефиниције атеизма такође зависе и од степена размишљања које нека особа треба да посвети идеји богова да би била сматрана атеистом. Атеизам је некада дефинисан да значи просто одсуство веровања да било које божанство постоји. Ова широка дефиниција би обухватила новорођене и друге особе које нису биле под утицајем теистичких идеја. Још 1772. године барон Холбах је рекао да су „сва деца рођена као атеистичка; она немају идеју о богу“.[74] Слично томе Џорџ Х. Смит (1979) је изјавио: „Човек који није упознат са теизмом је атеиста само зато што не верује у бога. Ова категорија би обухватала дете са концептуалним капацитетом да схвати ова питања, али које је још увек несвесно тих питања. Чињеница да то дете не верује у бога га квалификује као атеисту.“[75]

Смит је сковао термин имплицитни атеизам да означи одсуство теистичких веровања без свесног одбацивања самих веровања и експлцитни атеизам да означи уобичајену дефиницију свесног неверовања. Ернест Нагел се успротивио Смитовој дефиницији атеизма као простог одсуства теизма, признајући само експлицитни атеизам као прави атеизам.[76]

Позитивни и негативни атеизам

Филозофи као што су Ентони Флу,[77] и Мајкл Мартин,[23] су поставили позитивни (јак/чврст) атеизам против негативног (слабог/меког) атеизма. Позитивни атеизам је екплицитно тврђење да богови не постоје. Негативни атеизам обухвата све друге облике нетеизма. Стога, према овој категоризацији, свако ко није теиста је или негативни или позитивни атеиста.[78] Термини слаб и јак су релативно новијег датума, док су термини негативни и позитивни атеизам старији, и користили су се (у мало другачијем смислу) у филозофској литератури[77] и међу католичким апологетима.[79] По оваквом разграничењу атеизма, већина агностика су негативни атеисти.

Већина агностика види своје погледе другачијим од атеистичких, сматрајући га не више оправданим од теизма или третирајући их једнако.[80] Тврдња о недоступности сазнања за или против постојања богова се понекад види као индикација да и атеизам захтева скок вере.[81] У уобичајене атеистичке одговоре на овај аргумент спада одговор да недоказане верске тврдње заслужују исту количину неверовања као и све остале недоказане тврдње,[82] и да непроверљивост постојања богова не подразумева једнаку вредност било које могућности.[83] Џ. Џ. К. Смарт даље тврди да „понекад нека особа која је заправо атеиста може представити себе, чак и страствено, као агностика због неразумно генерализованог филозофског скептицизма који би нас спречио да кажемо да знамо све друго, осим можда истина које пружају математика и формална логике.“[56] Због тога неки атеистички писци, као што је Ричард Докинс више воле да разликују теистичке, агностичке и атеистичке ставове по вероватноћи који сваки дају тврдњи „бог постоји“.[84]

Дефиниција немогућег и непостојаног

Пре 18. века, постојање неког бога је било опште прихваћено у западном свету тако да је чак могућност истинског атеизма била под знаком питања. Ово се звало теистички инатизам - мишљење да сви људи верују у бога од рођења; по овом мишљењу атеисти су просто верници у самопорицању.[85]

Постоји и став да су атеисти склони да верују у бога у кризним тренуцима, да атеисти постају верници на самрти и да не постоје атеисти у рововима.[86] Неки заговорници овог става тврде да је предност религије у томе што вера омогућава људима да боље поднесу тешке тренутке, делујући као опијум за народ. Међутим, постоје и супротни примери разочарања у религију у тешким тренуцима, међу које буквално спадају и „атеисти у рововима“.[87]

Друге употребе израза „позитивни атеизам“

Као што је описано горе, изрази позитиван и негативан су коришћени у филозофској литератури на сличан начин као и изрази слаб и јак. Међутим, у књизи „Позитивни атеизам“ Гопарајуа Раманчадре Раоа, уведено је алтернативно значење ових израза.[88] Одрастивши у кастинском хијерархијском систему са религиозном подлогом, Гора је тражио секуларну Индију и предложио смернице за позитивну атеистичку филозофију, која ће промовисати позитивне вредности.[89] Позитивни атеизам, дефинисан на овај начин, подразумева такве ствари које би биле морално исправне, показујући разумевање да побожни људи имају разлоге да верују, не покушавајући да преобрате или уче друге, и бранећи себе истинољубившћу уместо тражењем да победе у било каквом сукобу са отвореним критичарима.

Концепти у атеизму

D'Holbach
Пол Анти Тити, барон Холбах, је био заговорник атеизма из 18. века. „Узрок човекове несреће је његово непознавање природе. Истрајност којом је везан за слепа мишљења којима је задојен у свом детињству, која су испреплетана са његовим постојањем, последична предрасуда која изопачи његов ум, која спречава његово развијање, која га чини робом измишљотине, чини се да га осуђују на трајну погрешку.“ [90]

Најгрубља подела атеистичких аргумената је на практичне и теоретске.

Практични атеизам

У практичном или прагматичном атеизму, такође познатом под називом апатеизам, особе живе као да нема богова и објашњавају природне феномене без њиховог приписивања нечему божанском. Постојање бога није обавезно одбачено, али се може сматрати беспотребним или бескорисним; према овом мишљењу, богови не објашњавају сврху живота, нити утичу на свакодневни живот.[91] Облик практичног атеизма са импликацијама за научну заједницу је методолошки натурализам — „тихо усвајање тврдње о филозофском натурализму у оквиру научног метода са или без потпуног прихватања или веровања у њега.“[92]

Практични атеизам може имати различите облике:

  • одсуство верских мотива — веровање у богове не мотивише моралне акције, религиозне акције или било који други облик акције;
  • активно искључивање проблема бога и религије из интелектуалних тежњи и практичних акција;
  • индиферентност — одсуство било каковог интереса за проблеме богова и религије;
  • непознавање концепта божанства.[93]

Теоретски атеизам

Онтолошки аргументи

Теоретски атеизам екплицитно поставља аргументе против постојања богова, као одговор на честе теистичке аргументе као што су аргумент о дизајну или Паскалова опклада.

Епистемолошки аргументи

Епистемолошки атеизам тврди да људи не могу спознати бога или утврдити постојање бога. Основа за епистемолошки атеизам је агностицизам, који има различите облике. У филозофији иманентности, божанство је неодвојиво од света, укључујући људски ум, и свест сваке особе је закључана у субјекту. Према овом облику агностицизма, ово ограничење у погледу онемогућава сваки објективни закључак од веровања у бога до потврде његовог постојања. Рационалистички агностицизам Канта и доба просвећености прихвата само знање изведено из људске рационалности; овај облик атеизма је става да богови у начелу нису приметни и стога се не може знати да постоје. Скептицизам, заснован на идејама Дејвида Хјума, је става да је извесност нечега немогућа, па нико никад не може знати за постојање бога. Одређивање границе између агностицизма и атеизма није просто; агностицизам се може сматрати као независни, основни поглед на свет.[91]

Други аргументи за атеизам који се могу класификовати као епистемолошки или онтолошки, укључујући логички позитивизам и игностицизам, наводе бесмисленост или неразумљивост основних израза као што је „бог“ или тврдњи као што је „бог је свемогућ“. Теолошки нонкогнитивизам сматра да став „бог постоји“ не исказује неки јасан став, већ да је бесмислен. Доста се расправљало око тога да ли такве особе могу бити третиране као атеисти или агностици. Филозофи Алфред Ејер и Теодор M. Дрејнџ, одбацују обе категорије аргументујући свој став тиме да обе категорије прихватају да постоји могућност да Бог постоји; стога они смештају неконгнитивизам у посебну категорију.[94][95]

Метафизички аргументи

Метафизички атеизам обухвата све доктрине које држе до метафизичког монизма. Метафизички атеизам може бити или апсолутни - изричито негирање постојања бога повезаног са материјалистичким монизмом (сви материјалистички трендови, и у антици и у модерним временима) или релативни - имплитицно негирање бога у свим филозофијама, које, иако прихватају постојање апсолутног, доживљај апсолутног не поседује ниједну од особина која се приписује богу: трансцендентност, личност или јединство. Релативни атеизам је повезан са идеалистичким монизмом (пантеизам, панентеизам, деизам).[96]

Epikouros BM 1843
Сматра се да је Епикур први изнео проблем зла, поставивши питање: „Ако бог жели, а не може да искорени зло, онда није свемогућ. Ако може, али не жели, онда је зао и малициозан. Ако Бог може и жели да укине зло, откуда онда зло у свету? Ако нити може нити жели, онда зашто га звати богом?“

Логички аргументи

Логички атеизам држи да су различитим концепцијама бога приписане логички противречне особине. Ови атеисти наводе дедуктивне аргументе против постојања бога, посебно истичући некомпатибилност и противречност између одређених особина, као што су савршенство, статус творца, непроменљивост, свезнање, свеприсутност, свемогућност, свеблагонаклоност, трансцендентност, личност (као особа), нефизикалност, праведност и милост.[97]

Теодицејски атеисти су мишљења да је свет, како га они доживљавају, противречан особинама које теолози често приписују богу или боговима. Према њима, тврдње о свезнајућем, свемогућем и свеблагонаклоном богу нису усаглашене са светом где постоји зло и патња и где је божја љубав скривена од многих људи.[98] Сличан аргумент се приписује и Сидарти Гаутами, утемељивачу будизма.[99]

Негирање постојања богова

Филозофи попут Лудвига Фојербаха[100] и Сигмунда Фројда заступали су мишљење да су бог и друга религиозна веровања људско дело, створено да се задовоље различите психолошке и емоционалне жеље и потребе. Ово је такође став многих будиста.[101] Карл Маркс и Фридрих Енгелс, испирисани Фојербаховим радом, су тврдили да су бог и религија друштвене функције, које користе они на власти да искоришћавају радничку класу. Према Михаилу Бакуњину, „идеја бога подразумева напуштање људског разума и правде; то је најодлучније негирање људске слободе, и неизоставно се окончава поробљавањем човечанства, у теорији и у пракси“. Бакуњин је обрнуо Волтеров чувени афоризам „ако бог не постоји, потребно га је измислити“, написавши уместо тога „ако је бог заиста постојао, требало би га укинути“.[102]

Атеизам, религија и морал

Повезаност са погледима на свет и друштвеним понашањем

Социолог Фил Закерман је анализирао претходна истраживања о секуларности и неверовању, и закључио да је благостање друштва у позитивној корелацији са нерелигиозношћу. Његови закључци који се посебно односе на атеизам су:[103][104]

Атеизам и немање религије

Lightmatter buddha3
Због непостојања бога творца, будизам се често описује као нетеистичка религија.

За особе који се самоидентификују као атеисти се често претпоставља да су нерелигиозни, али и неке секте у оквиру великих религија одбацују постојање личног бога творца.[105] У последњих неколико година, у неким верским деноминацијама се накупио одређен број отворено атеистичких следбеника, попут хуманистичких јевреја[106][107] и хришћанских атеиста.[108][109][110] који одбацују постојање божанства, али се придржавају порука о моралу.

У најужем смислу позитивни атеизам не повлачи нека специфична веровања, осим неверовања у било какво божанство. Због тога атеисти могу имати широк спектар духовних веровања. Из истог разлога, атеисти могу да поседују широк спектар етичких веровања, од моралног универзализма хуманизма, који заговара да се морални закон мора доследмо применити на све људе, па до моралног нихилизма, који је става да је моралност бесмислена.[111]

Божанска заповест насупрот етици

Иако је тврдња да је „улога богова да одлучују шта је исправно а шта не или непотребна или произвољна“ филозофски труизам (обухваћен у Платоновој Еутифроновој дилеми), аргумент да моралност мора потицати од богова и да не може постојати без мудрог творца је трајни предмет политичке, али не толико и филозофске дебате.[112][113] Морални концепти као што је „убиство је погрешно“ се виде као божански закони, који захтевају божанског законодавца и судију. Међутим, многи атеисти тврде да третирање моралности у законском смислу укључује лажну аналогију и да моралност не зависи од законодавца у истој мери као и закони.[114] Други атеисти, као што је Фридрих Ниче, се нису сложили са овим погледом и тврдили су да је моралност „истинита само ако је бог истинит - она стоји или пада са вером у бога“.[115][116][117]

Постоје нормативни етички системи који не захтевају да принципи и правила потичу од божанстава. Ту спадају етика врлина, друштвени уговор, Кантова етика, утилитаризам и Објективизам. Сем Харис је предложио да морални рецепт (етичко доношење одлуке) није само питање које је потребно истражити у филозофији, већ да се може смишљено практиковати наука о моралности. Ипак, сваки такав научни систем мора одговарати на критике оличене у натуралистичкој заблуди.[118]

Филозофи Сузан Нејман[119] и Џулијен Багини[120] (између осталих) тврде да етичко понашање само због божанске заповести није право етичко понашање, већ само слепа послушност. Багини заступа став да је атеизам супериорнија основа за етику, тврдећи да је морална основа изван верских императива неопходна да се процени моралност императива - да буде у стању да распозна, на пример, да је „ти ћеш красти“ неморално, чак и ако нечија вера то налаже - и да стога атеисти имају предност да су склонији да дају такве оцене.[121] Данашњи британски филозоф Мартин Коен је понудио више историјских примера библијских заповести у корист мучења и ропства као доказ да верске заповести прате политичке и друштвене обичаје, а не обрнуто, али је такође приметио да иста тежња изгледа важи и за наводно непристрасне филозофе.[122] Коен разлаже овај аргумент у више детаља у Политичкој филозофији од Платона до Маоа, где тврди да је Куран одиграо своју улогу у одржавању друштвених правила из раног 7. века, упркос променама у секуларном друштву.[123]

Критика религије

Неки истакнути атеисти, као што су Бертранд Расел, Кристофер Хиченс, Данијел Денет, Сем Харис и Ричард Докинс, критиковали су религију наводећи штетне аспекте религијских пракси и доктрина.[124][125][126][127][128] Атеисти се често укључују у дебате са заговорницима религије, а дебате се понекад односе на то да ли религије уопште доносе корист појединцу и друштву.

Један аргумент да религије могу бити штетне је да ослањање абрахамских религија на божански ауторитет води ка ауторитарности и догматизму.[129] Атеисти такође наводе податке који показују везу између верског фундаментализма и опредељености ка некој вери (када се религија одржава јер служи скривеним интересима)[130] и ауторитарности, догматизма и предрасуда.[131][132] Ови аргументи, заједно са историјским догађајима за које се наводи да показују опасности од религије, као што су Крсташки ратови, џихад, инквизиција, лов на вештице и терористички напади, користе се као одговор на тврдње о корисним ефектима веровања у религију.[133] Верници као контрааргументе наводе да су неки режими који су се залагали за атеизам, као што је Совјетска Русија, такође криви за масовна убиства.[134][135]

Број атеиста

Europe No Belief enhanced
Проценат људи у европским државама који је рекао: „Не верујем да постоји било какав облик духа, бога или животне силе.“ (2005)[136]

Тешко је одредити број атеиста у свету. Особе које одговарају на анкете о вери могу другачије дефинисати атеизам или правити другачије разлике између атеизма, нерелигиозних веровања и нетеистичких религиозних и духовних веровања.[137] Хиндус атеиста би могао себе да представи као хиндуса, иако је у исто време атеиста.[138] Истраживање из 2010. које је објављно у Енциклопедији Британика показало је да нерелигиозне особе чине око 9,6% светског становништва, а атеисти 2,0%. Ове бројке не убрајају оне који следе атеистичке религије, као што су неки будисти.[139]

У анкети из 2006. објављеној у Фајненшл тајмсу дају се проценти за Сједињене Државе и пет европских држава. Најмањи проценат атеизма је био у САД, само 4%, док се проценат атеизма у европским државама показао знатно вишим: Италија (7%), Шпанија (11%), Уједињено Краљевство (17%), Немачка (20%) и Француска (32%).[140][141] Проценти у овој анкети за европске државе су слични онима у званичном истраживању Европске уније, које је показало да 18% становништва ЕУ не верује у неког бога.[142] Друга истраживања су проценила проценат атеиста, агностика и других неверника у неког бога на мање од 10% у Пољској, Румунији, Кипру и неким другим европским државама,[143] и до 85% у Шведској, 80% у Данској, 72% у Норвешкој и 60% у Финској.[144] Према Аустралијском статистичком бироу, 19% Аустралијанаца нема религију, а у ову категорију су укључени и атеисти.[141] Између 64% и 65% Јапанаца су атеисти, агностици или не верују у бога.[145]

Irreligion map
Однос атеиста и агностика у свету.

Међународно истраживање је показало позитивну корелацију између нивоа образовања и неверовања у неко божанство,[103] а истраживање Европске уније је показало позитивну корелацију између раног напуштања школе и веровања у неког бога.[142] У чланку објављеном у часопису Нејчер 1998. године, споменуто је истраживање које је сугерисало да је веровање у личног бога или загробни живот на најнижем нивоу икада међу члановима америчке Националне академије наука, где је 7,0% веровало у бога у поређењу са 85% укупног становништва САД.[146] Насупрот томе, у чланку који је објавио Универзитет у Чикагу који је разматрао горе наведено истраживање, објављено је да је 76% лекара веровало у бога, што је више од 7% међу научницима, али мање од 85% међу укупним становништвом.[147] Исте године, Френк Селовеј са Масачусетског технолошког института и Мајкл Шермер са Калифорнијског државног универзитета су спровели анкету према којој је у одабраном узорку одраслих високообразованих особа (12% особа је имало докторат, а 62% су имали завршени факултет) 64% веровало у бога, те је постојала веза која је показивала да верска убеђења опадају са вишим нивоом образовања.[148] Инверзна корелација између религиозности и интелигенције/образованости је пронађена у 39 истраживања спроведених између 1927. и 2002.[149] Ови налази се углавном подударају са мета-анализом коју је 1958. спровео професор Мајкл Аргајл са универзитета Оксфорд. Он је анализирао седам истраживања која су истраживала корелацију између става према религији и измерене интелигенције међу ђацима и студентима из САД. Иако је утврђена јасна негативна корелација, ова анализа није открила узрок, али је напоменуто да су живот у ауторитативној породици и друштвени положај могли утицати.[150]

Дискриминација атеиста

Discrimination against atheists
Државе и територије у којима су атеисти дискриминисани:
       Атеисти се могу суочити са смртном казном
       Атеисти се могу суочити са затворском казном
       Атеисти имају мање права по законима

Дискриминација атеиста обухвата прогоне и дискриминацију са којом се суочавају атеисти и они за које се сумња да су атеисти у прошлости и садашњости. Због различитих историјских и културних дефиниција атеизма, они који су дискриминисани можда не могу да се сматрају правим атеистима по данашњим стандардима.

У уставним демократијама, правна дискриминација атеиста није честа, али неки атеисти и атеистичке групе, поготову оне у Сједињеним Државама, протестују против закона, правила и институција које сматрају дискриминаторним. У неким исламским земљама, атеисти могу да се суоче са ограниченим правима или чак са смртном казном у случају апостасије.

Види још

Референце

  1. ^ *Nielsen, Kai (2010). „Atheism”. Encyclopædia Britannica. Приступљено 9. 4. 2011.
    • Edwards, Paul (2005) [1967]. „Atheism”. Ур.: Borchert, Donald M. The Encyclopedia of Philosophy. Vol. 1 (2nd изд.). MacMillan Reference USA (Gale). стр. 359. ISBN 978-0-02-865780-6. Пронађени су сувишни параметри: |isbn13= и |isbn= (помоћ)
  2. ^ Rowe, William L. (1998). „Atheism”. Ур.: Craig, Edward. Routledge Encyclopedia of Philosophy. Taylor & Francis. ISBN 978-0-415-07310-3. Приступљено 9. 4. 2011.
  3. ^ Oxford English Dictionary (2nd изд.). 1989. »Belief in a deity, or deities, as opposed to atheism«
  4. ^ „Merriam-Webster Online Dictionary”. Приступљено 9. 4. 2011. »belief in the existence of a god or gods«
  5. 5,0 5,1 Armstrong 1999
  6. ^ Honderich, Ted, ур. (2005). The Oxford Companion to Philosophy. Nhà xuá̂t bản Văn hóa thông tin. ISBN 978-0-19-926479-7.
  7. ^ Fales, Evan. "Naturalism and Physicalism", in Martin 2007, стр. 122–131
  8. ^ Baggini 2003, стр. 3–4.
  9. ^ Cline, Austin (2005). „Buddhism and Atheism”. about.com. Приступљено 9. 4. 2011.
  10. ^ Kedar 1997, стр. 50.
  11. ^ Drachmann 1977
  12. ^ Martiall 1566, стр. 51.
  13. ^ Rendered as Atheistes: Golding, Arthur (1571). The Psalmes of David and others, with J. Calvin's commentaries. стр. Ep. Ded. 3. »The Atheistes which say..there is no God.« Translated from Latin.
  14. ^ Hanmer 1577, стр. 63.
  15. 15,0 15,1 Rendered as Athisme: de Mornay, Philippe (1587). A Woorke Concerning the Trewnesse of the Christian Religion: Against Atheists, Epicures, Paynims, Iewes, Mahumetists, and other infidels [De la vérite de la religion chréstienne (1581)]. Translated from French by Arthur Golding & Philip Sidney. London. стр. xx. 310. »Athisme, that is to say, vtter godlesnes.«
  16. ^ Vergil 1989.
  17. ^ Burton 1621
  18. ^ Martin 1662, стр. 45.
  19. ^ Bailey 1675
  20. ^ "Secondly, that nothing out of nothing, in the sense of the atheistic objectors, viz. that nothing, which once was not, could by any power whatsoever be brought into being, is absolutely false; and that, if it were true, it would make no more against theism than it does against atheism.." Cudworth, Ralph. The true intellectual system of the universe. 1678. Chapter V Section II. pp. 73
  21. ^ „17th Century History – Investigating Atheism”. Investigatingatheism.info. Архивирано из оригинала на датум 21. 8. 2009. Приступљено 9. 4. 2011.
  22. ^ Britannica (1911). „Atheonism”. Encyclopædia Britannica (11th изд.).
  23. 23,0 23,1 23,2 Martin 2006
  24. ^ Harris 2008, стр. 51.
  25. ^ Pandian 1996, стр. 64.
  26. ^ Dasgupta 1992, стр. 258.
  27. ^ Tripathi 2001, стр. 81.
  28. ^ Radhakrishnan 1989, стр. 227-249.
  29. ^ Joshi, L.R. (1966). „A New Interpretation of Indian Atheism”. Philosophy East and West. 16 (3/4): 189—206. JSTOR 1397540. doi:10.2307/1397540.
  30. ^ Baggini 2003, стр. 73–74.
  31. ^ Solmsen 1942, стр. 25.
  32. 32,0 32,1 ...nullos esse omnino Diagoras et Theodorus Cirenaicus... Cicero, Marcus Tullius: De natura deorum. Comments and English text by Richard D. McKirahan. Thomas Library, Bryn Mawr College. 1997. ISBN 978-0-929524-89-4.
  33. ^ Patzia, Michael. „Anaxagoras (c.500—428 BCE)”. Internet Encyclopedia of Philosophy.
  34. ^ „Critias on cosmology, religion, and myth”. Stenudd.com. Приступљено 29. 5. 2012.
  35. ^ „The Critias Fragment”. Wku.edu. 19. 10. 2009. Приступљено 29. 5. 2012.
  36. ^ Diogenes Laërtius, The Lives and Opinions of Eminent Philosophers, ii
  37. ^ Cicero, Lucullus, 121. in Reale, G., A History of Ancient Philosophy. SUNY Press.1985.
  38. ^ „Atheism”. The Columbia Encyclopedia, Sixth Edition. Columbia University Press. 2005. Архивирано из оригинала на датум 4. 11. 2006. Приступљено 9. 4. 2011.
  39. ^ Brickhouse 2004, стр. 112.
  40. ^ „Apology”. Classics.mit.edu. Приступљено 9. 4. 2011.
  41. ^ „The Dialogues of Plato, vol. 1”. Oll.libertyfund.org. Приступљено 9. 4. 2011.
  42. ^ „The Republic”. Classics.mit.edu. Приступљено 9. 4. 2011.
  43. ^ Fragments of Euhemerus' work in Ennius' Latin translation have been preserved in Patristic writings (e.g. by Lactantius and Eusebius of Caesarea), which all rely on earlier fragments in Diodorus 5,41–46 & 6.1. Testimonies, especially in the context of polemical criticism, are found e.g. in Callimachus, Hymn to Zeus 8.
  44. ^ Plutarch, Moralia—Isis and Osiris 23, Приступљено 21. 4. 2013.
  45. ^ BBC. „Ethics and Religion—Atheism”. bbc.co.uk. Приступљено 9. 4. 2011.
  46. ^
  47. ^ (cf. Sallust, The War With Catiline, Caesar's speech: 51.29 & Cato's reply: 52.13).
  48. 48,0 48,1 Stein 1980, стр. 295
  49. ^ Wikisource-logo.svg "Atheism" in the 1913 Catholic Encyclopedia.
  50. ^ Maycock 2003.
  51. 51,0 51,1 Zdybicka 2005, стр. 4
  52. ^ Winfried Schröder, in: Matthias Knutzen: Schriften und Materialien (2010). pp. 8. See also Rececca Moore, The Heritage of Western Humanism, Scepticism and Freethought (2011), calling Knutzen "the first open advocate of a modern atheist perspective" online here, Приступљено 21. 4. 2013.
  53. ^ Walters 2010, стр. 26.
  54. ^ d'Holbach, P. H. T. (1770). The System of Nature. 2. Приступљено 7. 4. 2011.
  55. ^ Overall, Christine (2007). Feminism and Atheism. ISBN 978-0-521-84270-9. Приступљено 9. 4. 2011. in Martin 2007, стр. 233–246
  56. 56,0 56,1 Smart, J.C.C. (9. 3. 2004). „Atheism and Agnosticism”. Stanford Encyclopedia of Philosophy. Приступљено 9. 4. 2011.
  57. ^ Zdybicka 2005, стр. 16.
  58. ^ Baggini, Julian (лето 2003). „The Perils of Atheism”. 118 (2). New Humanist. Приступљено 7. 4. 2011. Extract from his book Atheism: A Very Short Introduction . Oxford University Press.2003.
  59. ^ TIME Magazine cover online. Apr 8, 1966. Приступљено 2007-04-17.
  60. ^ "Toward a Hidden God". Time Magazine online. Apr 8, 1966. Приступљено 2007-04-17.
  61. ^ Majeska, George P. (1976). „Religion and Atheism in the U.S.S.R. and Eastern Europe, Review”. The Slavic and East European Journal. 20 (2): 204—206.
  62. ^ Rafford, R.L. (1987). „Atheophobia—an introduction”. Religious Humanism. 21 (1): 32—37.
  63. ^ "Timothy Samuel Shah Explains 'Why God is Winning'." 2006-07-18. The Pew Forum on Religion and Public Life. Приступљено 2011-04-07.
  64. ^ Paul, Gregory (2007). Phil Zuckerman. „Why the Gods Are Not Winning”. Edge. 209. Приступљено 9. 4. 2011.
  65. ^ „Amazon Best Sellers”. amazon.com.
  66. ^ Landsberg, Mitchell (28. 9. 2010). „Atheists, agnostics most knowledgeable about religion, survey says”. Los Angeles Times. Приступљено 8. 4. 2011.
  67. ^ Ledewitz 2011, стр. 197.
  68. ^ Hooper, Simon. „The rise of the New Atheists”. CNN. Приступљено 16. 3. 2010.
  69. ^ Gribbin, Alice (22. 12. 2011). „Preview: The Four Horsemen of New Atheism reunited”. New Statesman. Приступљено 13. 2. 2012.
  70. ^ Stenger 2007.
  71. ^ Stenger, Victor J. „The New Atheism”. Colorado University. Приступљено 23. 7. 2009.
  72. ^ „Atheism”. Encyclopedia Britannica. 1911. Архивирано из оригинала на датум 6. 7. 2010. Приступљено 9. 4. 2011.
  73. ^ Britannica (2011). „Atheism as rejection of religious beliefs”. Encyclopædia Britannica. 1 (15th изд.). стр. 666. ISBN 978-0-85229-473-4. Приступљено 9. 4. 2011.
  74. ^ d 1772.
  75. ^ Smith 1979, стр. 14.
  76. ^ Nagel, Ernest (1959). „Philosophical Concepts of Atheism”. Basic Beliefs: The Religious Philosophies of Mankind. Sheridan House.
  77. 77,0 77,1 Flew 1976, стр. 14ff
  78. ^ Cline, Austin (2006). „Strong Atheism vs. Weak Atheism: What's the Difference?”. about.com. Приступљено 9. 4. 2011.
  79. ^ Maritain, Jacques (1949). „On the Meaning of Contemporary Atheism”. The Review of Politics. 11 (3): 267—280. doi:10.1017/S0034670500044168. Архивирано из оригинала на датум 13. 11. 2005. Приступљено 9. 6. 2011.
  80. ^ Kenny 2006.
  81. ^ „Many atheists I know would be certain of a high place in heaven”. Irish Times. Архивирано из оригинала на датум 3. 12. 2010. Приступљено 9. 4. 2011.
  82. ^ Baggini 2003, стр. 30–34. "Who seriously claims we should say 'I neither believe nor disbelieve that the Pope is a robot', or 'As to whether or not eating this piece of chocolate will turn me into an elephant I am completely agnostic'. In the absence of any good reasons to believe these outlandish claims, we rightly disbelieve them, we don't just suspend judgement."
  83. ^ Baggini 2003, стр. 22. "A lack of proof is no grounds for the suspension of belief. This is because when we have a lack of absolute proof we can still have overwhelming evidence or one explanation which is far superior to the alternatives."
  84. ^ Dawkins 2006, стр. 50.
  85. ^ Cudworth, Ralph (1678). The True Intellectual System of the Universe: the first part, wherein all the reason and philosophy of atheism is confuted and its impossibility demonstrated.
  86. ^ See, for instance, „Atheists call for church head to retract slur”. 3. 9. 1996. Приступљено 9. 4. 2011.
  87. ^ Lowder, Jeffery Jay (1997). „Atheism and Society”. Приступљено 9. 4. 2011.
  88. ^ Rao 1972.
  89. ^ Walker, Cliff. „The Philosophy of Positive Atheism”. Архивирано из оригинала на датум 6. 1. 2009. Приступљено 9. 4. 2011.
  90. ^ Paul Henri Thiry, Baron d'Holbach, System of Nature; or, the Laws of the Moral and Physical World (London, 1797), Vol. 1. pp. 25
  91. 91,0 91,1 Zdybicka 2005, стр. 20
  92. ^ Schafersman, Steven D. (фебруар 1997). „Naturalism is an Essential Part of Science and Critical Inquiry”. Conference on Naturalism, Theism and the Scientific Enterprise. Department of Philosophy, The University of Texas. Приступљено 7. 4. 2011. Revised May 2007
  93. ^ Zdybicka 2005, стр. 21.
  94. ^ Drange, Theodore M. (1998). „Atheism, Agnosticism, Noncognitivism”.
  95. ^ Ayer, A. J. (1946). Language, Truth and Logic. Dover. pp. 115–116. In a footnote, Ayer attributes this view to "Professor H. H. Price".
  96. ^ Zdybicka 2005, стр. 19.
  97. ^ Various authors. "Logical Arguments for Atheism". Internet Infidels, The Secular Web Library. Приступљено 2007-APR-09.
  98. ^ Drange, Theodore M. (1996). „The Arguments From Evil and Nonbelief”.
  99. ^ Gunasekara, Victor A. „Basic Buddhism”.
  100. ^ Feuerbach, Ludwig (1841) The Essence of Christianity
  101. ^ Rahula 1916, стр. 51–52.
  102. ^ Bakunin, Michael (1916). „God and the State”. New York: Mother Earth Publishing Association. Приступљено 9. 4. 2011.
  103. 103,0 103,1 Zuckerman, Phil (2009). „Atheism, Secularity, and Well-Being: How the Findings of Social Science Counter Negative Stereotypes and Assumptions” (PDF). Sociology Compass. 3 (6): 949—971. doi:10.1111/j.1751-9020.2009.00247.x. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 28. 12. 2014. Приступљено 27. 6. 2011.
  104. ^
  105. ^ Winston 2004, стр. 299.
  106. ^ „Humanistic Judaism”. BBC. 20. 7. 2006. Приступљено 9. 4. 2011.
  107. ^ Levin, S. (1995). „Jewish Atheism”. New Humanist. 110 (2): 13—15.
  108. ^ „Christian Atheism”. BBC. 17. 5. 2006. Приступљено 9. 4. 2011.
  109. ^ Altizer 1967, стр. 102–103.
  110. ^ Lyas, Colin (1970). „On the Coherence of Christian Atheism”. Philosophy: the Journal of the Royal Institute of Philosophy. 45 (171): 1—19. doi:10.1017/S0031819100009578.
  111. ^ Smith 1979, стр. 21–22.
  112. ^ Smith 1979, стр. 275. "Among the many myths associated with religion, none is more widespread -or more disastrous in its effects—than the myth that moral values cannot be divorced from the belief in a god."
  113. ^ За Имануела Канта је постојање бога, душе и слободе било практично питање Моралност, сама по себи, представља систем, али срећа не, осим ако је расподељена у тачном односу према моралности. Ово је могуће у интелигентном свету само под интелигентним творцем и владаром. Разум нас обавезује да признамо постојање таквог владара, заједно са животом у таквом свету, , the presupposition of God, soul, and freedom was a practical concern, for "Morality, by itself, constitutes a system, but happiness does not, unless it is distributed in exact proportion to morality. This, however, is possible in an intelligible world only under a wise author and ruler. Reason compels us to admit such a ruler, together with life in such a world, which we must consider as future life, or else all moral laws are to be considered as idle dreams..." (Critique of Pure Reason, A811).
  114. ^ Baggini 2003, стр. 38.
  115. ^ Human Rights, Virtue, and the Common Good. Rowman & Littlefield. 1996. ISBN 978-0-8476-8279-9. Приступљено 9. 4. 2011. »That problem was brought home to us with dazzling clarity by Nietzsche, who had reflected more deeply than any of his contemporaries on the implications of godlessness and come to the conclusion that a fatal contradiction lay at the heart of modern theological enterprise: it thought that Christian morality, which it wished to preserve, was independent of Christian dogma, which it rejected. This, in Nietzsche's mind, was an absurdity. It amounted to nothing less than dismissing the architect while trying to keep the building or getting rid of the lawgiver while claiming the protection of the law.«
  116. ^ The Blackwell Companion to Natural Theology. Wiley-Blackwell. 11. 5. 2009. ISBN 978-1-4051-7657-6. Приступљено 9. 4. 2011. »Morality "has truth only if God is truth–it stands or falls with faith in God" (Nietzche (1968). pp. 70). The moral argument for the existence of God essentially takes Nietzche's assertion as one of its premises: if there is no God, then "there are altogether no moral facts."«
  117. ^ Victorian Subjects. Duke University Press. 1991. ISBN 978-0-8223-1110-2. Приступљено 9. 4. 2011. »Like other mid-nineteenth-century writers, George Eliot was not fully aware of the implications of her humanism, and, as Nietzsche saw, attempted the difficult task of upholding the Christian morality of altruism without faith in the Christian God.«
  118. ^ Moore 1903.
  119. ^ Susan Neiman (6. 11. 2006). Beyond Belief Session 6 (Conference). Salk Institute, La Jolla, CA: The Science Network.
  120. ^ Baggini 2003, стр. 40.
  121. ^ Baggini 2003, стр. 43.
  122. ^ 101 Ethical Dilemmas, 2nd edition, by Cohen, M., Routledge (2007). pp. 184–5. (Cohen notes particularly that Plato and Aristotle produced arguments in favour of slavery.)
  123. ^ Cohen 2008.
  124. ^ Harris, Sam (2005). The end of faith: religion, terror, and the future of reason. W. W. Norton & Company.
  125. ^ Harris 2007.
  126. ^ Dawkins 2006.
  127. ^ Hitchens 2007.
  128. ^ Russell 1957.
  129. ^ Harris, Sam (2006a). „The Myth of Secular Moral Chaos”. Free Inquiry. Приступљено 9. 4. 2011.
  130. ^ Moreira-almeida, A. (2006). Lotufo Neto, F.; Koenig, H.G.. „Religiousness and mental health: a review”. Revista Brasileira de Psiquiatria. 28 (3): 242—250. PMID 16924349. doi:10.1590/S1516-44462006005000006. Приступљено 12. 7. 2007.
  131. ^ See for example: Kahoe, R.D. (1977). „Intrinsic Religion and Authoritarianism: A Differentiated Relationship”. Journal for the Scientific Study of Religion. 16 (2): 179—182. JSTOR 1385749. doi:10.2307/1385749.
  132. ^ Altemeyer, Bob; Hunsberger, Bruce (1992). „Authoritarianism, Religious Fundamentalism, Quest, and Prejudice”. International Journal for the Psychology of Religion. 2 (2): 113—133. doi:10.1207/s15327582ijpr0202_5. Приступљено 9. 4. 2011.
  133. ^ Harris, Sam (2005). „An Atheist Manifesto”. Truthdig. Архивирано из оригинала на датум 16. 5. 2011. Приступљено 9. 4. 2011. »In a world riven by ignorance, only the atheist refuses to deny the obvious: Religious faith promotes human violence to an astonishing degree.«
  134. ^ Feinberg, John S., Paul D. Feinberg (4. 11. 2010). Ethics for a Brave New World. Stand To Reason. ISBN 978-1-58134-712-8. Приступљено 2007—10—18. »Over a half century ago, while I was still a child, I recall hearing a number of old people offer the following explanation for the great disasters that had befallen Russia: 'Men have forgotten God; that's why all this has happened.' Since then I have spend well-nigh 50 years working on the history of our revolution; in the process I have read hundreds of books, collected hundreds of personal testimonies, and have already contributed eight volumes of my own toward the effort of clearing away the rubble left by that upheaval. But if I were asked today to formulate as concisely as possible the main cause of the ruinous revolution that swallowed up some 60 million of our people, I could not put it more accurately than to repeat: 'Men have forgotten God; that's why all this has happened.'« Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |access-date= (помоћ)
  135. ^ D'Souza, Dinesh. „Answering Atheist’s Arguments”. Catholic Education Resource Center. Приступљено 9. 4. 2011.
  136. ^ „ReportDGResearchSocialValuesEN2.PDF” (PDF). Приступљено 9. 4. 2011.
  137. ^ „Major Religions of the World Ranked by Number of Adherents, Section on accuracy of non-Religious Demographic Data”. Приступљено 9. 4. 2011.
  138. ^ Huxley 2002, стр. 120.
  139. ^ „Worldwide Adherents of All Religions by Six Continental Areas, Mid-2010”. Encyclopædia Britannica. 2011. Приступљено 25. 5. 2012.
  140. ^ „Religious Views and Beliefs Vary Greatly by Country, According to the Latest Financial Times/Harris Poll”. Financial Times/Harris Interactive. 20. 12. 2006. Архивирано из оригинала на датум 23. 7. 2013. Приступљено 9. 4. 2011.
  141. 141,0 141,1 „Characteristics of the Population”. Australian Bureau of Statistics. 2006. Приступљено 9. 4. 2011.
  142. 142,0 142,1 Social values, Science and Technology (PDF). Directorate General Research, European Union. 2005. стр. 7—11. Приступљено 9. 4. 2011.
  143. ^ Zuckerman 2007, стр. 51
  144. ^ Zuckerman 2007, стр. 56
  145. ^ Martin 2007.
  146. ^ Larson, Edward J. (1998). Larry Witham. „Correspondence: Leading scientists still reject God”. Nature. 394 (6691): 313—4. PMID 9690462. doi:10.1038/28478. Available at StephenJayGould.org Архивирано на сајту Wayback Machine (јун 6, 2011) (на језику: енглески), Stephen Jay Gould archive. Приступљено 2006-12-17
  147. ^ „Survey on physicians’ religious beliefs shows majority faithful”. The University of Chicago. Приступљено 2011—04-08. Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |access-date= (помоћ)
  148. ^ Shermer 1999, стр. 76–79.
  149. ^ According to Dawkins (2006). pp. 103. Dawkins cites Bell, Paul. "Would you believe it?" Mensa Magazine, UK Edition, Feb. (2002). pp. 12–13. Analyzing 43 studies carried out since 1927, Bell found that all but four reported such a connection, and he concluded that "the higher one's intelligence or education level, the less one is likely to be religious or hold 'beliefs' of any kind."
  150. ^ Argyle 1958, стр. 93–96.

Литература

  • Harris, Sam (2005). The end of faith: religion, terror, and the future of reason. W. W. Norton & Company.
  • Sarvepalli Radhakrishnan and Charles A. Moore (1989) [1957]. A Sourcebook in Indian Philosophy. Princeton University Press. стр. 227—249. ISBN 978-0-691-01958-1.
  • Honderich, Ted, ур. (2005). The Oxford Companion to Philosophy. Nhà xuá̂t bản Văn hóa thông tin. ISBN 978-0-19-926479-7.
  • Russell, Bertrand (1957). Why I am not a Christian, and other essays on religion and related subjects. Simon and Schuster.
  • Hitchens, Christopher (2007). God Is Not Great: How Religion Poisons Everything. Random House, Inc.
  • Harris, Sam (2008). Letter to a Christian Nation. Непознати параметар |publihser= игнорисан [|publisher= се препоручује] (помоћ)
  • Pandian (1996). India, that is, sidd. Allied Publishers. стр. 64. ISBN 978-81-7023-561-3.
  • Tripathi (2001). Psycho-Religious Studies of Man, Mind and Nature. Global Vision Publishing House. стр. 81. ISBN 978-81-87746-04-1.
  • Martin, Michael (2006). The Cambridge Companion to Atheism. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-84270-9.
  • Burton, Robert (1621). deist. The Anatomy of Melancholy. Part III, section IV. II. i. »Cousin-germans to these men are many of our great Philosophers and Deists«
  • Rahula, Walpola (1974). What the Buddha Taught. Grove Press. стр. 51—52. ISBN 978-0-8021-3031-0.
  • Victorian Subjects. Duke University Press. 1991. ISBN 978-0-8223-1110-2. »Like other mid-nineteenth-century writers, George Eliot was not fully aware of the implications of her humanism, and, as Nietzsche saw, attempted the difficult task of upholding the Christian morality of altruism without faith in the Christian God.«
  • The Blackwell Companion to Natural Theology. Wiley-Blackwell. 2009. ISBN 978-1-4051-7657-6. »Morality "has truth only if God is truth–it stands or falls with faith in God" (Nietzche (1968). pp. 70). The moral argument for the existence of God essentially takes Nietzche's assertion as one of its premises: if there is no God, then "there are altogether no moral facts."«
  • Altizer, Thomas J. J. (1967). The Gospel of Christian Atheism. London: Collins. стр. 102—103. Архивирано из оригинала на датум 29. 9. 2006.
  • Stein, Gordon (1980). An Anthology of Atheism and Rationalism. Prometheus Books. ISBN 978-0-87975-136-4.
  • prep. by J. A. Simpson ... (1989). The Oxford English Dictionary (Second изд.). Oxford University Press, USA. ISBN 978-0-19-861186-8.
  • de Mornay, Philippe (1587). A Woorke Concerning the Trewnesse of the Christian Religion: Against Atheists, Epicures, Paynims, Iewes, Mahumetists, and other infidels [De la vérite de la religion chréstienne (1581)]. Translated from French by Arthur Golding & Philip Sidney. London. стр. xx. 310. »Athisme, that is to say, vtter godlesnes.«
  • Golding, Arthur (1571). The Psalmes of David and others, with J. Calvin's commentaries. стр. Ep. Ded. 3. »The Atheistes which say..there is no God.«
  • Hanmer, Meredith (1577). The auncient ecclesiasticall histories of the first six hundred years after Christ, written by Eusebius, Socrates, and Evagrius. London. стр. 63. OCLC 55193813. »The opinion which they conceaue of you, to be Atheists, or godlesse men.«
  • Baggini, Julian (2003). Atheism: A Very Short Introduction. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-280424-2.
  • Martin, Michael, ур. (2007). The Cambridge Companion to Atheism. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-60367-6.
  • Smith, George H. (1979). Atheism: The Case Against God. Buffalo, New York: Prometheus Books. ISBN 978-0-87975-124-1.
  • Stenger, Victor J. (2007). God: The Failed Hypothesis—How Science Shows That God Does Not Exist. Amherst, New York: Prometheus Books. ISBN 978-1-59102-652-5.
  • Zdybicka, Zofia J. (2005). „Atheism” (PDF). Ур.: Maryniarczyk, Andrzej. Universal Encyclopedia of Philosophy. 1. Polish Thomas Aquinas Association.
  • Solmsen, Friedrich (1942). Plato's Theology. Cornell University Press.
  • Maycock, A. L. Inquisition from Its Establishment to the Great Schism: An Introductory Study. Ronald Knox. ISBN 978-0-7661-7290-6.
  • Oxford English Dictionary (2nd изд.). 1989.
  • Kedar, Nath Tiwari (1997). Comparative Religion. Motilal Banarsidass. ISBN 978-81-208-0293-3.
  • Dasgupta, Surendranath (1992). A history of Indian philosophy, Volume 1. Motilal Banarsidass Publ. стр. 258. ISBN 978-81-208-0412-8.
  • Drachmann, A. B. (1977("an unchanged reprint of the 1922 edition")). Atheism in Pagan Antiquity. Chicago: Ares Publishers. ISBN 978-0-89005-201-3. Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  • Martiall, John (1566). A Replie to Mr Calfhills Blasphemous Answer Made Against the Treatise of the Cross. English recusant literature, 1558–1640. 203. Louvain. стр. 51.
  • Hanmer, Meredith (1577). The auncient ecclesiasticall histories of the first six hundred years after Christ, written by Eusebius, Socrates, and Evagrius. London. стр. 63. OCLC 55193813.
  • Martin, Edward (1662). „Five Letters”. His opinion concerning the difference between the Church of England and Geneva [etc.] London. стр. 45.
  • Armstrong, Karen (1999). A History of God. London: Vintage. ISBN 978-0-09-927367-7.
  • Vergil, Polydore (c1534). English history. Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  • Bailey, Nathan (1675). An universal etymological English dictionary.
  • Brickhouse, Thomas C. (2004). Routledge Philosophy Guidebook to Plato and the Trial of Socrates. Nicholas D. Smith. Routledge. ISBN 978-0-415-15681-3.
  • d'Holbach, P. H. T. (1770). The System of Nature. 2.
  • Stenger, Victor J. The New Atheism. ISBN 978-1-59102-751-5. Текст „The New Atheism: Taking a Stand for Science and Reason” игнорисан (помоћ)
  • Flew, Antony (1976). The Presumption of Atheism, and other Philosophical Essays on God, Freedom, and Immortality. New York: Barnes and Noble. стр. 14ff.
  • Dawkins, Richard (2006). The God Delusion. Houghton Mifflin Co. ISBN 978-0-618-68000-9.
  • Overall, Christine (2007). Feminism and Atheism. ISBN 978-0-521-84270-9. in Martin 2007, стр. 233–246
  • d'Holbach, P. H. T. (1772). Good Sense.
  • Rao, Goparaju (1972). Positive Atheism. Vijayawada, India: Atheist Centre, Patamata, Vijayawada, India.
  • Human Rights, Virtue, and the Common Good. Rowman & Littlefield.
  • Feinberg, John S., Paul D. Feinberg. Ethics for a Brave New World. Stand To Reason.
  • Zuckerman, Phil (2007). Martin, Michael T., ур. The Cambridge companion to atheism. Cambridge, England: Cambridge University Press. стр. 51. ISBN 978-0-521-84270-9.
  • Shermer, Michael (1999). How We Believe: Science, Skepticism, and the Search for God. New York: William H Freeman. стр. 76—79. ISBN 978-0-7167-3561-8.
  • Kenny, Anthony (2006). „Why I Am Not an Atheist”. What I believe. Continuum. ISBN 978-0-8264-8971-5.
  • Cudworth, Ralph (1678). The True Intellectual System of the Universe: the first part, wherein all the reason and philosophy of atheism is confuted and its impossibility demonstrated.
  • Winston, Robert (Ed.) (2004). Human. New York: DK Publishing, Inc. стр. 299. ISBN 978-0-7566-1901-5.
  • Moore, G. E. (1903). Principia Ethica.
  • Social values, Science and Technology (PDF). Directorate General Research, European Union. 2005. стр. 7—11.
  • Argyle, Michael (1958). Religious Behaviour. London: Routledge and Kegan Paul. стр. 93—96. ISBN 978-0-415-17589-0.
  • Walters, Kerry (2010). Atheism: A Guide for the Perplexed. Continuum. ISBN 978-0-8264-2493-8.
  • Ledewitz, Bruce (2011). Church, State, and the Crisis in American Secularism. Indiana University Press. ISBN 978-0-253-00136-8.

Спољашње везе

Kritika religije

Kritika religije u najopštijem smislu označava kritiku, odnosno odbacivanje koncepta, vrijednosti, praktikovanja te posljedica religije.

Kritika religije postoji dugo, a prvi tragovi joj se mogu naći još u Starom vijeku, odnosno 1. vijeku p. n. e. da bi kroz vijekove pojavljivala u raznim oblicima, a među najnovije spada tzv. Novi ateizam. Neki kritičari religiju smatraju štetnom za pojedinca i za društvo u cjelini, smatrajući da podstiče iracionalno ponašanje te ohrabruje nasilje i terorizam.

Агностички атеизам

Агностички атеизам (понекад називан и атеистички агностицизам) је становиште у филозофији религије које у себи садржи и елементе атеизма и елементе агностицизма. Агностички атеисти су атеисти зато што не верују у постојање било ког божанства, а агностици су зато што, услед недостатка било каквих математичких или емпиријских доказа или конклузивне филозофске аргументације, сматрају да постојање или непостојање било ког божанства није могуће доказати или да тренутно не може да се докаже. Агностички атеисти су контрастни у односу на агностичке теисте (или теистичке агностике), који верују у постојање једног или више божанстава, али, баш као и агностички атеисти, такође услед недостатка било каквих математичких или емпиријских доказа или конклузивне филозофске аргументације, сматрају да постојање или непостојање било ког божанства није могуће доказати или да тренутно не може да се докаже. И једни и други експлицитно или имплицитно прихватају Кантов закључак о антиномичности питања постојања божанства, на којој темеље свој агностицизам, с тим да се једни опредељују за веровање, а други за неверовање у постојање божанства, односно божанстава.

Американци

Американци су становници САД. Броје укупно 325 милиона становника, говоре следећим језицима: енглески, шпански, француски, немачки, италијански, кинески, филипински, али највише енглеским. Главна религија Американаца укључује протестантизам, али заступљени су и католицизам, јудаизам, ислам, као и атеизам.

Сједињене Америчке Државе се представљају као земља великих могућности (обећана земља). У већини градова САД-a, на простору од свега неколико улица, може се запазити кинеска четврт, италијанска, а затим подручја у којима доминира Хиспано, афро-америчка или корејска популација.

Антитеизам

Антитеизам или противбоштво је супротстављање било ком облику вере у бога, теизму. Теизам је веровање у постојање једног или више божанстава који утиче на наше животе, разликује се од деизма, веровања у постојање бога који је створио свет, али се више није мешао и не бави се нашим животима. Атеизам не прихвата тврдњу теизма да бог постоји услед недостатка било каквих доказа али не представља активну борбу против теизма већ је неутралан. Антитеизам је активно противљење теизму базирано на ставу да је религија опасна по човечанство. Одређени облик антитеизма се може видети код Фридриха Ничеа.

Неки критичари сматрају да је антитеизам у ствари неопологизам, јер, по њиховом размишљању, не постоји већа разлика у односу на атеизам, јер је атеизам сам по себи антитеистичан, али то и није баш тако. Атеиста је и онај који никад није чуо за бога, па према томе код таквог човека није присутно негирање бога. Атеизам одбија да прихвати да Бог/Богови постоје услед недостатка било каквих доказа, док је антитеизам снажно противљење веровању, религији и самим религијским обичајима.

Атеистички писци данашњице попут Кристофера Хиченса појам антитеизам дефинишу као „активну борбу против теизма као узрока свог зла“.

Апатеизам

Апатеизам (комбинација ријечи апатија и теизам/атеизам) који је још познат као прагматични атеизам или практични атеизам, приказивање је апатије или недостатка заинтересовања према вјеровању или невјеровању у божанство (или божанства).

Апатеиста је особа која није заинтересована да прихвати или негира било какве тврдње о постојању или непостојању богова. Апатеиста живи као да нема богова и објашњава природне феномене без указивања на божанства. Међутим, не одбацује се постојање богова, али је могуће да се наводи да је исто беспотребно или бескорисно; према овој тачки гледишта, божанства не пружају смисао животу нити утичу на свакодневницу.Другим ријечима, апатеиста је особа која сматра да је питање да ли постоје божанства безначајно или небитно за њихов живот. Према истраживању из Онтарија о религијској толеранцији, неки апатеисти сматрају да се њихово понашање не би промијенило ако би се доказало да бог постоји, односно не постоји.

Аргумент противречних откровења

Аргумент противречних откровења, такође познат и као проблем избегавања погрешног пакла, је аргумент против постојања Бога. Он тврди да је мала вероватноћа да Бог постоји јер су многи теолози и верници дали противречна и међусобно искључива откровења. Аргумент наводи да је особа која није била сведок отрковења мора да га прихвати или да га одбаци само на основу ауторитета њеног предлагача, и пошто не постоји начин да смртник истражи ове супротстављене тврдње, мудро је имати резерву према нечијем мишњељу.

Такође се тврди да је тешко прихватити постојање било ког Бога, без личног откровења. Већина аргумената за постојање Бога нису специфична само за једну религију и могу да се примени у многим религијама са приближно једнаком оправданошћу. Прихватање било које религије тако захтева одрицање од других, и када се суоче са овим конкурентним претензијама у одсуству личног откровења, тврди се да је тешко одлучити између њих.

Атеизам и религија

Неки покрети или секте у оквиру традиционалних монотеистичких или политеистичких религија признају да је могуће учествовати у пракси вере, духовности и следити догме без вере у божанстава.

Државни атеизам

Државни атеизам је промоција атеизма коју спроводи владе одређене државе, мада се може посматрати и као смањивање и одузимање религијских слобода тј. забрана јавног преповедања вере.

Имплицитни и експлицитни атеизам

Имплицитни и експлицитни атеизам су називи за подврсте атеизма које је користио публициста Џорџ Х. Смит.

Имплицитни атеизам је дефинисан као одсуство теистичког веровања без његовог свесног одбацивања, па су тако сви који нису размишљали о постојању божанстава de facto атеисти. У ову категорију спадају и све особе које никад нису дошле у додир с појмом божанства и особе које нису у стању разумети појам божанства (деца, душевни болесници, неки облици менталне ретардације).

Експлицитни атеизам се пак дефинише као одсуство теистичког веровања кроз његово свесно одбацивање, у шта спадају веровања свих оних који су размишљали о постојању божанстава и свесно одлучили да она не постоје. Смит под експлицитним атеизмом подразумева и антитеизам.

Натурализам (филозофија)

У филозофији, натурализам је „идеја или уверење, да само природни (а не натприродни или духовни) закони и силе делују у свету”.

Присталице натурализма (тј., натуралисти) тврде да су закони природе закони који одређују структуру и понашање универзума и да се промене свемира производ ових закона.„Натурализам се може интуитивно поделити на онтологијске и методолошке компоненте.” Неки филозофи идентификује натурализам и материјализам. На пример, филозоф Пол Курц је тврдио да се природа боље објашњава позивајући се на материјалне принципе. Ови принципи укључују масу, енергију и друге физичке и хемијске особине прихваћене од стране научне заједнице. Натуралисти тврде да дух, божанства и духови нису стварни и да нема "циљева" у природи. Таква апсолутна вера у натурализам се обично назива метафизички натурализам.Осим пантеиста, који сматрају да су природа и Бог једно исто, теисти изазивају идеју да је природа сва стварност. Према неким теистима, природни закони се могу третирати као секундарни узроци Бога/ова.

У 20. веку, Вилард Ван Орман Квин, Џорџ Сантајана и други филозофи су тврдили да успех натурализма у науци значи да се научна метода треба користити и у филозофији.

Негативни и позитивни атеизам

Позитивни атеизам је израз којим се уопштено описују ставови атеиста који истинитом сматрају тврдњу да богови не постоје. Негативни атеизам је пак израз који се односи на остале облике нетеизма. Кроз историју се ова разлика описивала и изразом јаки и слаби атеизам где се под јаким атеизмом наводио специфични став да богови не постоје, док слаби атеизам представља тек одсуство веровања у богове, без категоричком одбацивања могућности њиховог постојања.С обзиром на флексибилност израза бог, сматра се како особа истовремено може бити и јак и слаб атеист, у зависности од схватања шта се сматра божанством. Израз је први 1972. године употребио британски филозоф Ентони Флу, али је популарност стекао тек почетком деведесетих година 20. века захваљујући Јузнет групи alt.atheism.

Нерелигиозност

Нерелигиозност, понекад ирелигиозност, представља одсуство, равнодушност, одбацивање или непријатељство према религији.Када се карактерише као одбацивање религијских увјерења, обухвата атеизам, агностицизам, деизам, религијски дисиденство и секуларни хуманизам. Када се карактерише као одсуство религијских увјерења, може се укључити у „духовност, али не и религиозност”, пандеизам, игностицизам, нетеизам, пантеизам, панентеизам и слободоумље. Када се карактерише као равнодушност према религији, позната је као апатеизам. Када се карактерише као непријатељство према религији, обухвата антитеизам, антирелигија и мизотеизам.

Ирелигиозност може укључивати неке облике теизма, у зависности од контекста у коме је дефинисана; нпр. у Европи током 18. вијека оличење ирелигиозности био је деизам. Према пројекцији Пју рисерч центра, нерелигиозност, иако привремено повећана, на крају 2050. године ће значајно опасти због ниже репродуктивне стопе и старења.

Нови атеизам

Нови атеизам је новинарски термин који се користи за опис промовисања атеизма у двадесет првом веку. Овај модерни атеизам и секуларизам критикује религије и верска убеђења. Савремени атеистички писци заступају мишљење да се сујеверју, религији и ирационализаму треба супротставити, критиковати га и изложити га рационалном расуђивању. Они верују да се овакве појаве не треба толерисати и да се мора избацити њихов утицај на политику и образовање.

Нови атеизам се често укршта са секуларним хуманизмом и антитеизмом, посебно у својој критици индоктринације деце.

Постојање Бога

Постојање Бога је тема коју су вековима развијали филозофи, теолози и други мислиоци постављањем аргумената за и против. Најчешћи докази за постојање Бога јесу метафизичке, индуктивне и субјективне природе, док су докази против постојања Бога обично емпиријске и дедуктивне природе.

Гледишта заступљена у расправи су атеизам (као неверовање у Бога и као порицање Божијег постојања), теизам (веровање да Бог постоји) и агностицизам (гледиште да је немогуће сазнати постоји ли Бог или не).

Расправа о постојању Бога повлачи и многа друга филозофска питања. Основни проблем је што не постоји универзално прихваћена дефиниција Бога.

Проблем зла

У филозофији религије, проблем зла садржи се у питању како објаснити зло ако постоји божанство које је свеблагонаклоно, свемогуће и свезнајуће (види теизам).У питању је класични теолошки проблем за сваку монотеистичку религију која тврди да је све створио један свемогући и бескрајно добри Бог. Проблем гласи: Како постојање свемогућег и бескрајно доброг Бога помирити с чињеницом постојања зла у свету?

Неки филозофи тврде да је истовремено постојање доброг Бога и зла логички непомирљиво или невероватно. Покушаји да се реши ово питање је основни проблем теодицеје.

Неки одговори на ова питања укључују аргументе да слободна воља не може постојати без могућности зла, да људи не могу да разумеју Бога, да је патња потребна за духовни развој и да је зло последица палог света.

Постоје многе расправе о злу и везаним проблемима у другим филозофским пољима као што су секуларна етика и еволуциона етика. Међутим, проблем зла се уобичајено узима у теолошком контексту.

Проблем пакла

Проблем пакла је етички проблем који је повезан са свим религијама код којих је пакао представљен као сурово место. То се не уклапа са концептом да је Бог праведан и моралан. Проблем пакла се врти око четири кључне тачке:само постојање пакла, неки људи иду у пакао, из пакла не може да се побегне и пакао је казна за вршење или невршење неких радњи на Земљи. Треба напоменути да у правословном хришћанству проблем пакла не посматрају као етички већ егзистенцијални проблем.

(потражити референце)

Концепт по којем се неврници у одређеној религији суочавају са проклетством се назива спасење. Концепт по коме су сви спашени, без обзира на веру и религију се назива универзално измирење. Мањи део хришћанског учења по којем су неверници уништени, уместо осуђени на вечно проклетство се назива аналитионизам.

Постоји више питања која су везана за проблем пакла. Прво је да ли је постојање пакла компатибилно са правдом. Друго је, да ли је комаптибилно са Божјом милошћу, које је посебно наглашено у хришћанству. Треће питање је да ли је пакао заиста и насељен, или ће Бог да све вечне душе да врати у будући бољи свет. Том приликом се може мислити и на рај. Неки аспекти који се односе на проблем пакла се могу односити и на проблем зла. Превасходно се мисли на то да је патња која се доживљава у паклу, могла бити спречена од стране Бога. Расправа која се води око проблема зла се такође може пренети и на проблем пакла.

Раселов чајник

Раселов чајник је аналогија филозофа Бертранда Расела којом илуструје тврдњу да није на скептику да оповргне базе оног што је немогуће проверити у религији, него да је на вернику да их докаже. Раселов чајник је добар пример за логичку грешку типа аргумент из незнања, терет доказивања.

Списак атеиста

Атеизам (изведено од грчког ἄθεος atheos; „без богова; безбожник; секуларни; негирање и презирање богова”) је одбијање веровања у постојање божанстава. Атеистичке идеје и њихов утицај имају дугу историју. Током векова, атеисти су подржали недостатак вере у богове помоћу низа области, укључујући науку и филозофију.

Хришћански атеизам

Хришћански атеизам је облик културалног хришћанства и етичког система који извлачи своја уверења и праксе из Исусовог живота и учења као што је записано у новозаветним Јеванђељима и другим изворима, уз одбацивање натприродних тврдњи хришћанства. То је поглед на свет који одбацује веру у Бога, али прихвата Исусово учење, нарочито Исусово морално учење.

Хришћански атеизам карактерише став о непостојању Бога, дистанцирање од Цркве каква постоји у данашњем свету и придавање средишњег места Исусу у филозофско-теолошким разматрањима. Већина хришћанских атеиста мисли да је Исус из Назарета био мудар и добар човек, и прихватају његово морално учење, али одбацују идеју о њему као божанству. Хришћански атеисти виде Исуса као пример онога што хришћанин треба бити. Хамилтон каже да следити Исуса значи бити "уз ближњега, бити за њега", значи бити човек, помагати другим људима и човечанству.Хришћански атеисти сматрају да је религија унутрашње духовно искуство, да нема другог света осим материјалног света око нас, да нема нешто што се зове Бог одвојено од особе која верује у њега, да је "Бог" само реч за највише духовне идеале, а спомињање Бога у говору представља језичко средство које нам омогућава да разговарамо о највишим идеалима и даје смисао нашим животима.Савремени хришћански атеизам често је повезан са ничеовском теологијом смрти Бога.

Алтизер тврди да радикални хришћани верују да је црквена традиција престала бити хришћанска. Хришћански атеисти желе потпуно одвајање од већине догматских хришћанских веровања и библијске традиције. Они сматрају да религија која се повлачи из света једнако се тако удаљава од истине. Алтизер каже:

„Ми не смијемо тражити свето говорећи 'не' радикалној профаности нашег доба, већ говорити 'да' томе.”

Хришћански атеисти сматрају да је постојање Бога сметња напретку. Алтизер пише да је Бог непријатељ људи зато што човечанство не може досећи свој пуни развојни потенцијал све док Бог постоји. Пол ван Бурен, теолог смрти Бога, каже да је реч "Бог" сама по себи “или бесмислена или обмањујућа”. Он тврди да је немогуће уопште размишљати о Богу. Колин Луас, професор филозофије на Ланкастерском универзитету, каже да хришћански атеисти траже одговоре који ће учинити живот подношљивим у овом свету, овде и сада и који ће усмерити пажњу на социјалне и друге проблеме овог живота.

Славој Жижек цени хришћанство зато што у њему има филозофије. Он сматра да хришћански атеизам може бити путоказ и знак праве вере (праве филозофије) због тога што је већ само рано хришћанство унутар религија представљало неку врсту атеизма.У Протестантској Цркви Холандије 1 од 6 свештеника је агностик или атеиста. Свештеник Хендриксе, протестант из Холандије, описао је Бога као "реч за искуство, или људско искуство".

Историја
Појмови
Области
Гране
Филозофи

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.