Античка Картагина

Античка Картагина је била античка цивилизација која је настала од феничанског полиса Картагине, близу данашњег града Туниса. Првобитно је била колонија Тира, али је стекла независност око 650. п. н. е. и успоставила доминацију над другим феничанским колонијама у данашњој Шпанији, Италији и северној Африци која је трајала до 146. п. н. е. На врхунцу своје моћи, Картагина је доминирала највећим делом западног Средоземља.

Картагина је од 3. века п. н. е. била у константном сукобу са Римском републиком, што је довело до низа ратова који се називају Пунски ратови. После трећег и последњег пунског рата, Картагину су заузеле и разориле римске легије.

CarthageMap
Картагина и њени поседи

Историја

Сицилијански ратови

Картагињански економски раст и њена зависност од мореплоства да обавља већину своје трговине, је довело до стварања моћне картагинске морнарице.[1] Ово је, у спрези са њеним успесима и растућом хегемонијом, довело Картагину у све већи сукоб са Грцима из Сиракузе, другом великом силом која се надметала за контролу над централним Медитераном.[2]

Острво Сицилија, које је лежало на прагу Картагине, је постало бојиште на ком се одиграо овај сукоб. Од најранијих дана, и Грке и Феничане су привлачила велика острва, дуж чијих обала су оснивали колоније и трговачке станице;[3] ратови између ових насеобина су вођене вековима.

До 480. п. н. е. сиракушки тиранин Гелон, кога су делимично подржавали други грчки полиси, је покушао да уједини острво под својом влашћу.[4] Ова непосредна претња није могла бити игнорисана, и Картагина је, можда као део савеза са Персијом, послала војску под генералом Хамилкаром. Традиционални извори, као што су Херодот и Диодор, наводе снагу Хамилкарове војске од 300.000 људи; иако су ове бројке сигурно преувеличане, она је сигурно била завидне величине.[5]

Међутим, на путу до Сицилије, Хамилкар је доживео губитке (могуће тешке) због лошег времена. Искрцавши се код Панорма (данашњи Палермо)[6], Хамилкар је провео 3 дана реорганизујући своју војску и поправљајући оштећену флоту. Картагињани су марширали обалом до Химере, и подигли су логор пре него што су упустили у битку код Химере.[7] Хамилкар је или погинуо у бици или је извршио самоубиство због срамоте.[8] Као резултат тога, племство је преговарало о миру и заменило стару монарију републиком.[9]

Агатокле, сиракушки тиранин, је 315. п. н. е. освојио град Месену, данашњу Месину. Он је 311. п. н. е. напао последњи картагински посед, којим је прекршио услове важећег мира, и опсео Акрагас. Хамилкар, унук Ханона Морепловца, је успјешно предводио картагински противнапад. До. 310. п. н. е. он је контролисао скоро цијелу Сицилију и опсео саму Сиракузу.

У очајању, Агастокле је у тајности повео експедицију од 14.000 људи на афричко копно, надајући се да ће се спасити водећи контранапад на саму Картагину. У овоме је имао успјеха; Картагина је била принуђена да повуче Хамилкара и већину његове војске са Сицилије да се суоче са новом и неочекиваном претњом. Две армије су се сукобиле у бици изван Картагине. Картагинска војска, под Хамилкаром и Ханонон, је поражена. Агастокле и његова војска су опсели Картагину, али су их њене непробојне зидине одбиле. Умјесто тога, Грци су се задовољили окупацијом сјеверног Туниса све док нису поражени двије године касније 307. п. н. е. Сам Агастокле је побјегао назад на Сицилију и изборио мировни споразум са Картагињанима, којим је Сиракуза остала центар грчке моћи на Сицилији, мада је изгубила много од своје моћи и стратешки важан град Месену.

Пунски ратови

Carthaginianempire
Територије под картагинском влашћу током Пунских ратова

Први пунски рат (264. п. н. е.241. п. н. е.) био је први од три велика рата између Картагине и Римске републике. Две силе су се 23 године бориле за превласт у западном Медитерану. Римљани су победили на крају, намећући тешке мировне услове и велике финансијске репарације против Картагине. Сицилија је постала прва римска провинција. Картагина је престала да буде главна поморска сила, а Рим је преузо контролу над западним Медитераном.

После Првог пунског рата је избио Плаћенички рат - устанак плаћеника у картагинској служби против својих послодаваца, а коме су се прикључили либијски градови под картагинском влашћу. Узрок побуне је било лоше стање картагинских финансија након исплате одштете Риму после пораза у Првом пунском рату, односно неспособност исплате великог броја најамника ангажованих у том сукобу. Иако се испочетка чинило да ће Картагина након неког времена моћи исплатити најамнике, побуна је ескалирала када су на њено чело стали Спендије и Мат и наговорили Либијце да им се придруже. Картагина, финансијски, материјално и људски исцрпљена нашла се у тешкој ситуацији и на почетку сукоба трпела низ пораза, али је ангажман даровитог и искусног војсковође Хамилкара Барке довео до победе над побуњеницима и гушења устанка.

После тога успеха, Хамилкар Барка је био изузетно популаран, да противници нису могли спречити његов успон скоро до самовлашћа.

Да би компемнзовао губитак Сицилије и Сардиније, регрутовао је нову армију, коју води на своју властиту одговорност у експедицију у Хиспанију 236. п. н. е.. У Хиспанији је намеравао да створи нову империју и нову базу, одакле ће једном кренути у кампању освете против Рима. Током осам година оружјем и дипломатијом осигурао је велике територије у Хиспанији, али прерана смрт га је спречила да заврши освајања.

Други пунски рат се водио се од 218. п. н. е. до 202. п. н. е.. Рат је обележио изненађујући Ханибалов прелазак преко Алпа, приликом ког је изгубио доста војника, савез са Галима, велика победа у бици код Требије и велика заседа код Тразименског језера. Након ових пораза, Римљани су против Ханибала употребили тактику избегавања борбе, али због непопуларности оваквог приступа, Римљани су ипак поново морали прибећи биткама на отворенима. Исход тога је био тешки римски пораз код Кане, што је за последицу имало прелазак многих римских савезника на страну Картагине, што је продужило рат у Италији за више од 10 година, током којих је још римских војски било уништено. Ипак, Римљани су били успешнији у опседању градова и освојили су све важније градове који су се придружили непријатељима, а такође су успели да спрече картагињански покушај да Ханибалу пошаљу појачање у бици код Метаура. У међувремену на Иберијском полуострву, која је била главни извор људства за Ханибалову војску, друга римска експедиција на челу са Сципионом Африканцем Старијим је заузела Нову Картагину и окончалу картагињанску владавину над Иберијом у бици код Илипа. Коначан окршај је била битка код Заме између Сципиона Африканца и Ханибала, окончана Ханибаловим поразом и наметањем ташких мировних услова Картагини, која је престала да буде велика сила и постала је римски поданик.

Трећи пунски рат (149. п. н. е. - 146. п. н. е.) је био последњи од Пунских ратова. Рат завршава потпуним уништењем града Картагине. Све те територије је окупира Рим, а становништво убио или поробио.

Управа

Картагом су у почетку владали краљеви, али је касније власт преуређена у неку врсту олигархије и републике где су власт у рукама углавном имали богати трговци и аристократи. Они су чинили Карташки сенат познат још и као Врховно веће. Извршну власт су имали суфети, који су имали функцију сличну римским конзулима. Врховно веће (римски и грчки извори говоре о „Сенату“, и о " већу старешина „или "герузија"), које је имало широк распон овлашћењу, међутим, није познато да ли је Суффети изабрани у овом већу или скупштине људи. Суфети су имали и правосудне те судске извршне овлашћењу, али не и војну. Иако је градску администрацију чврсто контролисала олигархија, можемо наћи демократске елементе попут бирања законодаваца, синдиката и места састанака.

Религија

Karthago Tophet 2
Стеле у Тофету

Картагина је била озлоглашена од стране својих непријатеља, да практикује жртвовање беба и деце. Плутарх спомиње ту праксу, као што учинили Тертулијан, Оросије и Диодор са Сицилије.[10] Полибије и Ливије то не спомињу.

Модерна археолошка ископавања у бившим картагинњаским областима су пронашла гробља за децу и одојчад.[11] У једном дечјем гробљу званом Тофет отприлике 20.000 урни су закопане између 400. и 200. п. н. е., а та пракса се наставила до раних година хришћанског периода. Урне су садржавале спаљене кости новорођенчади и у неким случајевима чак кости фетуса и двогодишње деце.

Signe Tanit
Симбол богиње Танит

Понекад се тврди, међутим, да су та тела само кремирани остаци умрле деце.[12] Неки модерни научници данас сматрају да је много вероватније да су те приче део римске пропаганде против Картагине како би оправдали њихова освајања и разарања.

Док преживели пунски текстови не спомињу жртвовања дали су довољно детаљан портрет врло добро организоване касте, храмова и свештеника који обављању различите функције, за разне пригоде. Картагина је имала много богова. Врховни божански пар био је богиња Танит и бог Баал Хамон. Танит је била и богиња заштитница Картагине па се њен симбол налази скоро свуда. Свештеници су били потпуно обријани за разлику од већине становништва. У првим столећима града обредна славља укључивала су ритмички плес, изведен из феничанке традиције.

Изгледа да је богиња Астарте била популарна у раним раздобљима. На врхунцу своје космополитске ере Картагина је изгледа прихватила богове и из других цивилизација: Грчке, Египта и етрурских градова-држава.

Референце

  1. ^ Fagan & Trundle 2010, стр. 273.
  2. ^ Dodge 2012.
  3. ^ Gabriel 2008.
  4. ^ Angelis 2003, стр. 66.
  5. ^ Ray 2009, стр. 86.
  6. ^ Fine 1983.
  7. ^ Spence 2002, стр. 166.
  8. ^ Burn 1984, стр. 481.
  9. ^ Chan 2006, стр. 47.
  10. ^ Diodorus Siculus. Trans. C.H. Oldfather. Diodorus of Sicily 1, VI, VIII, IX. Cambridge: Harvard University Press, 1954-1963 (The Loeb Classical Library).
  11. ^ Lancel 1994.
  12. ^ Sergio Ribichini, "Beliefs and Religious Life" in Moscati, Sabatino (ed), The Phoenicians. (1988). pp. 141.

Литература

Спољашње везе

Битка код Геронија

Битка код Геронија представља два окршаја крај Героније у Апулији између римске војске под заповедништвом Марка Минуција Руфа и картагињанске војске под Ханибаловим заповедништвом. Битка је део Другога пунскога рата, а одиграла се крајем лета или у јесен 217. п. н. е. Након победе на територији Фалерна Ханибал је кренуо кроз Самнијум према Апулији. Римска војска под командом Фабија Максима Кунктатора пажљиво је следила Ханибалову војску, држећи се Фабијеве стратегије. Пошто је Фабијева стратегије постала непопуларна у Риму Фабије је био присиљен да дође у Рим да брани своје потезе под изговором да се држи извесних верских обавеза. Заповедништво је преузео Марко Минуције Руф, који је успео да близу Героније ухвати неспремну картагињанску војску и да им у већем окршају нанесе тешке губитке. Због те победе Сенат је Минуција прогласио за диктатора. Минуције је командовао са пола војске и није логоровао заједно са Фабијем Максимом. Ханибал је сазнао за развој ситуације код непријатеља, па је поставио клопку, у коју је увукао Минуција и његову војску. Минуцијева војска се нашла у клопци нападнута са свих страна, а могли су након тешких губитака да побегну тек по доласку Фабијеве војске. Након битке Марко Минуције Руф је дао оставку и војску је предао Фабију Максиму.

Битка код Дертосе

Битка код Дертосе или битка код Ибере одиграла се 215. п. н. е. између картагињанске и римске војске на јужној обали Ебра преко пута града Дертосе. Римском војском командовали су Гнеј Корнелије Сципион и Публије Корнелије Сципион, а картагињанском војском командовао је Хаздрубал Барка. Након победе у бици код Кисе Гнеј Корнелије Сципион успоставио је римску власт северно од реке Ебро. Хаздрубал Барка покушао је да избаци Римљане из Иберије, али поражен је 217. п. н. е. у бици на Ебру. Хаздрубал Барка је поново покушао 215. п. н. е. да избаци Римљане из Иберије, али поражен је у бици код Дертосе. Покушао је да копира тактику, којом је Ханибал победио Римљане у бици код Кане. Најискуснију војску распоредио је на крилима, а најслабију војску поставио је у стањени центар. Римске легије су веома брзо разбиле центар, а картагињанска пешачка крила нису дотада успела да изведу обухват римске војске, па је уследила римска победа. Због тешкога пораза у Иберији Картагињани нису могли да пошаљу појачања Ханибалу у најкритичнијим моментима Другога пунскога рата.

Почетком 215. п. н. е. Римљани су прешли реку Ебро и опседали су Иберу, богати мали иберски град лојалан Картагињанима. Напад су извели након што су сазнали да је Хаздрубал Барка спремио војску, са којом намерава да оде у Италију и да помогне Ханибалу. Хаздрубал Барка је са војском кренуо према Ебру. Одлучио је да не напада римске поседе, а ни римску војску која опседа Иберу. Уместо тога опседао је град насупрот Дертосе, који је био у савезу са Римљанима. Браћа Сципиони су након тога дигли опсаду Ибере и кренули да се сукобе са Хаздрубалом. Хаздрубал је имао стратешку иницијатуиву, јер је помогао својим савезницима, присиљавајући Римљане да одустану од опсаде и да крену према месту, које је одговарало Картагињанима. Супротстављене војске улогориле су се на 8 километара једна од друге[7] у равни између Ибере и Дертосе. Након неколико дана чарки команданти су извели своје војске за битку.[8]

Битка код Заме

Битка код Заме била је коначна и одлучујућа битка Другог пунског рата, а одиграла се око 19. октобра 202. п. н. е.. Римску армију је предводио Публије Корнелије Сципион Африканац, а картагиљанску Ханибал. Картагина је поражена у тој бици и молила је за мир. Битком завршава Други пунски рат, а Картагини се намеће плаћање ратне одштете и забрањује се да има војску без дозволе Рима.

Битка код Кисе

Битка код Кисе одиграла се у јесен 218. п. н. е. између римске војске под заповедништвом Гнеја Корнелија Сципиона Калва и картагињанске војске под Ханоновим заповедништвом. Битка је била део Другога пунскога рата, а одиграла се јужно од грчкога града Тарака (Тарагона) у североисточној Иберији. Бројчано надмоћнија римска војска је победила и након битке овладала је подручјем северно од реке Ебро.

Битка код Корнуса

Битка код Корнуса или Битка код Каралиса одиграла се 215. п. н. е. између картагињанске војске и сардинијских побуњеника с једне стране и римске војске с друге стране. Картагињанска војска под командом Хаздрубала Ћелавога дошла је на Сардинију да помогне побуну Сардињана против римске власти. Римска војска под заповедништвом претора Тита Манлија Торквата уништила је у тој бици картагињанску војску и након тога су победили и у поморској бици јужно од Сардиније.

Битка код Кротона

Битка код Кротона вођена је 204. године п. н. е. између римске и картагинске војске. Део је Другог пунског рата, а завршена је неодлучним исходом.

Битка код Лилибеја

Битка код Лилибеја одиграла се 218. п. н. е. крај Лилибеја (данас Марсала) на западној обали Сицилије између римске и картагињанске морнарице. Била је то прва поморска битка током Другога пунскога рата. Картагињани су послали 35 ратних бродова са циљем да пустоше обалу Сицилије, почевши од Лилибаја. Хијерон II од Сиракузе је на време упозорио Римљане на долазак непријатељске флоте, па су Римљани имали довољно времена да пресретну картагињанску флоту и да заробе неколико бродова.

Битка код Утике

Битка код Утике (203. п. н. е.) одвијала се крај Утике између римске војске под командом Сципиона Африканца и картагињанске војске под командом Хаздрубала Гискона. Обе стране имале су нумиђанске савезнике. Римљанима је помагао Масиниса, а Картагињанима Софакс. Изненадним ноћним нападом Публије Корнелије Сципион Африканац успео је да уништи бројну војску Картагињана и њихових нумиђанских савезника. Том победом Сципион је осигурао стратешку предност, јер се тежиште рата преселило из Италије и Иберије на афричко тло. Победа код Утике утрла је пут коначној победи Рима у Другом пунском рату.

Битка на Ебру

Битка на реци Ебро је поморска битка између картагињанске флоте под заповедништвом Химилко и римске флоте под заповедништвом Гнеја Корнелија Сципиона Калва. Битка се одвијала на ушћу реке Ебро у пролеће 217. п. н. е. Римска флота је имала 55 бродова, а картагињанска флота је имала 40 бродова. Картагињански командант у Иберији Хаздрубал Барка кренуо је у поход са флотом и копненом војском да би уништио римску базу северну од реке Ебро. Међутим након изненеднога напада римске флоте потпуно је уништен картагињански поморски контингент. Изгубили су 29 бродова и контролу над морем око Иберије. Победа је ојачала римску репутацију, па су се нека иберска племена побунила против Картагињана.

Битка на Рони

Битка на Рони одиграла се 218. п. н. е. на реци Рони између галског племена Волка и картагињанске војске под заповедништвом Ханибала Барке. Картагињанска војска се почетком Другога пунскога рата кретала према Италији, а Волки су се налазили близу Марсеља и као римски савезници спречавали су их да пређу реку Рону. Ханибал је послао Ханона да пређе Рону на другом месту, припреми заседу и чека. Када је Ханон припремио заседу Ханибал је кренуо са главниином снага. Када су Гали сконцентрисали своју војску да спрече Ханибалов прелазак Ханон их је напао одострага и потукао до ногу. Била је то прва велика Ханибалова битка ван Иберијскога полуострва.

Битка на горњем Бетису

Битка на горњем Бетису представља две битке, које су се 211. п. н. е. одиграле између картагињанске и римске војске. Картагињанима је командовао Хаздрубал Барка, Магон Барка и Хаздрубал Гискон, а Римљанима Публије Корнелије Сципион и његов брат Гнеј Корнелије Сципион Калвус. Картагињани су победили у обе битке, а оба Сципиона су погинула. Пре пораза Сципиони су седам година ширили римске територије у Иберији и успели су да битно ограниче средства и људство, које је могло да помогне Ханибалов рат на Апенинском полуострву. Битка представља једну од великих копнених битака у којој су Картагињани победили без Ханибала.

Картагина

Картагина се може односити на:

Античка Картагина, античка држава у западном делу Средоземног мора

Картагина (град), главни град античке Картагине

Нова Картагина, картагинска колонија у Шпанији, данас град Картахена.

Лептис Магна

Лептис Магна (арап. لبدة‎) такође познат као Лектис Магна (или Лепкис Магна у неким изворима) или Неаполис, био је знаменити град у Римском царству. Његове рушевине се налазе у Ел Хумсу у данашњој Либији, 130 км источно од Триполија, на обали где се вади Лебда улива у море. Локалитет представља неке од најбоље очуваних римских рушевина на подручју Медитерана.

Опсада Сагунта

Опсада Сагунта одвијала се између 219. и 218. п. н. е. између Картагињана са једне стране и грађана Сагунта са друге стране. Та битка је представљала окидач за Други пунски рат.

Стари век

Стари век је епоха робовласничког друштвеног поретка који је, у току развоја људског друштва, најдуже трајао. Протеже се од појаве класних друштава, првих цивилизација и прве писмености (4000—2000. године п. н. е. па до пропасти Западног римског царства (476. године).Термин стари век обележава историјографију историјског доба настанка првих цивилизација на Средњем истоку у области Средоземног мора и у јужним и источним областима Азије.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.