Арапи

Арапи (арап. العرب [ʻArab]) семитски су народ који је већим делом настањен на Блиском истоку и у северној Африци. Арапа има око 250 милиона, и постоје три класификације припадности арапском народу: по политици, језику и пореклу. На основи ове три класификације број Арапа је растегљив, јер ако се иде по броју људи којима је арапски први језик - њихов број је тада 180 милиона. Арапи говоре арапским језиком и користе се арапским писмом.

Арапи
العرب
Arabs
Арапи у традиционалној ношњи 1910.
Укупна популација
око 450 милиона[1]
Региони са значајном популацијом
предоминантно Блиски исток и северна Африка,
мањина: Сомалија, Иран, Бразил, САД
Језици
Арапски језик
Религија
већина: ислам око 95%
мањине: друзи 0,5%, јудаизам, самарићани, хришћанство 4,5%
Сродне етничке групе
семити

Народ

Семитски народ настањен на Средњем истоку и северној Африци од Марока до Омана, и од Турске до Ченеја на југу. Географски Арапи се простиру на неких 10 милиона квадратних километара и броје најмање 200.000.000 припадника. Око 4 милиона Арапа живи такође у Европи и око 2 милиона у Америци. На Арабијском полуострву, у области Хеџаса, створена је у 5. веку арапска држава, са привредним и верским центром у граду Меки. Срце арапске земље је Саудијска Арабија и Јемен, подручје познато као Хиџаз. Око 610. године, рођењем ислама, Хијаз постаје трговачко средиште дуж караванских путева. Мека постаје један од најзначајнијих градова.

Етнички, Арапи су углавном тамнокоси и смеђих очију, пути светле, али и она варира од места до места. По вери су већином сунитски муслимани, и тек 10% шиити (посебно у Јемену, делу Ирака и обали Персијског залива). Првенствено Арапи су, уз Јевреје, један од два народа којима је порекло дао Сем. Кроз своју историју основали су цели низ држава, то су: Алжир, Бахреин, Египат, Ирак, Јордан, Кувајт, Либан, Либија, Мароко, Оман, Катар, Саудијска Арабија, Судан, Сирија, Тунис, Уједињени Арапски Емирати, Јемен, и Палестина која се још бори за свој настанак и признање. Социјално Арапе деле на стално-насељене (рурални ' фелахин' = сељаци и урбани ' хадар', градски Арапи ) и номадски, познајемо их као Бедуине. Постоје и више језично семитизованих (тачније арабизованих) народа, али они нису Арапи, и етнички су нешто друго, посебно има арабизованих Јевреја у сјеверној Африци, Јемену и Ираку. Арабизовани су и неки Копти (ови су ипак пореклом прави Египћани, хамитски народ чији су преци утемељили египатску културу и државу. Међу хамитским Берберима има такође доста арабизованих група, номада који насељавају пустињске пределе северне Африке.

Име

Име Арапи и Арабија јавља се још у асирским текстовима као мâту арбâи, тачна локација овог подручја није позната, касније се јављају термини Араби, Арубу, Урби. –У сродном хебрејском језику ријеч `аравах’ и ‘арав’ означава пустињу, па би се могло превести да су Арапи ‘пустињски народ’. Полуострво Арабија прекривена је непрегледним пустињама и прадомовина је овог експанзивног народа који се проширио преко цијеле северне Африке.

Језик

Арапски језик припада семитској грани семитско-хамитске породице, писмо је арапско.

Вјерски обичаји

Почетком 7. века живео је велики пророк Мухамед, проповедник нове вере — ислама. Ислам на арапском језику значи покорност према вољи Божјој. Према Мухамедовом учењу, постоји само један Бог — Алах. Према томе, свеукупно друштво представља целину којом управља свемогући Бог, преносећи верницима поруке преко пророка. Мухамед је стекао велики број присталица у светом граду Меки, што га је учинло непожељним за следбеника владајућег култа Кабе, пре свега за старо племство. Он је 622. године напустио Меку и отишао у Медину, одакле је почео обрачун са противницима. Тај његов излазак муслимани називају хиџра (пресељење, раскид са старим) и од тог периода почиње њихово рачунање времена. Послије Мухамедове смрти вођа ислама постао је калифа (представник, викар), који је деловао као имам (онај ко води дневне молитве у џамији). Арапи су већином исламске вероисповијести, што увелико диктира начин њиховог живота и њихове обичаје. Међутим, велике мањине Арапа су хришћани и друзи, попут Либана и Сирије, где захваљујући верској измешаности постоји далеко већа варијација у традицији и обичајима.

Муслимански арапи су народ који живи по Курану, то јест по његовом учењу. Куран је често закон неке државе којима су регулисани сви аспекти њиховог живота. Међу арапима преовладава патријархални систем. Полигамија је дозвољена, а Арапин, зависно од могућности, може имати до четири жене. Дата реч код људи вреднија је од било каквог уговора и она би се морала поштовати.

Арапи, као ни Јевреји, не једу свињетину, овчетина је зато честа. У Либији је познато национално јело кус-кус, припрема се са овчетином и рибом и разним поврћем. Уместо масти Арапи користе маслиново уље, а колачи се често праве од меда.

Сваки Арапин-муслиман требало би барем једном у животу да оде на хаџилук у Меку.

Арапи у Европи

Арапи су у Европи почетком 8. века напали визиготску Шпанију (покорили су је 711. године), а потом Франачку државу. Надирање ислама у Европу зауставио је Карло Мартел у бици код Поатјеа 732. године. Ова победа учврстла је моћ и превласт Карлове породице. Арапима у Европи се може захвалити на знању о вештачком наводњавању тла, које се због безобзирног крчења шума почело исушивати. Ово се треба узети условно, јер је знање о наводњавању постојало још у доба Рима. Многи вијадукти су и данас у функцији као делови водовода у појединим градовима. У старом Египту поља су се такође вештачки наводњавала. По свој прилици су ову вештину Арапи стекли ширењем на некадашње просторе Римског царства. Из Шпаније ово се знање проширило на север, преко Алпа све до Исланда. Шпанска ријеч 'нориа', означава степен наводњавања, и настала је од арапског нд'ура. Памук, који данас води главну реч у текстилној индустрији, такође су у Европу донели Арапи, из њиховог језика потекао је француски израз 'coton' и енглески 'cotton'.

Арапске заједнице

  • Арапи (из Арабије)… 32.231.000
  • Хасанија Арапи… 4.714.000
  • Левантски Арапи…53.032.000
  • Либијски Арапи 3.785.000
  • Арапи Магреба…74.142.000
  • Схува Арапи… 1.986.000
  • Судански Арапи… 22.135.000
  • Јеменски Арапи… 10.999.000
  • Бедуини Арабије… 14.187.000
  • Сахарски Бедуини… 7.473.000

Референце

  1. ^ Margaret Kleffner Nydell Understanding Arabs: A Guide For Modern Times, Intercultural Press, 2005, ISBN 1931930252, page xxiii, 14

Литература

22. децембар

22. децембар (22.12.) је 356. дан године по грегоријанском календару (357. у преступној години). До краја године има још 9 дана.

23. мај

23. мај (23.5.) је 143. дан године по грегоријанском календару (144. у преступној години). До краја године има још 222 дана.

Арапи у Републици Српској

Арапи у Републици Српској (арап. جمهورية صرب البوسنة عرب) грађани су арапског поријекла који живе и раде на територији Републике Српске. Арапски народи немају признат статус националних мањина у Републици Српској, па сходно томе немају представнике и делегате у Савјету националних мањина, и Савезу националних мањина.

Басра

Басра (арап. ‏البصرة‎) је град на југу Ирака. Налази се на реци Шат ел Араб, око 100 km од њеног ушћа у Персијски залив и главна је лука земље. Главни је град истоимене покрајине и најважнији град шиитима насељеног југа Ирака.

Са око 2.150.000 становника (процена из 2015) Басра је после Багдада и Мосула по величини трећи град земље. Готово 100% становника су Арапи. Преко 99% су муслимани, од тога 90% шиити и 9% сунити.

Басра је удаљена 55 km од Персијског залива и 545 km од Багдада. Град има међународни аеродром и значајне изворе нафте у својој околини. Са средњом температуром од +40 °C лети и +12 °C зими Басра је један од најтоплијих градова света.

Град је 636. основао калиф Омер као одбрамбено утврђење и трговачки центар.

Бедуини

Бедуини (арап. بَدَوِي, транскрибовано badawī) су арапска номадска племенска група. Подељени су на племена или кланове познате на арапском као ʿašāʾir (عَشَائِر), а кланови се даље деле на породице које се називају „bayt“. Бедуини углавном живе у Сиријској пустињи и у пустињским областима северне Африке (првенствено у Арабијској пустињи). Назив Бедуини потиче од множине арапске речи badawī (بدوي). Вођа Бедуинских племена је Шеик (арап. شيخ‎, латинизирано šayḫ, у дословном преводу старији). Чланови бедуинског племена углавном верују да потичу од једног заједничког претка.

Бедуини углавном живе од узгоја оваца, дева и коза. Неки бедуини су ловци, а има и оних који се баве разбојништвом.

Египћани

Египћани је назив за домородачко становништво Египта. Иако по својој вјери и култури припадају арапском свијету, поријекло углавном воде од древних Египћана, предака данашњих православних Копта. Копти више не говоре египатским језиком, већ арапским, али су свој језик сачували у вјерским обредима.

Овај појам углавном се односи на становништво целокупног Египта, које се може поделити на две оснвне групе:

Арапе Египта, који су највећа група (57.100.000), најмногољуднија су арапска популација, живе на северу, већином су пољопривредници (Феласи), после арапских освајања већина су муслимани (сунити око 84%, коптској цркви припада око 15% египатских Арапа);

друга велика група су Арапи Саиди (22.500.000) насељени у јужном Египту, у прошлости су се мешали са Нубијцима и Бедза номадима (85% су муслимани, а 14% су припадници коптске цркве).

Ираклије Нови Константин

Ираклије Нови Константин (3. мај 612. — 24. или 26. мај 641) био је византијски цар из Ираклијеве династије и владао је царством од 11. јануара 641. до своје смрти у мају исте године. Ираклије Нови Константин је званично царевао под владарским именом Константин тако да се у модерној литератури често спомиње и као Константин II, Константин III или Ираклије Константин .

Ираклије Константин је рођен у Константинопољу 3. маја 612. као једини син цара Ираклија и Фабије Еудокије. Царица Фабија је боловала од епилепсије и умрла је исте године када је свом супругу родила сина. После годину дана Ираклије се оженио рођеном сестричином Мартином што је дочекано са неодобравањем па и отвореним незадовољством унутар царске породице, у високим црквеним круговима и међу цариградском светином.

Свестан непополураности свог брака са Мартином, Ираклије је покушао да јавно прикаже како се не одриче Фабијине деце, ћерке Еудокије и сина Ираклија Новог Константина кога је 613. прогласио за савладара. Већ 629. или 630. године Ираклије је оженио свог најстаријег сина својом синовицом Грегоријом. У овом браку Грегорија му је родила два сина Ираклија, који је касније постао познатији јавности као Констанс, и Теодосија.

Када је Ираклије умро у фебруару 641. за собом је оставио као престолонаследнике двадесетосмогодишњег Ираклија Новог Константина и петнаестогодишњег Ираклија II, познатијег као Ираклиона, Мартининог сина. По царевом тестаменту, који је Мартина представила цариградском сенату, Ираклијеви синови требало је да владају као савладари и да притом поштују Мартину као царицу и мајку. Учешће Ираклијеве удовице у власти је одбачено, али су синови преминулог цара прихваћени као цареви-савладари.

Ираклије Нови Константин је изгледа уживао већу подршку цариградске светине, али је већ био тешко болестан, највероватније од туберкулозе. Како би придобио подршку војске, Константин је поделио 50.000 војницима. Новац за одбрану Египта, Константин је набавио тако што је наложио да се из Ираклијеве гробнице уклони све драгоцености скупа са царском круном. И поред свега, муслимански Арапи су заузели већи део провинције и цариградска влада је изгубила једну од најбогатијих источних провинција.

Поред губитка Египта, поделе у царској породици је продубило и питање верске политике пошто је Константин, судећи по позном извору, Михаилу Пселу из 11. века, био присталица православља, а Мартина и њена деца у Цариграду непопуларног монотелитског учења.

Ираклије Нови Константин је најпосле умро 24. или 26. маја 641. године, али је пре тога своје синове Ираклија и Теодосија препоручио старању сенатора и високих војних кругова. Иако се о његовој личности и краткој влади практично не може много тога рећи, његова популарност је била један од узрока свргавања Мартине и њених синова у септембру 641. године. Царски престо је тада припао младом Ираклију-Констансу II, Константиновом сину.

Калиф

Калиф или халиф (арап. خليفة) титула је духовног поглавара муслимана који се сматра наследником Мухамеда. Калифи су вршили световну и верску власт у првим државама које су створили Арапи после Мухамедове смрти. У 16. веку, титулу калифа су носили турски султани.

Клаудије Птолемеј

Клаудије Птолемеј (II век) из Александрије, последњи од великих хеленских астронома, сакупио је целокупно дотадашње астрономско знање и објавио га у свом капиталном делу Велики зборник астрономије. Ово дело ће под називом Алмагест у Европу много векова касније донети Арапи.

У Зборнику Птоломеј је прихватио геоцентрични систем па је говорио је да су звезде закачене за небеску сферу, да се Земља налази у њеном центру, а да Сунце и планете (тзв. луталице) круже око Земље. Неравномерно кретање планета по небеском своду (јер оне праве петље, понекад иду „уназад") објаснио је кретањем по епициклима. Епицикл је кружница по којој се креће планета, а центар кружнице се креће око Земље.

Геоцентрични систем ће бити одбачен у 16. и 17. веку у корист хелиоцентричног система након Коперникових, Кеплерових и Галилејевих открића.

Кувајт

Кувајт (арап. الكويت), или званично Држава Кувајт (арап. دولة الكويت), је мала уставна монархија на обали Персијског залива. Кувајт је потпуно заокружен на југу Саудијском Арабијом и на северу Ираком. Име Кувајт је деминутив од арапске речи која значи тврђава саграђена поред воде.

Лав III Исавријанац

Лав III Исавријанац (грч.: Λέων Γ' ο Ίσαυρος) (685—741) је био византијски цар од 717. до 741. Успео је да одбрани царство од арапских инвазија и започео је политику иконоборства. Његова владавина означава крај периода нестабилности у погледу сталних преврата на престолу који су потресали Византију од 695. године. Са друге стране, промовисањем иконоборства, Лав је изазвао нову и дугорочну кризу унутар Византије која је завршена тек 843. године са победом иконофила. Сем што је одбранио Цариград од арапске опсаде 717-718, Лав је понајбоље остао упамћен и као оснивач Исавријанске или Сиријске династије која је владала царством до 802. године.

Мароко

Мароко (арап. المغرب [al-Maġrib — ал-Магриб], берберски: Murakuc, ⵎⵓⵔⴰⴾⵓⵛ), или званично Краљевина Мароко (арап. المملكة المغربية‎ [al-Mamlakah al-Maghribiyah], берберски: Tageldit en Murakuc, ⵝⴰⴳⴻⵍⴷⵉⵝ ⴻⵏ ⵎⵓⵔⴰⴾⵓⵛ), је земља на северозападу Африке. На западу излази на Атлантски океан, а на северу на Средоземно море. Граничи се са Алжиром на истоку и Мауританијом на југу.

Мароко је под своју контролу ставио Западну Сахару, чији највећи део територије држи још од 1975. године.

Михаило II Аморијац

Михаило II Аморијац (грч: Μιχαήλ Β'; 770 — 2. октобар 829) познат и као Михаило Муцавац, био је византијски војсковођа а затим и цар од 820. до 829. године. Најпознатији је као оснивач Аморијске (Фригијске) династије која је владала Византијом до 867. године.

Михаило је рођен 770. године у граду Амориону у малоазијској области Фригији. Породица му је припадала секти атингана, покрштеним Јеврејима који су задржали неке елементе претходе јудејске вероисповести.

У младости Михаило је служио као војник под командом узурпатора Вардана Турчина 803. године заједно са Лавом Јерменином и Томом Словеном. У договору са Лавом Јерменином Михаило је напустио узурпатора и пребегао цару Нићифору I. Доцније је помогао Лаву да 813. свргне Михаила I и заузме царски престо. Лав V Јерменин му се одужио тако што га је поставио на положај заповедника гарде ескубитора. Крајем 820. Лав је осудио и утамничио Михаила због завере, али су Михаилове присталице извеле атентат на цара и затим довеле на престо свог кандидата.

По доласку на престо Михаило II је наставио иконоборачку политику свог претходника, мада је дозволио прогнаним вођама иконофила да се врате из прогонства. Међутим, највећу претњу по Михаилов царски положај стигао је у лику његовог старог ратног друга Томе Словена који се у Малој Азији 821. прогласио за цара. Тома је око себе окупио прогоњене иконофиле и павликијанце, а затим и најсиромашније слојеве друштва. Затим је склопио савез са абасидским калифом Мамуном који му је омогућио да посети Антиохију у Сирији и тамо прими круну из руку антиохијског патријарха. На крају, Арапи су пребацили Тому и његове људе под Цариград који је од децембра 821. подвргнут опсади. Међутим, у немогућности да заузме престоницу, а под нападима царских трупа и Михаилових савезника Бугара, Томин покрет се 823. распао, а сам узурпатор је ухваћен и убијен након тортуре.

Док је Михаило II био заузет унутрашњим питањима, Византија је била угрожена од стране својих муслиманских непријатеља у периферним деловима царства. Управо у периоду после 823. једна флота шпанских Арапа је заузела острво Крит које ће остати под муслиманском влашћу све до 961. године. Такође, користећи се сукобима између византијских намесника, Арапи из северне Африке су 827. године предузели поход на Сицилију којим ће започети освајање највећег медитеранског острва.

Михаило Аморијац је 823. изгубио супруги Теклу, мајку његовог наследника Теофила. Како би учврстио свој положај оженио је Еуфросину, ћерку Константина VI, коју је зарад венчања извео из манастира. Цар се и овом приликом сукобио са црквеним великодостојницима.

После бурне војничке каријере и владавине, Михаило II је умро 2. октобра 829. године. Престо је сачувао свом сину Теофилу што се може сматрати и највећим достигнућем његове владавине.

Сарацени

Сарацен је био општи назив за муслимане у широкој употреби међу хришћанским писцима у Европи током касног средњег вијека.

Средњи исток

Средњи исток је регион који грубо обухвата југозападну Азију (не рачунајући Кавказ) заједно с Египтом. Један од синонима је Блиски исток, као супротност Далеком истоку. Највећа етничка заједница су Арапи, затим Турци, Туркмени, Персијанци, Курди, Азери, Копти, Јевреји, Асирци, Маронити, Черкези, Сомалци, Јермени, Друзи и бројне друге мање етничке групе.Историја Средњег истока датира још из древних времена, и током историје, била је један од центара светских дешавања. Када се разматра древна историја Средњег истока чешће се користи израз Блиски исток. Средњи исток је такође место порекла најраспрострањенијих религија попут јудаизма, хришћанства и ислама, као и мање распрострањених бахаизма, мандаизма, религије Друза и других. Средњи исток генерално има суву и топлу климу. Постоји неколико већих река које омогућавају наводњавање и побољшавају пољопривреду, посебно у подручју Плодног полумесеца. Државе Арабијског полуострва, нарочито оне које се налазе у подручју Персијског залива, имају велике количине сирове нафте, која им доноси велико богатство. И данас, Средњи исток је остао стратешки, економски, политички, културолошки и религијски осетљив регион.

Тиберијада

Тиберијада (хебр. טבריה, арап. ‏طبرية‎, грч. Τιβεριάς) је град у Израелу у Северном округу. Према процени из 2007. у граду је живело 39.800 становника. Тиберијада је највећи град у долини Јордана. Због свог положаја на обали Галилејског језера и благе климе популарна је туристичка дестинација.

Тиберије III Апсимар

Тиберије III Апсимар (грч: Τιβέριος Γ' Αψίμαρος, умро 705. год.) познат и као Тиберије II био је византијски цар од 698. до 705. године.

Рођен је као Апсимар што упућује на његово јерменско или чак готско порекло. На престо је дошао војном побуном војске која је претходно изгубила Картагински егзархат који су заузели муслимански Арапи. Апсимар је приликом проглашења добио владарско име Тиберије. Затим је свргао свог претходника Леонтија и натерао га да се повуче у манастир. Али ни Тиберијева влада није дуго потрајала пошто се властољубиви Јустинијан II вратио из прогонства на Криму и склопио савез са бугарским каном Тервелом. Уз помоћ најоданијих следбеника Јустинијан је кроз водоводну цев ушао у престони Константинопољ и збацио Тиберија Апсимара који је затим био јавно понижаван са Леонтијем и на крају погубљен.

Фатимиди

Фатимиди су шиитска династија, која је владала подручјем Магреба, Египта и Леванта од 5. јануара 910. до 1171. Владајућа елита је припадала исмаилској грани шиита. Вође династије су исто били шиити исмалити, долазе на власт уз помоћ пропаганде тајног исламског друштва Банит. Припадали су калифима и то је био једини период након калифа Алије, када су шиитски имами и калифи били уједињени. Фатимиди су били до извесног степена толерантни према другим сектама ислама и према Јеврејима и хришћанима.

Халид ибн ел Велид

Халид ибн ел Валид (умро око 641) је био арабљански војсковођа.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.