Арапска лига

Арапска лига (арап. الجامعة العربية [al-Jāmiʻa al-ʻArabiyya]) је регионална организација арапских земаља у и око северне Африке, Рога Африке и југозападне Азије. Основана је у Каиру 22. марта 1945. године, и тада ју је чинило шест чланова: Египат, Ирак, Трансјордан (преименован у Јордан 1949. године), Либан, Саудијска Арабија и Сирија.Јемен је постао члан лиге 5. маја 1945. године. Данас се Лига састоји из 22 члана, мада је учешће Сирије суспендовано од новембра 2011. године као последица репресије владе током грађанског рата у Сирији.[1]

Главни циљ Лиге јесте "приближавање односа међу земљама чланицама и координација међусобне сарадње, чување њихове независности и суверенитета, као и дискутовање послова и интереса арапских земаља на општи начин“.[2]

Кроз институције као што су Едукативна, културна и научна организација Арапске Лиге (ALECSO) и Савет арапског економског јединства (CAEU), Арапска лига пружа политичке, економске, културне, научне и социјалне програме осмишљене ради промоције интереса Арапског света.[3][4] игра функцију форума за земље чланице ради координације позиција њихових политика, разматрања ствари од општег значаја, смиривања арапских несугласица, и ограничавања конфликта као што је либанска криза 1958. године. Лига служи као платформа за скицирање и закључивање многих важних докумената који промовишу економску интеграцију. Пример за то јесте Повеља о заједничкој арапској економској акцији која излаже принципе привредних активности у региону.

Свака земља чланица има право на само један глас у Савету Лиге, а одлуке су важеће само за државе које су директно гласале за одређене предлоге. Сврхе Лиге 1945. године су биле оснаживање и координација политичких, културних, економских и социјалних програма чланица, као и посредство у међусобних споровима или споровима са трећом странком. Такође, потписивање уговора о Заједничкој одбрани и економској сарадњи 13. априла 1950. године обавезало је потписнике да врше координацију мера војне одбране. Почетком седамдесетих година 20. века, Економски Савет Арапске Лиге је дао предлог да се оформе Удружене арапске привредне коморе широм европских држава. Ово је водило ка, под указом Арапске Лиге бр. K1175/D52/G, одлуци арапских влада да се оформи Арапско-британска привредна комора која је за циљ имала: “промовисање, охрабривање и спровођење билатералне трговине” између арапских земаља и њиховог највећег пертнера у трговини, Уједињеног Краљевства.

Арапска Лига је такође играла велику улогу у обликовању школских наставних планова, побољшавању положаја жена у арапским друштвима, промовисању интереса деце, охрабривању омладинских и спортских програма, очувању арапског културног наслеђа и подстицању културне размене између држава чланица. Покренута је и кампања описмењивања, репродукован је интелектуални рад, а такође је покренута и акција превођења модерне техничке терминологије за потребе земаља чланица. Лига охрабрује спровођење мера против криминала и злоупотребе лекова, а такође се бави и питањем радне снаге — посебно међу међу арапским радницима емигрантима.

Арапска лига
Emblem of the Arab League

(Амблем Арапске лиге)
Flag of the Arab League

(Застава Арапске лиге)
Државе чланице Арапске лиге
Тип Регионална организација
Настанак 22. март 1945. (Александријски протокол)
Службени језик арапски језик
Чланице
од 20. новембра 1993.
22 државе
 Алжир
 Бахреин
 Џибути
 Египат
 УАЕ
 Ирак
 Јордан
 Јемен
 Кувајт
 Комори
 Либан
 Либија
 Мауританија
 Мароко
 Оман
 Палестина
 Катар
 Саудијска Арабија
 Сомалија
 Судан
 Тунис
 Сирија
Седиште Каиро (Тунис од 1979. до 1989.)
Становништво 423.000.000 (2015)
Секретаријат Генерални секретар: Ahmed Aboul Gheit
 Египат
Парламент - седиште: Дамаск
- председник : Ali Al-Daqbaashi
 Кувајт
Председавање Саветом Арапске лиге
 Судан

Историја

Након прихватања Александријског протокола 1944. године, Арапска Лига је основана 22. марта 1945. године. Имала је за циљ да буде регионална организација арапских земаља са фокусом на развој економије, решавање сукоба, и координацији политичких циљева.[5] Остале земље су се касније прикључиле Лиги.[6] Свака земља чланица има право на један глас у Савету. Прва велика акција Арапске лиге била је заједничка интервенција, наводно у име већинског арапског становништва које је протерано са својих територија са успостављањем израелске државе 1948. године (и као одговор на протест јавности у арапским земљама), иако је главни учесник у овој интервенцији, Трансјордан, успоставио договор са Израелом који је захтевао деобу палестинских територија онако како је предложено на Генералној скупштини Уједињених нација, док је Египат учествовао у интервенцији првенствено да би спречио Аман у остварењу свог циља.[7][8][9] Две године касније уследило је стварање заједничког одбрамбеног уговора. Заједничко тржиште је успостављено 1965. године.[5] (Роберт В. Мекдоналд, Арапска Лига: Студија регионалне организације. Princeton, New Jersey, USA. Princeton University Press.1965..)

Географија

Provinces - Arab League
Административна подела Арапске Лиге.

Област чланица Арапске Лиге обухвата преко 13.000.000 km² и обухвата два континента: Африку и Азију. Подручје се састоји из великих пустињских површина, то јест, Сахаре. Поред тога, садржи и одређене веома плодне области, као што је долина Нила, Џуба и Шебеле долине у Сомалији, Атласке планине, и Плодни полумесец који обухвата Ирак, Сирију, Либан, Јордан, и Палестину. Ова област такође садржи и шуме у јужној Арабији, као и делове највеће светске реке, Нила.

Ова област је сведок рађања и уздизања бројних старих цивилизација: Стари Египат, Асирија, Вавилон, Феникија, Картагина, Куш, Стара Сомалија, Набатеја, као и многи други.

Земље чланице

Arab League members colored by joining date
Датуми приступања земаља чланица; Комори (заокружено) су приступили Лиги 1993. године.
     1940.е године      1950.е године      1960.е године      1970.е године

Арапска Лига је основана у Каиру 1945. године од стране седам земаља: Египат, Ирак, Либан, Саудијска Арабија, Сирија, Трансјордан (Јордан од 1946. године), и Јемен. Током друге половине 20. века број земаља чланица је константно растао, добијајући 15 нових земаља чланица, што тренутно чини 21 земљу чланицу Лиге, са изузетком Сирије као 22. члана, која је тренутно суспендована почетком 2011. године.

22. фебруара 2011, након почетка либијског грађанског рата и коришћења војне силе против цивила, генерални секретар Арапске Лиге, Амр Муса је изјавио да је чланство Либије у Арапској Лиги суспендовано: "организација је одлучила да суспендује учешће либијских делегација на свим седницама Арапске Лиге“.[10] То Либију чини другом земљом у историји Лиге која има статус „замрзнутог члана“ Лиге. Либијски вођа Муамер ел Гадафи је изјавио да је Лига нелегитимна, рекавши: "Арапска Лига је готова. Више не постоји Арапска Лига."[11] 25. августа 2011, генерални секретар Набил ел Араби изјавио је да је било и време да се обнови статус Либије као чланице Лиге. Прелазни национални савет, делимично призната привремена влада Либије ће послати предсавника који ће учествовати на састанку Арапске Лиге 17. августа те године, на којем ће се дискутовати о поновном примању Либије у организацију.[12]

Арапски парламент је предложио суспензију Сирије и Јемена 20. септембра 2011. године, због сталних пријава несразмерног насиља над противницима режима и активистима током Арапског пролећа.[13] Гласање одржано 12. новембра 2011. године је резултовало у званичном суспендовању Сирије четири дана након гласања, дајући Асаду последњу прилику да избегне суспензију. Сирија, Либан и Јемен су гласали против овог предлога, док је Ирак био суздржан.[14] Талас критицизма се уздигао када је Арапска Лига у децембру 2011. године послала комисију за праћење насиља над људима који протестују против режима. На челу комисије је био Мухамед Ахмед Мустафа ал Даби, шеф војне обавештајне службе Омара ел Башира, иако су разни војни злочини, укључујући и геноцид, наводно спровођени током његовог службовања.[15][16][17]

Политика и администрација

Arab Leage HQ 977
Седиште Арапске Лиге, Каиро.

Повељом Арапске Лиге[2] усвојен је принцип Панарабизма, уједно поштујући и суверенитет индивидуалних земаља чланица. Интерне регулације Савета Лиге[18] и комитета[19] су успостављене у октобру 1951. године. Одредбе о генералном секретаријату успостављене су у мају 1953. године.[20]

Од тада, управљање Арапске Лиге је базирано на дуалитету наднационалних институција и суверенитета земаља чланица. Очување индивидуалне државности потиче из снаге природне преференције владајућих елита да одрже своју моћ и независност у доношењу одлука. Такође, страх богатих да ће сиромашни желети да деле њихово богатство у име арапског национализма, несугласица међу арапским владарима, и утицај страних сила које би се буниле против арапског јединства могу бити сматране препрекама ка дубљој интеграцији Лиге.

Водећи рачуна о својим претходним изјавама подршке Арапа Палестини, творци пакта су били решени да је укључе у Лигу још од њене инагурације.[21] То је урађено анексом у којем пише следеће:[2]

Иако Палестина није могла да контролише своју судбину, самим прихватањем њене независности Споразумом Лиге народа успостављен је систем владе за њу. Њено постојање и независност се не може, дакле, оспоравати de jure, као што се не може оспоравати независност ни једне друге арапске државе. [...] Стога, чланице потписнице пакта Арапске лиге сматрају да, с обзиром на специјалне околности Палестине, Савет Лиге треба одредити арапски делегат из Палестине који ће учествовати у њеном раду док земља не почне да ужива потпуну независност.

На самиту у Каиру 1964. године, Арапска лига је предложила стварање огранизације која ће представљати палестински народ. Први Палестински национални савет састао се у Источном Јерусалиму 29. маја 1964. године. Палестинска ослободилачка организација је основана током овог састанка 2. јуна 1964. године. Данас, Палестина је пуноправни члан Арапске лиге и представља је Палестинска ослободилачка организација.

На самиту у Бејруту 28. марта 2002. године, лига је прихватила Арапску мировну иницијативу,[22] саудијски-инспирисан мировни план за арапско-израелски конфликт. Инцијатива је нудила потпуну нормалнизацију односа са Израелом. У замену за то, Израел је требало да напусти све окупиране територије, укључујући и Голанску висораван, призна палестинску независност на Западној Обали и области Газа, са престоницом у Источном Јерусалиму, као и да прихвати правично решење за палестинске избеглице. Мировна иницијатива је опет усвојена 2007. године на самиту у Ријаду. У јулу 2007. године, Арапска лига је послала делегацију која се састојала из јодранских и египатских министара спољних послова у Израел, да би промовисала ову иницијативу. Након што је Венецуела протерала израелске дипломате због сукоба Израела и Газе у периоду 2008—2009. године, представник кувајтског парламента Валид ел Табатаи је предложио премештање седишта Арапске лиге у Каракас, Венецуелу. 13. јуна 2010. године, Амр Мухамед Муса, генерални секретар Арапске лиге посетио је област Газе, што је била прва посета званичника Арапске лиге од превласти Хамаса у овом подручју 2007. године.

Самити

  1. Египат Каиро: 13–17. јануар 1964.
  2. Египат Александрија: 5–11. септембар 1964.
  3. Мароко Казабланка: 13–17. септембар 1965.
  4. Судан Картум: 29. август 1967.
  5. Мароко Рабат: 21–23. децембар 1969.
  6. Египат Каиро (први хитан самит): 21–27. септембар 1970.
  7. Алжир Алжир: 26–28. новембар 1973.
  8. Мароко Рабат: 29. октобар 1974.
  9. Саудијска Арабија Ријад (други хитан самит): 17–28. октобар 1976.
  10. Египат Каиро: 25–26. октобар 1976.
  11. Ирак Багдад: 2–5. новембар 1978.
  12. Тунис Тунис: 20–22. новембар 1979.
  13. Јордан Аман: 21–22. новембар 1980.
  14. Мароко Фес: 6–9. септембар 1982.
  15. Мароко Казабланка (трећи хитан самит): 7–9. септембар 1985.
  16. Јордан Аман (четврти хитан самит): 8–12. новембар 1987.
  17. Алжир Алжир (пети хитан самит): 7–9. јун 1988.
  18. Мароко Казабланка (шести хитан самит): 23–26. јун 1989.
  19. Ирак Багдад (седми хитан самит): 28–30. март 1990.
  20. Египат Каиро (осми хитан самит): 9–10. август 1990.
  21. Египат Каиро (девети хитан самит): 22–23. јун 1996.
  22. Египат Каиро (десети хитан самит): 21–22. октобар 2000.
  23. Јордан Аман: 27–28. март 2001.
  24. Либан Бејрут: 27–28. март 2002.
  25. Египат Шарм ел Шеик: 1. март 2003.
  26. Тунис Тунис: 22–23. мај 2004.
  27. Алжир Алжир: 22–23. март 2005.
  28. Судан Картум: 28–30. март 2006.
  29. Саудијска Арабија Ријад: 27–28. март 2007.
  30. Сирија Дамаск: 29–30. март 2008.
  31. Катар Доха: 28–30. март 2009.
  32. Либија Сирта: 27–28. март 2010.
  33. Ирак Багдад: 27–29. март 2012.
  34. Катар Доха: 21–27. март 2013.[23]
  • Два самита нису додата систему самита Арапске лиге:
  • Четрнаести самит у Фесу, Мароко, састојао се из два дела:
    • 25. новембар 1981: петочасовни састанак се завршио без успостављања икаквог договора.
    • 6–9. септембар 1982.

Економски ресурси

Арапска лига обилује великом количином нафтних ресурса и ресурса природног гаса у одређеним државама чланицама. Друга индустријска грана која се стално развија у Арапској лиги јесте телекомуникација. За мање од десет година, локалне компаније као што су Ораском и Итисалат успеле су да се такмиче и на светском тржишту.

Економска достигнућа која је иницирала Лига међу државама чланицама су мање импресивна од оних која су постигле мање арапске организације, као што је Заливски савет за сарадњу (GCC).[24] Међу њима је и Арапски гасовод који ће преносити египатски и ирачки гас у Јордан, Сирију, Либан и Турску. Од 2013. године постоји приметна разлика што се тиче економских услова између већ развијених нафтоносних земаља као што су Алжир, Катар, Кувајт и Уједињени Арапски Емирати и земљама у развоју као што су Комори, Џибути, Мауританија, Сомалија, Судан и Јемен.

Писменост у земљама Арапске лиге

Arab literacy rate (2010)
Мара Арапске лиге која приказује писменост по земљама (2010 Извештај Људског развоја)

При прикупљању података о писмености, многе земље сматрају да се број писмених људи заснива на подацима које људи сами пружају. Неки користе податке о постигнутом образовању уместо тога, али мере похађања школе или завршавања разреда могу бити различите. С обзиром да се дефинисање и методи прикупљања информација могу разликовати у разним земљама, проценама писмености треба прилазити са резервом. Извештај људског развоја 2010 Програма развоја Уједињених нација пружа следеће информације што се тиче писмености у Арапској Лиги:

Ранг Земља Степен писмености
1  Катар 96.3[25]
2  Палестина 96.0[25]
3  Јордан 95.9[25]
4  Бахреин 94.6[25]
5  Кувајт 93.9[25]
6  УАЕ 90.0[25]
7  Либан 89.6[25]
8  Либија 89.5[25]
9  Саудијска Арабија 87.2[25]
10  Оман 86.9[25]
11  Сирија 84.1[25]
12  Тунис 79.1[25]
13  Ирак 78.5[25]
14  Комори 75.5[25]
15  Египат 73.9[25]
16  Алжир 72.6[25]
17  Судан 71.9[25]
18  Мароко 71.0[25]
19  Џибути 67.9[25]
20  Јемен 65.3[25]
21  Мауританија 58.6[25]
22  Сомалија 37.8[25]

Демографија земаља Арапске лиге

Арапска лига је култоролошка и етничка заједница 22 државе чланице, мада се велики део популације Арапске лиге изјашњава да су Арапи (било на културолошкој, или етно-расној основи). Од 1. јула 2013. године, око 359.000.000 живи у државама Арапске лиге. Њена популација расте брже него популација других глобалних региона. Држава чланица са највећим бројем становника је Египат, чији број становника износи 91 милион. Држава чланица са најмањим бројем становника је Комори, са нешто преко 0,6 милиона становника.

Ранг Земља Популација Густина (километри) Густина (миље) Белешке
1  Египат 83,550,000 92 238
2  Алжир 37,100,000 16 41 [26]
3  Мароко 32,064,173 76 197 [27]
4  Ирак 31,234,000 71 184 [26]
5  Судан 30,894,000 16 41 [28]
6  Саудијска Арабија 28,146,658 12 31 [26]
7  Јемен 23,580,000 45 117 [26]
8  Сирија 21,906,000 118 306 [26]
9  Тунис 10,673,800 65 168 [29]
10  Сомалија 9,133,000 14 36 [26]
11  УАЕ 8,264,070 99 256
12  Либија 6,733,620 3.8 9.8 [26][30]
13  Јордан 6,316,000 71 184 [26]
14  Либан 4,224,000 404 1046 [26]
15  Палестина 4,136,540 687 1779 [31]
16  Кувајт 3,566,437 200 518 [26]
17  Мауританија 3,291,000 3.2 8.3 [26]
18  Оман 2,845,000 9.2 24 [26]
19  Катар 1,699,435 154 399 [26]
20  Бахреин 1,234,596 1,646 4,263 [32]
21  Џибути 864,000 37 96 [26]
22  Комори 691,000 309 800 [26]
Укупно  Pan-Arab States 313,147,329 30.4 78.7

Велики број становника Арапске лиге је муслиманске вере, а хришћанство представља другу најраспрострањенију веру у овом региону. Преко 20 милиона хришћана живе у Египту, Ираку, Јордану, Либану, Палестини, Судану и Сирији.

Јурисдикција

Ранг Земља Област (км)[белешка 1] Област (миље) укупно % Белешке
1  Алжир 2,381,741 919,595 18.1% Највећа земља у Африци и Арапској лиги.
2  Саудијска Арабија 2,149,690 830,000 16.3% Највећа земља на Блиском истоку.
3  Судан 1,886,068 728,215 14.3%
4  Либија 1,759,540 679,360 13.3%
5  Мауританија 1,030,700 398,000 7.8%
6  Египат 1,022,600 394,800 7.8% Без Халаиб троугла (20,580 km²/7,950 sq mi).
7  Сомалија 637,657 246,201 4.8%
8  Јемен 527,968 203,850 4%
9  Мароко 446,550 172,410 7.8% Без Западне Сахаре (266,000 km²/103,000 sq mi).
10  Ирак 435,244 168,049 3.3%
11  Оман 309,500 119,500 2.3%
12  Сирија 185,180 71,500 1.4% Заједно са Голанском висоравни (1,200 km²/460 sq mi) која је тренутно под администрацијм Израела.
13  Тунис 163,610 63,170 1.2%
14  Јордан 89,342 34,495 0.7%
15  УАЕ 83,600 32,300 0.6%
16  Џибути 23,200 9,000 0.18%
17  Кувајт 17,818 6,880 0.14%
18  Катар 11,586 4,473 0.09%
19  Либан 10,452 4,036 0.08%
20  Палестина 6,020 2,320 0.05% Окупирана Газа и Западна Обала, заједно са Источним Јерусалимом.
21  Комори 2,235 863 0.017%
22  Бахреин 758 293 0.006%

Напомене

  1. ^ Извор, ако није другачије одређен: „Демографски годишњак;Табела 3: Популација по полу, повећању популације, површине и густине” (pdf). United Nations Statistics Division. 2008. Приступљено 24. 09. 2010. Информације у табели дају одређене бројеве који се не подударају са информацијама које пружа овај извор написане су у заградама у делу одређеном за белешке, а разлог коришћених бројева је такође објашњен у белешкама.

Референце

  1. ^ Слај, Лиз (12. 11. 2011). „Сирија суспендована из Арапске Лиге”. Washington Post.
  2. 2,0 2,1 2,2 оснивача, Шефови држава (1998). „Пакт држава Арапске Лиге, 22. март 1945”. Авалон пројекат. Yale Law School. Архивирано из оригинала на датум 25. 7. 2008. Приступљено 15. 7. 2012.
  3. ^ „Едукативна, културна и научна организација Арапске Лиге (ALESCO)”.
  4. ^ Ашиш К. Ваидја, Глобализација (ABC-CLIO: 2006). стр. 525.
  5. 5,0 5,1 Editors, History com. „Arab League formed”. HISTORY (на језику: енглески). Приступљено 2019-08-25.
  6. ^ „Historical Figures”. HowStuffWorks (на језику: енглески). 2012-09-12. Приступљено 2019-08-25.
  7. ^ Shlaim, Avi (1988). Collusion Across The Jordan: King Abdullah, the Zionist Movement, and the Partition of Palestine. Oxford, UK: Clarendon Press. ISBN 978-0231068383.
  8. ^ Ури Бар-Џозеф, Ури, Најбоље од непријатеља: Израел и Трансјордан у рату 1948. године, London, Frank Cass, 1987
  9. ^ Nevo, Joseph (1996). King Abdallah and Palestine: A Territorial Ambition. London/New York: Macmillan Press/St. Martin’s Press.
  10. ^ http://www.ynetnews.com/articles/0,7340,L-4032530,00.html
  11. ^ Сохаил Карам - Том Хенеган - Мајкл Роди (16. 3. 2011). „Гадафи изазива критикама, изазива да га ухвате”. Ројтерс Африка. Приступљено 20. 3. 2011.
  12. ^ „Арапска Лига признаје либијски побуњенички савет”. RTT News. 25. 8. 2011. Приступљено 25. 8. 2011.
  13. ^ „Парламент Арапске Лиге пожурује суспензију Сирије”. Al Jazeera English. 20. 9. 2011. Приступљено 20. 9. 2011.
  14. ^ „Арапска Лига изгласала суспензију Сирије због строгог кажњавања”. New York Times. 12. 11. 2011. Приступљено 12. 11. 2011.
  15. ^ D. Кенер, "Светски најгори контролор људских права“. Спољна политика, 27. децембар 2011. Док Арапска Лига надгледа рад да би приказала строга кажњавања које спроводи председник Башар ел Асад, вођа мисије је нико други до судански генерал оптужен за стварање "janjaweed," полицију која је одговорна за најгора зверства током Дарфур геноцида. http://www.foreignpolicy.com/articles/2011/12/27/the_worlds_worst_human_rights_observer
  16. ^ "Сиријски активисти критикују вођу мисије Арапске Лиге", CNN, 28. децембар 2011, http://articles.cnn.com/2011-12-28/middleeast/world_meast_syria-opposition-al-dabi_1_ali-kushayb-local-coordinating-committees-syrian-opposition?_s=PM:MIDDLEEAST Архивирано на сајту Wayback Machine (март 8, 2012) (на језику: енглески)
  17. ^ "Насиље у другом сиријском граду пред очима посетиоца контролора Арапске Лиге", The Guardian, 28. децембар 2011, http://www.guardian.co.uk/world/2011/dec/28/syria-egypt
  18. ^ „Интерне регулације Савета Арапске Лиге”. Модел Арапске Лиге. Ед Хејнс, Winthrop University. 6. 4. 1998. Архивирано из оригинала на датум 6. 4. 2008. Приступљено 9. 07. 2008.
  19. ^ „Интерне регулације комитета Арапске Лиге”. Модел Арапске Лиге. Ед Хејнс, Winthrop University. 6. 4. 1998. Архивирано из оригинала на датум 6. 4. 2008. Приступљено 9. 07. 2008.
  20. ^ „Интерне регулације генералног секретаријата Арапске Лиге”. Модел Арапске Лиге. Ед Хејнс, Winthrop University. 6. 4. 1998. Архивирано из оригинала на датум 6. 4. 2008. Приступљено 9. 07. 2008.
  21. ^ Геде 1991, стр. 208
  22. ^ лиге, Савет Арапске (1. 10. 2005). „Арапска мировна иницијатива, 2002”. www.al-bab.com. Приступљено 9. 07. 2008.
  23. ^ „Arab League Summit 2013”. qatarconferences.org. Приступљено 2019-08-25.
  24. ^ Reuters.com
  25. 25,00 25,01 25,02 25,03 25,04 25,05 25,06 25,07 25,08 25,09 25,10 25,11 25,12 25,13 25,14 25,15 25,16 25,17 25,18 25,19 25,20 25,21 The World Factbook
  26. 26,00 26,01 26,02 26,03 26,04 26,05 26,06 26,07 26,08 26,09 26,10 26,11 26,12 26,13 26,14 „World Population Prospects, Table A.1” (PDF). 2008 revision. United Nations Department of Economic and Social Affairs. 2017. Приступљено 26. 8. 2017.
  27. ^ http://www.hcp.ma Official Moroccan Population clock
  28. ^ http://www.cbs.gov.sd 2008 Sudanese census
  29. ^ National Statistics Institute of Tunisia
  30. ^ CIA World Factbook. July 2012 population estimate for Libya. https://www.cia.gov/library/publications/the-world-factbook/geos/ly.html
  31. ^ PALESTINIAN TERRITORIES GAZA STRIP AND WEST BANK
  32. ^ „Bahraini Census 2010 - تعداد السكــان العام للبحريــن 2010”. Архивирано из оригинала на датум 20. 03. 2012. Приступљено 07. 11. 2013.

Литература

  • Nevo, Joseph (1996). King Abdallah and Palestine: A Territorial Ambition. London/New York: Macmillan Press/St. Martin’s Press.
  • Shlaim, Avi (1988). Collusion Across The Jordan: King Abdullah, the Zionist Movement, and the Partition of Palestine. Oxford, UK: Clarendon Press. ISBN 978-0231068383.

Спољашње везе

1961

1961. је била проста година.

Јасер Арафат

Јасер Арафат (24. август 1929 — 11. новембар 2004), право име Мухамед Абд 'ар-Ра'уф ел Кудва ел Хусаини (арап. محمد عبد الرؤوف القدوة الحسيني‎), познат и као Абу Амар) је био кооснивач и председник Палестинске ослободилачке организације (Palestine Liberation Organization - PLO) (1969—2004), председник Палестинске Народне Самоуправе (1994—2004) и један од добитника Нобелове награде за мир 1994.

Током своје дуге политичке каријере, Арафат је био контроверзна фигура.с Док су га његове присталице виделе као херојског борца за слободу који симболизује националне тежње палестинског народа, противници су га често описивали као терористу са дугом историјом подршке насиљу. Други су га пак оптуживали за политичку корупцију, или да је слаб вођа који је начинио превише уступака израелској влади током покушаја да се разреши израелско-палестински сукоб.

Азија

Азија (од феничанске и акадске речи asu што значи „излазак сунца”– према томе, Азија је „земља изласка сунца”), највећи је и најнасељенији континент. Она заузима 30% Земљине површине, 80% површине Евроазије и готово се у потпуности налази на северној и источној хемисфери, тек се поједина Индонезијска острва налазе ван ових граница (Архипелази на крајњем југоистоку прелазе на јужну полулопту, а Чукотско полуострво на западну полулопту). Састоји се од 49 земаља и излази на три океана: Индијски океан на југу, Северни ледени океан на северу и Тихи океан на истоку. Азија је, у просеку, највиши континент на свету (950m). Према мишљењу геолога, Азија је најстарији континент. Површина овог континента је 44,4 милиона km2 (без Антарктика).Азија је континент суперлатива, између осталог тамо се налази:

најмногољуднија држава света - Народна Република Кина

највећи део највеће државе по површини - Русије, налази се у Азији

највиши планински ланац - Хималаји и сви познати врхови изнад 8.000 m

најдубље и најстарије унутрашње језеро - Бајкалско језеро

најнижа водена површина испод нивоа мора - Мртво мореАзија је континент са најразличитијом вегетацијом која се креће од стално залеђене земље (пермафроста) у Сибиру до џунгли у југоисточној Азији. Поред екстремних климатских услова у тундрама, пустињама и тропским кишним шумама, у њој се налазе и све остале познате вегетацијске зоне. Друга специфичност Азије је да се у њој налази највећи број међуконтиненталних држава на свијету, било да се ради о азијском дијелу тих држава или територијама азијских држава на другим континентима. У те државе спадају Русија, Казахстан, Индонезија, Јапан, Египат, Грчка и Турска.

Азија је континент препун супротности. У Азији се налазе највише планине на свету, а дуж њених обала се простиру најдубље морске потолине. У Азији се налазе области са јаком вулканском активношћу, али и веома мирна подручја, највеће висоравни, велике низије и читава подручја без одводњавања ка мору. И клима Азије је веома разноврсна. Највећи део светског становништва живи у Азији, а национални и језички састав је разноврснији него на било ком другом континенту. Азију одликује богатство старих култура, али и велике верске, економске и социјалне супротности.

Арапски

Арапски се може односити на:

Арапски језик, један од семитских језика

Арабијско полуострво, азијско полуострво

Арапска лига, регионална организација арапских земаља

Арапи, семитски народ

Арапски свет

Арапски свет (арап. العالم العربي‎ al-ʿālam al-ʿarabī, званично: арап. الوطن العربي‎), познат као и Арапска нација (арап. الأمة العربية‎ al-ʾummah al-ʿarabīah), се састоји из земаља у којима се говори арапски језик и њихових становника на Блиском истоку.

Стандардна дефиниција арапског света обухвата 22 земље и територије Арапске лиге простирући се од Атлантског океана на западу до Арабијског мора на истоку, и од Средоземног мора на северу до Рога Африке и Индијског океана на југоистоку. Чини га укупно 422 милиона становника, с тим што више од половине чине људи млађи од 25 година.

Осећај арапског национализма се појавио у другој половини 19. века, заједно са другим националистичким покретима у оквиру Османског царства. Арапска лига је основана 1945. године да би представљала интересе Арапа, као и да би спровела политичко уједињење арапских земаља, пројекат познат по имену Панарабизам. Арапско пролеће крајем 2010. и почетком 2011. године је усмерено против влада и политичке корупције, заједно са захтевима са веће економске шансе и прилике за развоје.

Термин Арапски свет се не прихвата од стране оних који живе у овој области а не сматрају се Арапима, то јест, несемитских народа као што су Бербери и Курди, јер он подразумева да је цео регион по идентитету, популацији и пореклу арапски, иако је оригинална домовина Арапа Арапско полуострво. Овај термин такође одбијају да користе и неке семитске мањине као што су Маронити, Мизрахими, Асирци и тд. с обзиром да су они претходили Арапима у земљама као што су Ирак, Палестина и Сирија.

Блиски исток

Блиски исток је регион који обухвата простор јужног и источног дела Медитерана, и простире се на територији која се пружа од источног дела Средоземног мора па све до Персијског залива. На овом подручју обитава неколико културних и етничких група, од којих истакнуто место имају персијска, арапска и турска култура. Најраспрострањенији језици су персијски и арапски.Већина дефиниција Блиског истока у овај регион убраја државе од Ирана у југозападној Азији до Египта у северној Африци. Остале државе севера Африке (као што су Либија, Тунис и Мароко) се сматрају северноафричким државама.

Грађански рат у Сирији

Грађански рат у Сирији је текући оружани конфликт између представника власти и опозиције у Сирији. Почео је 15. марта 2011. године истовременим демонстрацијама у више сиријских градова против сиријске владе и председника Сирије Башара ел Асада, под утицајем Арапског пролећа. Демонстранти су тражили крај владавине Баас партије у Сирији, већа грађанска и социјална права као и одлазак са власти Башара ел Асада. Протести и демонстрације су касније прерасли у оружане сукобе, а 2012. године сукоб побуњеника и Војске Сирије прераста у грађански рат.

У пролеће 2011. сиријска влада користи Војску Сирије у гушењу протеста и демонстрација. Неколико градова је опседнуто, а у неким градовима је сиријска војска користила и ватрено оружје те пуцала на демонстранте. Ово је довело до револта у самим оружаним снагама, па је један број припадника војске дезертирао и прикључио се демонстрантима а касније су формирали Слободну армију Сирије. Сиријска власт је ове оружане формације оцењивала као терористичке те је дошло до оружаног сукоба побуњеника и регуларне војске.По различитим изворима до 23.000 људи је погинуло, укључујући у тај број око 19.000 бораца са обе стране и око 1.800 демонстраната. Око 1,5 милиона Сиријаца је напустило своје домове. Десетине хиљада избеглица је избегло у Ирачки Курдистан, Јордан, Либан и Турску. Десетине хиљада људи су ухапшене а постоје и подаци о тортури у затворима.И једна и друга страна у конфликту су оптужене да су чиниле ратне злочине, зверства и тортуру над заробљеницима као и коришћење цивила као живи штит.Арапска лига, САД, Европска унија и друге земље су оптуживали сиријски режим због бруталног обрачуна са демонстрантима. Покушај да се кроз Савет Безбедности, као на примеру Либије, уведе зона забрањеног лета и изврши војна интервенција блокирале су Кина и Русија у страху од додатне ескалације насиља и једностраних решења. Арапска лига је у новембру 2011. искључила Сирију из те организације. Касније су Уједињене нације послале специјалног изасланика Кофија Анана, и посматрачку мисију ради мирног решења и смиривања насиља.Црвени Крст је 15. јула 2012. прогласио сукоб у Сирији унутрашњим оружаним конфликтом, односно грађанским ратом, што је значило пуну примену међународног хуманитарног права под Женевском конвенцијом.

Израелско-арапски сукоб

Израелско-арапски сукоб је име за честе војне сукобе између Израела и других арапских држава који се воде од почетка 20. века. Укључује стварање државе Израел као јеврејске отаџбине и односе са суседним арапским државама. Уз сталну напетост, догодило се шест већих међудржавних ратова. Упркос малој територији и жртвама догађања, овај је конфликт један од медијски најприсутнијих свих времена.

Каиро

Каиро (арап. القاهرة‎ [al-Qāhirah]) главни је и највећи град Египта. Налази се у гувернорат Каиро. Према процени из 2008, у граду је живело 7.947.121 становника. У широј области има отприлике 15,2 милиона становника и по томе је тринаести град по величини у свету.

Док је Каиро званично име града, у локалном говору се он обично назива именом саме државе Миср (арап. مِصر [Miṣr]) на локалном дијалекту се изговара Маср (егип. арап. مَصر‎ [Maṣr]). Име Каиро значи „онај који потчињава / онај који савладава”. Ово име је дато због тога што су многе војске кроз историју покушале освојити град и биле уништене од стране његових бранитеља, или су стране војске биле уништене од бораца посланих из Каира (Монголи, крсташи и Османлије су примери).

Градско метрополитанско подручје је највеће на Средњем истоку и у Арапском свету, и 15. по велични у свету. Оно је повезано за античким Египтом, пошто су познати Гиза комплекс пирамида и древни град Мемфис лоцирани у овој географској области. Смештен у близини делте Нила, модерни Каиро је основан 969. године током Фатимидске династије. Земљиште које улази у састав садашњег града је било место древних националних престоница чији остаци су и даље видљиви у деловима Старог Каира. Каиро је дуго био центар регионалног политичког и културног живота. Он се назива „градом са хиљаду минарета” због садашње превласти исламске архитектре. Каиро се сматра светским градом са „Бета +” класификацијом према GaWC.Каиро има једну од најстаријих и највећих филмских и музичких индустрија у арапском свету, као и другу по величини на свету институцију вишег образовања, универзитет Ал-Азхар. Многи међународни медији, бизниси, и организације имају регионална седишта у граду; Арапска лига је имала своје седиште у Каиру током највећег дела свог постојања.

Са популацијом од 6,76 милиона распростртом на 453 km², Каиро је далеко највећи град у Египту. Додатних 9,5 милиона становника живи у близини града. Каиро, попут многих других мега градова, болује од високих нивоа загађења и саобраћаја. Каирски метро је један од два метроа у Африци (други је у Алжиру). Он се рангира се међу петнаест најпрометнијих на свету, са више од једне милијарде путничких вожњи годишње. Привреда Каира је била рангирана као прва на Средњем Истоку 2005. године, и 43. глобално на Foreign Policy 2010 глобалном индексу градова.

Међународна организација

Међународна организација (или међудржавна) је организација чији досег и област дејства обухвата више држава.

Разликују се две основне врсте ових организација, а то су:

међународне међудржавне организације, чије чланице су суверене државе, и

међународне невладине организације, које су формално приватне организације.Појам међународна организација пре свега се односи на међудржавне организације.

Међународна признања независности Јужног Судана

На дан 9. јула 2011. године Јужни Судан прогласио је независност одвојивши се од северног Судана. Од 2005. до 2011. функционисао је као аутономни регион, а након референдума у јануару проглашена је независност, која је званично ступила на снагу у јулу месецу. Република Јужни Судан постала је 193. држава на свету и 54. у Африци.

Омар ел Башир

Омар Хасан Ахмед ел Башир (1. јануар 1944.) био је генерал-потпуковник војске Судана, и председник од 1989. до 2019. године, када је свргнут војним пучем са власти.

Операција Извор мира

Операција Извор мира (тур. Barış Pınarı Harekâtı) текућа је војна операција турских оружаних снага и Сиријске националне армије (ТАФ) против Сиријских демократских снага (СДФ) и војске Сирије на североистоку Сиријске Арапске Републике.

Операција је започета ваздушним ударима уз подршку артиљерије на град Рас ал Аин и остале градове на турско-сиријској граници на североистоку Сирије датума 9. октобра 2019. године. Према речима портпарола председника Турске, Реџепа Тајипа Ердогана, операција има за циљ да „исправи демографску слику” на територији северне Сирије. Офанзива је покренута само неколико дана након што је председник Доналд Трамп повукао америчке трупе из пограничног подручја, одлуку која је критикована у земљи и иностранству.Турску акцију осудиле су Европска унија, Арапска лига, Иран, Израел, Индија и Уједињено Краљевство, као „неодговорни дестабилизиран напад на територију суверене државе са потенцијалним ужасним хуманитарним последицама”. Неколико чланица ЕУ увеле су Турској ембарго на наоружање и колективно се договориле да ће престати трговину оружја са Турском, док су и Сједињене Државе увеле турским министарствима санкције.

Панарабизам

Панарабизам је арапски пан-покрет који је био веома утицајан у 20. веку и који је тежио политичком и културном уједињењу Арапа, после дељења арапског света у више од 20 различитих држава од стане колонизатора. Слични покрети који су се појавили у другим крајевима света били су панафриканизам и паневропеизам.

Ислам игра врло важну улогу у овом покрету, као уосталом у свим арапским националистичким покретима, но исламизам је једна друга политичка струја на Блиском истоку.

Рат у Либији (2011)

Рат у Либији је почео након што су се антивладини протести претворили у оружану побуну, а затим и у грађански рат између државних и побуњеничких снага. Након вишенедељних сукоба, Савет безбедности Организације уједињених нација је 17. марта 2011. одобрио успостављање зоне забране лета изнад Либије, што је довело до вишемесечних ваздушних удара у овој земљи, најпре под вођством неколико западних земаља, а потом и НАТО-а. Упркос релативно неутралном тону резолуције, удари су били усмерени искључиво против снага под командом Гадафија.Протести су почели 15. фебруара с циљем смене владе, а после неколико дана су се претворили у оружану побуну. У првим данима сукоба побуњеници су имали више успеха, те су под своју контролу ставили неколико стратешки важних градова. Контраофанзива коју су покренуле либијске оружане снаге резултовала је падом већине побуњеничких упоришта и када је запретила опасност да заузму и главно побуњеничко упориште, град Бенгази, Савет безбедности Организације уједињених нација је донео резолуцију о успостављању зоне забране лета и о заштити цивилног становништва. Војну интервенцију у Либији је спроводила коалиција земаља коју су чиниле Француска, Уједињено Краљевство, САД и Канада, док је касније НАТО преузео иницијативу. Од тада, одвијају се напади ваздушних снага НАТО-а по циљевима у Либији и воде се међусобне борбе између либијских оружаних снага и побуњеника. Неколико месеци, зараћене стране су контролисале различите делове земље- Либијска Џамахирија, са Моамером Гадафијем имала је седиште у званичној престоници, Триполију, те су њене трупе држале западни део земље; док су побуњеничке трупе, под вођством Прелазног националног савета имале седиште у Бенгазију и контролисале источни део земље.Дана 20. августа, побуњеници покрећу офанзиву, која се окончава освајањем Триполија. У наредна два месеца, Гадафијеве снаге пружају отпор из свега неколико енклава, са седиштем у Сирту. Дана 20. октобра, уследила је нова офанзива, која је довела до пада града, те хапшења и смрти вишедеценијског либијског вође, његовог сина Мутасима, као и неколико људи из његовог круга. Организација уједињених нација је званично затражила истрагу о Гадафијевој смрти, јер би она могла да буде ратни злочин.

Сахарска Арапска Демократска Република

Сахарска Република, званично Сахарска Арапска Демократска Република (скраћено САДР; арап. الجمهورية العربية الصحراوية الديمقراطية‎ [al-Jumhūrīyah al-‘Arabīyah aṣ-Ṣaḥrāwīyah ad-Dīmuqrāṭīyah], шп. República Árabe Saharaui Democrática), је делимично призната држава с владом у изгнанству коју је основао сахаравски побуњенички покрет Полисарио 27. фебруара 1976. године. Ова влада тренутно контролише око 20% тражене територије која одговара бившој шпанској колонији Западној Сахари. Остатком управља Краљевина Мароко под називом Јужне покрајине. Полисарио ове мароканске покрајине сматра окупираним подручјем, док подручје под властитом контролом, које се налази уз границу с Мауританијом, сматра слободном зоном. Мароко ово подручје под управом Полисарија сматра тампон подручјем.

Сирија

Сирија (арап. سوريا или سورية‎), или званично Сиријска Арапска Република (арап. الجمهورية العربية السورية‎), држава је у западној Азији. Граничи се са Либаном на западу, Израелом на југозападу, Јорданом на југу, Ираком на истоку, и Турском на северу. Сирија на два места нема јасно утврђене границе - Израел држи под окупацијом већи део покрајина Кунејтра (Голанска висораван) на југозападу земље, док су сукоби са Турском око покрајине Хатај на путу разрешења око статуса покрајине. Историјски, Сирија је некад обухватала територије данашњег Либана, Израела и територије Палестине и делове Јордана. Ова област Блиског истока се некада називала и Велика Сирија, или на арапском језику Билад ел Шам. Сирија се простире на 185.180 km² површине на којој живи 17.064.854 становника, према подацима из 2014. године. Главни и највећи град је Дамаск.

Уједињене Арапске Државе

Уједињене Арапске Државе (арапски: الولايات العربية المتحدة) била је краткотрајна конфедерација Уједињене Арапске Републике и Северног Јемена. Постојала је у периоду од 1958. до 1961. године.

Ционизам

Ционизам је политички покрет Јевреја (па и неких нејевреја) да се Јевреји врате у Ерец Израел (Земља Израел). Наиме, идеја ционизма није била Ерец Израел, била је принудно рашчишћавање Јевреја ван Европе. Реч Цион представља библијски израз повезан са Јерусалимом (Псалми, 126, 1), Натан Бирнбаум је 1885. срочио израз „ционизам“ да би означио политичка настојања да се Јевреји врате у Израел. Жудња за повратком јавља се у великом делу јеврејске књижевности током векова. Модерни ционизам израстао је из пропасти јеврејске еманципације и оживљавања антисемитизма у Европи 19. века. Суочени са руским погромима и суђењем Драјфусу у Француској, Леон Пинскер и Теодор Херцл су независно један од другог дошли до закључка да је изгнаност ненормално стање и да нејеврејски свет није заштитио Јевреје. Била је потребна домовина у којој би Јевреји могли бити попут свих других нација, са сопственом земљом и језиком.Ни Херцл ни Пинскер нису инсистирали да та земља буде Палестина. Свака је територија, кадра да прихвати одређени број избеглица, одговарала тој сврси. Они су се, међутим, разликовали по својој процени нејевреја. Херцл је сматрао да ће светске силе помоћи његовој мисији, док је Пинскер дигао руке од нејеврејске помоћи, подстичући Јевреје да своје проблеме решавају путем „самоеманципације“. О тим и другим разликама расправљано је на Првом ционистичком конгресу (у Базелу у Швајцарској, 1897), који је окупио активисте разних боја чији је циљ било стварање једне међународне повеље која би Јеврејима осигурала домовину. Касније су организоване банка и предузеће за колонизацију како би се покрету обезбедила чврста финансијска основа.

Херцлова идеја је била да сви Јевреји живе у Уганди, али ортодоксни су видели овај покрет као шансу да Јевреји живе у Јерусалиму и инсистирали су да то буде Ерец Израел.

Упркос Херцловим напорима да одржи јединство, ционизам је често био узрок сукоба у јеврејском животу. Међу ортодокснима, неки рабини су му се супротстављали као забрањеном покушају да се успостави месијанско доба, као што су чинили и рани реформистички Јевреји који су ционизам сматрали националистичком формулацијом у супротности с њиховим схватањем јудаизма као чисте религије. Након Херцлове смрти 1904, вођство покрета прешло је у руке „практичара“, пре свега Хаима Вајцмана. Као досељеник који је живео у Уједињеном Краљевству, он је имао значајног удела у добијању Балфорове декларације, изјаве из 1917. која је обећавала британску подршку јеврејској домовини у Палестини. Лига народа је 1923. доделила Британији мандат над Палестином ради припремања становништва за независност. Иронија је у томе што су слична обећања независности дата и арапском становништву.

Упоредо с тим развојем догађаја, Јевреји су се непрекидно досељавали у Палестину. Познате као алијош и подељене према историјским периодима, те су миграције помогле да се попуне земљорадничка насеља, да се земља отргне од пустиње и створе политичке и друштвене установе у том периоду. Крајем 19. века, досељавање је добило известан социјалистички тон. Нажалост, никада се није отворено погледало у очи стварности обостраног полагања права на Палестину. Под арапским притиском, Британци су 1939. објавили белу књигу којом је поништена Балфорова декларација, и ограничено досељавање Јевреја у Палестину, што је као чин добило посебан значај ако се има у виду успон нацизма. Холокауст је, међутим, убедио јавно мњење у потребу за јеврејском државом и Уједињене нације су 1947. гласале у прилог поделе Палестине на јеврејску и арапску државу, што је Арапска лига одбацила, отпочевши рат с тек основаном јеврејском државом. До 1949. држава Израел је склопила примирје са својим противницима, освојивши борбом далеко већу територију него што јој је планом Уједињених нација било обећано. Израел је у наредних двадесет пет година бранио своју егзистенцију у још три рата.

Савремене ционистичке организације у дијаспори одражавају политичку обојеност својих раних вођа и укључују социјалистичке, религиозне и ревизионистичке групације које се обично деле на мушке, женске и омладинске огранке уједињене у националне федерације. Ове су, са своје стране, повезане са Израелом преко Јеврејске агенције, невладине установе која представља Израел пред осталим јеврејским заједницама. Ционистичка идеологија изложена је великим дипломатским притисцима који су кулминирали резолуцијом Уједињених нација из 1975. која ционизам повезује са расизмом. Мада је резолуција прошла, она је такође привукла многе који су били на периферији подршке ционизму да узму активног учешћа у њему.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.