Апостол Јован

Апостол и јеванђелиста Јован (грчки облик јеврејског имена: Јахве је милостив) био је један од првих ученика Исуса Христа, са братом Јаковом. Назива се и Свети Јован Богослов. Јован је био и (према Писму) син Зеведејев и рибар на Галилејском језеру. Јован и Јаков су названи синовима грома, према надимку који им је дао Исус Христос када их је позвао за своје ученике, апостоле.[5] Према предању, умро је у Ефесу, у дубокој старости. Исус Христос је Јована посебно волео, зато што је био живахан, брз, вредан, изузетно одан и марљив ученик. Због ових особина дао му је име Воанергес, што значи: син громова.[6]

Од свих својих ученика, Исус Христос је издвајао Јакова, Петра и Јована. Они су били са њим кад је васкрсао Јаирову кћерку. На гори Тавор, када су видели његово Преображење, и само њих је повео са собом у Гетсимански врт, ноћ уочи страдања. Према предању, у градићу Витсаиди, на обали Галилејског језера, живела је породица Јована Богослова. Отац му се звао Заведеј, а мајка Саломија, била је кћерка Јосифа, хранитеља и старатеља Пресвете Богородице.[7] Јован је био ученик светог Јована Крститеља.

Колико је Исус Христос волео Јована говори и то да је на Тајној вечери Јован седео поред њега, и да је једино њему Христос открио Јудино издајство. Кад су Христа ухватили и повели на суђење, Јован није одступао од њега ни кад су се сви остали разбежали. Све време страдања Христовог, до крста и под крстом, бол са њим је делио и Јован. Немоћан да помогне, ублажи или отклони страдања, он је стајао, саучествујући и састрадавајући са учитељем и Месијом. Колика је Христова љубав и поверење, видело се кад је са крста, у последњим тренуцима земног живота, поверио Јовану да се стара о његовој мајци, Пресветој Богородици.

После Христовог Вазнесења на небо и све док је Богородица била жива, Јован се бринуо о њој, и проповедао по Палестини. После њене смрти проповедао је у Ефесу и Риму. Римски цар Домицијан га је затворио и мучио, али кад је и после испијања најјачег отрова Јован остао жив, цар се уплашио и није смео да га погуби мачем, него га је послао у прогонство, на острво Патмос. На том острву, Христос се у пуној сили и слави јавио Јовану и прорекао што ће се збивати са Црквом до последњих времена, односно његовог другог доласка. Јован је то описао у књизи названој Апокалипса или Откровење.

Када је Домицијан убијен и на престао дошао цар Нерва, који био блажи према хришћанима Јован се из прогонства вратио у Ефес, где су га малоазијски архијереји молили да им запише Христово учење, бојећи се да нешто може да се заборави или погрешно пренесе, зато што је Јован до тада само проповедао.

Кад је остарио и више није могао да иде у цркву, ученици су га носили, а он је, уместо проповеди, говорио: „Децо моја, волите један другог“. Један од ученика га је питао зашто само те речи изговара. Стари апостол је одговорио: „Зато што је то највећа заповест Господња, и доста је ако само њу испунимо како ваља.“

Када, је Јовану било више од сто година он узе седам својих ученика, изиђе из Ефеса и нареди ученицима да ископају гроб у виду крста. Потом сиђе старац жив у тај гроб и би погребен. Када доцније отворише верни гроб Јованов, не нађоше тела у гробу. Свети Јован Богослов је умро 8. маја (21. маја).

Tomb of St. John
Гроб за кога се традиционално сматра да припада апостолу Јовану

Српска православна црква прославља Светог Јована Богослова 9. октобра по Грегоријанском календару, односно, 26. септембра по Јулијанском календару. Сваког 8. маја (21. маја), на дан смрти Св. Јована Богослова спомиње се чудо пројављено од његова гроба.

Хришћанска традиција сматра апостола Јован за аутора Јеванђеља по Јовану, три Саборне Посланице и Откровење. Данашњи историчари сматрају да апостол Јован није аутор неких или свих ових дела због разлике у стилу писања.[8]

Апостол Јован[1]
Ritzos Andreas - St John the Theologian writing his Revelations on an open scroll - Google Art Project
Свети Јован Богослов
Датум рођења6[2]
Место рођењаБетсејда, Галилеја, Римско царство
Датум смртинепознато,[3][4]
Поштује се ухришћанству

Види још

Референце

  1. ^ „Saint John the Apostle”. Encyclopædia Britannica.
  2. ^ Saint Sophronius of Jerusalem (2007) [c. 600], „The Life of the Evangelist John”, The Explanation of the Holy Gospel According to John, House Springs, Missouri, United States: Chrysostom Press, стр. 2—3, ISBN 978-1-889814-09-4
  3. ^ Wills, Garry (10. 3. 2015). The Future of the Catholic Church with Pope Francis. Penguin Publishing Group. стр. 49. ISBN 978-0-698-15765-1. »(Candida Moss marshals the historical evidence to prove that "we simply don't know how any of the apostles died, much less whether they were martyred.")6«
  4. ^ Moss, Candida (5. 3. 2013). The Myth of Persecution: How Early Christians Invented a Story of Martyrdom. HarperCollins. стр. 136. ISBN 978-0-06-210454-0.
  5. ^ Iverach, James. "John, The Apostle", "International Standard Bible Encyclopedia". (James Orr, ed.), 1915
  6. ^ Media, Franciscan (27. 12. 2015). „Saint John the Apostle”.
  7. ^ By comparing Matthew 27:56 to Mark 15:40 NKJV
  8. ^ Introduction. Saint Joseph Edition of the New American Bible: Translated from the Original Languages with Critical Use of All the Ancient Sources : including the Revised New Testament and the Revised Psalms. New York: Catholic Book Pub., 1992. 386. Print.

Спољашње везе

INRI

INRI (лат. IESVS NAZARENVS REX IVDAEORVM) је акроним, што у преводу значи „Исус из Назарета, Цар Јевреја”.

Акроним се такође налази у четири канонска еванђеља. Написана је на три језика (хебрејском, латинском и грчком), одакле је основу тројезична хереза.

Сврха табле на Христовом крсту, на којој је био написан, била је да се Исус насмеји и фарисеји су му се заправо ругали.

Јеванђеље по Јовану

Јеванђеље по Јовану (грч. Κατὰ Ἰωάννην εὐαγγέλιον) четврто је јеванђеље Новог завета. Написано је око 100. године, и по времену писања је последње канонско јеванђеље.

Јеванђеље по Јовану се значајно разликује од претходна три синоптичка јеванђеља (по Матеју, Марку и Луки). Јован се донекле дистанцира од Исусове историјске личности, и садржи већ развијену христологију која Исуса сматра божанским Логосом. Претходна три јеванђеља говоре углавном о Христовим проповедима у Галилеји, док се ово више бави проповедима у Јудеји. За разлику од осталих, не садржи ни једну Исусову причу. По Јовану, оно што је важно јесте да је Тома, који испрва није веровао у Исусово ускрснуће, Исуса назвао „мој Господар и мој Бог“, што је био начин на који су карактерисани римски цареви.Јеванђеље по Јовану осликава оновремени сукоб раног хришћанства и јудаизма. У време његовог настанка, хришћани се још увек нису сматрали засебном религијом, већ покретом унутар јудаизма. Фарисеји се представљају на негативан начин, јер нису верници, док су Јевреји приказани како се опредељују за и против хришћанства.Јеванђеље по Јовану једном трећином је посвећено последњим сатима живота Исуса Христа. Нагласак је на духовној страни Христовог живота. Исусови говори су дугачки и у њима много говори о себи. Исус божанског Оца приказује као оног ко доноси светлост слепима, радост тужнима, а живот мртвима. Ученике уводи у живот који је већ вечан јер никада неће престати.Према хришћанском предању, написао га је апостол Јован, један од Христових ученика. Данас већина научника не верује да га је написао Јован нити било ко од очевидаца, већ „Јоханинска заједница“, која вуче традицију од Јована; ово jеванђеље показује да је састављено из више слојева, достижући своју коначну форму око 90—100 године.Према неким истраживачима Јованово јеванђеље садржи и елементе неких других традиција, а већина се слаже да је настало у фазама, али не касније од краја првог века. Том схватању доприносе његови прецизни називи разних делова тадашњег Јерусалима, на арамејском језику (види у даљем тексту: историчност). Ово јеванђеље је изворно настало у Ефесу на старом грчком језику, а до нас долази путем најпре рукописа на папирусу, а касније путем преписивања у хришћанским кодексима. Питање опште прихваћености јеванђеоског канона (који укључује и Јована) већ у антици разрешава Иринеј (c. 202 н.е.), један од најранијих црквених отаца цитирајући сва четри јеванђеља.

Богородица

Богородица, ређе Дјева Марија, изворно Марија или Мерјем (хебр. מרים [Miriam] — Мирјам, у значењу „горка“ или „сјајна, изванредна“) из Назарета, у Галилеји, по хришћанском веровању мајка је Исуса Христа. Претпоставља се да је рођена 21. септембра 20. године пре нове ере, од родитеља Јоакима и Ане. У време Исусовог зачећа била је девица, удата за Јосифа из куће Давидове. Према хришћанском предању, дете је било зачето посредством Светог Духа и Марија је остала девица и након порођаја.

Око овог предања је било неслагања у повести цркве, а када је установљена догма о безгершном зачећу и девичанству Марије, онда је почела прича око њене богородичности.Богородица (грч. Θεοτόκος [Theotókos] — Теотокос) је један од назива који јој се придаје у хришћанству. Назив Богородица је почео званично да се користи тек после Трећег васељенског сабора, чему су претходиле бројне расправе. Цариградски патријарх Несторије се противио увођењу новог назива „Богородица“ (грч. Θεοτόκος [Theotókos] — Теотокос) за Марију, Исусову мајку и уместо тога је предлагао назив „Христородица“ (грч. Χριστοτόκος [Khristotókos] — Христотокос), сматрајући да он укључује и Христово човештво. Ипак, назив Богородица је усвојен а Несторије и његови истомишљеници су проглашени јеретицима.

Девтероканонске књиге

Девтероканонске књиге (грч. βιβλία δεύτερο κανονικά) су књиге које се налазе преводу Старога Завета на грчки језик званом Септуагинта, а нису убројане у палестински ужи канон Светог Писма. Православна и Римокатоличка црква ове књиге сматрају саставним делом Библије као и Оријенталне цркве, док их већина протестаната одбацује као апокрифе.

Докетизам

Докетизам (грч: δοκειν - привид) је филозофско учење о привидности материје. У хришћанству се односи на веровање да је Христово тело било само привид и да је он суштински био духовно биће ("биће светлости").

Ово учење су заступали гностици докети из апостолског времена, по којима је Христово тело било само привид (грч: κατα το δοκειν), па су и само распеће и смрт на крсту били привидни. Докетизам подразумева и друкчије схватање оваплоћења (инкарнације), као и другачије тумачење израза "Логос је постао тело“. Против докетског схватања борили су се још Апостоли, а нарочито Св. Апостол Јован, у својим посланицама (1 Јн. 4,2-3; 2 Јн. 7).

Израз докети (лат: Docetae, гр: Doketai) се први пут јавља у писму Серапиона Антиохијског (190-203) цркви Рососа, поводом читања гностичког „Јеванђеља по Петру“.Докетизам се по правилу не јавља самостално, већ је део ширег, гностичког учења о супротности духа и тела и поимања спасења као ослобађања од окова материје. Ово становиште потиче из дубоке древности, а поникло је из мисли да је узрок сваког зла материја. Касније се ово учење јавља код богумила и катара.

Нека врста докетизма се јавља и у Курану: „Али они га нису убили; они га нису разапели, њима се то само тако показало... Они га сигурно нису убили, већ је њега Бог уздигао к себи: Бог је моћан и праведан." (Куран 4:157)

Друга посланица Јованова

Апостол Јован који је надживео остале Апостоле па га друга генерација назива Стари у другој посланици обрађује две теме из прве :О братској љубави и упозорава оне који не признају да је Христос Обећани Месија.

Измир

Измир (тур. İzmir, грч. Ιζμίρ [Izmír]; такође Смирна, грч. Σμύρνη [Smýrni] или Σμύρνα [Smýrna], тур. Smirni или Smirna) је град у Турској у вилајету Измир. Као лука још од античког доба Смирна или Измир је напредовала, јер њен залив није замуљиван као код других конкурентских трговачких лука. Клима је ту нарочито пријатна јер летње врућине ублажава "имбат" - послеподневни морски поветарац са северозапада. Назив града је званично постао након завршетка грчко-турског рата 1923. године. Смирна је била древна еолска, па јонска колонија. Лидијски краљ Алијат II разорио ју је 575. п. н. е. Град је обновљен по замисли Александра Великог. Од 4. стољећа био је у склопу Византије, а од 1424. до 1919. Османског царства. Од 1919. до 1922. налазио се под грчком окупацијом, а отада је поновно у саставу Турске. Град излази на Егејско море и то је друга по величини лука у Турској (одмах после Истанбула). Према процени из 2009. године у граду је живело 2.699.721 становника, по чему је трећи град по величини у Турској (после Истанбула и Анкаре). То је главна извозна лука, средиште истоимене покрајине, индустријски и трговачки центар, друмско и жељезничко раскршће. Најближи аеродром Аднан Мендерес је удаљен 18 km јужно. "Његови широки булевари уоквирени палмама, отмене радње, хотели и ресторани, као и врева прометне луке, комбинују се са једноставношћу и егзотиком старих четврти, у привлачној, необичној и елегантној мешавини".

Патмос

Патмос (грч. Πάτμος) је једно од острва групе Додеканеза у источној Грчкој. Управно острво припада округу Калимнос у оквиру Периферији Јужни Егеј, где са околним острвцима и хридима чини посебну општину. Главно место на острву је Хора.

Патмос је веома важно верско средиште у Грчкој. На њему је крајем 1. века боравио у изгнанству св. апостол Јован Богослов, који је за време свог изгнанства написао Књигу Откровења (у тзв. Пећини Апокалипсе). Такође, стари град Патмос спада у групу најочуванијих старих градова на Егејском мору, па је он заједно са важним верским местима, манастиром Св. Јована Богослова и Пећином Апокалипсе, стављен на списак Културне Баштине УНЕСКОа. Библиотека манастира Св. Јована Богослова поседује богату збирку византијских рукописних књига.

На Патмосу се налази и чувена православна богословија Патмијада (грч. Πατμιάς Σχολή), коју је 1713. основао монах Макарије Калогерас. У ту школу намеравао је да се упише Доситеј Обрадовић 60-их година 18. века, али га је пут одвео у Смирну.

Пећина Апокалипсе

Пећини Апокалипсе ​​(грч. Σπηλαιο Αποκαλυψης) - је пећина на острву Патмос (Грчка), у којој је по предању Православне Цркве апостол Јован Богослов, примио и написао Откровење Јованово. Пећина се налази у близини манастира светог Јована Јеванђелисте, са којим је 1999. године уврштен међу споменике Светске баштине УНЕСКОа.

Уграђен у пећину, храм има два дела: већи који је посвећен Светој Ани а мањи, који укључује пећину Апокалипсе са ниским стеновитим сводом. Пећина се налази испод нивоа пута, и има стрме степенице.

Пећина је веома мале величине. На плафону пећине, постоје три веома уочљиве бразде, као последице „великог земљотреса“, описаног у Откривењу Јовановом (6:12).

Рафаил (Берестов)

Отац Рафаил(о) (световно Михаи́л Ива́нович Бе́рестов; 20. новембар 1932, село Сиркино, тадашња Московска област, СССР) — свештенослужитељ Руске православне цркве, јеромонах, постриженик Тројице-Сергијеве лавре, познати критичар екуменизма, личних бројева и електронских докумената, антиглобалиста, духовни аутор.

Сабор Светих апостола

Сабор Светих славних и свехвалних апостола, Павловдан је хришћански празник. Мада сваки од дванаест великих апостола има свој посебан дан када се слави, ипак је црква одредила овај празник за саборни празник свих апостола заједно, и уз њих Павла.

Овим празником прослављају се: Апостол Петар, Апостол Андреј, Јаков Зеведејев, Апостол Јован, Апостол Филип, Апостол Вартоломеј, Апостол Тома, Апостол Матеј, Апостол Јаков Алфејев, Апостол Тадеј, Апостол Симон Зилот, Апостол Матија, Апостол Павле. Сви апостоли су сем Јована мученички страдали: Петар – распет на крст наопако; Андреј – распет на крст; Јаков Зеведејев – посечен; Филип – распет на крст; Вартоломеј – распет на крст, па одеран и посечен; Тома – избоден са пет копаља; Матеј – спаљен; Јаков Алфејев – распет на крст; Тадеј – распет на крст; Симон Зилот – распет на крст; Матеј – каменован, па мртав посечен секиром; Павле – посечен.

Сабор светих славних и свехвалних апостола пада на дан после празника светог апостола Петра и Павла.

Цар Константин Велики (306—337) саградио је у Цариграду храм у име дванаест апостола.

Српска православна црква слави овај празник 30. јуна по црквеном, а 13. јула по грегоријанском календару.

Страдање Христово

Страдање Христово (енгл. The Passion of the Christ) је амерички филм из 2004. који је режирао Мел Гибсон. Био је номинован за три Оскара и похваљен од стране критичара, али је изазвао бројне контроверзе широм света. Зарадивши 610.000.000 долара постао је комерцијално најуспешнији филм о хришћанству, али и један од филмова са највећом зарадом у историји.

Франческо Калкањо

Франческо Калкањо (итал. Francesco Calcagno; 1528, Бреша — 23. децембар 1550, Венеција) био је млади фрањевачки фратар, којег је венецијска инквизиција погубила због бласфемије и хомосексуалности.

Личности Новог завета
Исус Христос
(гледишта)
Јеванђеље
Апостоли
Дела
Петар и Павле
Римљани
Иродијади
Посланице
Откровење

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.