Антропоморфизам

Антропоморфизам (или човеколикост) је тежња да се понашање животиња објашњава психолошким терминима добијеним проучавањем човека. Такође, тумачење божанских, природних и социјално-покретачких сила по аналогији са индивидуалним људским особинамафилозофији, религији, уметности итд).[1]

The North Wind and the Sun - Wind - Project Gutenberg etext 19994
Езопова басна Северни Ветар и Сунце

Порекло речи

Антропоморфија је склоп грчких речи ánthrōpos (грч. ἄνθρωπος), у значењу "човек" и morphē (грч. μορφή), "облик".[2]

Anthropomorph Rock Art (18663446909)
Петроглиф из праисторије са примитивном представом антропоморфног лика

Примена у уметности, религији и митологији

У историји уметности антропоморфизам је често присутни елемент, на пример на старим дуборезима, рељефима и стелама. Човек је почев од праисторијског доба тежио да своје људске карактеристике пренете на животиње и друге елементе природе визуелно прикаже, најчешће тако представљајући неки митолошки лик или божанство.

У модерном добу, вероватно најпознатији антропоморфни лик је Мики Маус Волта Дизнија.

Извори

  1. ^ Vidanović, Ivan: Rečnik socijalnog rada. Izdanje Udruženja stručnih radnika socijalne zaštite Srbije, Društva socijalnih radnika Srbije, Asocijacije centra za socijalni rad Srbije i Unije Studenata socijalnog rada. Beograd: 2006. ISBN 978-86-904183-4-3.
  2. ^ Oxford English Dictionary, 1st ed. "anthropomorphism, n." Oxford University Press (Oxford), 1885.

Литература

  • Напомена: Овај чланак, или један његов део, изворно је преузет из књиге Речника социјалног рада Ивана Видановића уз одобрење аутора.
Ђаво

Ђаво (или Ђавол; од грч. Διάβολος, преко стсл. Дїаволъ), или Сатана (Сотона; хебр. שָׂטָן, арам. שִׂטְנָא, лат. Sátanas, са првобитним значењем у хебр. језику „противник”, „тужитељ (пред судом)” (Пс 109;6; усп. За 3.12;Јб 1.6; За 3.12)), у религији представља персонификацију зла, непријатеља људима и Богу, палог анђела, демона или мање божанство. Сматра се објективизацијом непријатељске и деструктивне силе.Тешко је прецизирати одређену дефиницију било ког степена сложености која ће обухватити све традиције, осим тога што је манифестација зла. Има смисла разматрати ђавола кроз објектив сваке од култура и религија које имају ђавола као део својих митова.Историја овог концепта је испреплетана са теологијом, митологијом, психијатријом, уметношћу и књижевношћу, при чему одржава валидност и развија се независно унутар сваке традиције. То се историјски дешава у многим контекстима и културама, и има много различитих имена — Шејтан, Луцифер, Белзебуб, Мефистофелес — и атрибута: он се портретише као плав, црн или црвен; приказује се као да има рогове на глави, и без рогова, и тако даље. Идеја ђавола је често била озбиљно схваћена, мада не увек, на пример када се фигуре ђавола користе у рекламирању и на омотима слаткиша.

Барух Спиноза

Барух де Спиноза (хебр. ברוך שפינוזה, хол. Baruch de Spinoza), касније Бенедикто Спиноза (лат. Benedictus; 1632—1677) је био холандски филозоф, јеврејског порекла, представник филозофије рационализма коју развија под непосредним Декартовим утицајем. На његову филозофију такође утичу јеврејска мисао, Платон, Аристотел, стоички филозофи, неоплатонисти и средњовековна мисао. Главна поља интересовања су му била метафизика, епистемологија, психологија, етика, политичка теорија и филозофија религије.

Спиноза је био један од најзначајнијих и најдоследнијих представника рационалистичке и монистичке филозофије. Његова мисао, изнета у капиталном делу "Етика", извршила веома значајан утицај на европску филозофију. Критички однос према Библији и Талмуду изазвао гнев у теолошким круговима, а јеврејска заједница га 1656. анатемисала и искључила из својих редова. Његово учење се често поистовећује са пантеизмом. Сматра се да је био једна од најзначајних фигура рационализма XVII вијека.

Евномије

Евномије (Eunomius; † 393) је био хришћански богослов и епископ Кизика у Мизији. Заступао је неоплатонистичко учење о именима и спознаји Бога, које је проглашено за јерес.

Зло

Зло је широк појам који у етици означава негативне или неприхватљиве видове људског понашања и размишљања, попут окрутности, неправде, мржње, себичности и уништења. Понекад се дефинише и као одсуство добра, односно његова супротност.

Проблем зла се најчешће повезује са незаслуженим злом које људи трпе, а са оним злом које људи чине. Проблем зла су покушавале да реше разне филозофије, религије и други светоназори, па већина теорија зла садржи и својеврсно решење тог проблема. Чести начини за превазилажење проблема зла су негирање људске слободе, одрицање жеље, коначна победа доброг почела или прихватање неискорењивог дуализма.У великом броју култура, појам зла се користи за описивање онога што доноси патњу и смрт — супротно од добра, које означава живот, мир и слогу. У неким религијама се зло представља као активна сила, коју персонификује Сатана, Ахриман, Мара, итд. Међутим, појмови добра и зла умногоме зависе од моралних схватања друштва које их одређује, па се често злим назива свако понашање противно владајућој религији.

Икона

Икона (гр. εἰκών - слика, образ, представа) је слика на дрвету, платну или камену са ликом Исуса Христа, Богородице, других светитеља, анђела или других догађаја везаних за историју цркве и Свето писмо. Присутне су у свим православним храмовима, где се постављају на иконостасе и зидове. „Иконе се уграђују у развијени иконостас по одређеним црквеним канонима"

Ликовна уметност

Ликовна уметност (пластична уметност, просторна уметност) је уметност која као облик комуникације користи ликовни језик. Она је део општег света уметности којем припада још: књижевност, музика, плес, глума, филм, и остале уметности.

Мисао

Мисли и мишљење су психолошке функције која нам омогућују да путем мисаоних операција одређујемо својства појава и откривамо односе међу њима.Мишљење (или ток мишљења) је ментални процес који се одликује расуђивањем и закључивањем, односно схватањем узрочно-последичних веза између различитих појмова. Мисао (односно садржај мишљења) се редовно очитава у неком суду или тврдњи.У филозофији се обично претпоставља да су људи окарактерисани рационалношћу, а најочигледније испољавање рационалности је способност мишљења. Због сложености и условљености емоционалним и другим факторима разликујемо: конкретно и апстрактно, логично и нелогично, магијско и архаично мишљење. Није свако мишљење језичко, нпр. мишљење шахисте, композитора и сликара.

Персонификација

Персонификација (лат. personificatio прев. грч. προσωποποίια — „утеловљење”) је стилска фигура у којој се предметима, природним појавама, апстрактним предметима, животињама или биљкама додељују људске особине, емоције, мисли и понашања. Ова фигура се реализује кроз метафору, метонимију или синегдоху. Припада фигурама мисли.

Старогрчка религија

Старогрчка религија представља сва религијска схватања, култове и ритуале популације која је између 2100. и 1900. п. н. е. населила јужне области Балканског полуострва, као и острва у Егејском мору. Досељеници су, заједно са домороцима који су се ту затекли, остварили најсложенију прехришћанску религију Европе.

Стела

Стела је камена или дрвена плоча разноврсног облика са декорацијама и натписима погребног или споменичког карактера. Натпис уклесан на стеле – епитаф – може бити урамљен или је у виду специфичне иконографије. Осим рељефних постоје и тродимензионалне стеле, у облику камених скулптура са ликом покојника, неког божанства или неке неразјашњене фигуре (скитске и куманске стеле). Посебно су важне стеле које је дао направити фараон или неки други владар (асирски, вавилонски и сл.), јер су имале обавештајну и промотивну функцију ("краљевске стеле" и граничне стеле, великих димензија).

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.