Арсеније III Црнојевић

Арсеније III Чарнојевић (слсрп. Арсенїй Чарноевичь, лат. Arsenius Csernovich; 1633, Бајице — Беч, 27. октобар 1706) је био архиепископ пећки и патријарх српски од 1674. до 1690. године (под турском влашћу) и потом црквени поглавар православних Срба у Хабзбуршкој монархији од 1690. до 1706. године. На основу привилегија које је добио за српски народ од Леополда I (1690, 1691. и 1695) извршио је прву организацију Српске цркве на подручју Аустријског царства. Према многим историчарима, Арсеније Црнојевић је био трећа најзначајнија фигура у српској историји после светог Саве основача аутокефалне Српске цркве (1219) и Макарија Соколовића првог српског патријарха после обнављања Пећке патријаршије 1557.[1]

Патријарх српски Арсеније III
Arsenije III
Арсеније III
Датум рођења1633.
Место рођењаБајице
 Османско царство
Датум смрти27. октобар 1706. (72/73 год.)
Место смртиБеч
 Хабзбуршка монархија
Архиепископ пећки и патријарх српски
Године(1674—1690)
ПретходникМаксим I
НаследникКалиник I
Поглавар православних Срба у Хабзбуршкој монархији
Године(1690—1706)
НаследникИсаија Ђаковић

Порекло

Рођен је 1633. у Бајицама код Цетиња. Арсеније Црнојевић се презивао Мартиновић, јер је припадао том братству, али је из историјских разлога узео презиме Црнојевић.

Рана каријера

Арсеније Црнојевић je замонашен у цркви Успењa Пресвете Богоридице у манастиру Довоља. Игуман Пећког манастира постао је 1665, а за епископа хвостанског са седиштем у Пећи изабран је 1669. Пошто је тадашњи патријарх Максим онемоћао од тешке болести, Арсеније је истовремено постављен и за помоћника (коадјутора) патријарха, да би крајем 1672. био изабран за патријарха српског. Предузео је низ канонских визитација (Босна 1674, Браничево и Срем 1674, Жича и Браничево 1677, Смедерево 1680, Будисавци 1682). Уочи рата између Турске и Аустрије кренуо је на поклоњење Христовом гробу (1682). На путу су га срдачно дочекали митрополит скопски Теофан и кратовски и штипски Ананинја. У Јерусалиму је био гост патријарха јерусалимског Доситеја Нотара (1669 — 1707). За време овог путовања водио је дневник који има вредност документа и књижевног текста. Вратио се у Пећи после Васкрса када је Аустријско-турски рат већ почео (1683).[2]

Аустријско-турски рат и Велика Сеоба

Када се Леополд I 1687. обратио цариградском паријарху Калинику VII да подржи хришћанску ствар, Арсеније III се нашао у незавидној ситуацији. Требало је пристати уз западне силе, Аустрију и Млетке. Међутим, на тој страни претила је опасност православљу. Наиме, пећка патријаршија већ је раније то искусила у Војној граници. Тамо је православље било изложено двојакој агресији, Римске курије и Бечког двора. Сем тога патријарх је у два маха био у опасности да изгуби главу. Наиме, Порта није имала у њега поверења. Стога је он био принуђен да у новембра 1689. оде из Пећи у Никшић. Одатле је вршио канонске визитације.

У то време заповедник аустријске војске Енеја Силвије Пиколомини продро је све до Приштине. Апеловао је на Србе да се дигну на оружје. Трудећи се да ступи у везу са представницима Млетачке републике, патријарх је добио поруку на Цетињу од монашког братства из Пећи да се врати у Пећ, јер ће у противном цар приступити избору другога лица за патријарха да би задовољио народ који је примио његову заштиту. Вративши се натраг, патријарх се у Призрену састао са генералом Пиколоминијем. Пошто другог избора није било, патријарх Арсеније је напустио помирљиву политику својих претходника и почео водити ратоборну политику према Турцима.

Међутим, после освајања Косова и северне Македоније, у аустријској војсци је избила куга која је усмртила и генерала Пиколоминија.[3] Смрћу генерала Пиколоминија ратна срећа се окренула у корист Турака. Његовог наследника херцега Ђорђа Христијана, због охолости и надмености према Србима, српска војска не само што није прихватила, већ је почела и напуштати царску војску. Срби у њој више нису видели ослободилачку већ угњетачку силу. Када је патријарх Арсеније III видео да се царска војска повлачи, кренуо је са великим бројем народа у јануару месецу 1690. према Београду.

Исељавање је у највећим размерама било са Косова, околине Карадага, Мораве, топличког и једног дела врањског округа. Богатија равничарска села из тих крајева остала су сасвим пуста, док су се она планинска знатно проредила. Исељавање је било веће из равничарских села из тог разлога што су она била изложенија турским нападима.[4] Велике масе избеглица кретале су се према Београду долином Ибра, преко Новог Пазара и Студенице, низ Западну и Јужну, односно Велику Мораву.[5] Пошто се сазнало у Бечу да Срби напуштају своја огњишта, Леополд I је 6. априла 1690. издао Манифест којим све поробљене народе позвао на оружје. Зајемчивши им слободу, повластице, право на своју вероисповест и на избор војводе, обећао им је да ће бити изузети од сваког јавног терета и данка изузев у случају ратне нужде.[6]

На вест да Турци напредују према Београду а царска војска одступа, патријарх је одлучио да спаси оно што се спасити може. Сазвао је у Београду црквено-народни сабор. На њему су узели учешћа епископи, свештеници, свештеномонаси и народни главари са обе стране Саве и Дунава. Одлучено је да се у Беч пошаље епископ јенопољски Исаија да утврди услове под којима ће православни Срби живети у Аустрији. Захтевало се да српска Црква у новој земљи добије онај положај који је имала под Турцима. Одговор на ове захтеве је повеља цара Леополда I од 21. августа 1690.

После добијања привилегије, Срби су почели у великим групама да прелазе преко Саве и Дунава. Последња група прешла је на лађама из Београда за Сланкамен и Петроварадин два дана пре него што су Турци поново заузели Београд (8. октобар 1690).

Колики је број оних који су прешли у Аустрију, тешко је тачно одредити.

Сачувана су два писмена сведочанства од Арсенија која наводе број исељеника. Крајем 1690. навео је да је било више од 30.000 душа, а шест година доцније написао је да их је било више од 40.000.

Рад на успостављању митрополије у Аустрији

Наскоро по преласку једног дела српског народа у Аустрију, осетила се потреба да се отворе школе на српском језику. Патријарх се два пута обраћао Бечу са молбом да му се дозволи да оснује српске школе. Први пут се обратио усменом и писменом молбом да му се уступи Сечуј. Намеравао је да тамо подигне манастир, а уз њега и гимназију и остале нужне школе и заведења. Други пут је поднео молбу у којој је између осталога молио да му се дозволи да слободно подиже школе и штампарију. Но, патријархове жеље и молбе у погледу школа и штампарије нису усвојене и испуњене.

Пуних 11 година патријарх није имао у Угарској стално седиште, него је становао у Сентандреји, Ковину, Сиригу, Хопову, Сечују, Футогу и Пакрацу, уређујући српску цркву. 8/10 1701. наложио му је цар да мора становати у Сентандреји. Спровео је реорганизацију православне цркве у Угарској, Хрватској и Славонији, која је као саставни дио пећке патријаршије била организована у тим крајевима и за време Турака, оснивао је нове епископије, постављао је епископе и сређивао у српској цркви хаотичко стање, ратом проузроковано. Неретко је долазио у сукоб са католичким клиром, који је ометао његов рад и пропагирао унију. Борба против унијаћења српског народа у Аустрији била је патријархов примарни посао. Стога га је Леополд I склонио из Славоније (1701), заточио у Сентандреју, одузео му патријарашки наслов и ограничио права.

После смрти Леополда I Арсеније се обратио новом цару Јосифу I за заштиту српских привилегија, обећавајући му сваку помоћ против свих непријатеља његових земаља. Новом цару били су потребни добри ратници. Сходно томе он је већ 24. фебруара 1706. потписао у Бечу указ којим је партијарху, клиру и народу српском потврдио све привилегије које је Леополд I издао, као и све милости и слободе које су Срби до тада уживали.[7]

Ракоцијев устанак и смрт

За време Ракоцијева устанка (1703—1711) Црнојевић је са Србима остао уз цара и послао је у Беч проглас, од 9. август 1704, којим је Ференц Ракоци позвао Србе, да му се придруже. Верност и услуге Црнојевића и његових Срба наградио је цар, поклањајући патријарху спахилуке Сирач и Даљ (у замену за Сечуј) и дајући Србима нове патенте и привилегије, који су већим делом остали на папиру. Црнојевић је умро у Бечу, 28. октобра 1706. године[8] одакле је трудом Исаије Ђаковића пренесен у Срем, и сахрањен у манастиру Крушедол у гробницу Св. Максима. Адам Прибићевић у књизи Насељавање Срба по Хрватској и Далмацији наводи податак да су Срби сумњали да је у Бечу патријарх отрован од језуита, који су се трудили да се његова духовна власт не прошири и на Србе из Хрватске. Он то исто пише и у чланку Школа Прошлости у Српском Колу: ... јер су Срби опасни кад имаду угледна човјека, око ког се купе. Тако стоји у списима аустријског ратног вијећа. Иза деспота Ђурђа слиједећи по угледу је био патријарх Арсеније, па је отрован, па Исаија Ђаковић, отрован... [9] [10]

Резултат

Dunaszekcső Csarnojevity Arzén
Споменик Арсенију Црнојевићу (Чарнојевићу)

После смрти патријарха Арсенија III следећа питања избила су на дневни ред: ко ће га наследити, како ће се звати нова црквена област и какав ће бити њен однос према Пећкој патријаршији. Иако је бечки Двор радио на томе да се српска православна црква у Монархији изузме из духовне јурисдикције Пећке патријаршије, царски комесар који је присуствовао на сабору оценио је да није потребно да се отворено супротстави присталицама заједништва са Пећком патријаршијом. Сабор који је одржан у манастиру Крушедолу основао је Крушедолско-карловачку митрополију, једногласно изабрао за наследника патријарха Арсенија III епископа јенопољског Исаију Ђаковића,[11] који је био врло заслужан човек, упознат са приликама у монархији и сав у духу и традицијама Пећке патријаршије, и одлучио да остане у нераскидивој црквено-канонској зависности од Патријаршије у Пећи. Пошто су Турци 1716. запалили манастир Крушедол и исекли мошти српских деспота, средиште Крушедолско-карловачке митрополије пренето је из манастира Крушедола у Сремске Карловце. Привилегије од 21. августа 1690, 11. децембра 1690, 20. августа 1691. и 4. марта 1695. које је Леополд I издао Србима касније су потврдили Јосиф I, Карло VI и Марија Терезија.[12]

Референце

  1. ^ Вуковић 1996, стр. 26-32.
  2. ^ СБР I, 271.
  3. ^ Ћирковић 2004, стр. 146-147.
  4. ^ СЕЗб VI, 453.
  5. ^ ИСН III/1, 531-32.
  6. ^ Ј. Адамовић 1902, 20-24.
  7. ^ Р. Грујић 1906, 4-5.
  8. ^ "Српски сион", Сремски Карловци,
  9. ^ Прибићевић, Адам (1909). Српско Коло, бр. 50., Школа прошлости. Загреб.
  10. ^ Вишњић, Чедомир (2013). Србобран 1901.-1914. - Српско коло 1903. - 1914. Загреб, Београд: СКД Просвјета, Службени Гласник. стр. 482. COBISS.SR-ID 201659660.
  11. ^ Гавриловић 2006, стр. 7-35.
  12. ^ СБР IV, 479; Ђ. Слијепчевић 1991, 19-30.

Литература

Спољашње везе

Претходник:
Максим I
архиепископ пећки и патријарх српски
16741690 (1706)

Наследник:
Калиник I
Претходник:
-
поглавар Српске православне цркве у Хабзбуршкој Монархији
16901706
Наследник:
Исаија Ђаковић
100 најзнаменитијих Срба

Године 1993. издата је књига „100 најзнаменитијих Срба“ (ISBN 978-86-82273-08-0.), са биографијама 100 људи који су према мишљењу стручног одбора заслужили да се назову најзнаменитијим Србима. Књига је 2002. доживела друго издање са изводима на неколико страних језика.

1706

1706. је била проста година.

Јован Илић

Јован Илић (Ресник, 15. август 1824 — Београд, 12. март 1901) је био српски књижевник, министар правде и државни саветник.

Јован Томић

Јован Томић (Нова Варош, 9. мај 1869 — Београд, 22. јул 1932) је био српски историчар.

Бајице

Бајице су насеље у пријестоници Цетиње у Црној Гори. Налазе се у северозападном делу Цетињског поља, на надморској висини од 700 до 760 метара и данас чине предграђе Цетиња, срастајући постепено са њим. Према попису из 2003. било је 857 становника (према попису из 1991. било је 805 становника).

Булевар Арсенија Чарнојевића

Булевар Арсенија Чарнијевића је улица која се налази на Новом Београду.

Почиње од моста Газела а завршава код Студентског града (Нови Београд).

Булевар Арсенија Чарнојевића се укршта са улицама Бродарска, Владимира Поповића, Милентија Поповића, Антифашистичке борбе, Шпанских бораца, Омладинских бригада, Булеваром уметности, улицама Народних хероја и Тошин Бунар.

До 1992. године Булевар Арсенија Чарнојевића се звао Други булевар..

Велике сеобе Срба

Велике сеобе Срба су велике историјске сеобе (миграције) српског народа, међу којима посебан значај имају: Прва велика сеоба Срба из 1690. године и Друга велика сеоба Срба из 1739. године. Прва сеоба се догодила током Великог бечког рата (1683-1699), када се знатан део српског народа из разних српских области под турском влашћу преселио у северне и западне области под влашћу Хабзбуршке монархије и Млетачке републике. Ову сеобу је предводио српски патријарх Арсеније III Црнојевић. Друга сеоба се догодила током Аустријско-турског рата (1737-1739), када се део српског становништва из средишњих српских области под турском влашћу преселио у северне области под влашћу Хабзбуршке монархије. Ову сеобу је предводио српски патријарх Арсеније IV Јовановић. Током обе сеобе, миграцијским таласом је био захваћен велики део српског народа са подручја Косова и Метохије, Рашке области и других околних крајева у средишњим српским земљама. Сеобе су биле усмерене првенствено према северу, односно према областима данашње северне Србије (Срем, Бачка, Банат) и околних области које су у то време биле у саставу Краљевине Угарске и њених придружених земаља, Краљевине Славоније и Краљевине Хрватске, укључујући и територију хабзбуршке Војне крајине. Обе сеобе су имале велики значај за националну, политику и културну историју српског народа.

Висарион Бориловић Бајица

Висарион III Бориловић (†Цетиње, 1692) био је цетињски митрополит од 1685. до 1692. године.Висарион III Бориловић потиче из угледне црногорске породице из Бајица, Цетиње. Наследио је владику Рувима Бољевића који је умро 1685. године. За цетињског митрополита/владику рукоположио га је у Пећи његов рођак патријарх српски Арсеније III Црнојевић (1674—1690).

Одмах по повратку из Пећи 1685. креће у акцију учвршћења сарадње с Венецијом у погледу војних акција у даљем току Морејског рата (1684—1699). На том плану води у Котору 1686. преговоре са тамошњим провидуром Батистом Калбом. Сарадња је оставрена па је под владичином заповешћу послато 300 ратника који су се 1687. борили против Топал-паше на Каменом изнад Херцег-Новог, која је успешно завршена. У времену борбе за освајање Херцег-Новог, Владика Висарион је морао је да са преосталим снагама пружи отпор снажној казненој експедицији коју је упутио скадарски санџак Сулејман Бушатлија, која је успешно одбијена.

Углед владике Висариона је порастао након ових акција па је Бушатлија одлучио да са свим расположивим средствима нападне Црну Гору. Тако владика и 24 народних првака одлази у Херцег-Нови на састанак са Корнаром да му предоче опасност која прети земљи и затраже војну помоћ. На Општецрногорском збору у Градцу 1688. године, одлучено је да Црна Гора ступи под млетачко поданство. Владика Висарион умро је 1692. године а на месту црногорског владике наследио га је Саватије Калуђеровић (1694—1697).

Даљско добро

Даљско добро био је посед на Дунаву са седиштем у Даљу који је Арсеније III Црнојевић као високи црквени прелат добио од цара Леополда. Добро је наслеђивао сваки следећи Карловачки митрополит.

Ово добро чинила су три села: Даљ, Бело Брдо и Борово. Ова села била су насељена већином Србима. По званичном попису становништва из 1900. године у Даљу је живело 59,3% Срба, у Белом Брду 92,5% а у Борову 91,2%.

Епархија пакрачко-славонска

Епархија пакрачко-славонска (раније Епархија пакрачка и Епархија славонска) епархија је Српске православне цркве.

Надлежни архијереј је епископ Јован (Ћулибрк), а сједиште епархије се налази у Пакрацу гдје је и Саборна црква.

Исаија Ђаковић

Исаија Ђаковић (Грабовац код Сланкамена, 17. век – Беч, 20. јул 1708) је био митрополит крушедолски (карловачки) 1708. године.

Лаза Костић

Лазар „Лаза“ Костић (Ковиљ, 31. јануар / 12. фебруар 1841 — Беч, 26. новембар 1910) је био српски књижевник, песник, доктор правних наука адвокат, полиглота, новинар, драмски писац и естетичар.

Матија Ненадовић

Прота Матија Ненадовић или прота Матеја Ненадовић (Бранковина, 26. фебруар 1777 — Ваљево, 11. децембар 1854) је био војвода из Првог српског устанка, први председник Правитељствујушчег совјета и дипломата. Био је син кнеза Алексе Ненадовића, погубљеног у Сечи кнезова. Са стрицем Јаковом покренуо Први српски устанак у ваљевској и шабачкој нахији. Преговарао је с Турском и Русијом и тиме успоставио прве дипломатске контакте српских устаника са страним државама. Његови „Мемоари”, поред књижевне вредности, представљају и драгоцен документ времена.

Мратиндан

Мратиндан је празник Српске православне цркве који се слави 24. новембра по грегоријанском календару (тј. 11. новембра по јулијанском календару) и посвјећен је Стефану Урошу III Дечанском, краљу Србије из породице Немањића, сину краља Милутина и оцу цара Душана Силног.

Празник Мратиндан је у црквеном календару уписан црним словима као: Свети краљ Стефан Дечански - Мратиндан. Мратиндан је дан светог Мартина којег су Срби славили на исти дан док су били по старијем календару, који је сачуван у римској цркви истога дана, по јулијанском. Идентична поклапања су и у вези светог Вида 15. јуна или Михољдан. Михољдан нема везе са св Киријаком отшелником но са Миховилом, Михаилом.

Иван Јастребов је записао да са селом Рапча граниче села која леже југоисточно, Пакиша и Кошаришта. Између граница тих села је, у Хрисовуљи (цара Душана) се вели, црква која се назива Мратиња. Те цркве више нема, али се виде остаци темеља, који показују да је та црква унеколико већа од уобичајених малих сеоских цркава. Та црква је била на брду и њено име се сачувало у народу у називу тога Мрат. По свему судећи црква је била посвећена светом Мартину. Милош Милојевић је веома критикован од Јастребова за свој некритички рад. Милојевићев кореспондент из Призрена је спадао у људе апокрифичког достојанства. Поп Јован Васић (тада живи у Србији) достављао му је оданде податке у Милојевићевом духу и смијеру. Поп није био образован и потицао је из породице врло рђавог поријекла, из рода племена које је славило 11. новембар - Дан Св. Мрата (Дечанског краља). Тада је било познато да се код Срба људи који славе Дан Св. Мрата, 11. новембра, сматрају лошима. Тако о томе говоре М. Ђ. Милићевић (Славе у Срба. Кућанска слава. Општинска слава., 1877., стр. 101.). Знајући то, Мратинци говоре да славе Св. Дечанског и Марко Краљевић је веле промијенио Св. Мрата за Св. Ђорђа. Арсеније III Црнојевић се презивао Мартиновић, јер је припадао том братству, али је из историјских разлога узео презиме Црнојевић. Црквени календар Ђурђа Црнојевића за 1494. годину не спомиње Мратиндан, само 11. новембра, Стефана иже в Дечах.

Црквени калнедари објављени у Црној Гори у годишњаку Орлић од 1865. до 1870. такође не спомињу Мратиндан тога датума. Календар Срба католика Дубровник за 1897. годину не спомиње Мратиндан него Братиндан. Из црквеног календара тзв. Црногорске православне цркве је избачен св. Стефан Дечански, а на исти дан (11. новембра по јулијанском тј. 24. новембра по грегоријанском) је убачен свети Мартин. Називи неких мјеста, као село Мратиње, указују на некадашњи култ светог Мартина код Срба католика.

Срби у Аустрији

Срби у Аустрији су грађани Аустрије српског порекла и Срби који живе и раде у Аустрији.

Црква Светог Николе Мирликијског у Чанаду

Храм Светог Николе Мирликијског је храм Српске православне цркве који се налази у Чанаду, Тимишком Округу историјске покрајине Банат у Румунији. Посвећен је Светом Николи.

Архиепископи
Патријарси
Поглавари
Српске
православне
цркве
у Хабзбуршкој
монархији
Београдски
митрополити
Цетињски
митрополити

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.