Архиепископија београдско-карловачка

Архиепископија београдско-карловачка је средишња епархија Српске православне цркве. Епархијски катедрални храм је Саборна црква у Београду, а надлежни архијереј је патријарх српски Иринеј. Епархијско подручје обухвата град Београд и непосредну околину, са Земуном.[1]

Под епархијском јурисдикцијом Архиепископије београдско-карловачке налази се осам манастира, од којих је један ставропигијални (Пећка патријаршија).[2] Остали епархијски манастири су: Рајиновац, Раковица, Сланци, Манастир Ваведење Пресвете Богородице на Сењаку, Манастир Светог архангела Гаврила у Земуну, Манастир Светог Христофора код Обреновца и Манастир Дробњаци (у изградњи).[3] Епархијско подручје Архиепископије београдско-карловачке граничи се са подручјима шест суседних епархија: Ваљевском, Шабачком, Сремском, Банатском, Браничевском и Шумадијском.

Архиепископија
београдско-карловачка
Српска православна црква
Coat of arms of Serbian Orthodox Church
Грб Српске православне цркве
Основни подаци
СједиштеБеоград
Држава Србија
Основана13. век
Број манастира7
Званични веб-сајт
Архијереј
Архијерејпатријарх српски Иринеј
Чин архијерејапатријарх
Титула архијерејаархиепископ пећки, митрополит београдско-карловачки и патријарх српски
Викар1. Антоније (Пантелић)
2. Стефан (Шарић)
Титула викара1. епископ моравички
2. епископ ремезијански
Map of Eparchies of Serbian Orthodox Church-sr

Историја

Античка епископија

Историја раног хришћанства у античком Сингидунуму (данашњем Београду) посведочена је наративним изворима и археолошким налазима. Почетком 4. века, у Сингидунуму су пострадали Свети Ермил и Стратоник. Током 4. и 5. века, постојала је древна Сингидунумска епископија, чији су епископи Урсакије и Секундијан били непосредно укључени у спорове око аријанства.[4] Почевши од 535. године, ова епископија је била потчињена новоустановљеној архиепископији чије се средиште налазило у граду Јустинијана Прима. Сингидунум је 584. године тешко пострадао од Авара, а недуго потом је дошло и до коначне пропасти царске власти у читавој области, услед чега су почетком 7. века запустеле многе старе епископије.

Средњовековна епископија и митрополија

Fresco of Stefan Dragutin, Arilje
Српски краљ Стефан Драгутин, обновитељ православне епархије у Београду

Београдска епархија је обновљена током 9. века. Први познати београдски епископ из тог времена био је Сергије, који се помиње 878. године.[5] Током 11. и 12. века, за време обновљене византијске власти, Београдска епископија је била у саставу православне Охридске архиепископије.[6] Крајем 13. века, бивши српски краљ Стефан Драгутин је од угарског краља добио на управу Београд са Мачвом. Тада је извршено укључивање Београдске епископије у састав Српске архиепископије са средиштем у Пећи. Поуздани изворни подаци о делатности тадашњих београдских православних владика потичу из 1290. и 1315. године. У то време, Београдска епархија је називана и Мачванском.

На самом почетку 15. века, српски деспот Стефана Лазаревића је од угарског краља Сигисмунда добио Београд са Мачвом и разне поседе широм Угарске.[7] Тада је у Београду уређен нови митрополитски двор, а Београдска епархија је постала једна од најзначајнијих епархија Српске патријаршије.[8][9] Српски патријарси су у деспотовој престоници Београду постављали православне митрополите који су развили пастирски рад на ширем подручју средњег Подунавља.[10] Током 15. века, број православних Срба у подунавским и прекодунавским областима се стално увећавао услед досељавања становништва из јужних српских, ратом угрожених области.[11] Повратком Београда под угарску власт (1427), београдски митрополити су постали непосредни поданици угарског краља и сматрани су духовним старешинама свих православних Срба у тадашњој јужној Угарској. Њихова надлежност се временом проширила далеко према северу, све до области Мармароша[12] коју су настањивали православни Русини, што је посведочено повељом угарског краља Матије Корвина из 1479. године, која је додељена тадашњем београдском митрополиту Јоаникију.[13]

До тог времена, православни Срби су већ увелико постали веома бројни у областима јужне Угарске.[14] Угарски краљ Матија је 1481. године посебном одлуком ослободио православне Србе у читавој тадашњој Угарској од плаћања десетка латинским бискупима. Његов наследник, угарски краљ Владислав II је новом одлуком из 1495. године потврдио ослобађање православних Срба, Румуна и Русина у Угарској од плаћања десетка латинском свештенству. Београдско-сремски митрополит и светитељ Максим Бранковић, који је умро 1516. године, сматран је духовним поглаваром свих православних Срба у јужној Угарској.[13] У Музеју Српске православне цркве у Београду налази се сачувана архијерејска митра из 1546—47. године, дар деспотице Катарине, удовице деспота Стеван Бериславића, београдском митрополиту Лонгину.[15]

Београдско-сремска епархија

Након турског освајања Београда (1521) и победе на Мохачу (1526) дошло је до знатних промена у црквеном уређењу. Београдска епархија је привремено потпала под надлежност Охридске архиепископије. Управо у то време пада покушај смедеревског митрополита Павла да обнови самосталност Српске патријаршије. Иако његов покушај није успео, замисао није напуштена и коначно је остварена 1557. године, када је заслугом српског патријарха Макарија I извршена коначна обнова Српске патријаршије са средиштем у Пећи. Тада је дошло до новог преуређења јерархијских односа на бившим угарским подручјима. Од тог времена, Београдско-сремска епархија се налазила у саставу обновљене Српске патријаршије, а њени архијереји су током 16. и 17. века носили титулу митрополита и повремено су имали помоћне епископе за област Срема.

Током Дугог рата (1593—1606) на подручју средњег Подунавља дошло је до масовног покрета православних Срба познатог као Банатски устанак, што је послужило Турцима као повод да у Београд донесу и на Врачару спале мошти Светог Саве. За време Бечког рата (1683—1699) хабзбуршка војска је 1688. године преотела Београд од Турака. У то време, београдско-сремски митрополит био је Симеон Љубибратић који је 1690. године заједно са српским патријархом Арсенијем III избегао у Угарску. До краја рата (1699), епархија је остала подељена на јужни део под турском и северни део под хабзбуршком влашћу. Нови српски патријарх Калиник I је на турској страни поставио новог београдског митрополита Михаила,[16] док је стари српски патријарх Арсеније III на хабзбуршкој страни поставио Стефана Метохијца, који је најчешће боравио у Сремским Карловцима.

Београдски јерарси

Старији београдски епископи и митрополити

Портрет Име и презиме Време службе Напомене
Сергије [5] (око 878) епископ београдски
Јован [17] (око 1317) епископ мачвански, односно београдски
Исидор [18] [19] (око 1415-1423) савременик деспота Стефана Лазаревића
Григорије [20] [21] (око 1438-1440) савременик деспота Ђурђа Бранковића
Јоаникије [13] [22] (око 1479) добио повељу од угарског краља Матије Корвина
Филотеј [13] [23] (постављен 1481) савременик титуларног деспота Вука Бранковића
Теофан [13] [24] (око 1509) успоставио непосредне везе са руским владарима
Свети Максим Бранковић [13] [25] (умро 1516) митрополит београдски и сремски
Роман [26] (око 1532) под Охридском архиепископијом
Лонгин [15] (око 1545-1548) под Охридском архиепископијом
Јаков [27] (1560-1561) београдско-сремски архиепископ
Серафим [28] (пре 1588) митрополит београдско-сремски
Макарије [29] (1588-1589) митрополит београдски и сремски
Лука [30] (око 1596) митрополит београдски и сремски
Јоаким [31] (око 1607-1611) митрополит београдски и сремски
Висарион [32] (1612), син родитеља Георгија и Станачје митрополит београдски и сремски
Авесалом [33] (око 1631-1632) митрополит београдски и сремски
Иларион [34] (око 1644-1662) митрополит београдски и сремски
Јефрем [35] (око 1662-1672) митрополит београдски и сремски
Елевтерије [36] (око 1673-1678) митрополит београдски и сремски; родом из сремског села Лежимира; био у Русији 1684.; умро 5. фебруара 1689. године у манастиру Шишатовцу[37]
Пајсије [38] (око 1680-1681) митрополит београдски и сремски
Симеон Љубибратић [39] (1682—1690) прешао 1690. у Угарску заједно са патријархом Арсенијем III
Михаило I [16] (око 1699—1705) постављен од новог патријарха Калиника I
MojsijePetrović.jpg Мојсије Петровић [40] (1713—1730) од 1718. под хабзбуршком влашћу, а од 1726. такође и митрополит карловачки
Vikentije Jovanović.jpg Викентије Јовановић [41] (1731—1737) митрополит београдски и карловачки
Софроније [42] (око 1740—1745) Грк, Београдска епархија поново враћена под непосредну управу Српске патријаршије 1739.
Вићентије Стефановић [43] (око 1753) Србин
Калиник [44] (око 1759—1761) Грк, био 1759. и 1766. године ктитор манастира Каленића

Под Цариградском патријаршијом (1766—1831)

Портрет Име и презиме Време службе Напомене
Јеремија Папазоглу (176?—1784) Грк, укинута Пећка патријаршија 1766. и митрополија припојена Цариградској патријаршији, оставку поднео 1784. правдајући то старости; ктитор манастира Каленића 1766. године
Дионисије Папазоглу (1784—1791) Грк, када је дошло до избијања последњег хабзбуршко-османског рата (1788—1791), он је још пре пада Београда пребегао на хабзбуршку страну, од почетка рата, ставио у службу хабзбуршке ратне пропаганде.
Методије (1791—1801) Грк, ухапшен је и одузета му је сва имовина и затим је погубљен 27. фебруара 1801. године по (вољи дахија) наређењу Хаџи Мустафа-паше за његово безаконије и преступљеније;[45]
Леонтије Ламброс (1801—1813) Грк, родом из Једрена, био протосинђел код митрополита Методија, са устаничким врхом отишао је 1813. године у емиграцију, где је умро 1822. године у Кишињеву
Дионисије II (1813—1815) Грк
Patriarxis agathaggelos.jpg Агатангел (1815—1825) Грк[46] из Једрена[47], касније Цариградски Патријарх
Кирило [48] (1825—1827) Грк[49], родом из Криве Паланке
Антим [50] (1827—1831) Грк

Поглавари Београдске митрополије (1831—1920)

Пуна титула: архиепископ београдски и митрополит Србије.

Портрет Име и презиме Време службе Напомене
Melentije pavlovic.jpg Мелентије Павловић (1831—1833) Србин, први самоуправни архиепископ београдски и митрополит Србије
Mitropolit Petar Jovanovic.jpg Петар Јовановић (1833—1859)
Михаил (Йованович).jpg Михаило Јовановић (1859—1881) 1879. митрополија је добила аутокефалност
ArzobispoTeododosioDeSerbia--belgradewhitecit00amesrich.jpg Теодосије Мраовић (1881—1889),
Михаил (Йованович).jpg Михаило Јовановић (1889—1898), Поново београдски митрополит
Mitropolit Inokentije.jpg Инокентије Павловић (1898—1905),
Димитрије (Павловић).jpg Димитрије (1905—1920), 1920. изабран за српског патријарха

Поглавари Српске патријаршије (од 1920)

Пуна титула: архиепископ пећки, митрополит београдско-карловачки и патријарх српски.

Слика Име Датум рођења Датум смрти Време службе
Димитрије (Павловић) Димитрије [I] 28. октобар 1846. 6. април 1930. 1920—1930
BASA 1318K-1-5896 Serbian patriarch Varnava-Belgrade,14Dec1932 Варнава [I] 10. септембар 1880. 23. јул 1937. 1930—1937
Патријарх Гаврило (Дожић) Гаврило [V] 17. мај 1881. 7. мај 1950. 1938—1950
Vikentije Prodanov Викентије [II] 23. август 1890. 5. јул 1958 1950—1958
Patrijarh german Герман [II] 19. август 1899. 27. август 1991. 1958—1990
Patrijarh Pavle Павле [II] 11. септембар 1914. 15. новембар 2009. 1990—2009
Патриарх Сербский Ириней Иринеј [I] 28. август 1930. тренутни 2010—данас

Манастири

Поред два ставропигијална манастира (Манастир Пећка патријаршија и Манастир Светог Саве у Либертивилу), Архиепископија београдско-карловачка има и седам епархијских манастира:

Цркве

Списак храмова Архиепископије београдско-карловачке:[51]

  1. Црква Рођења Пресвете Богородице (Црква Ружица) и Капела Свете Петке (почетак 15. века) на Калемегдану
  2. Црква Преноса моштију Светог оца Николаја у Земуну (1745)
  3. Црква Рођења Пресвете Богородице (1783) у Земуну
  4. Црква Светог пророка Илије (1833) у Миријеву
  5. Црква Преноса моштију Светог оца Николаја (1833) у Остружници
  6. Црква Свете Марије Магдалене у Белом Потоку
  7. Црква Светог деспота Стефана Лазаревића на Авали
  8. Црква Светих апостола Петра и Павла (1834) у Врчину
  9. Црква Светог архиђакона Стефана (1834) у Великом Селу
  10. Црква Светог арханђела Михаила — Саборна црква (1837—40)
  11. Црква Преноса моштију Светог оца Николаја (1839) у Вишњици
  12. Црква Свете Тројице (1842) у Земуну
  13. Црква Светих апостола Петра и Павла (1856) у Винчи
  14. Црква Рођења Пресвете Богородице (1858) у Великој Моштаници
  15. Црква Вазнесења Господњег (1863)
  16. Црква Свете Тројице (1870) у Ритопеку
  17. Црква Светог Димитрија (1876) у Земуну (на Земунском гробљу)
  18. Црква Светог Георгија у Бежанији (1876) у Бежанији на Новом Београду
  19. Црква Успења Пресвете Богородице (1883. обновљен 1983) у Умчарима
  20. Црква Свете Тројице (1883) на Неимару
  21. Црква Свете Тројице (1883) у Гроцкој
  22. Црква Свете Тројице (1885) у Заклопачи
  23. Црква Преноса моштију Светог оца Николаја (1893) код Новог гробља
  24. Црква Свете Тројице (1894) у Рипњу,
  25. храм Светог мученика Трифуна (1903) на Топчидерском гробљу
  26. Црква Светог Стефана Дечанског (1905) у Железнику
  27. Црква Светог цара Константина и царице Јелене (1911, поново подигнут 1971) на Вождовцу
  28. Црква Свете Тројице (1924) у Кумодражу
  29. Црква Светог Ђорђа (Баново брдо) (1932) на Бановом Брду
  30. Црква Покрова Пресвете Богородице (1929) у Баричу
  31. Црква Светог Александра Невског (1930) на Дорћолу
  32. Велики храм Светог Саве на Врачару (још незавршен) [52]
  33. Црква Свете Тројице (1935) у Београду
  34. Црква Светог великомученика кнеза Лазара (1936) на Звездари
  35. Црква Светог Вазнесења Господњег (1938) у Жаркову
  36. Црква Светог апостола и јеванђелиста Марка (1939) на Ташмајдану
  37. Црква Светог архангела Гаврила (1939)
  38. Црква Светих апостола Вартоломеја и Варнаве (1939) у Раковици
  39. Црква Светог Преображења Господњег (1944) у Умци
  40. Црква Светог пророка Илије (1960) у Малом Пожаревцу
  41. Црква Светог Јована Владимира у Медаковић насељу
  42. Црква Светог апостола и јеванђелиста Луке (1965) у Крњачи
  43. Црква Рођења Светог Јована Крститеља (1971) на Централном гробљу
  44. Црква Сабора српских светитеља (1988) на Карабурми
  45. Црква Свете Тројице у Сремчици
  46. Црква Рођења Светог Јована Крститеља на Лабудовом брду
  47. Црква Светог Василија Острошког на Новом Београду
  48. Црква Светог Василија Острошког на Бањици
  49. Црква Светог Преображења Господњег на Видиковцу [53]
  50. Црква Светих Преподобномученика ђакона Авакума и игумана Пајсија на Алтини
  51. Црква Светог Георгија у Лештанима
  52. Црква Вазнесења Господњег у Болечу

Референце

  1. ^ Архиепископија београдско-карловачка: Почетак
  2. ^ Ставропигијални Манастир Пећка патријаршија
  3. ^ Архиепископија београдско-карловачка: Манастири
  4. ^ Калић 1967, стр. 18-20.
  5. 5,0 5,1 Калић 1967, стр. 27, 30.
  6. ^ Bulić 2013, стр. 221-222.
  7. ^ Engel 2001, стр. 232-233.
  8. ^ Тасић 1995, стр. 61-62.
  9. ^ Београдске приче: Стара душа једног града („Вечерње новости”, 3. новембар 2016)
  10. ^ Калић 1967, стр. 92-93.
  11. ^ Engel 2001, стр. 237, 309.
  12. ^ Тасић 1995, стр. 86.
  13. 13,0 13,1 13,2 13,3 13,4 13,5 Калић 1967, стр. 310.
  14. ^ Țeicu 2002, стр. 147.
  15. 15,0 15,1 Вуковић 1996, стр. 286.
  16. 16,0 16,1 Вуковић 1996, стр. 327.
  17. ^ Вуковић 1996, стр. 239.
  18. ^ Калић 1967, стр. 92.
  19. ^ Вуковић 1996, стр. 208-209.
  20. ^ Калић 1967, стр. 309.
  21. ^ Вуковић 1996, стр. 139.
  22. ^ Вуковић 1996, стр. 232.
  23. ^ Вуковић 1996, стр. 497.
  24. ^ Вуковић 1996, стр. 490.
  25. ^ Вуковић 1996, стр. 299-300.
  26. ^ Вуковић 1996, стр. 417.
  27. ^ "Гласник Историјског друштва у Новом Саду", Нови Сад 1940.
  28. ^ "Гласник Историјског друштва у Новом Саду", Нови Сад 1940.
  29. ^ Вуковић 1996, стр. 297.
  30. ^ Небојша С. Шулетић: „Лука, митрополит београдско-сремски”. стр. 645, Српски биографски речник, том 5, Нови Сад, 2011. године
  31. ^ Вуковић 1996, стр. 228.
  32. ^ "Гласник Историјског друштва у Новом Саду", Нови Сад 1937.
  33. ^ Вуковић 1996, стр. 7.
  34. ^ Вуковић 1996, стр. 194.
  35. ^ Вуковић 1996, стр. 222.
  36. ^ Вуковић 1996, стр. 184.
  37. ^ "Српски сион", Сремски Карловци 15. јул 1906.
  38. ^ Вуковић 1996, стр. 391.
  39. ^ Вуковић 1996, стр. 451.
  40. ^ Вуковић 1996, стр. 333-337.
  41. ^ Вуковић 1996, стр. 70-73.
  42. ^ Вуковић 1996, стр. 462.
  43. ^ Вуковић 1996, стр. 73.
  44. ^ Вуковић 1996, стр. 273.
  45. ^ Недељко Радосављевић: "Београдски митрополити од 1739. до 1804. године", Београд
  46. ^ "Време", Београд 26. октобра 1929.
  47. ^ "Српска револуција и обнова државности Србије...", Београд 2016.
  48. ^ Радосављевић 2011, стр. 57-58.
  49. ^ "Сион", Београд 31. децембра 1875.
  50. ^ Радосављевић 2017, стр. 299-315.
  51. ^ Списак је сложен према години изградње храма; можда није комплетан.
  52. ^ Hram Svetog Save
  53. ^ „Црква Преображења Господњег — Видиковац, Београд[[Категорија:Ботовски наслови]]”. Архивирано из оригинала на датум 08. 02. 2012. Приступљено 03. 10. 2007. Сукоб URL—викивеза (помоћ)

Литература

Спољашње везе

Београдска митрополија

Београдска митрополија је била самоуправна (аутономна), а потом и самостална (аутокефална) црквена област у Кнежевини и Краљевини Србији у времену од 1831. до 1920. године. Архиепископска катедра налазила се при Саборном храму светог арханђела Михаила у Београду, а поглавари митрополије носили су наслов: "Архиепископ београдски и митрополит Србије".Од 1831. до 1879. године, Београдска митрополија је била самоуправна (аутономна) црквена област под врховним старешинством Цариградске патријаршије. Црквену самосталност (аутокефалност) стекла је канонским путем 1879. године и као таква је 1920. године ушла у састав уједињене Српске православне цркве.

Викарни епископ сремски

Викарни епископ сремски је некадашња титула коју је носио викарни архијереј у Српској православној цркви. Била је почасна титула помоћном епископу патријарха српског.

Висока школа Српске православне цркве за уметности и консервацију у Београду

Висока школа Српске православне цркве за уметности и консервацију у Београду ради од 17. новембра 1993. године.Рад Академије иницирао је Епископ будимски Данило (Крстић), а затим је на место декана дошао Епископ браничевски Г. Игнатије. Садашњи декан је протојереј-ставрофор др. Радомир Поповић, а председник Савета Епископ диоклијски и игуман острошки Г. др. Јован.

Дом српске православне црквене општине Земун

Дом српске православне црквене општине Земун се налази у Земуну, у улици Светосавска 22. Представља непокретно културно добро као споменик културе.

Епархије Српске православне цркве

Епархије Српске православне цркве су главне црквенојерархијске и црквеносамоуправне јединице у Српској православној цркви.

Непосредни поглавар епархије је епархијски архијереј. Главни је представник и руководилац свега црквено-духовног живота и црквеног поретка у епархији. Своју црквенојерархијску власт врши самостално, а црквеносамоуправне послове у заједници са свештенством и народом. Епархију чине архијерејска намјесништва, црквене општине, парохије и манастири.

Патријарх српски Лукијан

Лукијан Богдановић (Баја, 10. мај 1867 — Бад Гаштајн, 1. септембар 1913) је био архиепископ карловачки и патријарх српски од 1908. до 1913. године и добротвор.Титула патријарха српског гласи: Његова Светост Архиепископ пећки, митрополит београдско-карловачки и патријарх српски.

Православни богословски факултет Универзитета у Београду

Православни богословски факултет Универзитета у Београду је високошколска установа за теолошке науке Универзитета у Београду.

Прво београдско певачко друштво

Прво београдско певачко друштво је најстарији хор у Србији. Основан је на празник Св. Василија Великог, 14. јануара 1853. године у Београду, престоници вазалне Кнежевине Србије. Од певачког друштва које је основала група грађана хор је прерастао у истинску националну институцију.

Сава Андрић

Сава (световно Драгослав Андрић; Душковци код Пожеге, 14. мај 1939 — Пожаревац, 2. децембар 1993) био је епископ Српске православне цркве.

Свети архијерејски сабор Српске православне цркве

Свети архијерејски сабор Српске православне цркве је највише јерархијско представништво, црквенозаконодавна власт и врховна судска власт у Српској православној цркви.

Предсједник Светог архијерејског сабора је патријарх српски.

Урсакије Сингидунумски

Урсакије Сингидунумски је био епископ Сингидунума и Прве Мезије (Moesia Prima) у 4. веку. Активно је учествовао у Аријанском спору на страни противника првог васељенског сабора. Заједно са Урсакијем и зе друге балканске епископе: Валенса из Мурсе и Германа Сирмијумског везује се ширење аријанства на Западу Римског царства. По правилу, извори и црквено-историјско истраживачи обично наводе заједно Урсакија и Валенса Мурског позвао. Понекад помињу и Германа Сирмијумског заједно са њима као „илирску тројку“ Урсакије се први пут помиње на Сабору у Тиру, 335. године, који је направљен са намером да осуди Атанасија Великог. Почевши од 351. године Урсакије и Валенс су теолошки саветници цара Констанција II и најзначајнији представници аријанства на Западу Римског царства. Њихова улога је била одлучујућа у изради сирмииског учења, које је побијало Никејски симбол вере утврђен на Првом васељенском сабору.Урсакије је први хришћански епископ Сингидунума, чије име се помиње у писаним документима. Током 4. века Урсакије и Валенс се често помињу заједно. Између 325. и 335. године, били су изабрани за православне епископе, али због њихове подршке аријанству били су свргнути. Око 335. године постављени су као аријански епископи. Први догађај, у којима су активно учествовали, било је свргавање Атанасија Великог на Трирском сабору 335. године.343. године на Петом помесном сабору Урсакије и Валенс, између осталог, оптужени су за аријанство и свргнути а Атанасије је враћен на епископски трон.

После Трирског сабора, на Сардичком сабору (343) Урсакије и Валенсу су осуђени као за аријанство. Они се покоравају одлукама Сардичког сабора, и признају да су клеветали Атанасија Великог, па тиме остају и даље на Западу. Тек када је цар Констанс погинуо и кад се Констанције преселио на Запад, па почео да побеђује Магненција, Урсакије и Валент се поново враћају на епископски трон. Након победе код Мурсије и погибије Магненција, Констанције се сели са својим штабом, због лакшег управљања, у Сирмијум на Дунаву, као у своју престоницу. Урсакије и Валенс су искористили ту прилику да изврше свој утицај на цара и задовоље његову жељу за помирењем са аријанцима. Као резултат тога они дају свој допринос новим јеретичким формулацијама Символа вере који су објављени у утврђени на Сабору у Сирмијуму, познате као сирмијумске формуле. На Западу, је нова формула је одмах одбачена на Сабору у Риму, у зиму 340. године, али следеће године одржан је Антиохијски сабор (341), где је њихова нова формула прихваћена. Уследио је низ помесних црквених сабор на западу и на истоку у којима су мањи или већи утицај имали Валенс и Урсакије, све до коначног Другог васељенског сабора који је осудио све јереси и све оне који покушавали да са њима нађу компромис у истини.Урсакије је умро 371. године.

Црква Вазнесења Господњег у Болечу

Црква Вазнесења Господњег у Болечу, насељеном месту на територији градске општине Гроцка припада Архиепископији београдско-карловачкој Српске православне цркве.

Земљиште и темеље цркве посвећене Вазнесењу Господњем освештао је 2004. године патријарх српски Павле, а црква је подигнута 2006. године.

Благословом патријарха српског Иринеја земни остаци Јанка Гагића, буљубаше народне војске и болечког кмета, пренесени су 15. фебруара 2014. године из Великог Луга у порту цркве.

Црква Свете Тројице у Заклопачи

Црква Свете Тројице у Заклопачи, насељеном месту на територији градске општине Гроцка припада Архиепископији београдско-карловачкој Српске православне цркве.

Прва црква у Заклопачи, према предању, подигнута је око 1830. године, за време кнеза Милоша. На њеном месту озидана је 1885. године данашња црква.

Црква Светих апостола Петра и Павла у Врчину

Храм Светих апостола Петра и Павла се налази у Врчину, у општини Гроцкој 20 km од центра града. Сазидана је око 1830. у доба Милоша Обреновића.

Црква Светог Георгија у Лештанима

Црква Светог Георгија у Лештанима, насељеном месту на територији градске општине Гроцка припада Архиепископији београдско-карловачкој Српске православне цркве.

Црква посвећена Светом Георгију освештана је 28. октобра 2012. године. Чин освештења је обавио патријарх српски Иринеј.

Црква Светог Димитрија (Земун)

Црква светог Димитрија или познатија као Харишева капела је храм Српске православне цркве у Земуну. Посвећена је Светом Димитрију. Налази се на Земунском православном гробљу.

Црква Светог Трифуна на Топчидерском гробљу

Црква Светог Трифуна на Топчидерском гробљу у Београду је једна од цркава Архиепископије београдско-карловачке Српске православне цркве. Старешина храма од 1988. до 2016. године, био је протојереј-ставрофор Дејан Дејановић.

Црква Светог деспота Стефана Лазаревића на Авали

Црква Светог деспота Стефана Лазаревића на Авали, подигнута је 2017. године као црква брвнара у непосредној близини Споменика Незнаном јунаку и Авалског торња.

Црква је, као први храм који је посвећен Светом деспоту Стефану Лазаревићу на територији града Београда, подигнута у периоду од 2015. до 2017. године. Патријарх српски Иринеј је 3. јуна 2015. године служио чин освећења места за темеље цркве, а на Бадњи дан, 6. јануара 2017. године освећени су крстови и постављени на кров.Цркву брвнару пројектовао је ђакон Мирослав Николић, а уз цркву саграђена је и звонара, палионица свећа и продавница сувенира.

Тијела и органи
Установе
Епархије
Охридска
архиепископија
Органски дијелови
Раније црквено
уређење

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.