Армија Републике Босне и Херцеговине

Армија Републике Босне и Херцеговине (АРБиХ) била је оружана снага тадашње крње владе Републике Босне и Херцеговине, састављене већином од Муслимана (Бошњака), за вријеме Рата у БиХ. АРБиХ је основана 15. априла 1992. из састава неких јединица Територијалне одбране БиХ и паравојних добровољачких група, који се и данас у Федерацији БиХ прославља као Дан армије. АРБиХ је након Дејтонског споразума трансформисана заједно са Хрватским вијећем одбране у Војску Федерације Босне и Херцеговине.

Од средине 1992. године, у саставу Армије БиХ борили су се и муџахедини, дјелимично организовани у посебне јединице. Многи од њих су били припадници терористичке групе Ел Мухаџирун, са око 200 Енглеза пакистанског поријекла, војнички обучене у Пакистану од стране пакистанске терористичке групе Харкат ел Анзар.[1] Неки од припадника те групе (као нпр. Харун Рашид Асват или Шеик Ахмад Омар Сеид), између осталог, осумњичени су и за припрему бомбашких напада на лондонски метро 2005, као и везу са нападима на СТЦ у Њујорку 2001. године.[1][2]

Армија Републике Босне и Херцеговине
Logo of the Army of the Republic of Bosnia and Herzegovina
Амблем Армије Републике БиХ
Основана15. април 1992. год.
Распуштена2005. (ушла у састав Оружаних снага БиХ)
Вођство
ГлавнокомандујућиАлија Изетбеговић

Командна структура

Организација

Армија је била подијељена у корпусе, од којих је сваки био стациониран на одређеној територији. 1993, већина бригада је добила ознаку брдска јер је усљед недостатка тешког наоружања са организационе тачке гледишта било бесмислено звати их пјешадијским или моторизованим. Осим тога, босански терен је погодовао лакој пјешадији пре него оклопним или механизованим формацијама.

Референце

  1. 1,0 1,1 Хистори комонс: Потпуна хронологија напада једанаестог септембра
  2. ^ Тајмс онлајн: Кључни осумњичени за бомбашки напад у Лондону ухапшен у Замбији

Литература

Спољашње везе

Značka Zlatni ljiljan

Značka Zlatni ljiljan bila je vojno odlikovanje Armije Republike Bosne i Hercegovine za vreme rata u Bosni i Hercegovini. Dodeljivalo se vojnicima i oficirima za ukupan doprinos u oružanim dejstvima Armije RBiH i ličnu hrabrost ispoljenu prilikom tih dejstava. Zlatnim ljiljanom su ukupno odlikovane 1.733 osobe.

Odlikovanje je počelo da se dodeljuje leta 1992. godine i u početku je bilo najviše ratno priznanje, dok odlukom Predsedništva RBiH od 14. aprila 1994. ovo mesto nije preuzeo Orden heroja oslobodilačkog rata, a Zlatni ljiljan zauzeo drugo mesto u važnosnom redu odlikovanja Republike BiH. Odlikovanje je zvanično prestalo da postoji 21. maja 2003. godine, kada je reorganizovan sistem odlikovanja u Federaciji Bosne i Hercegovine u koju je Republika BiH prethodno unela svoj sistem odlikovanja. Premda je u početku kratko vremena dodeljivano i kao kolektivno odlikovanje, ubrzo je ova mogućnost ukinuta i značka Zlatni ljiljan je ustoličena kao isključivo vojno individualno odlikovanje.

Ideja i motiv prilikom kreiranja odlikovanja su nađeni u heraldičkoj tradiciji srednjovekovne Bosne gde je heraldički ljiljan imao prominentnu ulogu. Usvajanje odlikovanja sa ovim motivom kao najvećeg ratnog odlikovanja je, uz motiv heraldičkog ljiljana na zastavi i grbu Republike Bosne i Hercegovine, igrao važnu ulogu u prevrednovanju ovog iz prva politički neutralnog simbola u jedan od nacionalnih simbola bošnjačkog naroda. Tokom trajanja rata, bošnjačka medijska propaganda je za vojnike Armije RBiH učestalo upotrebljavala termine [naši] „ljiljani“ i „zlatni ljiljani“, kao glorifikaciju njih i njihovih borbenih dostignuća, a uvek u kontekstu izrazito negativnog označavanja protivničke strane i njene vojske.

Iako je počeo da se dodeljuje leta 1992. godine, izgled samog odlikovanja nije iz prva bio čvrsto definisan, tako da su u toku rata postojale tri verzije odlikovanja, s tim da je definitivna verzija izgleda usvojena 25. novembra 1995. godine. U Federaciji Bosne i Hercegovine se 9. maj nezvanično slavi kao „Dan Zlatnih ljiljana“, a naziv ovog ordena je poneo i veliki broj ulica u gradovima ovog bosanskohercegovačkog entiteta. Nosioci značke Zlatni ljiljan uživaju različite vrste pogodnosti u društvu Federacije BiH.

Јован Дивјак

Јован Дивјак (1937, Београд), бивши официр ЈНА и касније бригадни генерал Армије Републике Босне и Херцеговине. Иако је пореклом Србин, национално се изјашњава као Босанац.

Битка за Возућу

Битка за Возућу представља оружани сукоб Армије Републике Босне и Херцеговине и Војске Републике Српске од јула до 10. септембра 1995. у селу Возућа код Завидовића. Циљ Армије Републике Босне и Херцеговине био је протјерати српско становништво и населити муслиманске избјеглице из Сребренице и Жепе, али и отворити пролаз за напад на Добој. Међутим, потписивањем Дејтонског споразума у децембру 1995. окончан је рат, те су припреме за напад на Добој обустављене. Одред Ел Муџахид, састављен од страних и босанскохерцеговачких исламиста, био је кључан у заузимању Возуће. Након пада Возуће почињен је покољ над рањеним и заробљеним српским борцима, а српско цивилно становништво је протјерано.

Друга митровданска офанзива

Митровданска офанзива 1994. или Друга митровданска офанзива (бошњ. Operacija Jesen 94) био је напад снага Армије Републике Босне и Херцеговине на подручје које је држала Невесињска бригада Херцеговачког корпуса Војске Републике Српске.

Ел Муџахид

Ел Муџахедин је назив војне јединице која је током рата у БиХ деловала на подручју средње Босне и Херцеговине, а чинили су је углавном добровољци из исламских земаља, који су се борили у саставу Армије Републике Босне и Херцеговине.

Живота Панић

Живота Панић (Горња Црнишава, 3. новембар 1933 — Београд, Србија, 19. новембар 2003) је био генерал-пуковник ЈНА. Био је последњи вршилац дужности Савезног секретара за народну одбрану СФРЈ и последњи начелник генералштаба ЈНА.

Збор народне гарде

Збор народне гарде (ЗНГ- зенге је био колоквијални назив за припаднике ЗНГ-а) је име прве модерне хрватске војске. Основао ју је Фрањо Туђман 20. августа 1991. године. Због законских и политичких разлога била је у оквиру Министарства унутрашњих послова Републике Хрватске, али јединицама ЗНГ-а наређивало је Министарство одбране.

Зелене беретке (БиХ)

Зелене беретке су паравојна формација Странке демократске акције пре, током и након грађанског рата у Босни и Херцеговини.Уз Патриотску лигу и неке друге мање паравојне формације, чинили су претечу будуће про-муслиманске Армије БиХ. Познати су по бројним злочинима над заробљеним припадницима ЈНА и над српским цивилима.

Зелене беретке су одговорне за масакр у Добровољачкој улици у Сарајеву 1992. године, за који још нико није одговарао пред судом.

Масакр у Зеници

Масакр цивила у Зеници се догодио 19. априла 1993. око поднева, када је од граната испаљених на центар Зенице са положаја ХВО-а позиционираним у Путичеву, 16 километара западно од Зенице погинуло и рањено више цивила у тренутку велике гужве.У то доба дана одвијала се велика трговачка активност у самом центру града, а у географској зони која је била гранатирана налазило око две до три хиљаде људи.Тачан број граната испаљених на центар Зенице остао је неутврђен, иако се помиње бројка од девет граната испаљених из хаубице.

Напад на Приједор

Напад на Приједор је била акција муслиманских паравојних формација.

Операција Бреза

Операција Бреза је кодни назив за операцију Војске Републике Српске у рану јесен (септембар) 1994. године, у Босанској Крајини, чији је циљ био сламање 5. корпуса АРБиХ.

Операција ОУН за враћање поверења

Операција Уједињених нација за враћање поверења, познатије као УНКРО је завршена мисије Уједињених нација. Заменила је Заштитне снаге Уједињених нација (УНПРОФОР) у Хрватској.

Операција Церска

Операција Церска 93 је кодни назив за операцију Војске Републике Српске у пролеће 1993. године, у Подрињу, чији је циљ био ослобађање територија Републике Српске заузетих од стране АРБиХ.

Операција Штит

Операција Штит је кодни назив за операцију Војске Републике Српске у јесен 1994. године, у Босанској Крајини, чији је циљ био ослобађање територија Републике Српске заузетих од стране АРБиХ.

Покушај деблокаде Сарајева

Операција Текбир, скраћено Операција Т

је била војна операција која је била преузета од стране Армије Републике Босне и Херцеговине да би се одбациле снаге Војске Републике Српске око Сарајева и да би се ефикасно прекинула опсада Сарајева. Операција је после многих најављивања почела 15. јуна 1995., уз велико ангажовање 1. корпуса АРБиХ као и значајних делова 3., 4. и 7. корпуса Армије Републике Босне и Херцеговине. После двонедељних борби снаге АРБиХ су биле поражене и приморане су због огромних губитака да обуставе офанзиву.

Српска добровољачка гарда

Српска добровољачка гарда је била паравојна формација коју је основао и предводио Жељко Ражнатовић Аркан, услед чега је била позната и под именом Арканови тигрови или Аркановци.

Ханџар дивизија

Ханџар дивизија је била муслиманска паравојна терористичка организација коју је основала Хрватска.

Ханџар дивизија је остала запамћена по многим ратним злочинима које су починили њени припадници у рату у Хрватској и Босни и Херцеговини.

Хрватско вијеће одбране

Хрватско вијеће одбране (ХВО; хрв. Hrvatsko vijeće obrane, HVO) било је оружана формација босанскохерцеговачких Хрвата, која је постојала током рата у Босни и Херцеговини од 1992. до 1995. године. Основали су је 8. априла 1992. чланови Хрватске демократске заједнице. Представљала је оружану силу Хрватске Републике Херцег-Босне за вријеме рата у БиХ, као и Хрватске одбрамбене снаге, и бранила је хрватске интересе на простору бивше Југославије. Велику подршку пружала јој је Хрватска војска, а сматра се једном од најбројнијих и најефикаснијих хрватских војних формација на простору бивше Југославије.

Хрватски народ у Босни и Херцеговини први се организовао политички и војно. Та његова организација имала је за основ настојање да се одржи као конститутиван и суверен народ у Босни и Херцеговини. У редовима хрватских војних јединица почетком рата у Босни и Херцеговини са Хрватима су се борили и Муслимани. Хрватске одбрамбене снаге оснивају се 3. децембра 1991, а Хрватско вијеће одбране формира се 8. априла 1992. године, као врховно тело одбране хрватског народа у Босни и Херцеговини .

ХВО је контролисао западну и централну Херцеговину те велики део средње Босне (све осим Јајца). Једини већи губитак, за Хрвате, био је пад већине Босанске Посавине (није пало само Орашје) јер је та историјска и географска микрорегија била једно од најбогатијих подручја у БиХ. На том подручју, Хрвати су били већина и према попису становништва из 1991. године било их је 131.542.

Крајем октобра 1992. године избија Муслиманско-хрватски сукоб, у којем Муслимани отворено нападају своје дојучерашње савезнике Хрвате. Армија Републике Босне и Херцеговине у четири офанзиве заузела је велик део простора који су били под контролом Хрватског вијећа одбране, готово целу северну и средњу Босну (осим Новог Травника, Витеза, Бусоваче, Кисељака, Крешева, Жепча и ширег подручја око тих градова, Усоре, дела травничке општине, дела завидовићке општине, и дела варешке општине) и део Херцеговине: Коњиц, Јабланицу те источне и северне делове мостарске општине.

Муслиманско-хрватски сукоб је ескалирао током 1993. године, а слаби почетком 1994. године, када политичко-дипломатски преговори између две зараћене стране постају све јачи и значајнији. У марту 1994. године, у Вашингтону је потписано примирје између Хрвата и Бошњака, а њихове територије су уједињене у Федерацију БиХ.

Након потписивања Вашингтонског споразума, ХВО је заједно са Хрватском војском, а у неким акцијама и са Армијом Републике Босне и Херцеговине почео низати ратне победе против Војске Републике Српске. У 7 успешних операција, ХВО заједно са ХВ-ом, а у неким акцијама и са Армијом РБиХ је окупирало читаву западну Босну. Највећа операција је била операција Јужни потез у којој су здружене хрватске снаге избиле на 23 km од Бање Луке, што је било у досегу хрватске далекометне артиљерије. Акција Јужни потез, прекинута је на захтјев међународне заједнице 15. октобра 1995. године.

Дејтонским мировним споразумом завршио се рат у Босни и Херцеговини. Један од најосновнијих принципа на којима је Дејтонски споразум био заснован је била подјела Босне и Херцеговине по кључу 51-49 (51% територије Федерацији БиХ и 49% Републици Српској) који је усагласила тзв. Контакт група. Дејтонски мировни споразум је дјеловао да усагласи договор о проблематичним питањима неке од којих су биле: правне, државне и територијалне нагодбе.

Године 1995, при завршетку рата у Босни и Херцеговини, ХВО је имао 50.000 војника. ХВО је након Дејтонског мировног споразума дефинисан као хрватска компонента Војске Федерације Босне и Херцеговине, а након реформе одбране 2005. године, трансформисан је у 1. пјешачку (гардијску) пуковнију, један од три пука у оквиру Оружаних снага Босне и Херцеговине.

Црни лабудови

Црни лабудови је била паравојна формација и специјална јединица у Армији Републике Босне и Херцеговине. То је била јединица Патриотске лиге основана 1992. године у Сапни у саставу 2. корпуса (касније 1. корпуса), која је бројала око 800 људи. Била је то једна од неколико муслиманских јединица. Први командант Мехдин Хоџић био је члан специјалне антитерористичке јединице министарства унутрашњих послова СФРЈ, када је преузео команду над Црним лабудовима постао је познат као „Капетан Лабуд”. Након њега је команду преузео капетан Хајро Мешић. Посљедњи командат, и најуспјешнији, био је бригадир Хасе Тирић. Подручје дјеловања је била област Коњица, Игмана и Јабланице. Припадници јединице су носили црне униформе са обиљежјима јединице и АРБиХ на рукавима.

Армија Републике Босне и Херцеговине

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.