Асура

Асура (тур. hasır) простирка је која се прави шивењем и плетењем од листова или стабљике осушене барске биљке рогоз (шевар). Мајстори који су се бавили производњом простирки (асура) звали су се асурџије. Ове простирке су чврсте, трајне и отпорне на воду. Асуре се и данас користе као украсне простирке, завесе за терасе или као простирке за плажу.

Облик асуре је карактеристичан за ручно прављене подметаче од дрвета и канапа. Стога личи на макису, подметач који се прави шивењем и плетењем листова или стабљике осушеног бамбуса. Принцип производње је исти, а материјал сличан.

Асирски законик

Асирски законик (тзв. Средњеасирски законик; Коментар о правима и дужностима жена – прва група закона) представља збирку закона Средњег асирског царства, донет за време чувеног владара Тиглат-Паласара I, око 1075 године п. н. е. Потиче из града Асура у северном Месопотамији, такође писан на акадском језику. Чине га 40 таблица, које су у мањој или већој мери очуване кроз фрагменте, те на основу тога, данас је сачувано око 79 чланова законика, мада није познато колико их је законик тачно садржао. Проналазак Асирског законика у 20. веку, (1903-1914. год.), приписује се Немачком оријенталном друштву.

Данас се остатак Асирског законика чува у Берлниском музеју древног Блиског истока.

Асур

Асур или Ашур је био један од главних градова Асирије, а налази се у данашњем Ираку. Остаци града налазе се на западној обали реке Тигрис. Ашур је такође име главног божанства заштитника града. Сматрао се највећим богом асирске митологије и заштитником Асирије. Еквивалентан је богу Мардуку у вавилонској митологији. Град Ашур је на Унесковој листи светске баштине и стављен је 2003. на листу Унескових места, која су у опасности, делом због рата у Ираку, а делом због бране, која би поплавила подручје. Истраживања Ашура започели су 1898. немачки археолози. Ископавања је 1900. започео Фридрих Делич, а настављена су 1903-1913. Нађено је више од 16.000 плочица са клинастим писмом. Многи предмети се данас налазе у Пергамон музеју у Берлину.

Асура (Рим)

Асура је насеље у Италији у округу Рим, региону Лацио.

Према процени из 2011. у насељу је живело 48 становника. Насеље се налази на надморској висини од 284 м.

Асурџија

Асурџија (стари занат)је назив за мајстора који од барске биљке рогоза (шевар) израђује асуре.

Асурџије су имале своје радионице и куће поред мочвара где им је материјал за рад (рогоз-шевар) био надохват руке. Асурџије су производиле разне врсте асура у зависности од потреба тржишта. Овакве простирке су се израђивале у разним величинама, разних дебљина са украсима или без украса.

Асуре се користе као завесе за сунце, као простирке у просторијама или као простирке за плажу.

Маади Буто култура

Маади Буто култура је једина халколитска култура у Египту. Траје од 3800 - 3500/3400. п. н. е. Локалитет се налази 8 километара јужно од Каира са источне стране Нила, око 2 километранод обале и око 12 километара северно од ел Омариа. Откривен је у првој половини двадесетог века.

Ова култура се назива и Маади-Буто и Буто-Маади, а припада јој осам локалитета: Вади Дигла (Wadi Digla), некропола, Хелиополис, који се налази недалеко од Каира, (Tura Train-Station), такође некропола око 2 километара јужно од Маадија, Меримде Бери Саламе, око 60 километара од Маадија, Giza Tramway, El Saff (50km јужно), Buto/Tell el Farain који је у Делти (око 150 километара од Маадија).

Манастир

Манастир (грч. μοναστήριον [monastírion — монастирион] — „самотно утврђење, самостан“, од μόνος — „један, сам“ и στηρίζω — „утврдити“; стсл. општежитије) је место где се живи монашким животом, у подвигу, посту, молитви, врлини (целомудрености), послушности и сиромаштву.

Манастири знатно варирају по величини, полазећи од малих станишта у којима обитава само један монах, или у случају заједница све од појединачне зграде у којој живи један старији и два или три млађа монаха или монахиња, до огромних комплекса и имања са десетинама или стотинама монаха. Манастирски комплекс типично има већи број здграда, чиме су обухваћене црква, спаваоница, клаустер, рефекторијум, библиотека, купатило и амбуланта. У зависности од локације, монашког реда и окупације његових становника, комплекс може исто тако да обухвата широк опсег других зграда које омогућавају самодовољност и опслуживање заједнице. Тиме могу да буду обухваћени дом за немоћне, школа, и бројне пољопривредне и производне зграде као што су амбари, штале, ковачнице, или пивара.

Код Срба је остао у употреби неправилан облик манастир, а исправно би било монастир. Још старији и неправилнији облик, који је забележио Вук Караџић у свом ‘Рјечнику’, је био намастир.

Митани

Митани је било хуритско краљевство у северној Месопотамији од око 1500. п. н. е., када је било на врхунцу њихове моћи, па током 14. века п. н. е. Обухватало је подручје данашње југозападне Турске, северне Сирије и северног Ирака (грубо одговара Курдистану) са главним градом Вашукани у данашњој северној Сирији. У доба нео-асирскога царства име Митани је представљало географски појам за подручје између реке Еуфрат и Кабур.

За Митанско краљевство се верује да је било феудална држава, под вођством ратничког племства индо-аријевског порекла, које је извршило инвазију током 17. века п. н. е. за време индо-аријевске миграције. Са том миграцијом повезано је ширење на Сирију специфичног типа грнчарије повезане са Кура-Аракса културом..

Нимрод (Библија)

Нимрод (хебр. נמרוד) или Неброд је библијска личност која се помиње у књизи Књизи постања и Књизи Дневника као син Хуша и праунук Ноја и краља Шинара. Приказан је у Библији као човек владар, моћни ловац и бунтовник према Богу. Ванбиблијски традиција повезује га са градњом Вавилонске куле. Више Месопотамских градова носе име по цару

Нино Белов

Нино Белов (стгрч. Νίνος του Βηλον = Нино син Белов) је према Херодоту и Диодору са Сицилије митски оснивач Асирског царства, градитељ Ниниве, и син бога Бела.Личности цара Нина и краљице Семирамиде први пут се појављују у историји Персије коју је написао Ктезије са Книда, који је тврдио, као дворски лекар Артаксеркса II, да има приступ краљевским историјским записима. Ктезијеве тврдње су касније биле проширене од стране Диодора са Сицилије. Нина су касније наставили да помињу европски историчари (нпр. Алфред Велики), због све већег знања клинастог писма које је омогућило прецизнију реконструкцију асирске историје у 19. веку.

На основу античких митова Нино је био син бога Бела, назив који може представљати семитске титуле као нпр. "Ba'al", што би се превело као „господар“. Како и за Нина тако и за Бела египатска и феничка митологија не зна за овог бога те ни за његове потомке тако и на ништа што би припомињало на овакве митове, Према Кастору са Родоса, његова владавина је трајала 52 године, а почела је да слаби 2189. године п. н. е. како каже Ктезије. Познат је по томе што је освојио целу западну Азију за 17 година уз помоћ Арија, краља Арабије, и да је основао прво светско царство, поразивши друге краљеве из легенди, Барзана из Јерменије (којег је поштедео) и Фарна из Медије (којег је разапео).

Како прича каже, Нино је освојио све околне азијске земље осим Индију и Бактрију, затим је ратовао са Оксартом, краљем Бактрије, са војском од близу 2 милиона војника, освојивши све осим престоницу. Током опсаде Бактрије срео је Семирамиду, супругу једног од његових генерала, Онеја, коју је отео и узео за своју жену.

Нино је први пут идентификован у делу Клементинске литературе са библијским Небродом, који је, како аутор каже, натерао Персијанце да обожавају ватру. У многим модерним интерпретацијама хебрејских списа о Постању 10, Нимрод је, син Куша, основао Ниниву. Ово је такође непотпуно зато што други преводи наводе Асура, сина Сема, за оснивача Ниниве.

У скорије време, поистовећивање Нимрода са Нином, сачињава велики део тезе Александра Хислопа у 19. веку у делу Два Вавилона.

Ктезије је такође истакао да после Нинове смрти, његова жена Семирамида, која је била оптужена да је изазвала, подигла му је храм-гробницу 9 стадиона високу и 10 стадиона широку (стадион је била мера за дужину у Античкој Грчкој), у близини Вавилона, где је прича о Пираму и Тизби касније базирана. Семирамида је касније, како се каже, ратовала са последњим независним монархом Азије, краљем Стабробатом из Индије, али је била поражена.

Новоасирско царство

Неоасирско царство или Ново асирско царство је период историје Месопотамије од 911. п. н. е. до 612. п. н. е. Неоасирско царство је уследило након Средњег асирског периода (14. до 10. век п. н. е.). Током средњег асирског периода Асирија је била мања краљевина, која се борила за доминацију са Вавилоном. Након похода Ададнирарија II Асирија је постала велика регионална сила и израсла је у опасност за 25. династију у Египту. Асирија је достигла врхунац моћи за време Тиглат-Пилесара III (владао 745. п. н. е.—727. п. н. е. ). Асирску престоницу Ниниву, као и саму царевину, уништио је савез предвођен Међанима и Вавилоњанима 612. п. н. е. и самим тим су асирска независност и царска величина заувек приведени крају.

Пад Асура

Пад Асура се одиграо након што је некадашња престоница Новоасирског царства била освојена од стране медијско-вавилонског савеза. Уследило је потпуно пустошење и разарање града од кога се он никада неће опоравити.

Опсада Асура је представљала један од завршних догађаја у дуготрајном рату Асираца и Вавилонаца који је започео Набополасаровим устанком 626. п. н. е.. Наполосара је за пет година успео да отера Асирце из Месопотамије, а потом је године 616. п. н. е. поразио у битци код Арафе. То је омогућило поход на територију саме Асирије, али Вавилонци нису успели у покушају да освоје асирску престолницу Ниниву године 615. п. н. е. Годину дана касније Набополасар је покренуо војску на Асур, при чему су му се прикључили Кијаксар и његови Међани..

Главнина асирске војске је била распоређена у Ниниви и није могла да помогне браниоцима Асура. Међанске и вавилонске снаге су на крају успеле да продру кроз градске зидине и починиле масакр, о чему сведочи велики број костију пронађен у рушевинама града. Историчари се још увек двоуме око тога да ли је град пао 614. п. н. е. или 612. п. н. е. заједно са Нинивом.

Праисторија на тлу Србије

Праисторија на тлу Србије обухвата период историје Србије од појаве првих људи на њеном тлу око 40.000. године п. н. е, до доласка Римљана крајем III века п. н. е.

Религија античке Месопотамије

Религија античке Месопотамије односи се на религијска веровања и ритуале цивилизација Месопотамије, посебно Сумера, Акада, Асирије и Вавилона, у периоду између 3500 п.н.е и 400 н.е., након чега је она замењена хришћанством. На развој религије у Месопотамији нису посебно утицали људи који су пролазили кроз њене области, поготово јужне. Напротив, месопотамијска религија представљала је истрајну и кохерентну традицију која се током миленијума прилагођавала потребама њених присталица.Религијске мисли у Месопотамији појављују се негде око 4. миленијума п.н.е, када су се обожавале и поштовале силе природе као основни извор ресурса хране. У 3. миленијуму п.н.е, предмети обожавања су персонификовани и претворени у божанства са одређеним функцијама. Последњи стадијуми месопотамијског политеизма, који су се развијали током 2. и 1. миленијума, истицали су личну религију и ређање божанстава хијерархијски, где је национални бог био на челу пантеона. Месопотамијска религија је посустала ширењем иранских религија током Ахменидског царства и христијанизацијом Месопотамије.

Србија

Србија, званично Република Србија, суверена је држава која се налази на раскрсници путева средње и југоисточне Европе у јужном делу Панонске низије и центру Балканског полуострва. Већим делом захвата Балканско полуострво, а мањим Панонску низију. Србија се на северу граничи са Мађарском, на североистоку са Румунијом, на истоку са Бугарском, на југу са Северном Македонијом, на југозападу са Албанијом и Црном Гором, а на западу са Хрватском и Босном и Херцеговином (ентитетом Република Српска). Србија без Косова и Метохије броји око 7 милиона становника, док са Косметом броји око 8,8 милиона становника. Главни град је Београд, који спада међу најстарије и највеће градове у југоисточној Европи. Са 1.659.440 становника у широј околини, по попису из 2011. године, он је административно и економско средиште државе. Званични језик је српски, а званична валута је српски динар.

После словенских миграција на Балкану (6. век), Срби су у раном средњем веку основали неколико држава. Српско краљевство добило је признање од стране Рима и Византијског царства 1217. године, достигавши свој врхунац 1346. године као релативно кратковечно Српско царство.

До средине 16. века, читава модерна Србија била је у склопу Османског царства, све док га није прекинула Хабзбуршка монархија, која је почела да се шири према Централној Србији од краја 17. века, а одржавала је упориште у модерној Војводини. Почетком 19. века, Српска револуција успоставила је националну државу као прву уставну монархију у региону, која је касније проширила своју територију.Србија је, након катастрофалних губитака у Првом светском рату и уједињења са бившом Хабсбуршком круницом Војводине (и другим територијама), постала суоснивач и саставни део заједничке државе са већином Јужних Словена првобитно у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, (касније преименованој у Краљевину Југославију), затим у Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији, Савезној Републици Југославији и Државној заједници Србији и Црној Гори. Године 2006, после одржаног референдума у Републици Црној Гори, народи су се мирно разишли и Државна заједница је престала да постоји, а Република Србија је, на основу Уставне повеље, наставила државно-правни континуитет са Србијом и Црном Гором.

У саставу Републике Србије су и две аутономне покрајине: Војводина и Косово и Метохија. Од НАТО бомбардовања СРЈ, покрајина Косово и Метохија се налази под протекторатом Уједињених нација. Институције привремене самоуправе на Косову и Метохији, на којем Албанци чине етничку већину, 17. фебруара 2008. године једнострано и противправно (противно уставу Републике Србије од 2006. године и Резолуцији Савета Безбедности ОУН 1244, али и међународном праву) прогласиле су независност, коју Република Србија, многе друге државе и Организација Уједињених нација не признају.

Република Србија је члан Уједињених нација, Савета Европе, Организације за европску безбедност и сарадњу, Партнерства за мир, Организације за црноморску економску сарадњу, Централноевропског уговора о слободној трговини, а приступа Светској трговинској организацији. Од 2014. године земља преговара о приступању у Европској унији са перспективом придруживања Европској унији до 2025. године и једина је земља у садашњем програму проширења која је од Слободне Куће названа „слободном”.Србија се од 2007. године формално придржава политике војне неутралности. Економија је са вишим средњим приходом, са доминантним услужним сектором, праћеним индустријским сектором и пољопривредом. Земља је високо рангирана на индексу хуманог развоја (67), индексу друштвеног напретка (47), као и индексу глобалног мира (54).

Трећа династија Ура

Трећа династија Ура, такође познато и као Сумерско-акадско царство, Нео-сумерско царство, Сумерска ренесанса и Ур III царство, била је сумерска династија из 21. и 20. века п. н. е. Контролисала је градове Исин, Ларсу и Ешнуну.

Ур-Наму

Ур-Наму, такође познат и као Ур-Нама, Ур-Енгур или Ур-Гур, био је оснивач Треће династије Ура у јужној Месопоамији. Познат је и по свом законику који представља најстарији сачувани законик.

Црнатово

Црнатово је насеље у Србији у општини Власотинце у Јабланичком округу. Према попису из 2011. било је 106 становника (према попису из 2002. било је 176 становника).

Налази се на јужној падини планине Крушевица, на надморској висини између 400 и 600 метара, на десној страни реке Власине. Јужном страном је окренуто према планини Букова Глава. Садашње село је настало од старог насеља изнад Бегове турске ливаде (код села Бољаре).

Шевар

Шевар, рогоз, или рогож (лат. Typha) је род монокотиледоних биљака из породице Typhaceae. То су барске вишегодишње биљке. Ове биљке расту у мочварним пределима Европе, Африке, Северне Америке и Азије. Особене су по дугачким, танким, тракастим листовима.

Рогоз се користи још од давнина за прављење разних простирки (асура). У данашње време се од њега праве украсне простирке, украсне завесе и простирке за плажу.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.