Аркадије

Флавије Аркадије (лат. Flavius Arcadius), познатији само као Аркадије, био је источноримски (византијски) цар од 395. до 408. године. Иако син великог војсковође и државника Теодосија I, Аркадије је остао упамћен као безвољни владар у чије име је Источним римским царством (Византијом) спретно управљао низ регената.

Флавије Аркадије
Arcadius
Биста цара Аркадија (395—408). Идеализована представа цара, данас у Археолошком музеју у Истанбулу.
Пуно имеФлавије Аркадије Август
Датум рођења377./378.
Место рођењаШпанија
Датум смрти1. мај 408.
Место смртиКонстантинопољ
ДинастијаТеодосијева династија
ОтацТеодосије I
МајкаЕлија Флацила
СупружникЕлија Евдоксија
ПотомствоТеодосије II, Пулхерија
Византијски цар
Период395.-1. мај 408.
ПретходникТеодосије I
НаследникТеодосије II

Младост

Аркадије је рођен 377. или 378. у као први син Теодосија и Елије Флавије Флациле. Његов отац Теодосије постао је 379. године владар источног дела царства и готову читаву владавину је провео у непрекидним ратним походима, прво против Визигота на Балкану (379—383), а затим против узурпатора Магнуса Максима и Еугенија који су се покушали да се учврсте на Западу.

Већ у јануару 383. године Теодосије је прогласио Аркадија, који је тада имао пет или шест година, за августа и самим тим свог савладара. Теодосије се излагао бројним опасностима током ратова и вероватно је желео да обезбеди престо свом сину. У септембру 384. Теодосију се родио и други син, Хонорије, али цар-отац сада није журио са почастима за млађег сина. Када је кренуо у рат против Магнуса Максима, Теодосије је у престоници оставио Аркадија као номиналног регента. Сва власт је била у рукама искусног преторијанског префекта Истока, Тацијана.

Missorium Théodose dt Arcadius
Аркадије на Теодосијевом мисорију, украсном сребрном тањиру насталом вероватно 388. у Цариграду зарад прославе десетогодишњице Теодосијеве владе.

Најпосле, 393. године младог Валентинијана II је уклонио војсковођа Арбогаст и на његово место поставио Еугенија. Пошто је тиме нестала Валентинијанова династија, којој је и Теодосије дуговао за свој успон, могуће је да је стари август решио да дефинитивно успостави своју власт над читавим царством. Хонорије је исте године проглашен за августа и придружио се оцу у новом походу на Запад. Теодосије је однео победу и закратко ујединио царство иако је било јасно да ће након његове смрти Исток царства припасти једном, а Запад другом сину. Пре него што је умро у Милану јануара 395. године, Теодосије Велики је обавио све неопходне припреме да власт мирно пређе на његове синове.

Аркадије и Хонорије, Руфин и Стилихон

У време када је у лето 394. године Теодосије кретао на свој коначни пут на Запад, Аркадије је имао већ скоро осамнаест година. Међутим, сем конзулата из 384. није нам познато да је вршио неку другу јавну функцију или да се одликовао по некој другој особини или интересовању. Његово дотадашње образовање било је комбинација хришћанских и паганских утицаја пошто му је први васпитач био извесни ђакон Арсеније, а затим најчувенији цариградски беседник 4. века, паганин Темистије. Слабости свога сина био је свестан вероватно и Теодосије који је 394. поверио Аркадија на бригу новом преторијанском префекту Руфину, родом из галског града из Аквилеје.

Подела теоретски јединственог Римског царства између савладара била је уобичајна пракса, али се 395. обично сматра преломним тренутком, тренутком поделе Царства на Западно и Источно (Византијско) које је опстало све до пада Цариграда под власт Османлија 1453. године. Правно-техничка подела царства на две половине није се десила, али се већ у време Теодосијевих синова осетило понекад оштро неслагање, па и ривалитет дворова у Милану и Цариграду. Другим речима, два центра царства почела су лагано да се удаљавају услед различитих законитости унутрашњег развоја и спољнополитичких проблема које је неретко било немогуће решавати заједнички.

Ово удаљавање две половине Царства савременици су најбоље видели кроз жустро ривалство моћног Хоноријевог регента Вандала Стилихона, врховног војног заповедника Запада (magister militum), и Аркадијевих „заштитника“. Стилихон, иначе зет Теодосијеве породице, тврдио је да је њему преминули цар поверио бригу о оба своја сина. Његова популарност у војсци и сама чињеница да су најбољи војни одреди са Истока, које је Теодосије довео у току борби против Еугенија, још увек били под његовом командом у Италији, представљали су Стилихона као озбиљног такмаца Руфину. Са друге стране Руфин је имао ривала за највишу власт и на самом цариградском двору у лику старог евнуха Еутропија, настојника царске ложнице (praepositus sacri cubiculii). И Руфин је покушао попут Стилихона да се повеже са царском породицом и постане Аркадијев таст, али није у томе успео. Користећи Руфиново одсуство, препредени Еутропије је априла 395. године оженио младог цара лепотицом Еудоксијом, ћерком Теодосијевог официра франачког порекла, Баутона.

Roman empire 395
Римско царство око 395. године. Префектура Илирик, обележена нијансама зелене боје, представљала је област на коју су након смрти Теодосија I претендовала оба његова сина, и владар Запада Хонорије и цар Истока Аркадије.

По Теодосијевој смрти, Визоготи, насељени у Доњој Мезији као римски савезници, објавили су да их савез склопљен са преминулим царем више не везује. Захтевајући високи положај у римској војсци, готски краљ Аларих је повео своје људе у Тракију и опустошио је околину Цариграда, штедећи плански Руфинова имања. Аларих се примирио после преговора са Руфином, али су источним провинцијама сада запретили закавкаски Хуни. У таквој ситуацији одсуство источноримске војске из Италије се драматично осетило и Стилихон је најавио да лично долази да их одведе у Цариград. Други разлог његовог доласка био је да префектуру Илирик, која је обухватала Балкан западно од Дрине стави под контролу двора у Милану. И то је Стилихон желео да учини у име Теодосијеве воље. Стилихонов поход на исток ишао је преко Далмације и Епира у Тесалију, где је пресрео Аларихове Готе, поразио их и гонио. Плашећи се за свој положај Руфин је преко Аркадија наредио Стилихону да се повуче, што је овај, на изненађење свих и прихватио. Визиготи су поштеђени само да би и даље били камен о Руфиновом врату, а источноримски одреди су најзад отпуштени и упућени у Цариград под командом Гота Гајне. Аркадије и његов двор су 27. новембра 395. године, у складу са обичајима, изашли пред дуго одсутне Гајнине ратнике да их свечано дочекају. Уместо тријумфа, Руфин је доживео ликвидацију: у току церемонијалног разговора дојучерашњи Стилихонови војници су га убили.

Доминација коморника Еутропија

Solidus-Arcadius-RIC 1205
Златник цара Аркадија са представом победоносног цара на реверсу. Цар држи лабарум и гази пораженог непријатеља

Руфинов пад омогућио је успон амбициозног Еутропија до позиције правог владара Источног царства. Стилихон је привремено био заузет пословима Запада и Еутропијев положај је деловао чврсто. Убиство Руфина, које је преко војних кругова Стилихон бар подстакнуо, послужило је као опомена Еутропију који је уклонио неколико војсковођа. Као царски коморник, Еутропије је добро познавао начин функционисања двора и цивилне администрације, путеве и пречице до самог царског пара. Уживао је нарочиту подршку царице Еудоксије и по негативним представама у историографији, показао је велику грамзивост у прибирању огромног личног богатства. Поред тога, Еутропије је обезбедио и подршку православног свештенства у Цариграду и омогућио је избор Јована Златоустог за патријарха 398. године.

Међутим, Визиготи су и даље пребивали у Хелади повремено палећи и пљачкајући успут. Стилихон се у пролеће 397. године поново отиснуо из Италије на Балкан, искрцао се у Коринту и поразио Алариха. Након тога, као и 395. године, уследило је повлачење на Аркадијев захтев. На Еутропијев подстицај цариградски сенат је Стилихона прогласио за јавног непријатеља, а Алариху је пружена рука помирења и он је проглашен за врховног војног заповедника Илирика (magister militum per Illyriam). Стилихоново брзо повлачење могло је бити и резултат побуне у Африци. Гилдон, Теодосијев официр и маварски поглавар, подигао је 397. устанак против владе у Милану и затражио да Аркадије прими дијецезу Африку под своју власт. Иако је Еутропије у почетку можда потпирио незадовољство номадских племена римске Африке, никаква конкретна акција у Гилдонову корист није предузета и устанак је угушен 398. године. Стилихон је чак учврстио везе са царском породицом пошто је Хонорија венчао са својом ћерком Маријом.

У међувремену, закавкаски Хуни су и даље угрожавали Сирију и Малу Азију, а Визиготи Балкан. У Цариграду је очување источних провинција сматрано важнијим и сам Еутропије је 397. кренуо да сузбије Хуне. Потпуно неочекивано дворски евнух се показао као успешан војсковођа и тријумфално се вратио у Цариград. Еутропије је био на врхунцу моћи — некада роб доведен из Персије, сада је постао први евнух коме су указане највише почасти: 398. добио је титулу патрикија, а 399. и конзулат. Избор евнуха за римског конзула згрозио је јавно мњење у Италији, ако је судити по Хоноријевом дворском песнику Клаудијану.

Гајнина побуна

И поред новостечене војне славе, Еутропије ипак није био популаран у официрским круговима. У пролеће 399. готски колонисти у Фригији под командом Трибигилда су се побунили и затражили Еутропијеву смену. Еутропије је покушао да поткупи вођу побуне, а када подмићивање није успело, послао је на Трибигилда двојицу римских восковођа Лава и Гота Гајну, сада врховног војног заповедника. Гајна је у ствари био прави подстрекач побуне и био је у тајној вези са Трибигилдом. Уклонио је свог саборца Лава, а затим је и даље јавно глумио лојалног царског војсковођу тражећи да се изађе у сусрет захтевима побуњеника. У исто време, Еутропије је изгубио подршку царице Еудоксије и морао је потражити прибежиште у саборној цркви св. Мудрости. Уз посредовање свог пријатеља патријарха Јована Хризостома (Златоустог), Еутропије се на крају предао уз услов да му се поштеди живот. Прво је послат у прогонство на Кипар, али је доцније погубљен. Његово име је избрисано из конзулских спискова, а јавне статуе уклоњене.

Уклањање Еутропија није донело потпуну сатисфакцију Гајни. Он се сада отворено одметнуо од царске власти и кренуо у марш на Цариград. Крајем 399. године готски војсковођа је ушао у престоницу и наметнуо се за господара Града. Његова владавина ипак није потрајала дуго, само до јула 400. године. Гајна је наиме желео да посети цркву ван Цариграда и са својим Готима је кренуо из Цариграда. Његови ратници су дошли у сукоб са становницима престонице који су затворили градске капије и тиме заточили петину Гајнине војске. Готи преостали у Цариграду су масакрирани, а Гајна је након неуспешне пљачке Тракије и азијских предграђа престонице побегао у крајеве северно од Дунава. Ту је најзад убијен по наређењу хунског краља Улдина, а његова глава је послата на дар Аркадију. Неуспех Гајне да се наметне као одлучујући фактор у Цариграду само је потврдио доминацију престоничке, римске и православне, аристократије над војном странком коју су предводили аријански Готи. Тиме је Источно царство избегло опасност у коју је упало Западно где су официри варварског порекла постали најутицајнији чинилац. Гајнин пад је уједно ослободио источну владу Стилихоновог утицаја, најснажније истакнутог преко германских одреда.

Gurlitt Arcadius Column
Аркадијев стуб (хипотетичка реконструкција), данас познат само са цртежа из 16. века, подигнут је у Цариграду као споменик победе над Гајном и његовим Готима.

Еудоксија и Јован Златоусти

За време Гајнине владавине царева супруга Еудоксија, сада већ мајка две ћерке, је 9. јануара 400. године проглашена за августу. Еудоксија се послужила германском странком да уклони Еутропија, свог некадашњег доброчинитеља, а затим је и учествовала у прогону Гота. Својом лепотом, темпераментом и енергијом, царица је представљала прави контраст свом мирном мужу. Када је Аркадију 401. родила дуго очекиваног наследника, будућег Теодосија II, чинило се да наступа њено време. Међутим, из нама данас непознатих разлога, изгледа да се Еудоксија завадила за патријархом. Крштење малог Теодосија, кога је Аркадије 402. године прогласио за августа и савладара, вероватно је била прилика да се царица и патријарх помире. Са друге стране, Јован Златоусти је био познат по оштрим проповедима против друштвених неједнакости и неправди. Његова честа тема напада биле су престоничке госпе, њихова раскошна одећа и накит и раскалашан начин живота. Могуће је да је скривеним алузијама критиковао и царицу. Патријарх је био и велики аскета и неретко је строго ислеђивао случајеве злоупотребе у црквеним редовима. У зиму 401. године, видљиво прекорачивши овлашћења, сменио је најмање 13 епископа на западу Мале Азије. Својим бескомпромисним наступима Златоусти је стекао широк круг непријатеља предвођених царицом и александријским патријархом Теофилом. Пошто није желео да се појави пред синодом у Храсту, предграђу Халкедона, Хризостом је 403. смењен са патријаршијске столице Цариграда.

Након смене, Хризостом је одржао неколико ватрених проповеди отворено поредећи Еудоксију са најнегативнијим женским ликовима из Библије, Језавељом и Иродијадом. Након три дана у току ноћи је тајно отишао из патријаршијских одаја и предао се царским војницима. Слање Јована Златоустог у изгнанство убрзо је пропраћено снажним земљотресом у престоници. Сујеверна августа је утицала на мужа да опозове Златоустог из изгнанства. Ни ово помирење није потрајало: патријарх је поново критиковао царицу, овога пута због подизања њене статуе у близини св. Мудрости. Инаугурација је по Јовановом мишљењу била пропраћена недостојним паганским обредима. Овога пута Еудоксија је употребила сва средства: царски пар је око Божића прекинуо сваки контакт са патријархом, а Златоустом је на Васкрс (17. априла 404. год.) забрањено да служи литургију пошто његово уклањање из претходне године није укинуо други сабор. Из протеста маса света је Васкрс прославила ван зидина Града. Најпосле, Златоустом је наређено да 20. јуна да напусти Цариград и у пратњи војника је послат у прогонство на саму границу са Јерменијом. У ноћи након његовог одласка саборна црква је изгорела, а ватра је обухватила и уништила и оближњу зграду сената. Пожар је послужио властима да осумњиче Јованове присталице и најугледије подвргну прогону.

Царица Еудоксија није дуго уживала у свргавању Јована Златоустог. Умрла је од последица побачаја 6. октобра 404. године. Захваљујући својим посланицама Јован Златоусти је задржао знатан утицај у Цариграду. Управо због тога планирано је његово премештање у још даље крајеве, у Питију на обали Црног мора. На овом путу, Хризостом је преминуо услед исцрпљености 14. септембра 407. године.

Аркадијеве последње године

Након бројних бура, Аркадијеве последње године обележиће још један способан администратор, преторијански префект Истока, Антемије. Визоготи више нису представљали бригу Цариграда пошто је Аларих одвео 401. свој народ у Италију у жељи да натера Хонорија да им додели земљу за насељавање. Антемије је предузео неколико потеза измирења са Западом и 405. је поделио конзулат са Стилихоном као западним колегом. У Малој Азији су пак обновљени пљачкашки напади никада до краја покорених исавријских брђана. Антемијева борба са Исавријанцима није увек била успешна.

Аркадије је умро у својој тридесет и првој години 1. маја 408. године. Запамћен је као владар који је у ретким приликама напуштао царску палату. Његов савременик Сократ Схоластик описује га као ниског човека тамног тена и увек спуштених очних капака. Ипак, у Аркадијево време Цариград дефинитивно постаје престоница Царства, његово административно и црквено средиште, а цар удаљена и помало мистична фигура окружена способним и ништа мање бескруполозним дворанима.

Потомство

Аркадије и Елија Евдоксија имали су петоро деце: њихова имена и године рођења помиње хроника Амијана Марцелина.

  • Флацила (рођена 17. јуна 397.), помиње се само у још једном извору из 408. године, по смрти свога оца Аркадија.
  • Пулхерија (19. јануар 399—453.), удата за Маркијана.
  • Аркадија (3. април 400—444.)
  • Теодосије II (10. април 401—28. јул 450.)
  • Марина (10. фебруар 403—449.)

Псеудо-Мартирије наводи да је имала два мртворођена детета (рођена крајем 403. и 404. године).

Спољашње везе

Претходник:
Теодосије I
Византијски цареви
395-408.

Наследник:
Теодосије II
1. мај

1. мај (01.05) је 121. дан у години по грегоријанском календару (122. у преступној години). До краја године има још 244 дана.

8. фебруар

8. фебруар је тридесет девети дан у години у Грегоријанском календару. 326 дана (327 у преступним годинама) остаје у години после овог дана.

Аларих I

Аларих I или Аларик I (гот. Alareiks) је био визиготски краљ између 395. и 410. године. Био је први германски вођа који је освојио Рим. Одиграо је значајну улогу у пропасти Западног римског царства. Припадао је династији Балтинга и био је син визиготског вође Рочестеса. Родио се око 375. године на Пеуки, острву које се налази на делти Дунава. У доба кад се он родио, Визиготи су живели на територији данашње Бугарске, пошто су побегли пред Хунима на јужну обалу Дунава под вођством Фритигерна, а по дозволи римског цара Валенса.

Аркадија

Аркадија (грч. Αρκαδία) је историјска покрајина у средишњем делу Пелопонеза, Грчка. Данас се налази у оквиру истоимене префектуре.

Аркадија (округ)

Аркадија (грч. Περιφερειακή ενότητα Αρκαδία) је округ у периферији Пелопонез и историјској покрајини Пелопонез у југозападном делу Грчке. Управно средиште округа је град Триполи. Важан је и град Мегалополи.

Округ Аркадија је успостављен 2011. године на месту некадашње префектуре, која је имала исти назив, обухват и границе.

Због свог изразите планинске особености и издељености на бројне забите котлине и поља Аркадија је још у старо време била синоним за изолованост и изопштеност. Ово је повезано и са другим значењем Аркадије, која је као забита област била повезана за мирним и спокојним животом и сеоском идилом. Ово су били снажнији мотиви код неких уметника, попут Пусена.

Аркадије Варађанин

Аркадије Варађанин (Велика Кикинда, 1. јануар 1844 - Нови Сад, 8. јун 1922) био је учитељ, управник Српске више девојачке школе, уредник више часописа и велики поборник за женска права.

Аркадије Поповић

Аркадије Поповић (Вруток, 1873 — 1943/1944) је био један од знаменитих српских свештеника из Горњег Повардарја.

Аталанта

Аталанта (грч. Αταλάντη, Atalante) је име две краљевске кћери из Беотије и Аркадије.

Баја

Баја (мађ. Baja, нем. Frankenstadt) је град у јужној Мађарској. Други је по величини у жупанији Бач-Кишкун, после Кечкемета који је седиште ове жупаније. Баја је седиште истоименог округа у оквиру дате жупаније.

Баја је позната и по вишевековној присутности српске мањине, некада бројније, а данас и даље присутне. У градском језгру постоји Српска православна црква, а у граду делује и српска мањинска самоуправа.

Ватопед

Манастир Ватопед (грч. Ιερα Μεγιστη Μονη Βατοπεδιου) је други у хијерархији манастира Свете горе, Грчка. Саградили су га у другој половини 10. века три монаха - Атанасије, Николај и Антоније, ученици Атанасија Атонског. Према другом предању, манастир је саградио византијски цар Аркадије у спомен Пресветој Богородици која му је на чудесан начин спасла сина од бродолома. Дете је пронађено у грму купине у близини плаже, по чему је манастир добио име (грч. Βατο - купина грм и грч. παιδι - дете).

Од тог времена, се много градило у овом манастиру, нарочито током византијског периода. У манастиру живи око 100 монаха. Игуман манастира је архимандрит Јефрем Ватопедски.

Манастир се од 1988. године, заједно са осталих деветнаест светогорских манастира, налази на УНЕСКО-вој листи светске баштине у склопу споменика средњег века обједињених под заштићеном целином Планина Атос.

Женски свет

Женски свет: орган добротворних задруга Српкиња је часопис за жене који је излазио од 1886. до 1914. године, пуних 29 година у Новом Саду. Часопис је био просветног и забавног карактера.

Калидонски вепар

Калидонски вепар (грч. ὁ Καλυδώνιος κάπρος или ὁ Καλυδώνιος ὗς) назив је за чудовишну животињу у грчкој митологији, коју су савладали и убили грчки хероји, а коју је богиња Артемида послала да пустоши област града Калидона у Етолији јер је тамошњи краљ пропустио да њој принесе жртву.

Ксенофонт и Марија

Преподобни Ксенофонт и Марија, и синови њихови Јован и Аркадије су били угледни и богати Цариграђани, Ксенофонт и Марија, живљаху животом богоугодним и сву пажњу посвећиваху хришћанском васпитању синова својих. Када им синови порастоше, послаше их на науке у Вирит (Бејрут); но догоди се, да бура потопи лађу. Промислом пак Божјим Јован и Аркадије буду некако спасени и таласима избачени на обалу, али на два разна места, тако да сваки мишљаше за другога да је потонуо. Из туге један за другим они се оба замонаше у два разна манастира. После две године ожалошћени њихови родитељи дођу у Јерусалим на поклоњење светињама. Тамо помоћу прозорљивости једнога духовника састану се најпре брат с братом, а потом и родитељи с децом својом. Из благодарности према Богу Ксенофонт и Марија раздаду све своје имање сиромасима, а они се обоје замонаше. Дирљива историја ове четири свете душе јасно показује како Господ дивно руководи судбом оних, који у Њега верују; како попушта на њих муку и жалост, да би их после, још већма ојачане у вери, увео у што већу радост. Умрли су у V веку.

Српска православна црква слави их 26. јануара по црквеном, а 8. фебруара по грегоријанском календару.

Велики део овог текста је преузет из охридског пролога светог владике Николаја Велимировића. Он не подлеже ауторским правима

Ликаон (Пелазгов син)

Ликаон (грч. Λυκάων) је у грчкој митологији био краљ Аркадије.

Ликаониди

Ликаониди су у грчкој митологији били синови Ликаона, краља Аркадије.

Теодосије I

Флавије Теодосије (лат. Flavius Theodosius, рођ. 11. јануар 347, Хиспанија — умро 17. јануар, 395. Медиолан) познатији као Теодосије I или Теодосије Велики, био је римски цар од 379. до своје смрти 395.

године.

Теодосије је последњи цар који је владао уједињеним римским царством. Током своје владавине, Теодосије је био приморан да води два крвава грађанска рата против узурпатора Магнуса и Евгенија.

Његова владавина веома је битна у религијском смислу будући да је 380. године Теодосије донео едикт којим је никејско Хришћанство проглашено за једину званичну религију у Римском царству.

Теодосије је забранио многе паганске ритуале а између осталог, укинуо и ред весталки у Риму и одржавање олимпијских игара у Грчкој.

Теодосије II

Флавије Теодосије (лат. Flavius Theodosius), познатији као Теодосије II или Теодосије Млађи, био је источноримски (византијски) цар од 408. до 450. године. Његову дуготрајну владавину обележило је неколико тешких удараца (нпр навале Атилиних Хуна), али и достигнућа као што су били оснивање Цариградског универзитета (425. год.) и кодификација римског права у Теодосијев законик (Codex Theodosianus) 438. године. Сам Теодосије је пре свега био образован и бојажљив владар који је читаву владавину провео у Цариграду препуштајући државничке послове својим великодостојницима, а пре свих амбициозној сестри Пулхерији.

Теодосијева династија

Теодосијева династија била је римска царска династија. Основао ју је цар Теодосије I Велики 379. године. Династија је владала Западним римским царством до 455. године, а Источним до 457. године.

Хонорије

Флавије Хонорије (9. септембар 384 — 15. август 423) је био римски цар од 393. до 395. године, а затим цар Западног римског царства све до своје смрти. Био је млађи син Теодосија Великог и његове прве жене Елије Флације и брат Аркадија, цара на Истоку. Током Хоноријеве владавине, Западно римско царство је осетно слабило, а у часу његове смрти било је на ивици пропасти.

Хонорије је постао конзул када је имао само две године. За цара и савладара свог оца је проглашен 23. јануара 393. године. Када је Теодосије умро, јануара 395, Хонорије и Аркадије су поделили Царство: Хонорије је постао цар Западног римског царства са само десет година. У првим годинама своје владе, Хонорије је зависио у многочему од свог главног војсковође Вандала Стилихона. Да би нагласио своје везе са младим царем, Стилихон га је убедио да се ожени његовом ћерком. У почетку Хонорије је живео у Милану, али када су Визиготи упали у Италију 402. године, Хонорије је своје престоницу пренео у Равену, која је била боље заштићена.

Хонорије се сусретао са многим опасностима: варварским упадима, као и са устанцима разних узурпатора. Устанак којег је предводио Гилдон букнуо је у провинцији Африци и трајао је од 397. до 398. године. Варвари су први пут напали Италију 401, а други пут 405. године, али је Стилихон успео да их порази 406. године. У Британији је ситуација била још тежа: узурпатор Марко и његови наследници нападали су Галију из Британије. Свеви, Алани и Вандали су из Галије последњих дана 406. године кренули за Шпанију. Тамо су се и учврстили. Римску одбрану је ослабило то што је Хонорије убио Стилихона 408. године. Вероватно је у питању била дворска интрига против овог варварског заповедника, који је иначе био Аријанац.

Године 409. дошло је до покушаја узурпације Приска Атала, сенатора кога је подржавао визиготски краљ Аларик I. Исте године су се побунили и војсковође из Хиспаније, Геронтије и Максим. Хонорије је покушао опет преговоре са Алариком, али су се завршили безуспешно. Аларик I је свргнуо Атала и упао у Италију 410. и опљачкао Рим. Геронтије је затим прогласио Максима за цара у Хиспанији, али је Хонорије на крају успео да угуши ове устанке 411. године.

У Галији је устанак подигао Јовин, који је задобио подршку Алана, Бургунда и Гала. Јовин је покушао да преговара са Готима који су 412. напали, али безуспешно, тако да је готски краљ Атаулф прешао на Хоноријеву страну. Тиме је Хонорије успео да се избори са Јовином 413. године. Идуће, 414. Атаулф је прогласио за цара Приска Атала, али је затим морао да побегне у Хиспанију. То је био и крај устанка Приска Атала, који без помоћи Визигота, није ништа сам могао да уради. У североисточном делу Галије, Франци су успоставили свој утицај, док су се у Визиготи утврдили у северозападном делу.

У периоду између 420. и 422. године неки Максим (можда онај исти који је још 409. подигао устанак) је задобио и изгубио власт у Хиспанији. Хонорије је био принуђен да прихвати да његов савладар буде Констанције, 421. године. Он се иначе оженио Хоноријевом сестром Галом Плацидијом. После Хоноријеве смрти, Констанције III је остао једини цар (422. године).

Хонорије није иза себе оставио наследника. Тада је цар Истока Теодосије II помогао долазак на престо Хоноријевог сестрића Валентинијана III, сина Гале Плацидије и Констанција III.

Принципат
(27. п. н. е. — 235 н. е.)
Криза 3. века
(235—284)
Доминат
(284—395)
Западно царство
(395—476)
Источно
(Византијско) царство

(395—1453)

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.