Анте Готовина

Анте Готовина (острво Пашман код Задра, ФНРЈ, 12. октобар 1955) је бивши хрватски генерал и бивши припадник Легије странаца, где је после петогодишњег стажа стекао француско држављанство.

Након подизања оптужнице од стране Хашког трибунала и бега, ухапшен је на Канарским острвима 7. децембра 2005, а хашки процес против Готовине, као и генерала Маркача и Чермака започео је 11. марта 2008, а 15. априла 2011. године Хашки трибунал га је неправоснажно осудио на 24 године робије, због злочина почињеним над Србима у Операцији Олуја 1995. године.[1][2][3][4] Међутим, 16. новембра 2012. Жалбено веће Хашког трибунала га је ослободило свих оптужби због недоказане одговорности и истог дана пуштен је на слободу.[5][6][7]

Анте Готовина
Ante-Gotovina-05082015-roberta-f
Готовина на 20. годишњици операције Олуја
Датум рођења12. октобар 1955.(64 год.)
Место рођењаострво Пашман код Задра
ФНРЈ

Биографија

Одрастао је крај Задра у породици рибара Милана Готовине и Ане Миочев. У четвртој години је остао без мајке. Има млађег брата Бориса и млађу сестру Аницу, као и полубраћу Шиму и Бранимира из очевог другог брака. У 17. години напустио је школу и с непуних 19 придружио се Легији странаца, где је добио нови идентитет, Иван Грабовац. После обуке је отишао у падобранско-диверзантски пук. Прву борбену акцију имао је у Џибутију 1974, а затим су следиле интервенције у Чаду, Заиру, Обали Слоноваче... Године 1982. радио је као ратник инструктор у Гватемали, Колумбији и Парагвају, са повременим одласцима у Габон.

Готовина је у Француској три пута осуђиван.[8] Први пут 1986. на пет година затвора због пљачке из 1981. и ту казну је, наводно, издржао. Други пут 1993, осуђен је на две године затвора за учешћа у отмици и изнуђивању, а 1995. на 30 месеци, такође због изнуђивања. Ове наводе Готовинини адвокати негирају тврдећи да му Француска као осуђеном криминалцу у бегу, не би 1995. године издала нити 2001. године обновила пасош.

У Хрватску се вратио средином 1991. и одмах је именован за заповедника I гардијске бригаде, а почетком 1993, у чину пуковника, постављен је за заповедника Зборног подручја Сплит и на том месту остао до 1996.

Његова јединица се помиње у вези са акцијама код Масленице, око Динаре, на Ливањском пољу и близу Гламоча, у Босанском Грахову, Стрмици, Книну, Дрвару и Мркоњић Граду. Јединици којом је он командовао приписује се масакр заробљених војника Републике Српске у Мркоњић Граду, више од 150 мртвих. После хрватске војне офанзиве Олуја, која је почела 4. августа 1995. и заузимања Книна, Готовина је у том граду успоставио свој штаб.

Тадашњи хрватски председник Фрањо Туђман именовао је Готовину за главног инспектора Инспектората ХВ, а 2000. отпуштен је из оружаних снага одлуком председника Хрватске Стјепана Месића и у октобру исте године пензионисан.

Оптужница и пресуде

Ante Gotovina plakat
Плакат подршке Готовини

Одмах након војне акције „Олуја“ Хашки трибунал је започео истрагу о злочинима направљеним за време и након ратних операција. Тужилаштво се, између осталог, заинтересовало и за Анту Готовину од којег је 1998. године затражило да се службено изјасни. Међутим, иако је Готовина био спреман на разговор, хрватски политички врх му то тада није допустио.

Хашки трибунал је у мају 2001. подигао, а месец дана касније отпечатио, оптужницу против Готовине и он је од тада у бекству. Хрватски правосудни органи су за њим расписали потерницу, а на захтев суда у Хагу 24. августа 2001. потерницу је расписао и Интерпол. Хрватска власт је средином марта 2005. блокирала сву његову имовину. Ухапшен је на Канарским острвима 7. децембра 2005.[9]

Хашка оптужница терети Готовину за злочине током операције Олуја, од августа до новембра 1995. У оптужници се наводи да је као главнокомандујући операције у Крајини али и због индивидуалног ангажмана одговоран за депортације, прогон, убиства, пљачку и уништавање имовина Срба у општинама Шибеник, Задар, Книн, Бенковац, Обровац, Сињ, Грачац, Кореница, Госпић, Доњи Лапац и Дрниш. После више година суђења завршено је изношење завршне речи тужилаца и одбране на суђењу генералу хрватске војске, Анти Готовини због злочина над Србима током и после Операције Олуја августа 1995. године.[10]

Према наводима оптужнице, Готовина је одговоран за убиство најмање 150 Срба и прогон њих више од 150.000. Злочини су почињени у оквиру тзв. заједничког злочиначког подухвата у ком су, сем Готовине, учествовали и хашки оптуженици, војни и полицијски генерали Иван Чермак и Младен Маркач, али и председник Фрањо Туђман и бројни неименовани функционери државног, војног и полицијског врха Хрватске.

Хашки трибунал је одлучио да у првостепеном процесу 15. априла 2011. прогласи кривим Анту Готовину као учесника удруженог злочиначког подухвата, крив је за дела прогона, депортације, пљачке, разарања, убиства, нечовјечна дјела и окрутно поступање, а суд га је ослободио одговорности за присилно премештање. Ипак, 16. новембра 2012. жалбено веће га је ослободило кривице.[11][12]

Оригиналан текст је преузет са интернет презентације телевизије Б92.'

Приватни живот

Ожењен је пуковницом Дуњом Злоић, некадашњом шефицом кабинета бившег министра одбране Гојка Шушка. Из претходне везе са са новинарком ХТВ-а Весном Карузо има кћерку Ану. Из претходног брака са извесном колумбијском новинарком Ximena Dalel има кћерку Химену.[13]

Референце

  1. ^ „ICTY - TPIY :: The Cases”. Приступљено 16. 4. 2011.
  2. ^ „Blic Online | Anti Gotovini 24 godine zatvora zbog "Oluje"accessdate=16. 4. 2011”.
  3. ^ „BBC News - Croat generals jailed for war crimes in Krajina”. Приступљено 16. 4. 2011.
  4. ^ „Croatian Generals Guilty of War Crimes - NYTimes.com”. Приступљено 16. 4. 2011.
  5. ^ „Судот во Хаг ги ослободи Готовина и Маркач”. Архивирано из оригинала на датум 18. 11. 2012. Приступљено 16. 11. 2012.
  6. ^ „Uno-Tribunal hebt Urteil gegen kroatischen General auf”. Приступљено 16. 11. 2012.
  7. ^ „Freispruch für ehemaligen kroatischen General Gotovina”. Приступљено 16. 11. 2012.
  8. ^ „Francuski sudovi osudili Gotovinu na 9,5 godina zatvora - Vijesti.net - Index.hr”. Приступљено 16. 4. 2011.
  9. ^ „BBCSerbian.com | News | Uhapšen Ante Gotovina”. Архивирано из оригинала на датум 18. 04. 2011. Приступљено 16. 4. 2011.
  10. ^ „RTS :: Gotovina čeka presudu”. Приступљено 16. 4. 2011.
  11. ^ „Haaški sud oslobodio Gotovinu i Markača! Generali slobodni! - Aktualno - hrvatska - Večernji list”. Vecernji.hr. Приступљено 20. 1. 2013.
  12. ^ „Vesti - Oslobođeni Gotovina i Markač”. B92. 16. 11. 2012. Приступљено 20. 1. 2013.
  13. ^ „Kolumbijka Ximena Dalel, prva supruga generala Gotovine, uvjerena da će ga sud osloboditi > Slobodna Dalmacija > Hrvatska”. Slobodnadalmacija.hr. Приступљено 20. 1. 2013.

Литература

  • Klajn, Lajčo (2007). The Past in Present Times: The Yugoslav Saga. University Press of America. ISBN 978-0-7618-3647-6.

Спољашње везе

12. октобар

12. октобар (12.10.) је 285. дан у години по грегоријанском календару (286. у преступној години). До краја године има још 80 дана.

2005

2005. је била проста година.

Атиф Дудаковић

Атиф Дудаковић (Орахова, 2. децембар 1954) бивши је генерал и командант 5. корпуса Армије Републике БиХ.

Живота Панић

Живота Панић (Горња Црнишава, 3. новембар 1933 — Београд, Србија, 19. новембар 2003) је био генерал-пуковник ЈНА. Био је последњи вршилац дужности Савезног секретара за народну одбрану СФРЈ и последњи начелник генералштаба ЈНА.

Збор народне гарде

Збор народне гарде (ЗНГ- зенге је био колоквијални назив за припаднике ЗНГ-а) је име прве модерне хрватске војске. Основао ју је Фрањо Туђман 20. августа 1991. године. Због законских и политичких разлога била је у оквиру Министарства унутрашњих послова Републике Хрватске, али јединицама ЗНГ-а наређивало је Министарство одбране.

Зелене беретке (БиХ)

Зелене беретке су паравојна формација Странке демократске акције пре, током и након грађанског рата у Босни и Херцеговини.Уз Патриотску лигу и неке друге мање паравојне формације, чинили су претечу будуће про-муслиманске Армије БиХ. Познати су по бројним злочинима над заробљеним припадницима ЈНА и над српским цивилима.

Зелене беретке су одговорне за масакр у Добровољачкој улици у Сарајеву 1992. године, за који још нико није одговарао пред судом.

Ибрахим Ругова

Ибрахим Ругова (алб. Ibrahim Rugova; Црнце, Исток, 2. децембар 1944 — Приштина, 21. јануар 2006) био је албански сепаратиста, интелектуалац и политичар, први председник Демократске лиге Косова и самопроглашене „Републике Косово”.

Отац Ибрахима Ругове, Ук Ругова, и деда по оцу Рустем Ругова били су нацистички колаборационисти. Јануара 1945. године обојица су стрељана од стране комунистичких власти.

Масакр у Бравницама

Злочин у Бравницама или Масакр код села Бравнице се догодио 13. септембра 1995. године, када су припадници хрватске регуларне војске - хрватских оружаних снага стрељали и масакрирали 81-ог српског цивила код места Бравнице, општина Јајце.Избегличка колона састављена од српских цивила са подручја Доњег Вакуфа, Јајца и Травника покушала је да напусти ратом захваћено подручје и избегне на безбедне територије под српском контролом. Међутим, 13. септембра 1995. хрватска регуларна војска ушла је у град Јајце и потом пресрела избегличку колону. Хрватски војници су испалили гранату на аутобус пун избеглица, а затим су из ватреног оружја запуцали на остале цивиле. Након тога је из аутобуса изведено десетак преживелих и рањених цивила, углавном жена, који су стрељани. У нападу је убијен 81 цивил српске националности, међу којима и осморо деце. Бројни рањеници одведени су у хрватске болнице, где је забележен велики број нехуманог понашања према српским рањеним цивилима. Према речима сведока, рањенике је посетио лично и Анте Готовина.За овај масакр, хрватска јавност је оптужила тренутног министра одбране Дамира Крстичевића као најодговорнијег за овај злочин.1998. на локалитету Царево Поље, код Јајца, ексхумирани су остаци 57 српских цивила док се 24 и даље воде као нестали.

Масакр у Зеници

Масакр цивила у Зеници се догодио 19. априла 1993. око поднева, када је од граната испаљених на центар Зенице са положаја ХВО-а позиционираним у Путичеву, 16 километара западно од Зенице погинуло и рањено више цивила у тренутку велике гужве.У то доба дана одвијала се велика трговачка активност у самом центру града, а у географској зони која је била гранатирана налазило око две до три хиљаде људи.Тачан број граната испаљених на центар Зенице остао је неутврђен, иако се помиње бројка од девет граната испаљених из хаубице.

Мате Бобан

Мате Бобан (Совићи, 12. фебруар 1940 — Совићи, 7. јул 1997) био је хрватски политичар из Босне и Херцеговине.

Био је један од оснивача и први предсједник Хрватске заједнице Херцег-Босне, као и оснивач и врховни заповједник Хрватског вијећа одбране, те један од предсједника Хрватске демократске заједнице Босне и Херцеговине.

Миле Новаковић

Миле Новаковић (Кирин, 29. април 1950 — Београд, 14. септембар 2015) био је ратни официр, генерал, командант Српске Војске Крајине.

Момчило Перишић

Момчило Перишић (Коштунићи, 22. мај 1944) је генерал-пуковник ВЈ, бивши начелник Генералштаба Војске Југославије.

Операција Јужни потез

Операција „Јужни потез” била је посљедња офанзива Хрватске војске (ХВ) и Хрватског вијећа одбране (ХВО) у рату у Босни и Херцеговини. Операција се одвијала од 8. до 11. октобра 1995. године. Циљ операције је било пружање помоћи Армији Републике Босне и Херцеговине (АРБиХ) чије су позиције око града Кључа, заузете током операција „Операција Маестрал”, биле угрожене контраофанзивом Војске Републике Српске (ВРС). Циљеви операције „Јужни потез” су укључивали заузимање Мркоњић Града и позиција на планини Мањачи што би омогућило ХВ и ХВО да директно угрозе Бања Луку. Коначно, офанзива је за циљ такође имала заузимање хидроелектране Бочац, посљедњег значајног извора електричне енергије под контролом ВРС у западном дијелу Босне и Херцеговине. Комбиноване снаге ХВ и ХВО биле су под командом генерал-мајора ХВ Анте Готовине.

Офанзива се одвијала истовремено са операцијом Армије РБиХ „Сана '95”, и допринијела је приморавању руководства Републике Српске на озбиљне мировне преговоре. Примирје је широм земље ступило на снагу 12. октобра, дан након што је офанзива окончана, а ускоро су услиједили преговори који су довели до Дејтонског мировног споразума, којим је окончан рат у Босни и Херцеговини.

Операција Врбас 92

Операција Врбас 92 је била војна операција Војске Републике Српске, која је била покренута током јула 1992. године. Борбе за Јајце су трајале до краја октобра, када је 30. лака пјешадијска дивизија ВРС заузела сам град и протерала хрватске и муслиманске снаге.

Операција Маестрал

Операција Маестрал је назив заједничке војне операције хрватских и бошњачких снага у којој су исте убиле 655 и прогнале око 125.000 српских становника Републике Српске. Ова војна операција ја била наставак операције Олуја и претходница операцији Јужни потез. Трајала је од 8. септембра до 17. септембра 1995. године. Операција Маестрал је била прва већа војна операција удружених снага ХВ-а, ХВО-а и Армије Р. БиХ, у којој су окупирани већи простори Републике Српске укључујући градове Дрвар, Шипово, Јајце, Босански Петровац, Босанска Крупа и Кључ. Операција Маестрал се састојала од две повезане офанзиве.

Операција ОУН за враћање поверења

Операција Уједињених нација за враћање поверења, познатије као УНКРО је завршена мисије Уједињених нација. Заменила је Заштитне снаге Уједињених нација (УНПРОФОР) у Хрватској.

Српска добровољачка гарда

Српска добровољачка гарда је била паравојна формација коју је основао и предводио Жељко Ражнатовић Аркан, услед чега је била позната и под именом Арканови тигрови или Аркановци.

Удружени злочиначки подухват

Удружени злочиначки подухват (енгл. Joint Criminal Enterprise) је правна доктрина која се користи у оптужбама Међународног кривичног суда за бившу Југославију политичким и војним елитама, за ратне злочине почињене током југословенских ратова 1991-1995.

Унпрофор

Унпрофор (енгл. UNPROFOR) је акроним за "United Nations PROtection FORces" (Заштитне Снаге Уједињених нација) и представља ознаку за интернационални војни мандат, основан 21. фебруара 1992, Резолуцијом 743 Савета безбедности, а трансформисан 31. марта 1995.

Војне снаге Унпрофора су биле под контролом Савета безбедности, а од око 39.000 Унпрофових војника из земаља учесница у том подухвату, у мисији их је погинуло 320.

Унпрофор је временом добијао проширења мандата дефинисаним Резолуцијом 743. Тако су долазила проширења дефинисана резолуцијама 762, 769, 779, 758 и 770.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.