Аријанство

Аријанство је христолошко учење које је проповедао Арије, свештеник у Александрији у Египту. Суштина његовог учења се састојала у разликовању Бога као творца и Христа као божјег створења, што се косило са учењем о светој Тројици. Арије је сматрао да Христ није исто што и Бог, већ да је он син Божји, којег је Бог створио. „Бог није одувек био Отац; постојало је време када је био сам, и када још увек није био Отац: касније је постао. Син није био одувек, он је постао ни из чега“. Аријанци нису сматрали Христа за обичног човека, већ првим и најсавршенијим створењем Божијим.

Аријанство је прерасла у цркву која се издавала као једина истинита. Цар Констанције II (337-361), који је водио послове хришћанске цркве у Римском царству, је често стајао на страну Аријанаца. Под притиском цара, Атанасије је поново свргнут на саборима у Арлу 353. и у Милану 355. године. Почетком 356. је у Александрију послат војсковођа Сиријан са налогом да ухапси Атанасија, али се он склонио у пустињу. Александријску катедру је заузео нови епископ Георгије, а за извесно време Александрија је постала аријански центар. У њој своју проповед започињу Аетије и Евномије.[1] Цар Констанције II је а 359. године сазвао аријански сабор у Равени, а наредне 360. године одржан је још један сабор, у Цариграду. Византијски цар Валенс (364-378) је такође био аријанац.

Аријанство је постало прво хришћанско веровање преобраћених Германа. Епископ Вулфила био је аријанац и ревносно је ширио аријанско схватање хришћанства међу својом браћом по вери. Међу аријанцима било је толерантних хришћана попут Агиле, који је свом саговорнику Григорију из Тура, пошто је овај тврдио да је Аријева смрт доказ лажног учења, смирено одговорио: „Не хули учење које није твоје. Ми са наше стране, иако не верујемо у оно у шта ви верујете, ипак не хулимо. Ми, наиме, не сматрамо злочином ако се верује овако или онако."[2]

Arian Baptistry ceiling mosaic - Ravenna
Мозаик са аријанске крстионице у Равени.

Извори

  1. ^ „Атанасије Александријски”. Архивирано из оригинала на датум 26. 10. 2009. Приступљено 26. 10. 2009.
  2. ^ Arianism

Види још

Литература

Спољашње везе

Аквилеја

Аквилеја (итал. Aquileia, словен. Oglej, у месном говору Acuilee) град је у североисточној Италији. То је познати градић округа Удине у оквиру италијанске покрајине Фурланија-Јулијска крајина.

Аквилеја је позната по древној Патријаршијској цркви из 11. века, данас под заштитом УНЕСКО-а.

Арије

Арије (или Аријан, гр: Areios; 256-336) је био ранохришћански теолог, свештеник и песник из Александрије, оснивач учења познатог као аријанство.

Његово учење, које је имало доста присталица, се од тада већ прихваћеног, али битно измењеног (што се тиче разумевања и примењивања Светог писма) хришћанства разликовало по схватању односа између Бога и Христа, који, према Арију, нису исте суштине (гр. homoousios).

Аријанство је проглашено за јерес на Првом васељенском сабору у Никеји 325. године, где је утврђен Никејски симбол вере, након чега је у следећих неколико векова потиснуто.

Атанасије Александријски

Свети Атанасије је рођен у Александрији 296 год. и од самог детињства имао наклоност ка духовном звању. Био ђакон код архиепископа Александра, и пратио овога у Никеју на I Васељенском Сабору. На овом сабору Атанасије се прослави својом ученошћу, благочешћем, и ревношћу за Православље. Он је врло много допринео, да се аријанство сузбије, a православље утврди. Он је писао Символ вере, који је био на Сабору усвојен. По смрти Александровој Атанасије би изабран за архиепископа Александријског. У звању архиепископском остане преко 40 година. премда не све то време на престолу архиепископском. Без мало кроз цео живот свој био је гоњен од јеретика. Од царева највише су га гонили: Констанције, Јулијан и Валенс; од епископа Јевсевије Никомидијски, са још многим друтим; a од јеретика Арије и његови следбеници. Био је принуђен да се крије од гонитеља чак и у бунару, у гробу, по приватним кућама, пустињама. У два маха морао је бежати у Рим. Тек пред смрт проживео је неко време мирно као пастир добри усред доброг стада свога, које га је истински љубило. Мало је светитеља који су били тако безобзирно клеветани и тако злочиначки гоњени као Св. Атанасије. Но његова велика душа све је трпељиво поднела ради љубави Христове и најзад изашла победоносна из целе те страшне и дуготрајне борбе. За савет, утеху и моралну потпору често је одлазио Светом Антонију, кога је он поштовао као свог духовног оца. Умро је 373 године.

Бургунди

Бургунди су били источногерманско племе које се селило из Скандинавије до острва Борнхолм чије је име по старом писму било Бургундархолмр (Бургундска земља) и одатле у друге делове Европе. Превод Орозија Алфреда Великог користи име Бургундска земља.

Византијска војска

Византијска војска прошла је неколико етапа у свом развоју:

Рани период (330—717) карактерише војска наслеђена од позног Римског царства: професионални легионари, елитне јединице тешке коњице и помоћне трупе савезничких вараварских народа (Хуна, Херула, Гота).

Средњи период (717—1204) одликовао се тематским системом, са територијалном одбраном састављеном од слободних сељака и ситних земљопоседника, док је царска гарда била састављена од страних најамника ( Скандинаваца, Енглеза, Руса).

Касни период (1204—1453) одликовала је војска састављена од феудалних одреда крупних земљопоседника (пронијара) и страних најамника (Турака, Италијана, Шпанаца).

Визиготи

Визиготи или Западни Готи су били германски народ који се током током велике сеобе народа настанио на територији Западног римског царства, у областима јужне Галије и Хиспаније, где су током 5. века основали своју државу, Визиготску краљевину, која је опстала све до почетка 8. века.

Визиготско краљевство

Визиготско краљевство је била држава која је од 5. до 8. века постојала на подручју Пиринејског полуострва и данашње југозападне Француске. Име је добила по својим оснивачима — Визиготима — који су, као и бројни други германски народи за време Велике сеобе народа продрли на подручја западне Европе, изазвавши при томе пад Римског царства. Настало је године 418. када је визиготски краљ Валија добио од западноримског цара Хонорија територије тадашње провинције Аквитанске Галије као награду за формалну службу у царској војсци. Визиготи су неколико деценија каснија подручја под својом контролом проширили на југ те постепено ширили контролу над целим Пиринејским полуотоком. Њихова је држава након пропасти Западног царства успела очувати независност од Византије, иако су у 6. веку Византинци успели заузети јужне делове Хиспаније, а истовремено Франци заузети подручја северно од Пиринеја. Међутим, до краја 6. века Визиготи су успели истерати Византинце из Хиспаније, а потом покорити и Свеве и Баске, поставши једини господари полуострва.

Током 6. века, отпочело је постепено стапање Визигота са домаћим хиспанороманским становништвом, чему је значало допринела и одлука визиготског краља Рекареда I да напусти аријанство, што је озваничено 589. године на Трећем толедском сабору. Тада је усвојено ново учење о двоструком исхођењу Светог духа, као и нови, Толедски симбол вере, са уметнутим изразом Филиокве (лат. Filioque), што није било у складу са начелима правоверног хришћанства. Тиме је Визиготска краљевина са аријанства прешла на филиоквизам, поставши прва филиоквистичка држава у историји хришћанства.

Почевши од краја 6. века, црква је имала све већи утицај на државне послове у Визиготској краљевини. Визиготски краљеви су своју власт настојали да стабилизују доневши 654. године Liber Iudiciorum, једну од најпознатијих кодификација права у Западној Европи свог времена, а која ће после служити као извор права у будућим шпанским државама. Године 711. су Визиготско краљевство напали и освојили Арапи; последњи остаци су нестали 721. под краљем Ардом. Визиготски принц Дон Пелајо је основао Краљевство Астурију које ће започети реконкисту.

Госвинта

Госвинта (? - 589) је била визиготска краљица, удата прво за Атанагилда, а потом за Леовигилда. У браку са Атанагилдом имала је две кћерке, Галсвинту и Брунхилду, које су се удале за два франачка краља, Зигоберта I од Аустразије и Хилпериха I од Неустрије. Кад се Леовигилдов син Херменегилд оженио Ингундом, Брунхилдином кћерком, покушала је да је натера да одбаци правоверно хришћанство и прихвати аријанство, али Ингунда не само да то није урадила, него је успела да преобрати свог мужа, Херменегилда. Након Леовигилдове смрти, помирила се са његовим наследником, Рекаредом, међутим, кад је овај одлучио да одбаци аријанство и правоверно хришћанство прогласи државном вером, сковала је неуспешну заверу 569. године са толедским аријанским бискупом Улидилом, која је имала за циљ да усмрти Рекареда. Завера је откривена, Улдила је послат у изгнанство, а Госвинта је нестала, највероватније је да је умрла те исте године.

Готи

Готи (гот. 𐌲𐌿𐍄𐌰𐌽𐍃) су били источногерманско племе пореклом из Скандинавије (Готланд, тј. Јеталанд), које је у 3. и 4. веку упало у Римско царство и касније прихватило аријанство. У 5. и 6. веку су се поделили на Визиготе и Остроготе и успоставили две јаке и моћне државе на територији Римског царства — Визиготи на Иберијском, а Остроготи на Апенинском полуострву.

Исидор Севиљски

Исидор Севиљски (шп. Isidoro de Sevilla; лат. Isidorus Hispalensis) је био севиљски надбискуп од 601. до 636. године. На том положају је наследио старијег брата Леандра Севиљског. Рођен је око 560. године, а умро је 4. априла 636. године. Сматра се једним од најученијих људи раног средњег века на хришћанском Западу. Његова теолошка и остала дела најзначајнији су извор за верску и политичку историју Хиспаније у 6. и 7. веку. Одиграо је истакнуту улогу у црквеном и друштвеном животу Визиготске краљевине. Био је један од најзначајнијих учесника на црквено-државним саборима у Толеду и Севиљи. Као један од најодлучнијих бораца против аријанства, стекао је велике заслуге за сузбијање те јереси у Визиготској краљевини. На другој страни, био је велики поборник учења о двоструком исхођењу Светог духа, што није било у складу са начелима правоверног хришћанства.

Католицизам

Католицизам или римокатолицизам (грч. καθολικισμός; лат. catholicismus — католицизам) је појам који означава хришћанску вјероисповијест, односно деноминацију организовану у виду Католичке цркве. Појам католицизам обухвата све аспекте постојања и деловања Католичке цркве, почевши од њених теолошких учења и еклесиолошких доктрина, преко литургијске и обредне праксе, до разних организационих, религијско-политичких и религијско-социјалних аспеката и моралних начела.Католицизам је настао као резултат Великог раскола (1054), односно одвајања Римске цркве од васељенске Православне цркве. Основни узрок раскола било је западно учење о двоструком исхођењу Светог Духа (Филиокве). Након коначног раскола, Православна црква је задржала изворну католичност, док је Римска црква постала позната под називом Католичка црква.

Појам католицизам не треба мешати са појмом католичност који се односи на саборност као једно од четири обележја Цркве.

Лијува II

Лијува II, млади Рекаредов син, био је визиготски краљ у Хиспанији између 601. и 603. године. Наследио је Рекареда на престолу кад је имао само 18 година.У пролеће 602, Визигот Витерих, један од конспиратора у завери Суне из Мериде који је хтео да поново успостави аријанство (589), постао је омандант војске која је требало да протера Византинце са Иберијског полуострва (види: Спанија). Витерих се окружио људима од поверења и у пролеће 603. године, уместо да крене против Византинаца, Витерих је искористио војску под својом командом, напао краљевску палату и сменио Лијуву II. Највероватније је да је имао подршку једног дела племства, противника Леовигилдове династије. Витерих је одсекао десну руку младом краљу (што га је по визиготским законима онемогућавало да влада), а затим га и осудио на смрт и погубио у лето 603. године.

Михаило Керуларије

Михаило I Керуларије (око 1000 — 1059), познат још и као Михаило Керуларис и патријарх Михаило I, био је васељенски патријарх од 1043. до 1059. године.

Монофизитство

Монофизитство (гр. Μονη φυσις - једна природа) је христолошко учење да је у Христу присутна само једна, божанска, а не и људска, природа.

Ово је учење било раширено међу многим хришћанима од 4. века, а противи се диофизитском учењу о две природе у Христу - божанској и људској. Монофизити држе да је Христос само Бог, а не да је и прави Бог и прави човек.

Основни облици овог појма (монофизитство, или монофизитизам), који су грчког порекла, употребљавају се интернационално, или се преводе, те су тако на разним језицима настали одговарајући појмови који су сковани према грчком изворнику. По том основу, монофизитство се у српском богословљу означава и као "једноприродност" што представља дослован српски превод изворног грчког појма.

Пнеуматологија

Пнеуматологија (грч. Πνευματολογία) је теолошка дисциплина која се бави проучавањем Светог духа. Појам је настао од грчких речи πνεῦμα (дух) и λόγος (наука). Једна је од три основне дисциплине у оквиру хришћанске тријадологије, која се бави проучавањем Свете Тројице, односно Оца (патерологија), Сина (христологија) и Светог духа (пнеуматологија).

Рано хришћанство

Рано хришћанство је појам којим се означава хришћанство у раздобљу од Исусове смрти и васкрсења, у раним 30-им годинама н. е. до Првог васељенског сабора у Никеји 325. године.

Рано хришћанство је настало као верски покрет, односно секта унутар јудаизма Другог храма, да би се током 1. века од њега потпуно одвојило. Средиште нове религије је у почетку било у Јерусалиму, али након неуспеха устанка Бар Кохбе и уништења Храма 70. године, јерусалимска црква бива ослабљена. У међувремену Рим, као престоница Царства, постаје главно седиште хришћанства, а римски епископ постаје доминантни епископ, који касније добија титулу папе.

Рани хришћани су били изложени многим критикама и прогонима од јудејаца и следбеника римске вере. На крају овог периода хришћанство постаје прихваћена религија Римског царства под царем Константином Великим.

Рекаред I

Рекаред I је био визиготски краљ, који је владао између 586. и 601. године. На Толедском сабору, који је одржан 589. године, одбацио је аријанство ради прихватања новог симбола вере са уметнутим изразом Филиокве (лат. Filioque), што такође није било у складу са начелима правоверног хришћанства.Рекаред је био млађи син визиготског краља Леовигилда. Као и његов отац, Рекаред је имао престоницу у Толеду. Визиготски краљеви и пламство традиционално су били аријанске вероисповести, док су њихови хиспаноромански поданици већином били правоверни хришћани. Један од правоверних епископа, Леандар Севиљски, утицао је на Рекаредовог старијег брата Херменегилда да напусти аријанство и [[|Преверавање|преобрати]] се у правоверно хришћанство. То је довело до сукоба између Леовигилда и Херменегилда, који се завршио погубљењем одметнутог краљевића. Након смрти брата, нови наследник престола је постао Рекаред.

Када је Леовигилд умро, Рекаред је постао нови краљ Визигота. Вођен рођачким везама са франачком владарском кућом Меровинга, као и својом маћехом Госвинтом која је проповедала хришћанско правоверје, послао је изасланике њеном унуу, краљу Хилдеберту II и његовом ујаку Гунтраму, краља Бургундије, са предлогом о склапању савеза и међусобне помоћи у случају напада од треће стране. Међутим, Гунтрам је одбио да прими визиготске изасланике.

На сабору у Толеду маја 589. године, Рекаред се одрекао аријанства и усвојио нови, Толедски симбол вере са уметнутим изразом Филиокве (лат. Filioque), што такође није било у складу са начелима хришћанског правоверја. Овај чин је био један од најважнијих догађаја за време његове владавине и представља прекретницу у верској историји не само Визиготске краљевине, већ и читавог западног хришћанства. Наиме, уметањем израза Филиокве (лат. Filioque) у симбол вере промовисано је учење о двоструком исхођењу Светог духа, не само од Оца, већ и од Сина, што је било у супротности са правоверним учењем, оличеним у изворном Никејско-цариградским симболу вере. Толедски симбол вере се током наредних векова проширио на хришћанском западу, а почетком 11. века је био званично прихваћен и у самом Риму, што је потом довело до Великог раскола (1054).Већина визиготских племића и свештенства следила је његов пример, напустивши аријанство, али било је и побуна преосталих аријанаца, понајвише у Септиманији, најсевернијој провинцији иза Пиринеја, где је вођа отпора био аријански бискуп Аталох, кога су његови непријатељи сматрали отелотворењем самог Арија. Од световних вођа побуне у Септиманији, грофови Граниста и Вилдигерн су се обратили Гунтраму од Бургундије за помоћ, који је ту видео прилику за освајање нових територија те је послао свог војводу Дезидеријса. Рекаредова војска је победила аријанске побуњенике и њихове савезнике који су страдали у великом покољу у коме је и сам Дезидерије био убијен.

Побуна је такође избила и у Лузитанији, провинцији на западу полуострва. Њен вођа је био Суна, аријански бискуп Мериде, као и гроф Сего. Рекаредов дукс Лузитаније је угушио побуну, Суна је био протеран у Мавретанију а Сего се повукао у Галицију. У другој половини 588. године, аријански бискуп Улдила и краљица удова Госвинта су сковали заверу, али били су откривени те је Улдила протеран.

Леандар и правоверни бискупи су одмах успоставили програм потпуноg елиминисањa аријанства као јереси, али и присилног покрштавања хиспанских Јевреја. Потоња римокатоличка историографија је ове прогоне традиционално приписивала визиготским краљевима. Након Рекаредове смрти, на синоду који је одржан 633. године у Толеду, бискупи су преузели на себе право избора краља које је до тада припадало племству, чиме је прелазак власти на цркву био заокружен.

Традиционални извори црквеног порекла из доба Рекаредове владавине (списи Гргура Турског и Исидора Севиљског) позитивно описују оштру и ревносно фанатичну политику против Јевреја, ограничавајући им слободе прогласима канона и синода. Модерни историчари су поново простудирали овај став и закључили да су Визиготи били традиционално толерантни. Папа Гргур I је био убеђен да је Рекаред одбио мито које му је нудила јеврејска заједница која је била веома моћна и утицајна на целом Медитерану, а да су се Рекаредови закони побринули да се деца из хришћанско-јеврејских бракова крсте, што је за Јевреје имало мало значаја, с обзиром да према јеврејским законима, ако мајка није Јеврејка, или ако јесте али је родила ван јеврејске заједнице, њено дете се ионако није сматрало Јеврејином. Рекаред је укинуо смртну казну за Јевреје осуђене за прозелитизам међу хришћанима и игнорисао је Гргуров захтев да се Јеврејима забрани трговина хришћанским робовима у Нарбону. Међу канонима пет синода који су се одржали током Рекаредове владавине, Е. А. Томсон није могао да нађе ни један који би ишао на штету Јевреја.

Информације о остатку Рекаредове владавине су оскудне. Исидор Севиљски хвали његову мирну владавину, милосрђе и великодушност. Вратио је велике комаде земље цркви а неке и приватним лицима које су биле конфисковане за време владавине његовог оца и основао је и саградио многе цркве и манастире. Гргур Велики, у једном писму Рекареду 599. године (Епистолас, IX, 61,121) уздиже га зато што је прихватио истинску веру и подстакао друге да то исто учине, одбивши мито које су му понудили Јевреји да ублажи законе против њих. Шаље му такође и неке реликвије: део крста на ком је распет Исус, део ланаца којима је био окован св. Петар, и неколико власи св. Јована Крститеља.

Рекареда је наследио његов млади син, Лијува II.

Свето Тројство

Света Тројица или Свето Тројство (грч. Τριάδα, лат. Trinitas) хришћанска је верска догма утврђена на црквеним саборима из 4. века, по којој је један Бог у трима личностима (грч. ипостас): Оца, Сина и Светог духа.Иако се сама реч тројство не налази у Библији, веровање у тројицу (тринитаризам, тројичност), одлика је већине хришћанских цркава и сматра се „централном догмом хришћанске теологије”. У западном хришћанству преовлађује мишљење да је тројична доктрина резултат дуготрајног проучавања Библије од стране Цркве. Насупрот томе, Православна црква тврди да је догма о Светој Тројици део вере коју је примила усменим путем од Исуса Христа преко апостола, и да је као таква одувек била део вере Цркве.

Током историје, неке хришћанске заједнице су одбацивале тринитарну позицију, наглашавајући Божје јединство (као што је то у исламу, стуб вере), као нпр.: аријанство, монофизитство (коптска, јерменска и етиопска црква), модализам, унитаријанизам. Потпуно одвојену људску и божанску природу Христа проповедају несторијанци. Неке цркве имају засебне христолошке теорије, нпр.: мормони, Јеховини сведоци.

Четврти крсташки рат

Четврти крсташки рат трајао је од 1202. до 1204. године и покренут је да би се освојио Египат. Крсташи су због недостатка новца пристали да прво за Млетачку републику заузму Задар, да би касније прво за Алексија Анђела, а потом за себе освојили Цариград и срушили Византију. На темељима овог похода настале су нове државе, а Млетачка република је постала највећа поморска сила у источном Средоземљу.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.