Андроник II Палеолог

Андроник II Палеолог (грч: Ανδρόνικος Β' Παλαιολόγος, рођ. 1259/60. — умро 13. фебруара 1332. год.) био је византијски цар од 1282. до 1328. године. Доба владавине Андроника II обично се сматра прелазним периодом након кога је Византијско царство, обновљено 1261. године, почело да представља другоразредну силу, државу која је све очигледније постајала објекат а не субјекат међународне политике.

Андроник II Палеолог
Andronikos II Palaiologos (head)
Андроник II
Датум рођења25. март 1259.
Место рођењаНикеја
Датум смрти13. фебруар 1332. (72 год.)
Место смртиКонстантинопољ
ДинастијаПалеолози
ОтацМихајло VIII Палеолог
МајкаТеодора Дукина Ватацина
СупружникАна Арпад, Ирина од Монферата
ПотомствоКонстантин Палеолог, Михајло IX Палеолог, Теодор I Монфератски, Димитрије Палеолог, Симонида Немањић, Ирина Палеологина, Марија Палеологина
ПретходникМихајло VIII Палеолог
НаследникАндроник III Палеолог

Младост и долазак на престо

Смена династија

AndronicosIIGoldHyperpyron
Златни новчић Андроника II, који представља цара како клечи пред Христом.

Андроник се родио крајем 1259. или почетком 1260. године као друго дете у касније бројној породици Михајла VIII Палеолога и Теодоре Дукаине Ватацине, рођаке никејског цара Јована III Дуке Ватаца. Михајлово и Теодорино најстарије дете и први син, Манојло Палеолог умро је као дечак 1259. Византијска војска је 25. јула 1261. године одузела Латинима Цариград који је био у франачким рукама још од Четвртог крсташког похода 1204. године. Михајло VIII, у то време још увек савладар младог Јована IV Дуке Ласкариса, је 15. августа свечано ушао у ослобођени Константинопољ и крунисао малог Андроника II за свог савладара. Након тога злосрећни Јован IV је уклоњен тако што је ослепљен и конфиниран у манастир. Тиме је нова династија Палеолога сменила претходну владарску кућу Ласкариса. Међутим, патријарх Арсеније (1255—1259, 1261—1267.) је због ослепљивања Јована IV анатемисао новог цара којије узвратио 1267. тако што је сменио јогунастог патријарха и на његово место довео Јосифа I (1267—1274). Иако је Арсеније убрзо након смене преминуо, унутар цркве се убрзо појавила струја која је одбила да призна Јосифа за патријарха и која се почела називати арсенитима. Међу њима је нарочито било бројно свештенство из Мале Азије верно успомени на династију Ласкариса.

Лионска унија и последице

Михајло VIII је читаву владу посветио опоравку Царства чију је стару престоницу повратио тако да је морао да води опрезну политику према западним силама. Како би избегао поход Карла Анжујског на Цариград, Михаило је ушао у преговоре о црквеној унији са папством. У јануару 1274. патријарх Јосиф I, који се у случају уније сада нашао у опозицији према цару, је притворен у манастир, и 6. јула исте године византијски емисари су у Лиону потписали унију са латинском црквим Лионску унију. Иако је представљала царев дипломатски успех, унија је у Цариграду примљена са отвореним незадовољством. Цар је поново променио патријарха и овога пута омогућио избор присталице уније Јована XI Века и смену Јосифа чије су присталице постале познате као јосифити. Византијско друштво и црква су се жестоко поделили и цар је своју политику спроводио силом чак и унатар сопствене фамилије. Са друге стране, полунезависни деспоти Епира и Тесалије су иступили као бранитељи православних и, иронично, подршку и помоћ су нашли управо код сицилијанског краља Карла Анжујског.

Што се младог Андроника тиче, он је током ових драматичних догађаја био у сталној сенци свог великог оца. Зарад дипломатских разлога Андроник је ожењен Аном, ћерком угарског краља Иштвана (Стефана) V 1274. године. Ана му је родила два сина, будућег Михајла IX (рођ. 1277. године) и Константина, али је умрла 1281. године. Брачни савез са Угарском био је необично важан у византијској балканској политици пошто се крајем 13. века Немањићка Србија показала као озбиљан такмац за превласт над вардарском Македонијом. Српски краљ Стефан Урош II Милутин је 1282. почетак своје владе обележио заузимањем Скопља и Михајло је умро 11. децембра исте године у току припрема за поход против Срба.

Почетак владавине

Поход против Србије

Andronikos II Palaiologos
Цар Андроник Палеолог

Андроникова војска, која је пошла на Србију, допрла је до Липљана и Призрена. Један њен део пошао је и даље, жељан пљачке и плена, али је љуто настрадао у набујалом Дриму, кад је покушао да га на коњима преплива.

Сада је српска офанзива, почетком 1283. год., обновљена је с већим снагама. У акцији је учествовала војска и Милутинова и Драгутинова. Она је, у смелом залету, допрла врло дубоко, све до близу обала Егејског Мора, код Атоса и Кавале. Опљачкане беху читава струмска и серска област. Кад се Драгутин вратио натраг, не могући да издржава ратне напоре, Милутин је ратовање наставио сам, иза једног малог одмора, и 1284. год., помаган од суседних арбанашких великаша. Овог пута он је заузео области дебарску, кичевску и поречку, а опустошио је крај око Охрида; "није било кога да му се противи и да га укори", каже биограф краљев. Тако су српска освајања у Маћедонији проширена с источног и на западни крај. Српске државне границе помакао је Милутин овим срећним ратовањем до пред градове Струмицу, Прилеп, Охрид и Кроју; највећи део Словенима насељене Маћедоније дошао је под српску власт. Тежиште српске државне политике померило се према истоку и југу. Рашка престоница и дежевски двор напуштају се и краљевска седишта постају Приштина и Скопље. До Милутина Србија је гравитирала само према Јадранском Мору; сад, овим новим освајањима, она се видно упућује према Егејском. Док је Рашка представљала српско средиште подручје, гравитација према Јадранском Мору била је природна, тамо су водиле Неретва и посредно Морача и сви главни стари путеви; Дубровник, Котор и Бар беху главне излазне тачке из унутрашњости. Од Милутина средишња српска област постаје косовска висораван и подручје Шар-планине; ту се стјечу путеви и правци и према југу, низ Вардар, и према истоку према Брегалници, и према северу, низ Мораву, и према западу, одакле је добивала своју главну етничку снагу.

Обнова православља

Андроник је за очеву смрт сазнао у Селимбрији на Мраморном мору где је са 4000 татарских најамника ковао план за поход против Тесалије. На вест о ургентним догађајима, Андроник је Татаре поверио војсковођи Михаилу Главасу Тархонијату кога је затим упутио против Срба, а сам се упутио у Цариград. У Константиновом граду странка православних је већ ликовала због смрти цара који је сматран за јеретика и тиранина. Андроник, који је и сам са оцем потписао неколико изјава оданости Лионској унији, сада је, зарад будућности династије и сопственог положаја, врло брзо одбацио унијатску политику. Андроников лични пријатељ Јован Век је смењен 26. децембра са патријаршијског трона, док је сада стари и практично непокретни Јосиф враћен. Патријарх је сада наредио унијатском клиру ускраћивање светих тајни у наредна три месеца, али су екстремнији епископи и монаси сада преузели на себе извршење правде. Синод одржан у Цариграду у јануару 1283. одлучио је да јавно спали сва документа која су сведочила о Лионској унији, а цару Михаилу VIII ускраћен је хришћански спровод, било какво опело па чак и помен.

И поред одбацивања уније, цар ипак није задовољио све стране унутар цркве. Патријарх Јосиф је и даље био неприхватљив за арсените а самим тим ни Андроник није био легитимни владар и као син јеретика и као цар чије је крунисање 1272. године обавио анатемисани патријарх. Када је Јосиф умро 23. марта 1283. године Арсенијева шизма је продубљена пошто је цар обезбедио избор умереног и нестраначког кандидата Григорија II Кипранина за новог патријарха. Међутим, даље Андрониково попуштање арсенитима, као што је рецимо био пренос Арсенијевих моштију у цариградски манастир св. Андрије, није донео жељене резултате. Поред тога, зилоти су успели да организују суђење Јовану Веку и његовим најближим сарадницима у чувеној Богородичиној цркви у цариградској четврти Влахерни 1285. године. Григорије II је затим издао Томос са осудом јереси Јована Века, али је тиме изазвао протесте Теолепта Филаделфијски који је сада поставио питање патријархове правоверности у доктринарим питањима православне теологије. Патријарх је смењен по овој основи после новог синода у јуну 1289. године и након четири месеца црквеног удовиштва изабран је строги аскета Атанасије I.

Избор монаха Атанасије није умирио духове и убрзо је пружио нове поводе за даље полемике и сукобе. Андроник је био побожан владар добро упознат са теолошким проблемима и попустљив према цркви. Током пута у Малу Азију 1290. цар је посетио замак Дакибизе на обали Мраморног мора у коме је био заточен још од 1261. збачени и ослепљени Јован IV Ласкарис. Бивши цар је имао око четрдесетак година и Андроник му је понудио услове живота по жељи и замолио га за опрост. Царева посета Јовану Ласкарису, једној од првих жртава Михаила VIII, позитивно је одјекнула и савремени историчари Георгије Пахимер и Нићифор Григора се слажу да је Јован признао Андроника за легитимног цара. Иако су немири унутар цркве настављени практично током читаве цареве владе, посета Јовану Ласкарису је и на симболичном плану учврстила положај нове династије.

Андроников други брак

Као што је већ споменуто Андроникова прва супруга Ана умрла је 1281. и оставила га са двојицом синова, Михаилом и Константином. Свог старијег сина Андроник је, слично своме оцу, прогласио за савладара по свом доласку на трон. Михаило IX је тако 1281. проглашен савладаром, док је крунисање обављено нешто касније 1294. године. Након ступања на престо, Андронику је приличило да се други пут ожени. Византијски двор се обратио Алфонсу X Мудром, краљу Кастиље који додуше није имао ћерку, већ унуку дозрелу за удају: Јоланду, ћерку монфератског маркиза Гиљерма VII Великог (1253—1292), некадашњег савезника Карла Анжујског. Монфератска династија Алерамо је захваљујући сродству са Бонифацијем, једним од вођа Четвртог крсташког похода, полагала право на титулу владара Солунске краљевине. Андроников брак са Јоландом, која је у Византији добила име Ирина, требало је да пресече све даље амбиције монфератских маркиза на Истоку. У формалном погледу, Андроник је сада у очима Латина владао Солуном и околином као миразом који је добио уз своју нову латинску невесту. Заузврат, византијски цар је тазбини исплатио велику суму новца и обавезао се да ће у Ломбардији издржавати 500 коњаника.

Armoiries Montferrat
Грб Монферата (Династије Алерамо): Сребрно-црвен

Једанаестогодишња Ирина Монфератска тако се удала за цара Андроника који је имао око двадесетпет. Брак је у почетку био срећан и плодан захваљујући четворо деце: Јована (рођ. око 1286.), Теодора (рођ. 1291.), Димитрија (рођ. пре 1294.) и ћерку Симониду (рођ. 1294). Ирина је важила за отреситу и амбициозну жену која се није задовољавала простом улогом цареве супруге. Као мајка тројице синова монфератска принцеза је показивала дубоко подозрење, па и непријатељство према Андрониковим синовима из првог брака који су у погледу владарског наслеђа и привилегија били у предности у односу на њену децу. Пошто је родила првог сина крунисана је за царицу, а Михаилово крунисање за очевог савладара пропраћено је проглашењем малог Јована за деспота.

Као што је осигурао византијску владавину над територијом некадашње крсташке Солунске краљевине, Андроник је покушао да на сличан начин реши питање латинских претензија на сам Цариград. Током неколико година цар је покушао да ожени дезигнираног престолонаследника Михаила IX унуком последњег латинског цара Константинопоља Балдуина II, Катарином I Куртене. Катарина је по мајчиној страни била унука некада опасног Карла Анжујског и сада је била једини изданак породице која је са латинске стране полагала право на Цариград. Иако су преговори вођени интензивно годинама, папство се противило Катарининој удаји за јеретичког цара. Она се најпосле удала 1301, за Шарла Валоа, рођеног брата француског краља Филипа III Храброг. После овог неуспеха Андроник је покушао да пронађе будућу снају на још једном крсташком двору, двору кипарских краљева. Најзад, Михаило се 1296. оженио ћерком јерменског краља Киликије Лава III, Ритом коју су Византинци прекрстили у Марију.

Финансијски проблеми

У тешким околностима са краја 13. века, цар Андроник је за читав низ проблема тражио често најјефтинија решења. Византијска флота од 80 бродова последњи пут се спомиње 1283. када је отпловила у правцу Тесалије да подржи копнену војску. Након тога цар је просто укинуо даље финансирање флоте као непотребно скупе у тренутку када инвазија из Италије више није представљала опасност. Царев план био је да се убудуће царство у случају потребе ослони на савезничку ђеновљански ратну флоту.

Рат и мир

Између Венеције и Ђенове

Током Андроникове владавине византијска моћ је тако опала да је било немогуће опоравити државу. То су, наравно, искористили Млечани и Ђеновљани између којих се водио рат због тога што су Ђеновљани контролисали поморски пут из Средоземног мора у Црно море. У овом рату је Андроник подржавао Ђенову, која је држала северни део Егејског архипелага, мраморно приморје, Понт и Галату, док су јужни Егејски архипелаг држали Млечани. С порастом Ђеновљанске моћи расло је, међутим, и старо супарништво између Млетачке и Ђеновљанске републике; године 1296. избио је рат између њих у који је убрзо било увучено и Византијско царство.

Будући да је цар Ђеновљанима из Галате пружио заклон унутар царских зидина главног града, Млечани су прибегли репресалијама у оним предграђима Цариграда која су се налазила изван градских зидина, на шта су Ромеји одговорили репресалијама над Млечанима, који су боравили унутар Цариграда. Млетачко-ђеновљански рат претворио се у рат између Млечана и Ромеја. Ђеновљани су се, наиме, 1299. године повукли из рата и склопили са Млечанима "вечни мир", хладнокрвно оставивши своје савезнике на цедилу.

Будући да није поседовао флоту, Андроник се нашао у крајње тешком положају и колико год се Царство због престижа опирало захтевима Млечана на надокнаду штете, напослетку је, угрожено млетачким бродовима на Златном рогу, било присиљено покорити се надмоћноме противнику и чак платити Млечанима одштету. Несрећни рат завршио се 1302. године склапањем примирја на десет година. Тако су Млечанима потврђене старе трговачке повластице и додељен им је низ нових колонија на архипелагу. Ђеновљани су пак ратно искуство узели за повод да опашу Галату дебелим бедемима и тако је крај византијске престолнице настала снажна Ђеновљанска тврђава.

Не задовољавајући се тиме, ђеновљански војсковођа Бенедето Закарија од од Фокеје, који се истакао као адмирал у служби француског краља и накупио златна богатства из рудника стипсе близу Фокеје, 1304. године заузео византијски посед Хиос. Тако су обе поморске републике из рата изашла ојачане, док је Царству тај несрећни рат, у који се непромишљено дало увући, донео само нове губитке и понижења.

Цена мира са краљем Милутином

Simonida
Фреска краљице Симониде

Филип беше слаб да одолева византиским нападајима, који пред крај XIII века беху постали прилично успешни. Он је око 1295. год. био изгубио чак и Драч старо исходишно место анжујских потхвата против Византије. Од Византинаца га је преотео и држао кратко време краљ Милутин. Год. 1296. град је био у српској власти. Кад је и како упуштен не да се поуздано утврдити.

Андронику је било јасно, да треба одвојити Милутина од Латина, да би ове могли сузбити с Балкана. Удружени Срби и Латини представљају опасност чије се све могућности не даду сагледати. С тога се у Цариграду одлучује, после неуспеха њихове офанзиве против Срба, под вођством способног и хваљеног Михаила Главаса, да Милутина задовоље признавањем уступања највећег дела оних области које је освојио и да га тако, по могућности, придобију на своју страну. Као вођа посланства српском краљу би упућен крајем децембра 1298. год. Теодор Метохит, доцније велики логотет, човек вешт и проницав, који је, идући пет пута у Србију ради краљеве женидбе, сам забележио своје врло занимљиве утиске с Милутинова двора. Из једног његова писма добро смо обавештени како је у Србији постојала јака опозиција против споразума с Грцима; људи су говорили да је мир потребан Византији, а не победничкој Србији. Један део Грка, као Котаница, који се беху придружили Србима, бојао се краљева споразума с царем и радио је против њега. Код неких Срба, којима је ратни плен и пљачка знатно увећао приходе, било је опирања из чисто материјалних разлога. Краљ Милутин био је, међутим, лично вољан да преговара. Као печат уговора имала је и опет да буде једна женидба. Цар је раније био понудио краљу своју сестру, удовицу трапезунтског цара Јована II. Краљ Милутин беше пристао, али се византиској дами није ишло у непознату и за њу варварску земљу, а сем тога хтела је да остане у Трапезунту уза сина Алексија, који се није слагао са ујаком. Да не би увређени краљ ради тог отказа прекинуо све везе, до којих је Грцима било много стало, цар Андроник понуди сад Милутину своју кћер Симониду, још младо дете од пет година. Овај четврти брак краљев, и то с дететом, само је појачао опозицију Срба против тог споразума и код властеле и код једног дела клира; незадовољства је било и код Грка. Опозицију цариградског патријарха и његових једномишљеника цар је морао да ублажава другим уступцима и изјавом, да је своју кћер просто жртвовао да изради отаџбини преко потребни мир. Сем тога, било је и покушаја суседних владара, да се осујети споразум између Срба и Грка, који би могао знатно изменити односе на Балкану. Стари савезници Милутинови, епирски Грци, односно синови тесалског деспота Јована, наваљивали су на Милутина писмима и порукама да не верује Цариграду и да, у тешњој вези с њима, настави почети посао на рушењу цариградских властодржаца. С друге стране јављали су се са својим понудама и Бугари. Удовица цара Смилца, пореклом Гркиња, иако већ у роду с Милутином, као ташта његова сина, обратила се сада Милутину са предлогом да је узме за жену и тако добије и Бугарску Царевину. Метохит казује, како усплахирена удовица и њени помагачи "шаљу сваки час поруке и изасланике, преклињу краља да има пре њих на уму и да се не узда у царева обећања, јер нису искрена нити ће се остварити". Али Милутин оста непоколебљив. Брак са византиском царском кћери ласкао му је сујети, чинио му се као награда за његове политичке успехе и дизао му углед према брату у питању краљевског наследства. Год. 1299. дошло је до коначног споразума. Србија је задржала освојене градове, тобоже као мираз уз цареву кћер, али се заклетвом везао краљ на ново пријатељство и узајамно су дати таоци. На сред Вардара, после Васкрса 1299. год, краљева трећа жена би, као да је какав кривац, предата Грцима, ради њихове веће сигурности, а с њом грчки издајник Котаница и српски таоци. На истом месту предали су Грци Симониду и своје таоце. Милутин је сам дочекао своју младу жену; кад је прешла Вардар он је сјахао с коња и клекао пред њу. Милутин се зато морао развести од своје прве жене.

У Солуну, на састанку између Андроника и Милутина, то је пријатељство добило још тврђу везу. У својој једној повељи манастиру Хиландару Милутин спомиње с поносом, да је на мачу добио јужну Србију, али не без сујете истиче и то, како је постао зет грчког цара, који му онда даде "онузи земљу у прћију".

Ова промена Милутинове политике изазвала је незадовољство не само код пријашњих савезника, него и у његовој рођеној земљи, и у самој његовој породици.

Губитак Мале Азије

Michael IX Palaiologos
Михајло IX Палеолог, Андроников син, савладар и престолонаследник.

За време Андроникове владавине почиње страховито напредовање Турака Османлија ка Малоазијској обали. Ојачали као вазали селџучког икониског султаната, Турци, под својим вођом Османом, рођеним 1258. год., постају активни већ од краја XIII века. Још 1288. год. потукли су они Грке код Мелангине и пренели тамо своју престоницу, потурчивши и саму варош у Караџахисар. После распада икониског султаната Турци почињу да стварају нову малоазијску државу. То стварање могло је бити само на рачун Византије.

Турци су од 1300. године били господари Анадолије, а од византијских градова опирала им се само Никеја, са Никомидијом, Брусом, Сардом, Филаделфијом, Магнесијом, Херклејом на Понту, Фокејом и Измиром. Андроник је тамо послао сина Михајла, који му је био савладар од 1281. године, а крунисан је 21. маја 1294./1295. године као Михајло IX. Он је тада постао вођа храбре, али несрећне византијске војске у којој су скоро сви војници били плаћеници. Турци су те 1301. године добили и Никомидију, а Михајло је тамо, због слабости своје војске, страховито био потучен код Бафејона и Магнезије, још исте године.

Да би ојачао свој положај на тој страни Андроник је у помоћ позвао Алане, који је требало да се, за узврат, населе у Царству. 10 000 њих су се, према договору, појавили са женама и децом. Њима је у Малој Азији командовао Михајло, који је наскоро пре тога, 1302. године, именован за команданта у областима око Измира. Алани су нажалост били поражени, па су морали напустити логор у Магнезији и повући се у Пергамон, а касније у Пегај, где је Михајло остао до јануара 1303. године, због озбиљне болести, а када се вратио у Цариград морао је, 1304. године, кренути у рат против Бугара. Током овог повлачења Алани су се окренули против Андроника и опљачкали су нека места.

Тада је та опасност постала јасна за све државнике у Цариграду. Цар Андроник, да би с више изгледа одолевао Турцима, крајем 1303. године, узе под најам једну јаку дружину шпанских ратника, "Каталане" предвођене славним Руђером де Флором, који му је понудио помоћ и који је дотле служио као најамник у борбама између краљевства Сицилије и Напуља. Андроник је њих 6 500 унапред исплатио, па чак је Руђера, четири месеца касније, оженио својом нећаком Маријом Асен и доделио му титулу megas dux.

Почетком 1304. године Каталани су се пребацили на Кизик и затим кренули да разбију турску опсаду Филаделфије. Задавши Турсима судбоносни ударац, Руђер је као победник ушао у ослобођени град. Та победа показује да је била потребна тек мала, али стварна војска да би се спасила ситуација. Каталани су пак били мач са две оштрице, посебно ако су чинили аутономно тело и тако су се магло сваког часа окренути против Царства, које није располагало никаквим средствима моћи и присиљавања. Након победе Каталани су почели са пљачкашким походима и довели у стање несигурности целу околину, како на копну, тако и на мору, будући да су имали и сукоба са Ромејима и са Турцима те су, на крају, уместо да ратују против Турака, опсели византијску Магнезију. Цариградска влада је осетила олакшање када јој је успело наговорити Каталане да се повуку у Европу. Зиму 1304/1305. године провели су на Галипољу, а с пролећа је требало да се врате у Малу Азију, али напетост између царске владе и Каталана постајала је све већа. у Цариграду је расло непријатељство према тим бахатим плаћеницима, а посебно је непријатељски према њима био расположен савладар Михајло. Каталонци су пак били незадовољни нередовним плаћањем и искоришћавали су изостанак плате као изговор за своје испаде.

Пусти, недисциплиновани и острвљени крвљу, Каталани обрћу 1305. год. своје оружје против својих изнајмитеља и склапају савез са Турцима, истина не без византиске кривице, јер, не беху солидни у плаћању. Андроник је да би смирио Каталане, прогласио Руђера за цезара и тиме знатно угрозио свог сина Михајла, који је на једној априлској гозби у својој Адријанопољској палати, још исте године, убио Руђера. Веровало се да се Византија ослободила тог финансијског терета, али најгоре је тек следило. Каталанци потом у јуну исте године побеђују хетерогену Михајлову војску у бици код тврђаве Апрос, па су и самог храброг цара Михајла ранили, који се спасао бегом у Димотику.

Озлојеђени Каталанци, се сада превозе се у Европу, на Галипоље, које постаје њихова престолница, и после на Касандру, и почињу одатле пустошење суседних области. Тракоја је пуне две године страховала од њих. Служили су једно време и једним делом и као најамници код Бугара, који су продрли у Тракију и освојили Месембрију и Анхијал. Византијска влада морала је признати пораз, па је са бугарима склопила мир, 1307. године. У међувремену су Каталанци, након што су опустошили тракоји, прешли Родопе и угрозили Касандру. Одатле су наставили са својим дивљачким походима.

Од њихових насртаја био је, негде 1307. год., угрожен и манастир Хиландар, који је пожртвовано, с много напора, одбранио игуман Данило, чувени писац житија српских краљева и архиепископа, захваљујући добрим делом и помоћи коју му је послао српски краљ Милутин, у људима и новцима. Биограф Данилов пише како "тада није било наћи ниједну стазу куд би се могло мирно проћи, него борбе и ратнике". Краљева помоћ уништила је један део пљачкаша, а други су се, после извесног времена, повукли у Тесалију.

Каталанци ипак нису били побеђени, јер су се они, 1308. године, усудили опсести Солун, али без већег успеха.

Иза тог пораза Михајло је покушао поново зауставити продор Турака, али је поражен у бици код Магнезије 1310. године.

Almogavar
Цртеж једног Каталанца

После овог пљачкања Каталанци су отишли у средњу Грчку. Тамо су освојили војводство Атине и Тебе. Турци су наставили да се пробијају у византијске поседе, и Бурса је пала 1326. До краја владавине Андроника II, много Битиније је у рукама Турака Османа I и његова сина и наследника Орхана. Такође, Кареси је освојио Мисију после 1296, Гермијан је освојио Симав у 1328, Сарухан Магнезију 1313. и Аидлноглу Симирну 1310.

Крсташки рат против Византије 1308.

Краљ Милутин, пратећи пажљиво развој догађаја, почео је сумњати у могућност одржања Византије као озбиљног политичког чиниоца. Нимало сентименталан, он је с тога одмах ушао у везе с онима, који су могли доћи у обзир као евентуални пријемници њених поседа. У првом реду беше то анжујски двор. Обнова Латинског царства беше поново стављена на дневни ред. Брат француског краља Филипа IV, Карло Валоа, беше се, 1301. године, оженио унуком латинског цара Балдуина II и са њом добио у мираз титулу њеног деде. Помаган од брата и извесних других елемената на западу, он се почео да спрема на рат и да тражи везе ради напада на Византију. Напуљски двор пратио је све те припреме са симпатијом. Драч је опет од 1305. год. у власти Филипа Тарентског, сина Карла II, који се спрема и на даља освајања. Већ у лето 1306. год. покушао је Милутин, преко скадарског епископа, да понуди савез Филипу. Био је, наравно, с обзиром на његову моћ, радо примљен. 6. августа те године одредио је Филип свог канцелара, који је имао примити заклетву од краља, а у јесен се и сам лично састао са Милутином. Краљ Карло је одобравао те везе и потврдио је уговор.

Потом је, још исте године Филип извео упад у Епир, којим је владала деспотица Ана од Епира, која је била склона Византији и био је поражен. Исте године је и сама Млетачка република ушла у тај антигрчки савез, пошто ова није могла одолети том искушењу, да врати изгубљене територије.

Сем са Филипом, Милутин је ушао у везе и са самим Карлом Валоа. Марко Лукарев из Дубровника и Трифун Микаели из Котора отишли су, као његови посланици, папи и "цару" Карлу у Француску, да и с њим склопе савез. На француском двору се, природно, јавио интерес за српску краљевину и један њихов човек, један доминикански калуђер, би упућен у Србију, да је ближе сагледа и проучи. Његов извештај с тога пута, писан почетком 1308. год., очуван је и садржи занимљивих података, иако је писан са мржњом на краља Милутина и ради њега намерно са неколико неистина. Српски краљ представљен је као непоуздан, развратан и суров. Пишчеве симпатије су на страни католицизма пријатељскијег краља Драгутина, који је још и у роду са Анжујцима. Краљ Милутин се сад тобоже боји напуљског двора, јер би му краљ Карло, као католик, могао отети Приморје, у ком је већина незадовољних католика; а друго он се боји још и тог, да стварањем Латинског царства не изгуби своје тековине, које су га довеле до близу Солуна. Али се Карло Валоа није обазирао на тај извештај. Он је 27. марта 1308. склопио савез са краљевим посланицима близу Мелена. Главна тачка тог савезног уговора било је заједничко освајање Византиске Империје "против Андроника који влада тим Царством и његових наследника". Тим уговором Карло је потврдио Милутину као српски посед ове земље и градове, које је раније добио од Византије и држао у својој власти: читаву област између Прилепа и Просека, Овче Поље до Штипа, дебарску област до реке Маће и кичевски крај до "Хокерије", који су сви, по тврђењу посланика, доносили краљу свега 5.000 флорина годишње. Врло је важно за ове територијалне потврде, да их Милутин не тражи за Скопље и Полог, које свакако сматра као неспорне у сваком случају; док се за Штип каже у ратификацији уговора, да га краљ држи за се и за своје наследнике, "нити желимо обавезати се претекстом поменуте заклетве (на уговор) да ћемо га напустити". Тим уговором Милутин је обећао прећи у католичку веру и своју кћер Царицу, рођену с мађарском принцезом Јелисаветом, дати за Карлова млађег сина, исто Карла. На Милутина је свакако делова и успех анжујског принца Карла Роберта, који је, иако некрунисан, већ током 1307. год. постао стварни господар Угарске. Папа Климент V веровао је тврдо у то обећање и писао је на више страна (патријарху у Градо и прокураторима фрањеваца и доминиканаца), да приведу у дело краљево прелажење у римску цркву и да му, као знак папине пажње, предаду његову заставу. С Милутиновим посланицима стигла су у Србију и два француска свештеника, као цареви изасланици, да приме од краља потврду уговора. Милутин их је примио и потписао уговор 25. јула 1308. год. у шатору код "Голих Хума". Много доцније, тек у децембру 1313, потврдио је тај уговор и француски краљ Филип.

Карло Валоа је, за то време нашао присталица међу византијским великашима — околност која јасно сведочи о ступњу византијске разједињености. Солунски намесник, Јован Мономах, и заповедник Сарда, Константин Дука Лимпидар, били су спремни да прихвате Карла за цара. Тада је било важно придобити и Каталанце на своју страну и то је успело 1308. године, када је Карлов опуномоћеник, Теобалд од Кепоја, стигао на Еубеју са 11 млетачких бродова, те се оданде упутио према Касандри, где их је успео придобити на своју страну.

Верујући у озбиљност тих планова Милутин је, иако је ратовао са братом Драгутином (1301—1312), одбацивши обзире према византиском двору, још те исте године прешао у нападај. Кренуо је војску у старом правцу, према Солуну и Егејском Мору. Од каталонских савезника Турака, који су с њима заједно, пљачке ради, прешли у Европу, Милутин је узео у најам један део чета: 1.000 коњаника и 500 пешака. Вођа те најамничке војске беше неки Мелик или, како га Данило зове, Мелекиљ, Турчин, који је, служећи хришћанске владаре, постао и сам хришћанин. С том војском Срби нападоше и солунску област, али бише одбијени. Разуздана руља најамника обрну се, после тога, против самог Милутина. Али их овај савлада и оштро казни; Мелик би убијен, а његово братство разјурено и премлаћено.

Karel Valois
Гроб Карла Валое

Каталанци су ипак били безобзирни према Карлу, па су упали у Теслију, где је владао севастократор Јован II (1303—1318), тешко болестан младић који је био под туторством анинског кнеза Гвида II од Ла Роша, који се након Гвидове смрти окренуо Византији и верио се са Андрониковом незаконитом кћерком Ирином. Целом земљом су владали великаши, а као држава, Тесалија је била на издисају. Од импозантне моћи, коју је имала под Јованом I остала је тек бледа сенка и није се могло ни помислити на пружање отпора Каталанцима. Цела је дружба читавих годину дана живела од богатства земље, а затим је у пролеће 1310. године кренула, обогаћена тесалским новцем, ка средњој Грчкој и ступила у службу атинског кнеза Валтера де Бријена, али, као некад са Ромејима, Каталанци су се разишли са Францима и крајњи резултат овога је био отворени сукоб. Код Кефиса у Беокији изборили су се 15. марта 1311. година са надмоћним франачким трупама, а и сам Валтер је пао у боју. После победе Каталанци су на месту Атинског војводства основали сопствену државу. Овим је била сломљена и моћ Карла Валое.

За ово време Карло је изгубио титулу Латинског цара, јер му је супруга Катарина умрла 1308. године, а царска круна прешла је на њихову кћер исто Катарину, коју је 1313. године оженио Филип Тарентски, који је тада постао и латински цар.

После извесног времена Милутину је постало јасно, да је западни антивизантиски план више дело авантуристичке фантазије, него реалних припрема. Његов страх од нове најезде Латина на Балканско Полуострво показао се као неоснован. Успеси Филипа Тарентског у Албанији беху незнатни и без већег утицаја на балканске односе. Кад је то уочио, Милутину није дуго требало да промени своју политику и да се врати својим грчким пријатељима. Кад је то извршио не да се тачно определити, али свакако још 1309. год. У то време, 1309. год., папа Климент V прешао је у Авињон и довео тим до пуног изражаја сукобе у римокатоличкој цркви, који су владали између Талијана и Француза. Ти сукоби слабе углед папе и спречавају у осетној мери, њихов рад већег политичког замаха. Кад је исте те године папа проклео Млетачку Републику учинио је само то, да је један од највећих чинилаца у балканској политици био, 1310. године, излучен из сарадње с њим, и то, наравно, на његову штету, пошто су Млечани са Византијом склопили мир на 12 година. Карло Валоа, човек од више комбинација, мало после савеза са Србима, беше, заједно с братом, ушао у преговоре да дође и до немачке царске круне, која је, погибијом краља Албрехта (1. маја 1308.), остала без свог носиоца. Доцније, он је потпуно заокупљен унутрашњим питањима Француске. На промену краљеве политике можда су вршили известан утицај Млечани, који су били огорчени на папу и Французе. Они као да упућују Милутина и на покрете против Албаније, односно, против тамошње анжујске власти. У једном писму Млетачке Републике краљу од 10. маја 1309. год., Урош се зове "краљ Србије, Хума, Дукље и Албаније." То је први помен Албаније у титули српског краља. Тај назив можда није употребила као прва српска канцеларија, него млетачка, али је њим обележена видна линија у Милутиновој балканској политици и с тога је и важан и карактеристичан.

Турска пљачкања у Европи

Краљ Милутин није могао одмах предузимати веће акције у Албанији. Било је важних питања и на другој страни. Српских 2 000 коњаника је требало помагати, најпре, Византији у борби против Турака. Једно турско одељење, као оно Меликово и отприлике исте снаге, беше под вођом Халилом засело у Галипољу и по примеру Каталина вршило пљачке по читавој Тракији. Византија сама није могла да их савлада; тек са српском помоћу они су 1312. год. били потпуно уништени. Из захвалности према Србима цар Андроник је, међу осталим, поклонио Хиландару село Куцово. Ово је био први хисториски сукоб између Срба и Турака, на европском тлу. Али није био и једини. Турско продирање у Малој Азији узимало је све више маха. Нису ту били у питању мањи или већи пљачкашки одреди, него свесна експанзија једне младе и добро огранизоване државе. Грчке војске нису могле да одоле турским ударцима и претрпеле су више пораза. Грци су већ гледали Турке где се приближавају Никеји и Бруси и где их опасују једним снажним ланцем. Византија је, осећајући се сама слабом за борбу с њима, тражила савез на више страна. На Србе је рачунала као на хришћанске и сродничке пријатеље. Краљ Милутин одазвао се позиву свог таста, цара Андроника, и упутио је 1313. год једну српску војску, са доста властеле, у Малу Азију, под вођством великог војводе Новака Гребострека. Срби нису хтели да се подвргну грчкој команди, него су сачињавали посебно одељење. Њихово ратовање у Малој Азији било је успешно; чак у Нагоричину, у манастиру Св. Ђорђа, унесено је у црквени натпис како краљ "у то лето изби Турке", док Данило говори о тамошњим српским победама у самим суперлативима.

Побуна Милутиновог сина

Stefan Decanski ktitor
Фреска из манастирске цркве у Дечанима, око 1350. године, која приказује Милутиновог сина Стефана, његовог престолонаследника.

Милутин са сином Стефаном, рођеном из брака са Аном Тертеријевом. Како је био поништен краљев брак с његовом мајком, Стеван се, одједном, обрео као незаконити син. Неки страни писци и зову га тим именом. Да је то морало вређати младог принца и охладити његове односе са оцем разуме се само по себи. Како је Милутин употребио Симониду полно још као неразвијено дете и покварио јој материцу, то је било јасно да ће тај брак остати неплодан. Царица Ирина, ташта Милутинова, жена врло амбициозна и предузимљива, обасипала је Милутина разноврсним поклонима са нескривеном намером да његов престо осигура једном од својих синова. Она је послала с тога у Србију, негде иза 1308. год., најмлађег сина Димитрија, али се тај наскоро вратио. Младом грчком принцу учинила се српска држава сувише сурова. Да ли је после тога царица извела други, исто тако неуспео, покушај са старијим сином Теодором, који је постао монфератски господар, како то прича један грчки хроничар, није сасвим поуздано. Међутим, готово је ван сумње да се утицај таштин на Милутина није ограничио на само то једно питање. Са Симонидом је дошло и нешто грчке дворске пратње и она је сигурно уносила своја схватања и навике у српски двор. Да то није могло проћи без протеста српских дворских лица и властеоских породица не треба ни истицати посебно. Најогорченији је био краљев син, Стеван, који је најновијом очевом женидбом изгубио највише. Оглашен за незаконитог губио је изгледе на власт или суделовање у њој; а покушај са Димитријем казивао му је, да то оглашавање није била проста формалност, него да ће се из ње извући све правне последице. У Зети, где је био намесник очев, око њега се почела купити незадовољна властела. Можда је ту било и опозиције западњачког приморског елемента против византофилске политике краљеве. Који је био непосредан повод Стевановом устанку није познато, као ни тачно време кад је он избио. Милутин пожури с војском да угуши побуну. Пред очевом силом Стеван се, 1314. године, повукао иза Бојане. Данило прича, да је Милутин понудио тад сину преговоре и да је овај, дирнут, отишао оцу и молио за опроштење. Кад га се дочепао, у Милутина није било милости. Он је Стевана дао оковати, одвести у Скопље и тамо ослепити; онда га је, убогаљена, послао у Цариград, свом тасту, заједно са женом и два сина, Душаном и Душицом. Сва је срећа била за Стевана што очева наредба о ослепљењу није до краја извршена. Крвник, који је имао да то учини, био је поткупљен и није пробо несрећном краљевићу зенице. Бојећи се оца, Стеван је то крио за читава његова живота и стално носио завој. У Цариграду, цар Андроник је имао саучешћа према Стевану, коме је тамо умро млађи син, 1320. године, и са своје стране није чинио ништа, што би отежавало судбину изгнаника и заточеника.

Освајање Епира и Тесалије

Важан је обрт наступио и у двема сепаратистичким грчким државама будући да је 1318. године изумрла династија Анђела и у Епиру и у Тесалији.

Деспот Тома пао је жртвом свог нећака Николе Орсинија од Кефалоније. Овај непријатељ Анжујаца преобратио се у грчку православну веру те је завладао у Епиру као наследник убијенога, оженивши његову удовицу Ану, Андроникову унуку. Годину дана касније примио је од Андроника титулу деспота. Као и многе друге епирске тврђаве, и Јањина је дошла под власт византијског цара.

Још је важнији био обрт у Тесалији, будући да је након смрти севастократора Јована та држава изгубила своју самосталност. Андроник је на ту провинцију полагао право као на упражњен ленски посед, али признање своје владавине успео је добити једино на северном делу земље те му се тај део покорио чак номинално. Најмоћнији тескалски магнати настојали су се осамосталити и основати властитепокраинске кнежевине, и то пре свих стара племићка породица Мелисена. Тада су у Тесалију упале силне масе Арбанаса: био је то почетак албанске сеобе која је током идућег века препалвити целу Грчку. Најзначајнији је део пропале кнежевине са престолницом Неопатрасом приграбила је каталонска кнежевина Атина, док је лучки град Птелеон припао Млечанима. Византија је поново остала празних руку.

Деспотовина Мореја

Византијски положај се учврстио на Мореји. Већ 1308. године Андроник је увео значајну промену и ставио тачку на мењање намесника сваке године. Након тога је Морејом најпре управљао Михајло Кантакузин, отац будућег цара Јована VI, све до своје превремене смрти 1316. године.

Његова управа била је почетак византијског препорода на Мореји.

То дело наставио је Андроник Асен (1316—1323) син некадашњег бугарског цара Јована Асена III и цареве сестре Ирине Палеологине, који је у једом успешном походу против Франака на Мореји успео учврстити и оснажити византијску власт тамо. Граду Монемвазији, најважнијој византијској луци на Мореји, Цариград је доделио значајне трговачке повластице да би на тај начин на Мореји створио византијско трговачко средиште, које ће бити ривал млетачким градовима Корони и Модони.

Пошаст грађанског рата

Први сукоб

Андроник III Палеолог
Андроник III Палеолог, унук, узурпатор и прогонитељ старог цара.

Здравствено стање Андрониковог сина Михајла, тешко је погодило дављење његовог другог сина Манојла 1319. године, па је умро, у својој 43. години живота, у Солуну 20. октобра 1320. године. Пошто је Михајлов најстарији син Андроник задавио свог брата, цар Андроник му је одузео право за наследство.

Тада избише тешке кризе у породици и држави. Андроник Млађи није марио свог тврдицу деду и нестрпљив, одмах је зажелео да старца потпуно потисне с власти. У грчком друштву, склоном сплеткама, у ком стари цар ни иначе није уживао много симпатија, он је нашао доста одзива и створио јаку странку, која је била готова да одмах загази у борбу. На челу унукових људи био је паметни и препредени доместик Јован Кантакузен; лукави авантуриста Сиргијан, куманац у роду са Палолозима; Теодор Синаден, намесник у Тракији; и амбициозни сељак Алексије Апокаук, македонски намесник. Митом је ова странка добила на своју страну све трачке пронијаре и потпуно их ослободио плаћања пореза.

Ослањајући се на незадовољство Трачана преоптерећених порезима, византијска је аристократија успела дићи јаки покрет против Андроника. С пролећа 1321. год. дошло је у Византији до отворене борбе. На Васкрс је Андроник Млађи напустио престолницу и придружио се својој војсци коју су му скупили пријатељи у Адријанопољу. Његов је положај, у психолошком погледу био много бољи него Андроников, чији су порази изазвали мржњу његових поданика. Његов положај још су више отежавале мере штедње. Бугари су, ипак, држали страну старога цара. Милутин се колебао. У време озбиљне напетости он је послао свог изасланика, калуђера Калиника, да позове натраг 2.000 куманских најамника, које је зет био позајмио тасту за борбе на истоку. Калиник је ушао у преговоре с младим царевићем, коме би српска помоћ решила цело питање и који је с тога живо желео. Милутин, ником поуздан пријатељ, показивао је склоност да напусти таста, само је желео да се претходно састане с младим Андроником негде близу границе и да се с њим погоди за цену помоћи.

За ово време кренуо је Андроник Млађи на Цариград, али уплашени стари цар је понудио преговоре, па је у лето дошло до мира. Тим миром је Андроник добио Тракију и неке градове у Македонији. Да би барем привидно сачувао јединство Царства, Андроник Стари је задржао право преговарања са страним силама, али је тај систем убрзо напуштен и сваки цар је водио своју политику. Како се сукоб привремено смирио, а како се увиђавнијим људима у Цариграду чинило опасно српско и бугарско посредовање у целом том спору, то је и питање о Милутиновој помоћи било за извесно време одложено. У брзо потом Милутина је нестало заувек. Изненада, 29. октобра 1321. год., он је умро у Неродимљу, по мишљењу лекара од апоплектичког удара, једва коју недељу иза завршетка своје лепе Грачанице и пошто му је стари таст, да га одобровољи, и из захвалности, уступио манастир Св. Николе код Сера. По Милутиновој смрти краљица Симонида вратила се у Грчку и умрла је као калуђерица у манастиру Св. Андрије.

Други сукоб

Склопљени мир није дуго трајао, а рат је поново букнуо 1322. године. У табору младога Андроника избише трзавице, јер се megas dux Сиргијан и megas domestikos Кантакузин нису слагали. Будући да је млади Андроник стао на Кантакузинову страну, Сиргијан је, иако је до тада био стварни вођа целог подухвата, прешао на страну старог цара и сада је у његовој служби преузео вођство у борби против свог некадашњег господара и штићеника. Ипак, расположење у Царству бивало је све склоније Андронику Млађем. Након што је уз њега пристало више градова у непосредној близини Цариграда, стари је цар поново попустио и мир је успостављен са истим одредбама као и раније.

За то време је српски краљ Стефан добио као супругу 1324. год. дванаестогодишњу Марију Палеологину, братичну Симонидину, а унуку напред помињатог и навођеног Теодора Метохита. Отац невестин, синовац цара Андроника II, Јован Палеолог, био је дуже времена намесник у Солуну и добро обавештен о приликама у Србији. Овај брак Јовану је добро дошао да оствари своје давне жеље за једном посебном државом, која би имала Солун као главни град, а Маћедонију као своје подручје. Тај део Византије одредио је још раније цар Михајло Палеолог оцу Јованову Константину. У том правцу помагала су га два његова шурака, браћа Метохити, заповедници Струмице и Мелника. Са помоћу српског краља тај би план могао лако да се претвори у дело. После Маријине удаје, он је са женом дошао зету у госте, "на виђење", и ту је живо радио да га придобије за тај план. Стеван је заиста пристао, и српски нападај и пустошења, у вези с Јовановим четама, у серској и струмичкој области последица су тог договора. Цар Андроник, уплашен том акцијом, понуди Јовану измирење и даде му титулу ћесара. Овај се поколеба и пристаде да се врати, али се изненада разболи и умре у Скопљу, на зетову двору. Његова жена, "стидећи се Ромеја због мужевљевог понашања", не хтеде да се враћа, него оста у Србији. Стари Метохит беше узео на себе улогу, да уреди целу ову ствар; можда је он утицао на цара да упути у Србију једно посебно посланство, поред једног његова сина. Царевом посланству придружио се и чувени писац Нићифор Григора, који нам је доста живо описао цео тај пут, а који је иначе о Метохиту имао изванредно високо мишљење. На том путу, прешавши Струму, посланство се с муком пробијало кроз недавно опустошена места и густ шипраг. Њихови пратиоци певали су покаткад на сав глас јуначке песме, које су се разлегале по брдима и стенама куд су пролазили. На путу су, по ноћи, изненада, срели неке људе, омалена раста, обучене у мрка одела од вуне, руна, оружане копљима и секирама, а понеки и с тобоцем стрела, од којих су се Грци у први мах уплашили, а који су се, после поздрава показали ведри и пристојни. То су били погранични стражари, који су надзирали путеве и чували суседство од пљачкашких упада. У Струмици су, о Васкрсу, гледали народна кола, у којима су играли и стари и млади. За три дана стигли су из Струмице у Скопље. Овај град Григори се учинио мали и он га зове πολιχνιον. Ћесарица, коју писац приказује као најумнију жену свог времена, пошто је пред Грима болно оплакала мужа, пристала је, најзад, да се врати. Један члан посланства, Торникије, имао је с краљем посебне преговоре и одмах се, без осталог друштва, вратио цару. М. Ласкарис има право кад мисли, "да је потреба повратка ћесарице била само један изговор, који су саветници Андроника старијег употребили да пошаљу посланство у Србију. Јер се у то доба обе странке, т. ј. и странка деда и странка унука спремале за рат". Резултат тих преговора беше савез између Андроника II и Стевана, који је према старом цару имао извесних обзира и ради његова благог поступка према њему за време изгнанства у Цариграду.

После једне подуже кризе, у Бугарској 1323. год. би изабран за цара видински кнез Михајло Шишмановић, зет краља Милутина и краља Стевана (по сестри). Он је успео да у борби с Грцима и грчким штићеницима поврати Бугарској старе границе и да грађанским ратом ослабелу земљу дозове себи. Да то постигне добро су му биле дошле византиске борбе између деда и унука, од којих је Византија патила неколико година. Андроник млађи, који је уживао симпатије цариградске публике, успео је 1. фебруара 1325. год. да га дед призна као свог сувладара и сутара да га крунише. Овим је ауторитет старог цара био изузетно пољуљан.

Пад с власти

Emperor Andronikos II Palaiologos
Цар Андроник II Палеолог

Иако је тим постигао свој циљ, млади Андроник се ипак није задовољио. Није на њему ни његовим присталицама била довољна опомена ово јачање Бугарске, или још опасније јачање Турака у Малој Азији, који 6. априла 1326. год. освојише Брусу и пренеше тамо своју престоницу. Шта више, оба цара, 1327. године, потражише за своје обрачуне помоћ суседних држава; Андроник II уђе у везе са Србима, а његов унук с Бугарима. Српска војска, под војводом Хрељом, би упућена у Сер и Струму, али је остала неактивна, задовољивши се с нешто пљачке, као свој прилици с тога, што је добро обавештени Хреља, као први српски војвода на граници према Грцима, видео да је актинији унук надмоћнији и боље спремљен. Током зиме и пролећа 1328. год. млади Андроник је заузео сву византиску Македонију и Албанију, a у јануару 1328. године, док су његове источне снаге освајале Босфор, био је у Солуну дочекан као цар. Присталице дедове могле су се одржати само у градовима око српске границе, у Мелнику, Просеку и Струмици, где су им Срби указивали своју помоћ. Краљ Стеан, који је изишао с нешто војске на границу, није се упуштао у борбе, иако су га завађени Грци позивали; он је, по Хрељиним обавештењима знао, да је војска младог цара боља и да нема смисла без веће потребе, излагати се ударцима. Кад је млади Андроник освојио Прилеп, онда је грчки заповедник Просека, Михајло Асен, пореклом Бугарин, сам предао свој град Србима, не хотећи да га преда противнику свог старог цара. Толико је била велика мржња између једне и друге стране! Стари цар Андроник је помишљао на мировне преговоре, када му је бугарски цар послао бугарско-татарске помоћне трупе. То је старцу дало нову наду, а младог Андроника је потакло на енергично деловање. Негодовањем и претњом он је натерао цара Михајла да повуче своје трупе, а истовремено ступио је у преговоре са својим присталицама у Цариграду, које је силно ојачао. Већина становништва и војске пристајала је уз младог цара победника, коме Цариграђани једне ноћи отворише врата престонице. Стари цар, 24. маја 1328. год., би ухваћен и натеран да се одрекне престола.

Андроник је потом дојурио у престолницу и преузео власт без борбе.

Између Срба и новог цара Андроника III дошло је због свега овог, а нарочито због поседања Просека, до врло запетих односа, управо до рата, који је вођен, истина, са српске стране као неко погранично четовање. Срби су, по Андрониковом одласку из Маћедоније, покушали били и да освоје Охрид. Цар је, једва опорављен од болести, лично дојурио под угрожени град и спасао га, а Србе је потиснуо и заузео и нека утврђења на граници. Овакво држање Срба изазвало је Андроника да се против њих реши на одлучније мере.

Смрт

Старом цару је дозвољено да остане у царској палати, али две године касније је протеран одатле, у манастир, где је умро 13. фебруара 1332. године као монах Антоније.

Породично стабло

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
16. ?Михаило Дука Палеолог?
 
 
 
 
 
 
 
8. Алексије Палеолог (мега дукс)
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
4. Андроник Дука Палеолог
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
18. Јован Кантакузин
 
 
 
 
 
 
 
9. Ирина Комнина
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
19. Марија Комнин
 
 
 
 
 
 
 
2. Михаило VIII Палеолог
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
20. Ђорђе Комнинодука Палеолог
 
 
 
 
 
 
 
10. Алексије Палеолог (деспот)
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
21. ?Ирина Комнина Кантакузин?
 
 
 
 
 
 
 
5. Теодора Анђелина Палеологина
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
22. Алексије III Анђел
 
 
 
 
 
 
 
11. Ирина Комнина Анђелина
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
23. Еуфросина Дукина Каматера
 
 
 
 
 
 
 
1. Константин Палеолог
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
24. Василије Ватац
 
 
 
 
 
 
 
12. Исак Дука Ватац
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
25. Рођак Алексија III
 
 
 
 
 
 
 
6. Јован Дука Ватац
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
3. Теодора Дукина Ватацина
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
14. Јован Комнин Анђел
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
7. Евдокија Анђелина
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Литература

Спољашње везе

Претходник:
Михајло VIII Палеолог
Византијски цареви
(12821328)

Наследник:
Андроник III Палеолог
13. фебруар

13. фебруар је четрдесет четврти дан у години у Грегоријанском календару. 321 дан (322 у преступним годинама) остаје у години после овог дана.

Амадео VI, гроф Савоје

Амадео VI од Савоје (Шамбери, 4. јануар 1334- Кампобасо, 1. март 1383) је био гроф Савоје из династије Савоја. Био је син Ајмоне, гроф Савоје и Јоланда Палеолог од Монферата.

Ана Угарска (1260—1281)

Ана Угарска (око 1260 - 1281) је био угарска принцеза, ћерка Стефана V, и супруга будућег византијског цара Андроника II Палеолога.

Андроник III Палеолог

Андроник III Палеолог (грч. Ανδρόνικος Γ' Παλαιολόγος, родио се 25.03. 1297. године у Цариграду, умро 15.06. 1341. године у Цариграду) је био византијски цар (1328—1341) из породице Палеолога, претендент на престо од 1321. године, син Михајла (IX) и јерменске принцезе Марије (Ксеније). Започео је своју владавину победом у грађанском рату против свог деде Андроника II (1282—1328), да би после његове смрти Византија поново ушла у грађански рат двојице Јована око регенства над његовим малолетним сином Јованом (V) (1341—1376, 1379 — 1390, 1390—1391). Током његове владавине, Византија је потпуно потиснута у Малој Азији од Османлија и Срба у Македонији, поготово после победе код Велбужда и доласка Душана Силног (краљ 1331 — 1346, цар 1346—1355) на власт. Међутим он је успео да искористи унутрашње трзавице у Бугарској после катастрофе код Велбужда и простору данашње Грчке и обезбеди Византији контролу над Тракијом, Епиром и Тесалијом. Најмаркантнија личност његове владавине био је његов најбољи пријатељ и de facto савладар Јован (VI) Кантакузин (претендент 1341—1347, цар 1347—1354), а његову владавину карактеришу и реформе византијске морнарице и правосуђа увођењем институције генералних судија Ромеја. Био је ожењен Ирином (Аделаидом) од Брауншвајга и Аном од Савоје са којима је имао неколико деце, од којих је најбитнији његов син и наследник Јован V.

Андроник Палеолог

Андроник Палеолог се може односити на:

византијске цареве:Андроник II Палеолог (1282—1328),

Андроник III Палеолог (1328—1341),

Андроник IV Палеолог (1376—1379),

Андроник V Палеолог (1390), савладар оца Јована VII (цар 1390, деспот 1403—1408)византијске племиће:Андроник Палеолог (отац Михајла VIII), отац Михајла VIII (1261—1282)

Андроник Манојлов Палеолог, деспот и господар Солуна (1408—1423)

Димитрије Палеолог (син Андроника II)

Димитрије Анђео Дука Палеолог (грчки: Δημήτριος Ἄγγελος Δούκας Παλαιολόγος; око 1297. - после 1343.) је био византијски принц, син Андроника II Палеолога, византијског цара (1282-1328).

Други лионски сабор

Други лионски сабор је био четрнаести васељенски сабор Католичке цркве, сазван 31. марта 1272. и одржан у Лиону у Француској, од 1272. до 1274. Папа Гргур IX је председавао сабором, сазваним на молбу византијског цара Михаила VIII да уједини православну цркву са западном црквом. Сабору је присуствовало око 300 бискупа, 60 игумана и више од хиљаду црквених великодостојника или њихових прокуратора, међу којима су били представници универзитета. Због великог броја присутних, они који су дошли да Лион без посебног позива је дата "дозвола да оду уз благослов Бога" и папе. Међу осталима који су присуствовали савет били Ђауме I од Арагона, изасланик цара Михаила VIII Палеолога са припадницима грчког свештенства и изасланик илканатског владара Абака Кана. Тома Аквински је позван на сабор, али је преминуо на путовању у Фросинонеу. Бонавентура је био присутан на прва четири заседања, али је умро у Лиону 15. јула.

Иако је привремено спасла Византију од претњи Карла I Анжујског, Лионска унија је међу Византијцима дочекана са отвореним непријатељством. Одбацио ју је Михаилов наследник Андроник II Палеолог одмах по ступању на престо 1282. године.

Ромејски Цар Михаило VIII Палеолог, попустио је под притиском Католичке цркве и сложио се да се сазове Сабор сједињења Грка и Латина. Сабор је сазвао 4. маја 1274. године римски папа Григорија Х (1271—1276). у Лиону. Православни грчки посланици, први пут на једном Сабору на Западу, прихватили су догматски декрет „Fideli”, који је потврдио да Свети Дух исходи од Оца и од Сина као из једног начела, а не као из два различита начела.

Иако је Михаило Палеолог (+1282) ратификовао Лионски Сабор, а Патријарх Јован XI (1275—1282) прихватио помирење, Грчка православна црква није прихватила унију са римокатоличким латинским јеретицима. Штавише, Цар није примио обећану помоћ од Лионског Сабора. Напротив, Царева унионистичка религиозна политика подгрејала је антилатински покрет који је повео његов наследник Андроник II (1282—1328).

Да би спровео Лионску Унију у Цариграду, Цар Михајло је чак променио и самог Патријарха Јосифа да би омогућио избор присталице Уније Јована XI Века. Од тада су борци за Православље у Царству постали познати као Јосифити.

Последица Лионске Уније је била очекивана и неизбежна! Византијско друштво и Црква су се жестоко поделили и Цар Михајло је своју политику спроводио силом чак и унатар сопствене фамилије! Са друге стране, полунезависни Деспоти Епира и Тесалије су иступили као бранитељи Православних и, иронично, подршку и помоћ су нашли управо код сицилијанског Краља Карла Анжујског.

Међутим! Син Царев, млади Андроник је током ових драматичних догађаја био у сталној сенци свог великог оца. Зарад дипломатских разлога Андроник је ожењен Аном, ћерком угарског Краља Стефана 1274. године, која му је родила два сина, будућег Михајла IX (рођ. 1277. године) и Константина, али је умрла 1281. године.

Брачни савез са Угарском био је необично важан у византијској балканској политици пошто се крајем 13-ог века Немањићка Србија показала као озбиљан такмац за превласт над вардарском Македонијом. Српски краљ Стефан Урош II Милутин је 1282. почетак своје владе обележио заузимањем Скопља и Михајло је умро 11-ог децембра исте године у току припрема за поход против Срба.

Андроник је за очеву смрт сазнао у Селимбрији на Мраморном мору па се упутио у Цариград где је странка Православних сматрала покојног Михајла за јеретика и тиранина. Андроник је врло брзо одбацио унијатску политику а унијатски Патријарх Јован Век је смењен 26-ог децембра са Патријаршијског Трона па је стари и практично непокретни Јосиф враћен.

Патријарх Јосиф је сада наредио унијатском клиру ускраћивање Светих Тајни у наредна три месеца, али су екстремнији Епископи и Монаси сада преузели на себе извршење правде. Синод одржан у Цариграду у јануару 1283-е одлучио је да јавно спали сва документа која су сведочила о Лионској Унији, а Цару Михајлу VIII ускраћен је Хришћански спровод, било какво Опело па чак и Помен.

И поред одбацивања Уније, Цар ипак није задовољио све стране унутар Цркве јер се сматрало да Андроник није био легитимни владар као син јеретика

Зилоти су успели да организују суђење Јовану Веку и његовим најближим сарадницима у чувеној Богородичиној Цркви у цариградској четврти Влахерни 1285. године. Нови Патријарх Григорије II је затим издао Томос са осудом јереси Јована Века, али је тиме изазвао протесте Теолепта Филаделфијски који је сада поставио питање патријархове правоверности у доктринарим питањима православне теологије.

Патријарх је смењен по овој основи после новог синода у јуну 1289. године и након четири месеца црквеног удовиштва изабран је строги аскета Атанасије I. Избор Монаха Атанасије није умирио духове и убрзо је пружио нове поводе за даље полемике и сукобе.

Андроник је био побожан Владар добро упознат са теолошким проблемима и попустљив према Цркви па се и поред даљих сукоба његова влада може назвати повратак Православља.

Ирина од Монферата

Јоланда од Монферата (око 1274—1317.) је била византијска царица, друга супруга Андроника II Палеолога. Била је мајка српске краљице Симониде, последње жене краља Милутина.

Куцово (Струма)

Куцово или Кутци је било средњовековно село у долини реке Струме. Налазило се у југоисточном делу Македоније у близини Тахинског језера. Од 1313. године било је метох (посед) манастира Хиландар.

Познато је да је село Куцово краљ Милутин поклонио Хрусијском пиргу (познат и као пирг Светог Василија). Није познат тачан датум када је Милутин издао хрисовуљу којом се поклања ово село Хрусијском пиргу. У то време Хрусијски приг је имао делимичну независност од Хиландара и био је најзначајнија лука на Светој гори. Међутим познато је да је Андроник II Палеолог поклонио село манастиру Хиландар 1313. године у знак захвалности за помоћне одреде које му је Милутин пружио у борби са Каталонском компанијом. Тако да је повеља краља Милутина могла да уследи тек након повеље Андроника II, пошто се село Куцово тада налазило на тлу Византије.

Село Куцово се помиње и у каснијим повељама у којима Милутин потврђује да оно припада Хрусијском пригу а не манастиру Хиландар.

Куцово се спомиње и у хрисовуљи Андроника II из 1324. године којом потврђуе статус пирга, његову економску самосталност од Хиландарског манастира и говори о припадности села Куцово (Кутци) пиргу, а манастира светог Никите — Хиландару.

У хрисовуљи цара Стефана Душана од 1. јануара 1345. године такође се потврђује да Куцово припада пиргу. Ово се потврђује и решењем црковног суда у граду Сер из 1388. године.

На основу ових хрисовуља се може закључити да је кроз цео 14. век Хрусијски пирг управљао селом Куцово. Међутим постоје и хрисовуље које спомињу власништво манастира Хиландар над селом. Осим првобитне повеље Андроника II из 1313. године, постоје и повеље из јула 1317. године и из 1321. године којима се Хиландару потврђују права над селом Куцово. Тако да је вероватно да је селом Куцово у почетку управљао манастир Хиландар, да би оно касније прешло у посед Хрусијског пирга.

Хрисовуља Јованна V Палеолога из јула 1351. године такође потврђује право Хиландара над селом.

Познато је да је из општине села Куцово 1227. године издвојено селиште Мунзени и поклоњено манастиру Хиландар. Тада је село Куцово припадало Андронику Комнину дуки од Петралита. Селиште Мунзени се у то време већ граничило са поседима манастира Хиландар у том крају.

Крајем 13. века село Мунзени је постало средиште (по свом централном положају) целе метохије манастира Хиландар која је постојала у овом крају. У потврди Андроника II. од 1292. год. помиње се Мунзијанска метохија Св. Николе.За време цара Душана село Куцово улази у састав Србије. Он је у хрисовуљи од 1. јануара 1345. године потврдио припадност села Куцова Хруском пиргу и такође даровао нека околна села манастиру. Такође је поклонио и земљу чиј је власник био неки Србо а која се делимично налазила на простору села Куцово.У старим војничким грчким картама ово село се помиње као Куцос и налази се у близини Тахинског језера (језеро Керкини)

Лазар Бранковић

Лазар Бранковић (око 1421 — 20. фебруар 1458) био је српски деспот и владар (1456—1458), син Ђурђа Бранковића.

Манастир Арденица

Манастир Арденица (грч. Ιερα Μονη Γεννησεως Θεοτοκου Αρδευουσης) је православни средњевековни манастир из 13. века. Под управом је Албанске православне цркве. Налази 10 km северно од града Фиери жупаније Фиери.

Манастир је подигао византијски цар Андроник II Палеолог 1282. године. Након битке у којој је победио Анжујце и опсаде града Берата. Манастир је познат и по томе што се у њему 1451. године Скендербег оженио Донком Кастриот. .

Године 1743., на иницијативу епископа Берата Методија, манастир је значајно обновљен.Године 1780, школа је у оквиру манастира отворена богословија, где су се школовали православни свештеници.

Године 1817,, школа је претворена у гимназију. Манастир има обимну библиотеку, која је бројала са око 32.000 књига, али је изгорела у пожару 1932. године.

Године 1967., током атеистичке кампање, манастир је био затворен, али је избегао уништење, због чињенице да је у њему крунисан Скендербег, кога Албанија сматра националним херојем. Од 1969. године приступ манастиру је био потпуно затворен. Манастирски објекти су се временом урушили.

Објекти су делимично обновљени 1988. године, када је отворен хотел у бившем манастиру.

Албанска православна црква је преузела манастир поново 1992. године. Од 2015. године, у манастиру живе монаси.

Манастир Липс

Манастир Липс (грч. Μονή του Λιβός) је био православни женски манастир, кога је око 908. године у Цариграду подигао византијски адмирал Константин Липс. Храм је претворен у џамију која носи назив Фенари Иса.

Храм посвећен Пресветој Богородици изграђен је на темељима цркве из 6 века, где су биле чуване мошти Свете Ирине. До Крсташких похода 1204. године, када је опљачкана, у храму су се чувале реликвије - остаци каменог стуба апостола Павла и глава Апостола Филипа, опточена златом.Царица Теодора, удовица обновитеља Византије Михајла VIII Палеолога изградила је храм посвећен Светом Јовану Крститељу у периоду 1286 до 1304 године. Сама царица није била сахрањена у храму, али је он богато украшен фрескама и мозаицима, и у њему су сахрањени њени синови, Константин и Андроник II Палеолог, са супругама. У истом храму сахрањенаје и Велика московска војвоткиња Ана Васиљевна, супруга цара Јована VII. Са становишта архитектуре, црква се одликује западним стилом са широким куполама (пречника 370 цм). Током 14. века, црква је проширена додавањем припрате, трема и болнице.Под Султаном Бајазитом II (вероватно 1496. године), оба храма су била претворено у џамију Фенари Иса. Објекти су спаљени 1633. и 1918. године, а обновљени 1980. године.

Михајло IX Палеолог

Михајло IX Палеолог (17. април 1277, Цариград — 20. октобар 1320, Солун) је био византијски цар и савладар свог оца (1294/1295 — 1320) из династије Палеолога.

Био је веома агилан и пожртвован војсковођа, али нажалост немоћан да се избори са непријатељима, тако да он, упркос борби са Турцима и жестоком отпору пред Каталанима, није успео да преокрене судбину царства.

Био је најстарији син византијског цара Андроника II и његове прве супруге Ане Арпад. Од стране свог деде је 1281. године проглашен за савладара, а крунисан је 21. маја 1294./1295. године као Михајло IX. Он је тада постао вођа храбре, али несрећне византијске војске у којој су скоро сви војници били плаћеници.

Тада почиње страховито напредовање Турака Османлија у Малој Азији, који су од 1300. године господари Анадолије, а од византијских градова опирала им се само Никеја, са Никомидијом, Брусом, Сардом, Филаделфијом, Магнесијом, Херклејом на Понту, Фокејом и Измиром. Михајла је потом послао отац да заустави ширење Турака, који су 1301. године добили и Никомидију. Михајло је, због слабости своје војске, страховито био потучен код Бафејона и Магнесије, још исте године.

Да би ојачао свој положај на тој страни Михајлов отац је у помоћ позвао Алане, који је требало, за узврат, да се населе у Царству. 10 000 њих су се, према договору, појавили са женама и децом. Њима је у Малој Азији командовао Михајло, који је наскоро пре тога, 1302. године, именован за команданта у областима око Измира. Алани су нажалост били поражени, па су морали напустити логор у Магнесији и повући се у Пергамон, а касније у Пегај, где је Михајло остао до јануара 1303. године, због озбиљне болести, а када се вратио у Цариград морао је, 1304. године, кренути у рат против Бугара. Током овог повлачења Алани су се окренули против Михајла и опљачкали су нека места.

Тада је та опасност постала јасна за све државнике у Цариграду. Цар Андроник, да би с више изгледа одолевао Турцима, крајем 1303. године, узе под најам једну јаку дружину шпанских ратника, "Каталане" предвођене славним Руђером де Флором, који му је понудио помоћ и који је дотле служио као најамник у борбама између краљевства Сицилије и Напуља. Андроник је њих 6 500 унапред исплатио, па чак је Руђера, четири месеца касније, оженио својом нећаком Маријом Асен и доделио му титулу megas dux.

Почетком 1304. године Каталани су се пребацили на Кизик и затим кренули да разбију турску опсаду Филаделфије. Задавши Турсима судбоносни ударац, Руђер је као победник ушао у ослобођени град. Та победа показује да је била потребна тек мала, али стварна војска да би се спасила ситуација. Каталани су пак били мач са две оштрице, посебно ако су чинили аутономно тело и тако су се магло сваког часа окренути против Царства, које није располагало никаквим средствима моћи и присиљавања. Након победе Каталани су почели са пљачкашким походима и довели у стање несигурности целу околину, како на копну, тако и на мору, будући да су имали и сукоба са Ромејима и са Турцима те су, на крају, уместо да ратују против Турака, опсели византијску Магнесију. Цариградска влада је осетила олакшање када јој је успело наговорити Каталане да се повуку у Европу. Зиму 1304/1305. године провели су на Галипољу, а с пролећа је требало да се врате у Малу Азију, али напетост између царске владе и Каталана постајала је све већа. у Цариграду је расло непријатељство према тим бахатим плаћеницима, а посебно је непријатељски према њима био расположен савладар Михајло. Каталонци су пак били незадовољни нередовним плаћањем и искоришћавали су изостанак плате као изговор за своје испаде.

Пусти, недисциплиновани и острвљени крвљу, Каталани обрћу 1305. год. своје оружје против својих изнајмитеља и склапају савез са Турцима, истина не без византиске кривице, јер, не беху солидни у плаћању. Андроник је да би смирио Каталане, прогласио Руђера за цезара и тиме знатно угрозио свог сина Михајла, који је на једној априлској гозби у својој Адријанопољској палати, још исте године, убио Руђера. Веровало се да се византија ослободила тог финансијског терета, али најгоре је тек следило. Каталанци потом у јуну исте године побеђују хетерогену Михајлову војску у бици код тврђаве Апрос, па су и самог храброг цара Михајла ранили, који се спасао бегом у Димотику.

Озлојеђени Каталанци, се сада превозе се у Европу, на Галипоље, које постаје њихова престолница, и после на Касандру, и почињу одатле пустошење суседних области. Тракоја је пуне две године страховала од њих. Служили су једно време и једним делом и као најамници код Бугара, који су продрли у Тракију и освојили Месембрију и Анхијал. Византијска влада морала је признати пораз, па је са бугарима склопила мир, 1307. године. У међувремену су Каталанци, након што су опустошили тракоји, прешли Родопе и угрозили Касандру. Одатле су наставили са својим дивљачким походима.

Од њихових насртаја био је, негде 1307. год., угрожен и манастир Хиландар, који је пожртвовано, с много напора, одбранио игуман Данило, чувени писац житија српских краљева и архиепископа, захваљујући добрим делом и помоћи коју му је послао српски краљ Милутин, у људима и новцима. Биограф Данилов пише како "тада није било наћи ниједну стазу куд би се могло мирно проћи, него борбе и ратнике". Краљева помоћ уништила је један део пљачкаша, а други су се, после извесног времена, повукли у Тесалију.

Каталанци ипак нису били побеђени, јер су се они, 1308. године, усудили опсести Солун, али без већег успеха.

Иза тог пораза Михајло је покушао поново зауставити продор Турака, али је поражен у бици код Магнесије 1310. године.

Михајлово здравствено стање, тешко је погодило дављење његовог другог сина Манојла 1319. године, па је умро, у својој 43. години живота, у Солуну 20. октобра 1320. године и тако никад није постао самосталан византијски цар. Он је био први владар у историји Византије, који је умро пре свог оца. Историчар Јован Кантакузин бележи смрт са речима, да је Михајло умро млад.

Михајло VIII Палеолог

Михајло VIII Палеолог (грч. Μιχαήλ Η΄ Παλαιολόγος, 1224/1225 — 11. децембар 1282) био је византијски цар од 1259. до 1282. Оснивач је династије Палеолога, која је владала Византијом до пада Цариграда 1453. Повратио је Цариград 1261, који су заузели крсташи 1204. и од тада је био у саставу Латинског царства. Овим подвигом Михајло је са успехом окончао борбу Никејског царства за обнову Византије.

Нићифор Григора

Нићифор Григора (грч. Νικηφόρος Γρηγοράς; рођен око 1295, умро 1360), је био византијски историчар, учењак и верски полемичар.

Григора је био родом из града Хераклеје на црноморској обали малоазијске области Битиније, епископском градићу. Са десет година остао је без оба родитеља и 1304. године бригу о његовом одрастању, образовању и увођењу у јавни живот преузео његов ујак нама непознатог имена, епископ Хераклеје. Уз ујака је стекао темеље будућег образовања. Бавио се теологијом и Платоновом филозофијом. Претпоставља се да је још као младић дошао у Цариград где је захваљујући својој учености скренуо на себе пажњу Андроника II Палеолога. Цар Андроник II Палеолог му је понуди место хартофилакса тј. главног архивисту саборне цркве Пресвете Мудрости, али је Григора то одбио. Заштитник и саветодавац му постаје патријарх Јован XIII Гликис, а учитељ Теодор Метохит, велики логотет и стварни креатор политике током владавине цара Андроника. Пријатељство са својим учитељом му отворило пут до двора.

Године 1324. предложио је реформу јулијанског календара која се по својим карактеристикама антиципрала реформу папе Гргура XIII из 16. века завршену увођењем данас доминантног грегоријанског календара. Цар је одобравао реформу, али је никада није спровео у дело. Пошто је био ућитељ Метохитове деце, одлучено је да он оде по Ирину Метохит, своју ученицу, а Метохитову ћерку, која је боравила на двору свог зета Стефана Дечанског. Наиме, њен муж је био Јован Палеолог, синовац цара Андроника, који је током грађанског рата између деде Андроника II Палеолога и унука Андроника III Палеолога одлучио да се одметне од стрица и завлада у једном делу Царства као самосталан владар. Тражио је помоћ свог зета српског краља Стефан Дечанског, који је био ожењен његовом ћерком Маријом Палеолог. Током боравка на српском двору стигла му је понуда из Цариграда од Андроника II да одустане од својих намера, а да ће заузврат добити титулу цезара. Он је прихватио понуду, али је убрзо умро на спрком двору. На српском двору остала је његова жена Ирина. Нићифор Григора био је успешан у својој мисији и успео је да врати своју бившу ученицу у Цариград. У посланици пријатељу Андроник Зарида оставио је податке о овом посланству, а њу је унео и у своје историјско дело.

Године 1327. поново је избио рат између деде и унука Андроника. Када је старог Андроника 1328. године свргнуо његов унук Андроник III Палеолог, у немилост новог владара пали и Теодор Метохит и Нићифор Григора. Обојица су изгубили своју имовину, били су принуђени да се повуку из јавног живота. Григора је доживео и породичну несрећу, умро му је ујак заштитни. Ипак, један од ретких који је посећивао свргнутог цара био је управо Нићифор Григора. Њега је посећивала и његова ћерка Симонида, удовица српског краља Милутина. Временом, Григора се враћа у јавни живот византијске престонице. Први јавни наступ је имао на сахрани Андроника III, који је умро 1332, где је одржао посмртни говор и након тога се приближава Андронику III. Исту улогу имао је и на сахрани јерменске принцезе Марије, мајке цара Андроника III. У центар пажње интелектуалних кругова се вратио када је прихватио изазов за јавну расправу са вештим теологом Варламом из Калабрије. Григора је у беседништву и познавању теологије надмашио свог такмаца и тиме је стекао велики број ученика и следбеника.

Андроник III му је поверио преговоре о унији цркава који су 1333. вођени са легатима папе Јована XXII. Преговори су пропали, као и у ранијим приликама, али су изазвали нове доктринарне сукобе у Византији пошто су као бранитељи православља иступили монаси привржени исхаистичком учењу. Исхаизам је однео победу на синоду који је 1351. сазвао у Цариграду Јован VI Кантакузин и Григора, који се противио овој доктрини, је након тога натеран да се повуче у манастир на две године. Прецизније податке о крају Григориног живота немамо, претпоставља се да је умро око 1360. године.

Када је 15.06.1341. умро цар Андроник није постојао нико погоднији да одржи говор од Нићифора Григоре.

Григора је био плодан аутор али за византијску историографију његово најважније дело је Римска историја (тј. Византијска историја пошто су Византинци себе сматрали Римљанима). Историја је подељена на 37 књига и обухвата период од 1204. до 1359. године. Григора се углавном ослањао на историчара Георгија Пахимера чију је Историју, која је обухватала период од 1255. до 1310. године, парафразирао, допунио и продужио у погледу хронолошких граница дела. Писао је помпезним, тешким стилом и доста пажње је поклањао верским препиркама и теолошким контроверзама. Са друге стране, Григора је био противник исхаиста и њиховог заштитника Јована VI Кантакузина, тако да је своје теолошко-политичке погледе свесно унео у своју историју. Уз Кантакузина, Григора је био најзначајнији византијски историчар прве половине и почетка друге половине 14. века. Супростављени ставови Григоре и Кантакузина помажу нам данас да објективније сагледамо византијску историју тог периода.

Григора је поред тога био и разнородан аутор. Саставио је и полемичну историју својих расправа са вођом исхаиста, атоским монахом Григоријем Паламомом, затим биографију свог ујака и првог учитеља Јована, епископа Хераклеје и хагиографију мученика Кодрата из Антиохије. Поред тога, написао је посмртне говоре посвећене Теодору Метохиту и царевима Андронику II и његовом истоименом унуку. Своје познавање античке књижевности исказао је у коментарима на Одисејева лутања и филозофском дијалогу О мудрости. Као хришћански учењак искоментарисао је спис епископа из 5. века Синесија Киренског о сновима. Написао је и дела која су се тицала астрономских знања важних у 14. веку, прво о датовању Васкрса, друго о подешавању астролаба. Нићифор Григора је поред тога за собом оставио и обимну преписку.

Новак Гребострек

Новак Гребострек је био велики српски војвода у Српском краљевству у раном 14. веку, за време владавине Стефана Уроша II Милутина (1282—1321).

Краљ Милутин послао је 1312. године војску под командом Новака да помогне Византији у борби против Турака. Одред под вођством великог војводе Новака провео је годину дана у успешној борби против Турака у Малој Азији.Византијски цар Андроник II Палеолог дао је Србији град Куцево. Новакове победе забележене су у записима цркве Светог Ђорђа у Старом Нагоричину.

Палеолози

Палеолози су последња владарска династија која је владала Византијом. Своју владавину су започели ослобађањем Цариграда 1261. године, а окончали су је падом Цариграда 1453. године када у одбрани града гине последњи византијски цар Константин Драгаш. Споредна линија која је управљала Монфератом одржала се до почетка XX века.

Стефан Бранковић

Стефан Бранковић је био српски деспот и владар 1458-59.

Теодора Палеологина Дукина Ватацина

Теодора Дукина Ватацина (грчки: Θεοδώρα Δούκαινα Βατάτζαινα; око 1240 - 4. март 1303), била је последња никејска (до 1261) и византијска царица, супруга Михаила VIII Палеолога. Мајка је византијског цара Андроника II Палеолога, бугарске царице Ирине и трапезунтске царице Евдокије.

Принципат
(27. п. н. е. — 235 н. е.)
Криза 3. века
(235—284)
Доминат
(284—395)
Западно царство
(395—476)
Источно
(Византијско) царство

(395—1453)

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.