Аморијска династија

Аморијска династија је владала византијом од 820. до 867. године, добила је име по родном граду родоначелника династије Михаила Аморијаца, Амориону. За време владавине ове династије царство се успешно суочавало са Бугарима, унутрашњим непријатељима и Арабљанима. Године 843. завршила се иконоборачка криза, па је источна црква почела нагло јачати. Ова црква успела је на покрштавање натерати Бугаре и део Јужних Словена. Аморијска династија, називана је још и Фригијска династија, по области из које је потицао родоначелник династије.

Аморијци
Solidus of Michael II the Amorian
ДржаваВизантијско царство
Посједиод Византије
ОснивачМихаило II
Владавина820.
Националностјеврејско

Михаило Аморијац — родоначелник династије

MadridSkylitzesAbydosFol31v
Томин устанак

Михаило Аморијац утемељитељ Аморијске династије, био је груб ратник, чија је необразованост постала предмет исмевања профињених Ромеја, али му није недостајало ни енергије ни разума ни осећаја за меру, ипак за време његове владавине настављају се тешке финансијске кризе.

Споменик Византије који нам је сачуван из IX века — »Књига епарха« (епарх је нешто налик на градоначелника престонице) слика нам организацију занатске производње у Цариграду и више него будну контролу владе над делатношћу трговаца и занатлија. Специјални чиновници, који су потчињени епарху, контролишу цену и квалитет робе, регулишу увоз и извоз, врше надзор над трговцима који долазе у град, убирају царине, које су државној благајни давале крупне приходе. Та контрола није могла да спречи велико оживљење трговачко-занатске делатности у Византији захваљујући општем учвршћењу државе.

Али се положај сељака после реформи није побољшао. Порески терет који је на њих падао чак је нешто повећан. Битније је било продубљивање социјалног и економског јаза између ситних сељака и дината. Ови последњи све више потчињавају себи сељачка газдинства и појачавају експлоатацију сељака, који у то доба добијају у законодавним и другим споменицима карактеристичан назив убоги. Од угњетавања особито су страдали словенски насељеници. На почетку IX века они су дигли на Пелопонезу устанак. Али покрет сељачких маса достиже свој највећи замах 821—823 г., када се излива у моћан устанак под предводништвом Томе Словена. Тома, један од војних команданата у Малоазијској теми, прогласио се за цара и, по речима византијског летописца, »дигао робове против господара, обичне војнике против њихових старешина«. Разноплеменско становништво Мале Азије и стратиоти пружали су му подршку, тим пре што је он укинуо порезе. Пребацивши се у Тракију и Македонију, Тома је наишао на свестрану помоћ и код Словена. Налазећи се на челу бројне војске, састављене од сељака и стратиота, Тома је читаву годину дана држао Цариград под опсадом. Влада је тешком муком изишла на крај с тим устанком — само захваљујући помоћи Бугара. Тома је био заробљен и погубљен (823 г.); његови приврженици држали су се понегде још до 825 г., док нису били разбијени или побијени.

После угушења устанка положај сељака се погоршао. Процес пропадања ситних газдинстава и пораст крупног земљопоседа врши се још бржим темпом. Али је страшна акција доњих слојева из 821—825 г. заплашила владу. Она је, с једне стране, донекле олакшала порески терет, а с друге — тежила да што пре ликвидира расцеп у цркви, изазван иконоборачком политиком, и да тако учврсти позиције владајуће класе. Ипак, Михаило није ни помишљао на то, јер је црква могла тако добити независност од царства.

За време Михаилове владавине наставља се рат са Арабљанима и Михаило је, уз помоћ млетачке флоте 827. и 828. године, успео одбранити остатке Сицилије који су му припадали.

Теофило

Emperor Theophilos Chronicle of John Skylitzes
Теофило, највећи владар Аморијске династије

Женидба

Године 829. Михаило II из Аморија, цар Византије, умре, оставивши престо своме сину Теофилу. Нови владар није био ожењен; зато је у почетку царица удова Еуфрозина у дворским церемонијама играла улогу коју је етикета одређивала Августи. Али Еуфрозина је мрзела свет. Кћи оног несрећног Константина VI, тако свирепо ослепљеног на заповест своје мајке Ирене, и његове прве жене Марије, она се, после катастрофе која је оборила њену породицу, повукла у један манастир на Принчевским Острвима, и живела тамо мирна и скривена, кад, не без јавне саблазни, ватрена страст василеуса Михаила извуче из манастира лепу калуђерицу да је посади на престо Цезара. Али, по смрти свога мужа, Еуфрозина је имала само једну жељу, да се што пре врати у какво свето склониште, и сва њена брига била је управљена на то да без оклевања ожени младога цара, свога пасторка.

Да би за василеуса нашли жену, послаше, по традиционалном обичају византијског двора, гласнике по свима покрајинама, с налогом да пронађу и доведу у Цариград најлепше девојке из монархије, и изабране искупише у великој Бисерној Дворани, да Теофило међу њима одреди будућу царицу. На првом избору, владар је одвојио шест, најдивнијих, и, не могавши се одлучити између тих лепих супарница, он одложи за сутрадан последњи избор. Тога дана, он се појави међ младим девојкама држећи у руци, као Парис међу трима богињама, златну јабуку, залогу љубави, коју је требало да понуди оној која му буде освојила срце, и тако опремљенв отпоче смотру. Прво застаде пред једном врло лепом девојком, високога рода, која се звала Касија, и без сумње мало узбуђен, и не знајући како да почне разговор, изговори јој, у виду мудре изреке, овај не одвише учтив комплименат:

„Од жене нам долази свако зло.”

Касија је имала доста духа, и одговори не без забуне:

„Да, али од жене нам долази и свако добро.”

Тај јој је одговор нарушио срећу. Теофило се врло уплаши од ове лепе девојке тако брзе на одговору и тако феминистички расположене, окрете јој леђа, и однесе своје одликовање и своју јабуку другој једној кандидаткињи, исто тако врло лепој, која се звала Теодора.

Да би се утешила што је промашила престо, Касија је, по правом византијском обичају, основала један манастир у који се повукла; а како је била жена од духа, она се у својој самоћи забављала састављајући побожне спевове и световне епиграме који су дошли до нас и доста су занимљиви. За то време њена срећна супарница била је крунисана; са великим церемонијама у цркви Светог Стевана у палати Дафне, и, по обичају, цела је њена породица добила удела у њеној великој срећи. Њена мати Теоктиста добила је врло завидно достојанство »патрицијке с појасом«, њене три сестре, позвате надвор» удадоше се за великодостојнике; њена браћа Петронас и Вардас, брзо су напредовали на путу почасти. Они су уосталом показали мало захвалности оној; чије их је неочекивано уздизање и сестринска љубав толико приближила самим степенима престола.

Нова царица била је азијаткиња, рођена у Пафлагонији, од чиновничке породице. Родитељи су јој били побожни људи, приврженици поштовања икона, против којих је, под следбеницима благочестиве Ирене, царска влада опет била почела борбу, и чак изгледа да су доказали доста ватрену ревност у своме веровању. Васпитана у таквој средини, природно да је Теодора била побожна, и јако поштовала свете иконе; зато се с почетка осетила мало сметена у том дворском свету у који ју је удаја тако нагло пренела.

Борба око икона

Emperor Theophilos chooses his wife
Цар Теофило упознаје своју жену

Од једно двадесет година, заиста, борба око икона била се опет разбуктала, још оштрија и још жешћа него у VIII веку, нарочито сад кад се на чисто верску препирку накалемило једно политичко питање, и кад се у сукобу хватала у коштац Држава која тражи право да се меша у црквене послове и Црква, која захтева и брани своје слободе. Михаило II гонио је своје противнике без поштеде и без устручавања; Теофило, паметан, својевољан, енергичан владар, ишао је за примерима и политиком свога оца. И тако је Теодора узалуд покушавала да употреби свој утицај у корист својих пријатеља и да својим молбама умири претерано строга гоњења. Теофило није нимало био владар погодне нарави; кад би набрао обрве, кад би почео говорити строгим гласом, његова жена, престрављена, не би се усудила да наваљује, и сама би била принуђена да пажљиво прикрива своја осећања и своје тајне симпатије. Требало је да брижљиво крије под своје одело свете иконе које је упорно продужила да носи уза се, морала је да употреби сву своју опрезност да би гоњене иконе сакрила од погледа, у сандуцима својих одаја, и понекад се излагала извесној опасности вршећи своје тајне и смотрене обреде.

Једнога дана царева дворска будала, један кепец који је забављао цео двор својим пакосним досеткама, изненади је пред иконама. Врло радознао од природе, он затражи да види ствари које су толико привлачиле царичину пажњу. Теодора му рече:

„То су моје лутке, лепе су, и ја их врло волим.”

Трчећи, кепец оде и исприча цару причу о лепим луткама, које је василиса 'чувала под својим јастуком. Теофило одмах разумеде о чему је реч, и бесан што види да се његове заповести не слушају у самоме двору, одјури у гинекеј, и оштро нападе царицу. Али Теодора је била жена, и умела да се извуче из незгоде и рече свом мужу:

„Није то оно што ви мислите. Ја сам се сасвим просто огледала у огледалу са мојим пратиљама, а ваш је кепец од ликова који су се одбијали у огледалу мислио да су иконе, и отишао да вас тако глупо обавести.”

Теофило се умири, или се претварао да се дао убедити; али Теодора се умела наплатити брбљивцу. После неколико дана, за неку незнатну погрешку, она даде да се кепец жестоко ишиба, а затим му препоручи да у будуће никад не говори о луткама из гинекеја. А кад би се цар, после пића, враћао каткад на тај догађај и испитивао будалу, овај је, са изразитом мимиком, метао једну руку на уста, другу на део своје личности који је добио шибе, и врло брзо му је одговарао:

„Не, не, господару да не говоримо више о луткама.”

Исто тако, у свима вишим круговима престонице, постојала је општа завера у корист икона. У манастиру где је завршавала живот, стара царица Еуфрозина исповедала је иста осећања као и Теодора, и кад би јој послали у посету царске ћерчице, она није престајала да им говори о поштовању икона. Теофило, који је нешто сумњао, трудио се да испита децу кад би се вратила, али није успевао да извуче никаква одређена обавештења. Ипак, једанпут, најмлађа се принцеза издала, и, пошто је испричала своме оцу како их у манастиру обасипају лепим поклонима, како им дају за ужину дивно воће, она му поче објашњавати како њена баба има и један сандук пун лепих лутака, и како их је често прислањала на чело њој и њеним сестрама, и давала им да их побожно љубе. Теофило се опет наљути, и забрани да се деца у будуће шаљу старој царици. Али, и у царевој најближој околини, много је политичара мислило као две царице; министри, лични саветници, остали су тајно али дубоко привржени обожавању икона, и ствар је дотле дошла да су гатари, које је цар радо питао за савет, отворено прорицали скору пропаст његовога дела. И сам је то толико осећао да је, на самртној постељи, захтевао од своје жене и од логотета Теоктистоса, свога првог министра, свечану заклетву да после њега неће ништа мењати у политици коју је он водио и да неће дирати патријарха Јована, који је био главни саветник те политике. Ретко су последње мере опрезности биле тако узалудне.

Спољашња политика

Арабљани за време Теофилове владавине још више узимају маха и 831. узимају Палермо; 839. Тарент.

Млетачка флота, којој пада у дужност да брани те делове Царевине, заузета је готово сва борбама с Арапима. Царска флота се појављује ретко и са малим бројем бродовља. То, и арапски залети, дају маха словенским гусарима око Неретве, да и они развију своје бродарске способности; наравно, само у свом интересу. Оживела је стара илирска традиција пиратерије, ради које је некад изазван рат с Римљанима. Они су 834/5. год. опљачкали и побили млетачке трговце који су се враћали из Беневента. Ово изазва против њих велико огорчење у Млецима. Да прекрате то нападање предузели су Млечани 839. велику експедицију против словенских гусара. О борбама њиховим те године нема помена, али се зна, да је дошло до измирења и са Хрватима и са једним делом Неретљана. Само тај мир није дуго трајао; не зна се, да ли с тога, што су га наши људи склопили можда за то, да би избегли опасности; или, вероватније, с тога, што није био склопљен са свима, него само са једним племеном или братством њиховим. Млетачки нападај поновљен је 840. год. против неретљанског вође Људислава, и завршио је њиховим неуспехом. После два пораза млетачке флоте, које су им одмах иза тога нанели Арабљани, Млечани се нису могли упуштати у нове борбе с далматинским Словенима. Сада су Арабљани постали већа опасност.

Њима је сада био слободан пут у Јадранско Море. И заиста, без 841., арапске лађе нападају јадранске градове и допиру до једног утока реке Пада; а мања њихова оделеља нападају Будву, Розу и доњи Котор, а 842. године освајају чак и Бари.

За све ово време, Бугари су се били потпуно учврстили и јачали су све више. Њихове границе на западу, видели смо, ишле су врло далеко; а на југу су допирале до Родопа, захваљујући византијској неспособности да их сузбије. Једино према западу и југозападу њихова граница није ближе одређена. Доста рано Бугари су почели да показују тежње према Солуну и Егејском Мору, а у ово време већ и према Јадранском. Искоришћавајући борбе Византије с Арапима, они настоје да се пробију у оба правца. 837. год. забележен је, без ближих појединости, један бугарски поход према Солуну. С њим је можда у вези један устанак Словена у Пелопонезу, који избија у то доба. После су Бугари почели акцију и према западу и покорили су македонска словенска племена готово до солунског и брачког приморја, узевши Охрид и сву област на реци Деволу.

Срби су за ово време у Рашкој, у својим кланцима, на будући ником на ударцу, живели доста повучено, у својој старој племенској организацији. Признавана је по имену врховна власт Византији, која се у том затуреном и од престонице готово одвојеном крају једва осећала. Земљом су управљали домаћи владари велики жупани, по праву наслеђа. Кад је међу жупанима избио један, који се натурио за "великог", не да се утврдити; али његова власт није још увек била толика, да је искључивала утицај и сарадњу других жупана. Земља је била дељена међу браћу владареву; најстарији, као владар, имао је извесну домаћинску власт у задрузи. Неки од тих владара познати су, али само по имену: Вишеслав, па његов син Радослав, па син овога Просигој. Тек са Вишеславовим праунуком Властимиром долази више вести. Ствара се прва српска држава.

Царска палата

Solidus of Theophilus
Новчић са Теофиловим ликом

Под владом Теофиловом царска палата, од пре толико векова седиште византијских василеуса, засијала је новим сјајем. Цар је волео лепе зграде: старим одељењима Константина и Јустинијана, био је додао читав један низ величанствених грађевина, украшених са најгосподскијом и најређом раскоши. Волео је параде и велелепност: да би подигао сјај дворских примања, поручио је код својих уметника чуда од златарства и од механике, Пентапиргион, чувени златни орман, у коме су били изложени крунини адиђари, златне оргуље које су свирале у дане свечаних примања, златан платан, подигнуг поред царског престола, и по коме су вештачке птице певале и летеле, златне лавове који су лежали код ногу владаревих и у извесним тренуцима усправљали се, ударали репом и рикали, златне грифоне тајанствена изгледа који су изгледали, као у палатама азијатских царева, да бдију над сигурношћу царевом. Сем тога, обновио је целу царску гардеробу, лепе хаљине, блиставе од злата, које су василеуси носили при дворским церемонијама, раскошно одело проткано златом и посуто драгим камењем, којим се китила Августа. Волео је најпосле и књижевност, науке и уметност. Он је обасуо доброчинствима великог математичара Лава Солунског, и у својој палати Магнаур отворио је школу где је научник својим ученицима давао ону наставу која је била слава Византије; он се чак показивао, он сурови иконокласт, пун трпељивости: спрам Методија исповедника, од дана кад је видео да је он способан да реши извесне научне тешкоће које су га занимале. Очаран ремек-делима арапске архитектуре, бринући се много да замени побожне украсе од прогнаних икона примерцима слободнијег и световнијег стила, он је византијску уметност свога времена упутио новим путевима, и захваљујући његовим напорима и његовом паметном покровитељству, у тој дивној Светој Палати, пуној префињене велелепности и ретке раскоши, у том несравњеном декору од павиљона, тераса, башта широко отворених на светле видике Мраморнога Мора, дворски живот је добио нов и изванредан сјај. Све се то срушило када је цар умро.

Михаило Пијаница

Повратак икона

Solidus-Michael III-sb1686
Михаило III на реверсу златника из 842/843, приказан као дечак уз своју сестру Теклу. На аверсу је приказана регенткиња, царица-мајка Теодора.

Наследник Теофилов, његов сив Михаило III, био је дете; 842. , кад му је отац умро, имао је једва три до четири године. Зато је Теодора као некад Ирена, предузела намесништво за време малолетства младога владара. Код себе, да би је саветовали, задржала је главне министре претходне владе, логотета Теоктистоса, који је имао великога утицаја на царицу, и магистра Манојла. Обојица су били побожни људи, тајно одани, као и сама царица, обожавању икона, а такође и паметни људи, које је с разлогом бацало у бригу сувише дуго трајање једног бескорисног и опасног сукоба: они, дакле, сасвим природно, наумише да поврате православље. Па ипак, и поред њиховога наговарања, царица изгледа да се с почетка помало устезала да пође за њима. Теодора је врло волела свога мужа, и задржала је побожну оданост спрам његове успомене; а затим, плашила се да ће то предузеће наићи на тешкоће. Али сва њена околина трудила се да је убеди; мати, браћа, наваљивали су својим саветима. Узалуд је василиса примећавала:

„Мој муж, покојни цар, био је паметан човек; знао је шта приличи радити; ми заиста не можемо да бацимо у заборав његову вољу.”

Представише јој опасност стања, непопуларност којој се излаже ако се упорно држи политике Теофилове; плашили су је револуцијом у којој би се срушио престо њенога сина. Њена ју је побожност уосталом храбрила да послуша савете који су јој са свих страна давани. Она се реши.

У Цариграду буде сазван синод. Али да би могао лепо да сврши посао, требало се претходно ослободити патријарха. Јован, кога је Теофил 834. поставио на патријаршиски престо, био је стари учитељ владарев; уман, вредан, енергичан човек, он је изванредно служио царевим намерама: зато су га противници странке иконокласта мрзели. Проносили су глас да је мађионичар, називајући га »леканомантом« — што ће рећи врач, — новим Аполонијем, новим Валаамом; на његов рачун распростирали су најстрашније приче: како је, својим чинима, нашао начина да уништи цареве непријатеље; како је одлазио ноћу, мрмљајући тајанствене изреке, да скида главу бронзаној змији која је украшавала хиподром, и како је у својој кући у предграђу начинио једну подземну ђаволску пећину, где је уз припомоћ пропалих жена, обично ретке лепоте, и од којих су неке, ради што веће саблазни, биле калуђерице посвећене ђаволу, призивао демоне нечистим жртвама, и испитивао мртве, да од њих дозна тајне будућности. Ма како стајало с тим причањима, Јован је био човек вишега духа, јаке воље, и тиме њима на сметњи. Да би га се отарасили, позваше га да пристане на успостављање православља или да дâ оставку, а изгледа да су војници којима је дато да поднесу првосвештенику тај ултиматум, извршили налог доста сурово. Било како било, патријарх је смењен и затворен у један манастир; а како се, разјарен због свога пада, усудио да испољи своје рђаво расположење, нагрђујући иконе у манастиру који му је служио за пребивалиште, био је на заповест регенткињину свирепо ишибан.

На његово место наместише једну од жртава претходне владе, Методија; и одмах поче општа реакција. Старањем владика, буде повраћено поштовање икона; изгнаници, заточеници, буду позвани натраг и дочекани с триумфом; затвореници буду пуштени на слободу и указана им је почаст као мученицима; на зидовима цркава опет се појавише побожне слике и, опет, као некад, изнад врата Халкејских, Христова икона, свечано повраћена, сведочила је о побожности становника царске палате. Најзад, 19. фебруара 840. , једна побожна и величанствена церемонија искупила је свештенство, двор и варош. Целе ноћи, у цркви Влахерна царица се побожно молила Богу са свештеницима; у јутру, једна триумфална литија ишла је кроз Цариград; окружена владикама и калуђерима, кроз одушевљену гомилу, Теодора оде од Влахерна до Свете Софије и у Великој Цркви захвали Свемогућем. Побеђени, држећи воштаницу у руци, морали су присуствовати тој поворци која је осветила њихов пораз, и понизно се савити под анатемама којима их обасуше. Затим, у вече, у Светој Палати, василиса је давала гозбу првосвештеницима, и сви су били срећни због успеха њиховога предузећа. То је била светковина православља. И од тада, за сећање на тај велики догађај, и за успомену на блажену Теодору, сваке године, прве недеље поста, грчка је црква свечано прослављала успостављање икона и уништење својих непријатеља. Она то прославља још и данас са побожношћу и захвалношћу.

Револуција је и самим мртвима дала њихов удео. Победоносно вратише у престоницу остатке славних исповедника, Теодора Студита, и патријарха Нићифора, који су страдали за веру и умрли у далеком изгнанству. Цар и сав двор, држећи у руци воштанице, сматрали су за част да дочекају свете мошти, да побожно прате ћивот који су носили свештеници, и кроз огроман скуп народа да оду за њим до цркве Светих Апостола. И обрнуто, обесветили су гроб у коме је лежао Константин V и, не поштујући царско величанство, бацили су на ђубре остатке великога противника икона, а његовим саркофагом од зеленог мрамора, исецканим на танке плочице, обложили су ради украса једно одељење двора.

Оно што византијски историчари, којима дугујемо ове појединости, нису на несрећу умели да нам кажу, то је, како се та велика револуција могла тако брзо извести а да не наиђе по изгледу на врло озбиљне тешкоће. Једна је ствар, изгледа, нарочито томе допринела: то је умор који су сви осећали од једне бескрајне борбе. Али и други један обзир придобио је политичаре за решење које је Теодора извојевала. Ако је, са гледишта догме, победа цркве била потпуна, она се с друге стране морала одрећи воље за независношћу коју су испољили неколицина од њених најславнијих бранилаца. Према држави она је остала у потпуној потчињености; у погледу вере, царска је власт била над њом јача но икад. Тиме је, и поред успостављања православља, политика царева иконокласта донела плода.

За велико дело које је извршила, Теодора је заслужила да буде увршћена у светитеље источне цркве. Ипак, неизвесност да ли добро ради често је узнемиравала царицу у току вршења њенога задатка. Једна ју је ствар нарочито бринула. Она је, као што се зна, страсно волела свога мужа; није могла да се помири с тим да и њега обухвате оне страшне анатеме које су погађале гониоце икона. Кад су дакле оци сакупљени у синоду дошли да од њене благонаклоности измоле успостављање светих икона, она је у замену за њен пристанак тражила од њих једну милост: то је да опросте грехе цару Теофилу. А како је патријарх Методије приметио да, ако црква и има неоспорног права да опрости живима који се кају, она ништа не може за једнога човека који је очевидно умро са смртним грехом на души, Теодора измисли једну побожну лаж. Она изјави да се василеус у последњем часу покајао за своје грехе, да је побожно ижљубио иконе које је жена била принела његовим уснама, и да је као добар хришћанин предао душу у божје руке. Владике се нису дале молити да прихвате ту поучну причу, тим пре што су осећали да ће по ту цену добити успостављање православља; и, повиновавши се жељи регенткиње, решише да целе недеље, по свима престоничким црквама, читају молитве за спас душе покојнога цара. Теодора је и сама узела учешћа у тим обредима и замишљала да ће тако измолити милост божју за грешнога владара који се покајао.

Царица мајка Теодора

Легенда је доцније много улепшала дирљиву анегдоту о супружанској љубави Теодориној. Причало се да су страшни снови предсказали царици какав удес прети њеноме мужу. Она је видела Богородицу како, држећи у наручју Христа, седи на престолу окруженом анђелима, зове пред свој суд василеуса Теофила и даје га свирепо шибати. Други пут, учинило јој се да се налази на Константиновом форуму, и да је одједном велика гомила прекрилила трг, и да пролази једна поворка људи који носе справе за мучење, и да усред тих људи, сасвим нагог и у ланцима, вуку несрећног Теофила. Сва уплакана, Теодора је ишла за гомилом и с њом стигла на трг, који је био код двора, пред вратима Халкејским. Тамо је седео на престолу један човек, велики, страшна изгледа, са строгим изразом судије. Онда га царица, бацивши му се пред ноге, замоли да се смилује њеноме мужу, а човек одговори:

„Жено, велика је вера твоја. Због твоје побожности и твојих суза, и из обзира према молитвама мојих свештеника, ја праштам твоме мужу Теофилу.”

За то време, патријарх Методије, са своје стране, пробао је неке опите да би се уверио у намере провиђења. На велики олтар Свете Софије метнуо је један пергамент на коме је био исписао имена свију царева иконокласта; затим, заспавши у цркви, он виде у сну једног анђела који му је јављао да је цар нашао милости код Бога; и пробудивши се, и узевши пергамент са часне трпезе, он виде да заиста тамо, где је био написао име Теофилово, место беше неким чудом постало бело, у знак опроштаја.

Неколико се људи ипак показаше строжи од Бога. Живописац Лазар, један од најславнијих сликара икона, имао је десну руку одсечену, по заповести покојнога цара; и мада је, како тврди легенда, та одсечена рука неким чудом понова израсла, мученик је био озлојеђен на свога џелата, и на све царичине примедбе одговарао је упорно:

„Бог није тако неправедан да заборави наше невоље и да укаже част нашем гониоцу.”

На дворском ручку којим се завршила светковина православља, други један исповедник није се показао мање неприступачан. То је био Теодор Граптос, кога су тако звали, јер му је, за казну, Теофило дао усијаним гвожђем написати на челу четири погрдна стиха. Царица, старајући се да угоди мученицима, запита светога човека за име онога који му је досудио тако свирепе муке. Сада он одговори свечано:

„За овај натпис, одговори он свечано, имаћу да тражим рачуна пред божјим судом од цара, твога мужа.”

На тај непредвиђени испад, царица сва у сузама, обративши се владикама, хтеде да зна да ли они тако мисле да одрже своја обећања; на велику срећу, умеша се патријарх Методије, и не без муке њему пође за руком да стиша раздраженог исповедника и да умири царицу и изјави јој:

„Наша обећања, постоје у целини, а презирање које неколицина показује спрам њих, ствар је без важности.”

Али оно што, с друге стране, није безначајно, то је што се по овим анегдотама можемо уверити колико је људских и политичких обзира ушло у успостављање православља, и на колике су уступке савести пристајали подједнако лако и свете владике и благочестива Теодора.

Један хроничар тог доба је рекао:

„Прва врлина, јесте имати православну душу.”

Теодора је у потпуности имала ту врлину. Али она је имала и других особина. Византијски историчари хвале њен политички ум, њену енергију, њену храброст; они јој придају херојске речи, као ову, којом је задржала упад бугарскога краља: »Ако победиш једну жену, поручила му је она, твоја ће слава бити ништавна; али ако пустиш да жена тебе потуче, служићеш за подсмех целом свету«. У сваком случају, за четрнаест година, колико се она држала на власти, владала је добро. Свакако, као што се могло и очекивати, њена влада носила је доста побожно обележје. Врло поносита што је повратила православље, њој је исто тако лежало на срцу да победи јерес; на њену заповест Павликијанци су били позвани да бирају између преобраћања у веру и смрти, а како они не попустише, крв је потекла потоком по крајевима Мале Азије где су они били смештени. Царски инквизитори који су имали налог да укроте њихов отпор чинили су чуда: њиховим старањем више од сто хиљада особа погинуло је на мукама: озбиљна ствар, која је морала имати још озбиљнијих последица; бацајући те очајнике у наручје муслимана, царска влада спремала је себи велике несреће за будућност.

Али, с друге стране, побожна ревност којом је пламтела регенткиња, уливала јој је срећне замисли и она је била та која је прва приступила великом делу мисија које ће, неколико година доцније, однети еванђеље Хазарима, Моравцима и Бугарима. Њена је слава такође била што је у борби са Арапима имала неколико трајних успеха, и снажно угушила побуну Словена из Хеладе. Али нарочито се бринула да монархија стекне добру финансиску администрацију. Она се разумевала, кажу, у новчаним питањима, и, поводом тога, легенда прича једну доста забавну анегдоту. Цар Теофило био је једног дана на једном прозору двора, кад виде како у пристаниште Златног Рога улази једна велика и раскошна трговачка лађа. Известивши се чија је та лепа лаћа, он дознаде да је царичина. На тај одговор, цар је ћутао; али сутра дан, како је ишао у Влахерне, он сиђе на пристаниште, и пошто је наредио да се товар лађе истовари, он заповеди да се запали. Затим, окренувши се својим људима рече им:

„Ви нисте знали, да је царица моја жена начинила од мене трговца!”

Никад се досад није видео ни један римски цар да се бави трговачким пословима«. Било како му драго с овим догађајем, Теодора је знала да управља имањем државе не мање добро него својим. Кад је сишла с власти, она је у ризници оставила знатне резерве. И по свему томе, она би без сумње била доста велика владарка, да није било дворских сплетака и супарништава, који се увек брзо створе под владом једне жене, и да није било беднога сина кога јој је Бог дао.

Михаило под регентством

Michael III with Theodora and Theoktistos
Михајло са мајком Теодором и тутором Теоктистом.

Под регенством Теодориним прави председник владе био је логотет Теоктитос. То је био човек доста осредње вредности, неспособан и увек несрећан војсковођа, политичар обичне памети, хладнога карактера, мрачан и груб. Мало симпатичан и мало вољен, он се држао благодарећи наклоности коју му је указивала царица. Постигао је чак да се настани у самом двору, вршио је неки чудан утицај на царицу, и уживао толико њено поверење, да су се по Византији ширили доста ружни гласови о природи односа које је министар одржавао са василисом. Знало се да је славољубив, памтило се са каквом је грозничавом журбом, на вест о једној тобожњој револуцији на двору, оставио војску на Криту, да би дошао и мотрио догађаје у престоници; сумњало се да тежи за престолом, и ишло се дотле да се говорило како је Теодора, потпомажући његове жеље, помишљала да се уда за њега, или да му да коју од својих кћери, готова, да би му прокрчила пут ка власти, да збаци, као што је некад учинила велика Ирена, или да дâ ослепити свога рођеног сина. У сваком случају врло дубоко одан регенткињи и свемоћан над њеним духом, логотет се трудио да изазове неповерење према свима саветницима који су делили власт с њим.

Брзо је успео да својим сплеткама удаљи своје супарнике. Магистар Манојло, који је био, са Теоктитом, тутор младога Михаила III, био је оптужен да склапа заверу против царске породице, и приморан да дâ оставку на своје звање. Царичина браћа, Петронас и Вардас, била су опаснија, други нарочито, чији је виши ум био удружен са крајњим недостатком сваког устручавања и моралности. С пристанком саме Теодоре, Вардас је био, под неким изговором, удаљен са двора, и логотет је мислио да је коначно себи осигурао власт. Он није био предвидео да има да рачуна са младим царем.

Ову смену на престолу искоришћавају Арабљани. Они већ 846. године продиру до самог Рима, док Неретљани продиру до самих Млетака и пљачкају лагунски град Каорле.

Михаило III је заиста растао, и растући показивао се бедан. Узалуд су се његова мати и министар трудили да му даду одлично васпитање; узалуд су га били поверили старању најбољих учитеља, окружили га најбољим друговима; легенда именује међу друговима царевићевим Ћирила, који је доцније имао да постане апостол Словена. Све је било узалудно: суштина је код Михаила била рђава. У петнаестој, шеснаестој години — то су године које је тада имао — он је нарочито волео лов, коње, трке, представе, борбе атлета, и он сам није се устручавао, да се у дворском хиподрому попне на коња и да се покаже пред својим пријатељима. Његов приватан морал био је још незгоднији. Он се дружио с најгорим друштвом, проводио у пићу до неко доба ноћи; имао је једну признату милосницу, Евдокију Ингерину.

Теодора и Теоктитос мислили су да, под таквим условима, има само једна ствар да се уради, а то је да се млади цар што пре ожени. Опет су, по обичају, весници са двора обишли провинције, да у Цариград доведу најлепше девојке из монархије: међу њима буде изабрана Евдокија, кћи Декаполита, и одмах крунисана за василису. Али после неколико недеља, Михаило III, брзо заморен од своје жене и брачног живота, врати се својим навикама» својим пријатељима, својој милосници, и продужи своје лудорије. И без сумње, треба се чувати да се дословце приме сва смешна и гнусна дела која византијски историчари придају Михаилу III: хроничарима оданим дому македонском сувише је ишло у рачун да извине и оправдају убиство које је довело на престо Василија I, а да не дођу у искушење да мало оцрне своју жртву. Али и поред овог ограђивања, сигурне чињенице сведоче колико је било безумља у владању кукавног цара. Стално окружен лакрдијашима, развратницима, дворским будалама, он је проводио време са својим недостојним друговима у смешним или скаредним лакрдијама, саблажњавао двор својим досеткама рђавога укуса, у којима није поштовао ништа, ни породицу ни веру. Једно од његових великих разонођења било је да своје пријатеље облачи као владике; један би представљао патријарха, други митрополите; сам царевић узео би титулу владике колонејског и, тако обучени, они су ишли као маскарада кроз варош, певајући срамне или смешне химне, пародишући црквене церемоније. Једнога дана, да би; радио као Христос, Михаило оде на ручак код једне сироте жене, унезверене што тако неочекивано дочекује василеуса; други пут, кад је срео на путу патријарха Игњатија и његове свештенике, цара је забављало да му приреди једну мачију музику, и са својом свитом од лакрдијаша дуго га је пратио, певајући му код ушију развратне песме, уз пратњу таламбаса и добоша.

Затим је са својом мајком правио глупе шале. Једнога дана јави јој да се патријарх налази у двору, и да би она без сумње била срећна да добије његов благослов. Побожна Теодора журно дотрча, и, заиста, у великом Златном Триклиниуму она нађе првосвештеника где седи на престолу, са капуљачом спуштеном на лице, који је изгледао, ћутећи и озбиљан, удубљен у дубока размишљања. Регенткиња паде пред ноге светом човеку и мољаше га да је удостоји и да помисли на њу у својим молитвама, кад одједном патријарх устаде, обрне се на петама, покаже царици леђа… и треба видети у тексту хроничара шта је пустио у лице Теодори. Затим, окренувши се и изјави:

„Нећете рећи, Госпођо, изјави он, да се чак ни у том нисмо постарали да вам учинимо част.”

Забацивши капуљачу, патријарх показа лице: тобожњи патријарх није био нико други до царев најмилији будала. На ту досетку лепога укуса, Михаило прште у смех. Теодора, срдита, обасу свога сина клетвама:

„Ах! неваљало дете! Бог је данас уклонио своју руку од тебе!”

Михаило изиђе из дворане у сузама. Али, и поред ових грубих непристојности, тутори нису смели да се умешају, и чували су се да не покуде василеуса, било што су му претерано гледали кроз прсте, било што су мислили да ће тим попуштањем сачувати свој уплив.

Василије Македонац

Michael iii
Цар Михајло III Аморијац

Вративши се из Патраса у Цариград, Василије понова оде код Теофилицеса у службу, кад га један непредвиђен случај приближи цару. Једнога дана, рођак Михаила III, патриције Антигон, син Вардасов, давао је у част свог оца свечан ручак; позвао је био много својих пријатеља, сенатора, угледних личности, и исто тако бугарске посланике који су се у пролазу десили у Византији. По обичају на византијским гозбама, при крају обеда дођоше хрвачи да разоноде госте својим вежбама. Онда Бугари, са својом уобичајеном разметљивошћу и може бити распаљени добрим ручком, почеше хвалити извесног атлета њихове народности, изјавивши да је то непобедив човек и да ће он савладати свакога ко му противстане. Ухватише их за реч: и заиста варварски борац обори све супарнике. Византинци су били доста понижени, и још више надражени, кад Теофилицес, државни функционер, који је био на ручку, поче:

„Ја имам у служби једнога човека, који ће, ако желите, издржати борбу са вашим славним Бугарином. Јер заиста било би мало стидно за Римљане да тај странац оде кући, не нашавши достојног такмаца.”

Примише; зовнуше Василија Македонца, Теофилицесовог коњушара; дворану брижљиво посуше песком да начине угодно земљиште за два борца, и борба поче. Снажном руком Бугарин се напреже да подигне Василија са земље и да га доведе да изгуби равнотежу; али још снажнији, Византинац, диже њега, окрете га живо око себе, и вештим хитцем, чувеним тада у борачким дворанама, баци на земљу свога супарника, онесвешћеног и прилично повређеног.

Овај подвиг привуче на Македонца пажњу дворских људи. А на неколико дана потом цар доби на дар од неког провинциског намесника, једног врло лепог коња; и одмах је хтео да га проба. Али кад се владар приближи животињи и хтеде да му отвори уста, да бу му прегледао зубе, коњ се ужасно пропе, и ни цар ни његови коњушари нису га могли савладати. Михаило III био је врло незадовољан, кад се умеша услужни Теофилицес:

„Ја имам код куће, Господару, једнога младог човека врло вештог да рукује коњима; ако Ваше Величанство жели да га види, он се зове Василије.”

Из двора одмах послаше по Македонца, и тада, »као други Александар на другом Букефалу«, по изразу једнога историчара, »као Белерофон на Пегазу«, он скочи на леђа животињи и за неколико тренутака сасвим је укроти. Василеус је био усхићен: није се смирио док му Теофилицес није уступио тог лепог момка, који је био тако добар коњушар и тако снажан борац. И горд својом тековином, он одведе Василија да га представи својој мајци Теодори и рече јој:

„Ходите да видите, каквог сам лепог човека нашао.”

Али царица, пошто је дуго посматрала новога љубимца свога сина, рече тужно:

„Камо среће да никада нисам видела тога човека! Он ће уништити нашу лозу.”

Теодора је имала право. Тај атлет, који је умео да се допадне женама, сад је имао да покаже да је способан и за друге ствари. Око 856. он је ступио у службу Михаила III: једанаест година доцније он је био цар.

Цезар Вардас

У тренутку кад је Василије дошао на двор, Вардас, ујак василеусов, постајао је свемоћан.

Показујући се пун трпељивости за забаве свога сестрића, Вардас се поглавито трудио да задобије утицај над њим. Он је, благодарећи посредништву свога пријатеља великога коморника Дамјаноса, успео да га цар позове да се врати из иностранства, и врло брзо је постигао да постане потребан Михаилу III. Разуме се да је мрзео Теоктитоса, који је стајао као препрека његовом славољубљу; зато је непрестано подстицао василеусово неповерење спрам министра. Он га је плашио да логотет може спремити какав друштвени удар, чак се није устручавао ни да оклевета своју сестру, регенткињу Теодору, и да сину представи у најружнијој светлости владање његове мајке. Он је тако вешто удесио ствари, да поводом једног безначајног догађаја (реч је била о једном царевом личном пријатељу, коме је министар одбио неко унапређење) изби доста озбиљан сукоб између владара и Теоктитоса. То је било 856. Вардас, користећи се својом надмоћношћу, прионе још више да распали Михаилову мржњу: он му примети да њега држе у страни од послова; суровим доставама подстакао је његово самољубље. »Догод Теоктитос буде са Августом, говорио му је он, василеус ће бити без икакве моћи«; нарочито је нашао начина да га увери како му раде о глави. Против логотета би скована завера. Људи са двора били су већим делом придобијени у Вардасову корист; царевић је пристајао на све, и, против Теодоре и њеног љубимца, чак се и једна царичина сестра била удружила са Вардасом, својим братом. Атентат је дакле успео без великих тешкоћа.

Једног дана кад је по својој уобичајеној дужности Теоктитос пошао, са хартијама у руци, код регенткиње у аудијенцију, у галерији Лаузиакоса, која је била пред царичиним одајама, нађе Вардаса, који га је, не уставши пред њим, мерио са дрским изразом. Мало даље, он срете цара, који му забрани да уђе код Августе, и заповеди му да њему преда рапорт о дневним пословима; а како се министар, збуњен, устезао, василеус га нагло отера. Али док се он повлачио Михаило викну дежурном дворанину: »Затворите овога човека«. На тај позив Вардас се баци на логотета; овај побеже; Вардас га стиже, обори га на земљу, и узевши мач у руку, спреми се да одбије свакога когод би покушао да помогне несрећнику. Ипак не изгледа да су по сваку цену желели смрт Теоктитосову: цар је прво просто био заповедио да га под добром стражом одведу у трем Скила и да сачекају његове наредбе. На несрећу по логотета, на ларму која се била дигла, дотрчала је Теодора, расплетене косе, са оделом у нереду, вичући и тражећи свога љубимца, обасипајући псовкама, разјарена, свога сина и брата, викнувши претећим гласом да она забрањује да се Теоктитос убије. Можда је та њена брига упропастила несрећника. У околини Михаиловој били су се уплашили да ће га, ако узаживи, регенткиња врло брзо понова поставити на власт и да ће се он свирепо светити својим непријатељима; из мере опрезности решише да га погубе. Узалуд су неколико гардиских официра, оставши верни његовој личности, покушали да га бране; узалуд је сиромах човек, кријући се под намештај, покушавао да избегне ч своју судбину. Једним јаким ударцем мача, један војник, сагнувши се, пробурази му трбух. Вардас је победио.

Убиство првога министра био је непосредан удар за Теодору: она је то добро осетила. У метежу који је потресао двор, већ је била чула како долазе претећи гласови против ње: викали су јој да се чува, и да је то дан убистава. И зато је она, у своме гневу, одбила сва извињења која су јој нудили, све утехе с којима су јој прилазили; разјарена, трагична, она је на кривце, а нарочито на свога брата Вардаса призивала божанску освету, и отворено желела њихову смрт, Тим непомирљивим држањем она је најзад постала несносна; Вардас, чијем је славољубљу она уосталом сметала, реши да је се отараси. Прво јој одузеше ћерке, које затворише у један манастир, рачунајући да ће она убрзо драговољно отићи за њима. Како је она оклевала да се одлучи, позваше је да се повуче у манастир Гастрију. Не хотећи да уноси неред у државу узалудним одупирањем, она достојанствено сиђе са власти, пошто је званично предала Сенату суме које је њена добра финансиска администрација оставила као резерву у благајну. То је био крај њеног политичког живота.

У манастиру где је потражила склоништа Теодора је живела побожно, са својим кћерима, још дуго година, опростивши своме сину, код кога је чак, изгледа, опет доцније стекла поверење, увек огорчена на Вардаса, кога је с правом чинила одговорним за Теоктитосову смрт. Она је толико далеко ишла, она побожна и православна царица, да је склапала завере против тог омрзнутог брата, и покушала, у дослуку са неколико људи блиских двору, да га убије. То јој предузеће не испаде за руком, и чак изгледа да је зато била доста строго кажњена. У то време су јој, без сумње, узаптили сва добра и одузели почасти које су биле остале везане за њен царски положај. Да би је утешила у њеној несрећи судбина ће се доцније постарати да јој створи једног осветника, који је требало да задовољи њене мржње чак и преко очекивања. То је био Василије, славни оснивач династије македонских царева.

Убиство Теоктитосово, Теодорино повлачење од света, учинили су ускоро од њега правог поглавара владе; и једно за другим наименован за магистра и врховног команданта војске, ускоро за куропалата, најзад готово придружен царству са титулом Цезара, он је владао као господар под именом Михаила III.

И поред својих порока, Вардас је био човек одличних способности. Грамзиво славољубив, страсно жудан власти, богатства и раскоши, он је ипак желео да се покаже као добар администратор, строг судија, неподмитљив министар; и самим тим, и поред недостатка савести и његове дубоке неморалности, он је постао врло популаран. Врло уман, он је волео књижевност, интересовао се за науке. Њему припада част за оснивање славног университета Магнаура, где је позвао најчувеније научнике свога времена; ту се предавала граматика, философија, геометрија, астрономија; а да би подстакао заузимљивост професора и ревност ученика, Вардас је правио честе посете школи и пажљиво пратио рад. Он је међу своје присне пријатеље убрајао славнога Лава Солунског, великог математичара, чувенога философа и лекара, једнога од највећих духова IX века, и који је, као сви велики научници средњега века, уживао код својих савременика доста зао глас врачара и мађионичара. А без сумње, с друге стране, Вардас је саблажњавао варош и двор; са својом снахом одржавао је врло сумњиве односе, и то је чак био први узрок великоме сукобу који је букнуо између папског посланика и патријарха Игњатија, кад је првосвештеник сматрао за дужност да забрани свемоћном регенту приступ у Свету Софију. Али у главном и сами непријатељи Вардасови принуђени су да признају његове високе способности. Под. његовом управом постигнути су знатни војнички. успеси против Арапа; дрски напад на Цариград. који су покушали Руси био је снажно одбијен; а нарочито, уз припомоћ патријарха Фотија, Игњатијевог наследника, Вардас је постигао славу да успешно изведе велико дело хришћанских мисија, које је однело еванђеље Моравцима и Бугарима, под његовом заштитом су Ћирило и Методије, словенски апостоли, предузели велико дело, којим је читава једна раса била придобијена за православље.

Особине цара

Док је Цезар тако владао, цар је продужавао да тера своје лудости. Он је расипао на смешне трошкове новац који су скупили његови родитељи; он је зачуђавао и вређао престоницу својим необузданим склоностима ка тркама и коњима. Дао је саградити једну величанствену шталу, украшену као двор најскупоценијим статуама, и тиме се више поносио него и сам Јустинијан што је сазидао Свету Софију. Живео је у друштву кочијаша, обасипајући их златом, уживајући да лично кумује њиховој деци; он сам у кочијашкој хаљини председавао је тркама хиподрома и често је, по нарочитој стази у палати Светога Мамаса, сам трчао, приморавајући царске великодостојнике да чине што и он и да узму боје циркуса, да би се с њиме такмичили за награду. И, да би поруга била још саблажњивија, једна икона Богородичина намештена на царски престо, заузимала је место василеуса и председавала светковини.

Кад се Михаило III проводио, никако није допуштао да га, ни под каквим изговором, ко узнемирава. Једнога дана кад је био на хиподрому, јавише му да су Арапи заузели азиске области, и како је гласник врховног заповедника са стрепњом очекивао, стојећи пред василеусом, владалачке заповести:

„Али каква дрскост, узвикну одједном цар, доћи и говорити ми о тим стварима, кад сам ја сав заузет једном трком од највеће важности, и кад има да се реши да ли се десне двоколице неће сломити на завијутку.”

Између границе Киликије и престонице постојао је неки систем сигнала ватрому, нека врста оптичке телеграфије помоћу које се могло хитно јављати о упаду муслимана: Михаило III даде га разорити, наводећи да то у дане свечаности расејава народ и да рђаве вести тако достављене сметају гледаоцима, растужујући их, да потпуно уживају у задовољству игре. Зна се већ о његовом разврату и шалама ко]е је измишљао са својом пратњом од дворских будала и лакрдијаша; зна се о његовом пијанству, које му је у историји стекло надимак Михаило Пијаница, и како је, после пића, не знајући више добро шта равнодушно говори, изрицао смртне казне или проналазио чисте лудости. Једини начин да му се неко допадне био је да се придружи тим чудноватим забавама, и, свако се на двору трудио да му угоди. Прича се да је и сам патријарх Фотије налазио да су царева увесељавања врло забавна и радо је, да би му угодио, пио за столом још више него он. У сваком, случају, Василије је брзо разумео да је ту начин да осигура себи срећу.

Мисионарске мисије

Cyril-methodius-small
Свети Ћирило и Методије

Главна активност у покрштавању Јужних Словена почиње од средине IX века, и то под притиском извесних политичких догађаја. Моравски кнез Растислав, у сукобу с Францима, морао је да тражи савезника, на кога би се могао ослонити. Нашао га је у Византији. Христијанизација његових поданика од византијских повереника била је само једно средство за чвршће везе и једна гаранција Византији за продужење њеног утицаја. С тога је његова понуда у Цариграду примљена радо и остварена брзо. Као цареви повереници и хришћански проповедници упућена су у Моравску, 863. год два брата Солуњанина, Ћирил и Методије. Избор је пао на њих из два разлога. Први је тај, што је Константин (Ћирил у калуђерству) био друг царев, њему лично одан, а сем тога врло учен и угледан. Он је био библиотекар у цариградској Св. Софији и учитељ филозофије. Већ дотле Константин се истакао својим залагањем за иконе и својим мисијама међу Сараценима и Хазарима. Методије, његов брат, био је раније управник једне словенске области, па се после одрекао световног живота и повукао се у манастир, одакле је пошао с Константином на Крим, међу Хазаре. Својим ранијим административним искуством са Словенима он је, поред брата, добро дошао за нову акцију у истом елементу. Други је разлог био у том, што су обојица познавала добро словенски језик, и што су, као Солуњани, долазили с њима и у ближи додир, и као такви најбоље могли знати, шта се понајпре има предузети за нову мисију и колико се могу користити претходним радом.

С њиховим радом у вези су и почеци словенске писмености. Легенде о Ћирилу и Методију казују, да су њих двојица, схвативши свој позив врло савесно, прегли да за Словене преведу потребне богослужбене књиге и да за изражавање словенске речи удесе погодна слова. Дотле код Словена или уопште није било писмености (него се помагаху рабошима, помоћу црта и резова), или су се, према подручју, употребљавала латинска и грчка писмена, подједнако непогодна да изразе многе особености словенске фонетике. Константин с тога подешава за Словене нову азбуку. У главном узима и он грчко курзивно писмо с неколико знакова из њему добро познатих источњачких алфабета, и ствара тако ново словенско писмо звано глаголицу. Језик у Константиновим преводима је словенски јужномаћедонски диалекат, који је и у доцнијим преписима X и XI века задржао своје главне црте.

У Моравској је царево изасланство, с Ћирилом и Методијем, било врло усрдно примљено и почело је одмах с успехом, да делује, али не за дуго. Франци нису могли дозволити, да се један словенски кнез на њиховој граници тако лако одметне од њих и веже с Византијом, и с тога су против Растислава употребили силу и нагнали га на покорност. Исто тако су узели енергичан став против нових проповедника и немачки свештеници, који су Моравску сматрали својим верским подручјем. Ћирил и Методије морали су ићи у Рим, да тамо објасне своје деловање. Ћирил (који се тек у Риму, пред саму смрт, закалуђерио и добио то име) направио је тамо леп утисак и добио је одобрење свог рада, али га лично није могао искористити. Умро је 869. год. и сахрањен је с много почасти у цркви Св. Климента, чије је мошти нашао на Херзону и пренео их у Рим. Методије, који је у Риму примио свештенички чин, вратио се натраг, али не више у Моравску, која је била у рату с Немцима, него у Панонију, кнезу Коцељу. Папа је дозволио словенску службу; тражио је само да се на миси апостол и еванђеље читају најпре латински, па онда словенски. У Панонији је Методије развио велику активност; ради ње је и постављен за врховног верског поглавара панонске цркве. Али ради ње је имао и неприлика. Немачко свештенство нерадо је гледало његов рад у својој домени и није презало ни од врло оштрих мера да Методија онемогући. Он је био затворен, одведен негде у Швабенланд и физички мучен. Спашен посредовањем папиним, Методије је морао поново прећи у Моравску, да ту и опет не буде поштеђен од нових незгода. Ширећи веру, преводећи цркви потребне књиге, Методије је ипак издржао на свом опасном месту све до своје смрти, 885. год. Према њему су, у последње време, можда ради папиних заузимања, Немци имали бар неких обзира; али кад је он умро против његових ученика диже се права хајка. Гоњени без икакве поштеде, чак продавани као робље, словенски пратиоци Методијеви, као и његови активнији ученици, морадоше за кратко време да напусте моравско подручје и да се спасавају како знају.

Као што су Моравци хтели, да се помоћу византијских свештеника заштите од немачког утицаја у духовном животу, тако су исто хтели и Бугари да се помоћу германских свештеника заштите од сувише блиске Византије. У поступку једних и других као да има везе. Можда је Византија своју мисију у Моравску и упутила онако радо, што је хтела да на тај начин одговори Французима за везе с Бугарима. Саме Бугаре присилила је Византија 864/4. год., једним војним походом, да прекине почете везе. Сам бугарски владар, Борис, прими хришћанство и по куму цару Михајлу узе његово име. Ширењем хришћанства Бугарска губи свој азијатски карактер, а ширењем словенске писмености добија постепено словенско обележје. Покушаји веза са западом, са Немцима и папом Николом I, постављени су у Бугарској и после покрштавања, али их је Византија увек знала пресећи на време.

Велики штитоноша Василије

Он је вешто помагао у свему, пристајао на све и користио се свачим. Године 856. звање великог штитоноше остаде празно, пошто је његов власник био у завери против цара: то место доби Василије. 862. први коморник Дамјанос, стари пријатељ Вардасов, буде смењен, пошто се огрешио о поштовање према Цезару, са којим је био у завади: Василије наследи то место 6д поверења, које онога који га заузима доводи у тесну везу са владаоцем. Михаило III, уосталом, обожавао је свога љубимца;, он је говорио онима који су га хтели слушати да му је једини Македонац одан и веран служитељ. И зато га он начини патрицијем, и најпосле га ожени. У ствари, Василије је већ имао жену, Македонку као и он, која се звала Марија; василеус га примора да се разведе, и Марија би, са нешто новаца, испраћена у свој родни крај. После тога, цар ожени свога пријатеља својом милосницом Евдокијом Ингерином.

То је била врло лепа жена, којој је Михаило био милосник већ више година и коју је још једнако волео: и зато, кад ју је удавао, поставио је услов да је задржи за милосницу, и уговора су се тако тачно придржавали, да независни хроничари без увијања приписују цару очинство прва два детета Василијева. Дворски писци, природно ћутљивији у једном тако тугаљивом питању, напротив, радо су хвалили не само лепоту и љупкост Евдокијину, него још и њену мудрост и врлину; само њихово задржавање на томе показује да је то било једно болно место, мало тегобно за Македонски Дом. Василије једини изгледа да се без муке прилагодио томе неугодном положају; уосталом, имао је где да се утеши. Он је био милосник Текле, цареве сестре; и Михаило III затворио је очи на ту везу, као што је Василије затварао очи на прељубу своје жене. И то је био најлепши брак у четворо што се може замислити.

Смрт Вардасова

MadridSkylitzesMurderBardasFol80ra
Смрт Вардасова

Василије, може се мислити, није без рачуна показивао толику услужност. У томе македонском пустолову, тако добром дворанину и тако савитљивом, Вардас је добро прозрео скривено славољубље које себи крчи путеве. После пада Дамјаносова је он говорио својим пријатељима:

„Ја сам отерао лисицу, али, на њено место, увео сам лава, који ће нас све прождерати.”

И заиста, између љубимца и министра ускоро се заметну огорчена борба. Василије се трудио да убеди цара да му Цезар ради о глави: али се Михаило само смејао на те бесмислене оптужбе. Тада, да би дошао до циља, смутљиви Македонац потражи саучесника; он се нађе са Симватиосом, властитим зетом Вардасовим, и под најстрашнијим заклетвама достави му да му је цар, који га јако цени, врло наклоњен, али да се једини његов таст противи његовом праведном унапређењу. Кад то сврши, он продужи да сплеткари код цара, и, да би поткрепио своје изказе, он се позове на Симватиоса, који се, заведен и бесан, није устезао да се с Василијем закуне како Вардас заиста склапа завере. Јако поколебан тим изјавама, Михаило III мало помало помири се с мишљу да предузме кораке против министра. Али је Цезар био моћан; у Цариграду су га поштовали толико исто и још више него цара; преко свога сина Антигона, главног заповедника гарде, он је држао престоничке трупе; покушати у Византији удар против њега било је осудити се унапред на сигуран неуспех. Да би нашли згодну прилику, требало је удаљити Вардаса од његових присталица; наговорише дакле цара, да објави поход на Азију, против Арапа; дужан да прати василеуса, Вардас се тако без одбране предавао у руке својим непријатељима.

Цезар је био извештен о свима тим сплеткама и у његовој околини саветовали су му чак да се брани, да смело изјави како неће пратити цара са војском. Разуме се да су сујеверне душе откриле такође свакојаке злокобне предзнаке, који су предсказивали скори крај министров. Причало се како је у цркви, док је био удубљен у молитве, одједном осетио позади неку невидљиву руку, где му трза са рамена свечани плашт. Злослутно су тумачили неочекивани поклон који му је скоро била послала његова сестра Теодора: то је била једна одећа извезена златним јаребицама и која случајно није била довољно дугачка; погађачи су се сложили у томе да јаребица значи издајство, и да сувише кратко одело указује на скору смрт. И сам Вардас имао је узбуђујуће снове. Видео је себе како улази у Свету Софију поред цара, на дан једне свечане литије, и у апсиди цркве, одједном, спази Светога Петра где седи на престолу међу анђелима, и код његових ногу патријарха Игњатија како тражи правду против својих гонилаца. И апостол, пруживши мач једном службенику свом одевеном у злато, постави цара себи с десне стране, Цезара с леве, и заповеди да га ударе мачем. Али Вардас је био сувише паметан, сувише слободоуман, да би придавао много важности тим случајностима. А и цар и његов љубимац нису ништа штедели да му улију поверење и сигурније га увуку у клопку. Пре поласка, обојица одоше са Цезарем у цркву Свете Марије Калкопратије, и ту, у присуству патријарха Фотија, који прими њихову заклетву, обојица се свечано заклеше на Христову крв да се Вардас нема од њих ничега бојати. Готово убеђен, регент се реши да пође са двором: Василије, три пута кривоклетник, био је дошао до свога циља.

Хроничари наклоњени македонској династији све су учинили да оправдају Василија за злочин према Вардасу, и трудили су се да покажу како он није играо никакву улогу у томе озбиљном догађају. Истина је сасвим друкчија. Војска и двор били су прешли у Азију. Василије, са неколико завереника, са својом браћом, рођацима, присним пријатељима, које је придобио за своје планове, био је готов да приступи послу чим му цар буде издао заповест; и, да би убрзали догађај, његови саучесници и он подстицали су Михаилову злу вољу против његовога ујака, и указивали на дрскост Цезареву, чији је шатор био подигнут на једном брежуљку који је надвишавао царев шатор. Вардас је знао све о завери која се ковала; али, са лепим презирањем опасности, он је опомене својих пријатеља називао бесмислицама, и, верујући у моћ свога анђела чувара, рачунао је да се његови непријатељи неће усудити. Да би изгледао достојанственији, он обуче раскошно одело, и, на коњу, са многобројном свитом, оде рано ујутру, по обичају, цару на подворење. Василије га је чекао. Према његовом положају великога коморника, његова је дужност била да прими Цезара и да га уведе код василеуса, водећи га за руку. Ушавши под шатор, Вардас седе поред владаоца и започе се разговор. Тада једним погледом Михаило показа својим вернима да је тренутак дошао. На тај миг, логотет Симватиос изиђе из царског шатора и, начинивши на своме лицу знак крста, тим унапред уговореним покретом, извести убице и уведе их у дно шатора. Већ је Василије, стојећи иза Вардаса, и једва се уздржавајући, упућивао министру претеће покрете, кад се Цезар одједном окрете и разумеде. Осећајући да је изгубљен, он се баци пред ноге Михаилу, преклињући га да га спасе. Али Василије узе мач у руку; на тај знак завереници јурнуше, и пред очима неосетљивог или немоћног цара, они исекоше на комаде несрећног Цезара. Толико су се били окомили на тај раскрвављени леш, да су после једва могли покупити неколико безобличних остатака, који су сахрањени у оном истом манастиру Гастрији, где се Теодора, по заповести свога брата, морала некад повући.

Званично причање овог догађаја, очевидно састављено да оправда то подло убиство, тврди да су завереници, после дугог устезања, тако поступили само да спасу цару угрожени живот, и да је у тишми која је настала после убиства, Михаило III био изложен најозбиљнијој опасности. Али та прича није преварила никога. Без сумње, патријарх Фотије, добар дворанин, похитао је да честита цару што се извукао из тако велике опасности; народ, искренији, и који је волео Вардаса, викао је при пролазу владара:

„Лепо си се провео на путу, василеусе, ти који си убио свога рођака и пролио крв својих сродника. Тешко теби! Тешко теби!”

Михаило и Василије владају заједно

Coronation of Basil the Macedonian as co-emperor
Крунисање Василија за савладара.

Василије је победио. Неколико недеља доцније, дар, који није имао деце, усвоји га и подиже до достојанства магистра; мало после, он га придружи престолу.

На дан Духова 866. године народ с чуђењем виде да се дижу два престола у Светој Софији, и беспослени људи били су врло радознали шта то може бити, говорећи да има само један василеус. Све се ускоро разјасни. У уобичајени час, царска поворка уђе у саборну цркву: Михаило III ишао је на челу, у свечаном оделу; Василије је ишао за њим носећи знаке и мач првога коморника. Чврстим кораком владалац дође до иконостаса и стаде на највише степене; испод њега Василије застаде; ниже се наређаше царски секретар, велики начелник двора или препозит, поглавари стража, који су представљали званичан народ. И тада, у присуству двора и сакупљене гомиле, царски секретар прочита василеусов извештај:

„Вардас Цезар, гласио је тај докуменат, склопио је заверу против мене да ме убије, и зато ме је одвео изван престонице. И да није било пријатељских опомена од Симватиоса и Василија, мене више не би било међу живима. Али он. је погинуо као жртва свога греха. Ја дакле наређујем да Василије, мој верни слуга, који чува моје величанство, који ме је ослободио мога непријатеља, и који ме воли, буде у будуће чувар и администратор моје царевине и да буде од свију поздрављан као цар.”

Василије, врло узбуђен, проли сузе на ово саопштење, које га без сумње није изненадило. А Михаило, предавши своју сопствену круну патријарху, који је благослови, стави је затим на главу Василију, док су му начелници огртали плашт и обували црвене чизме. И народ повика по пропису:

„Живели цареви Михаило и Василије.”

Благодарност никада није била главна врлина Македончева. Како су његови дојучерашњи саучесници, нарочито Симватиос, захтевали свој део власти и почасти, пошто му више нису требали, он их. без устезања одгурну; и кад се они, незадовољни, побунише, он их строго казни за њихову побуну. Али са једним владаоцем као што је био Михаило, и благонаклоност најтемељнија на изглед, била је увек неизвесна: у толико више што су се многи дворски људи, суревњиви на брзо уздизање љубимчево, трудили да га изобличе код цара и да га увере како му његов нови друг ради о глави. Узалуд је Василије, да би сачувао његово поверење, чинио што треба, присуствовао царским гозбама, пијући с њиме, допуштајући му сваку слободу са његовом женом Евдокијом: са несталним и променљивим духом као што је био Михаилов, он се без престанка морао бојати за своју власт, па и за сам свој живот.

Он ускоро сасвим јасно осети опасност која му је претила. Једно вече, да би се прославила победа коју је василеус однео на тркама, давала се свечана вечера у палати Светога Мамаса. При крају обеда, један од присутних, патриције Василисцианос, кога је владалац радо гледао, поче честитати цару што је са толико вештине и среће терао своја кола. Онда Михаилу, већ мало пијаном, дође једна смешна мисао, као што су му често долазиле после пића, па рече патрицију:

„Устани, скини ми моје црвене чизме и навуци их себи.”

Овај је, збуњен, гледао Василија, као да тражи од њега савета; онда му василеус, планувши, заповедничким гласом нареди да сместа послуша; затим, окренувши се своме ортаку, рече му подругљиво:

„Бога ми, изгледа ми да њему боље стоје него теби.”

Потом поче да саставља стихове у част свога новога љубимца. Па је почео певати:

„Погледајте га сви и дивите му се. Зар није достојан да буде цар? леп је; круна му лепо стоји; све се стекло да увелича његову славу.”

Василије, огорчен, гутао је свој бес ћутећи; Евдокија, сва у сузама, покушавала је да уразуми Михаила, говоривши:

„Велика је ствар, Господару, царско достојанство: не би га требало срамотити.”

Али Михаило, све више пијан, одговараше смејући се:

„Не брини ти о томе, ћерко. Свиђа ми се да начиним Василисцианоса царем.”

Можда је и Теодора, која је, изгледа, опет била ушла у милост код сина, бушкала против Василија, и гледала да га обори. Тек, то стоји да је Македонац, осетивши како његов друг хоће да се отргне, сматрао да је време свршити с њиме. Да би оправдао тај последњи чин драме, Константин VII, унук Василијев, трудио се да нам представи Михаила у најцрњим бојама и, у једној жестокој оптужби, покупио је приче о свима његовим лудостима, о свима његовим скандалима, о свима његовим злочинима: ипак није смео да каже каквог је учешћа узео његов деда у убиству човека који је био његов господар и добротвор. И овде међутим истина није ни мало сумњива.

Крај династије

Assassination of Michael III
Смрт цара Михајла.

Дана 23. септембра 867. цар је вечерао у палати. Светог Мамаса. И поред достава које је добио против Василија, и поред мржње коју је сад осећао спрам свога некадашњег пријатеља, владар је позвао свој сто свога царског ортака и његову жену Евдокију. Као обично, цар је много пио, а знало се, да кад је пијан, он је способан за све. Василије тврдо решен да изврши намеру, био се већ од пре неколико дана споразумео са већином оних који су му некад помогли да се отараси Вардаса. Сматрајући да је час дошао, он изиђе, под једним обичним изговором, из дворане у којој је била гозба, и отишавши у царску спаваћу собу, развали браве својом атлетском песницом, да би онемогућио цару да се закључа; затим се врати на своје место за столом; по обичају, Евдокија се умиљавала на све могуће начине око свога милосника. Кад се, доста доцкан у ноћ, гости дигоше, сам Василије хтеде да придржи цара, који је посртао, одведе га у његову собу и на прагу пољуби му руку с поштовањем. Под стражом два верна служитеља, Михаило убрзо заспа; тада, са завереницима, Василије уђе у собу. Било их је свега осам. На тај нагли упад, коморник Игњат поче уплашено викати, покуша да се одупре: на борбену грају, василеус се пробуди и, одједном отрежњен, погледа. Онда Јован Халдиос, један од Василијевих пријатеља, извуче свој мач, и једним јаким замахом одсече обе руке цару; други један обори Василисцианоса; за то време остала дружина чувала је стражу на вратима, да би спречила војнике који су били на служби да притекну у помоћ своме господару. После овог удара, завереници се посаветоваше:

„Ми смо му одсекли руке, рече један, али он је још жив: а ако он живи, шта ће бити с нама?”

Онда се један од убица врати у собу где је Михаило, усправљен на постељи, сав обливен крвљу, јаукао и грдио своје убице, а нарочито Василија. Једним снажним ударцем мача човек му пробурази трбух, затим, поносито, дође да јави Василију да је овога пута све свршено.

Константин VII осетио је ужас тога трагичног и подлог убиства. У биографији свога деде коју је написао, он просто вели: »Цвет великаша и Сената погубио је цара у палати Светог Мамаса уз припомоћ неколико војника из гарде; и, поставши неосетљив у пијаном стању, он је без мука прешао из сна у смрт«. Крај Михаила III сасвим је друкчије свиреп и ужасан. Он је погинуо, ако не од руке, а оно на заповест самог оног кога је он начинио царем; и нагло отрежњен у последњем часу, он је могао за време својих страшних смртних мука да осети све вероломство онога Василија двоструког оцеубице, крвника свога законитог владара и свога поочима.

Мрачна предсказивања Теодорина била су се остварила: уклонивши све препреке које су га растављале од престола, Македонац је био цар. Журно, да би окончали резолуцију, прешавши преко Златног Рога, заузеше Свету Палату, и ујутру, прва брига новога господара била је да ту смести, са великим церемонијама, у одељења законите царице, своју жену Евдокију Ингерину, која је, до краја, била милосница Михаила III. Са њом се он, без стида, показао о божићњим светковинама 867. на улицама престонице, возећи се на раскошним колима у која су била упрегнута четири белца; неколико година доцније чак је имао од ње једнога сина, који је био његово прво законито дете, и затим још четири кћери. Душа македонског сељака, која је остала простачка, није се, као што се види, нимало узбуђивала таштом осетљивошћу.

И такав је он увек био. Василије је у своме животу срео три жене. Даниелида, матрона из Патраса, била је богата; она му је, с новцем, дала средства да се подигне: зато је он брижљиво чувао њену успомену и неговао њено корисно пријатељство. Евдокија је била царева милосница: он је услужно прими за жену, и услужно затвори очи. пред њеним неисправним владањем. Јер она је служила његовој амбицији, јер она му је била користан ортак; и зато ју је он, чак после смрти Михаилове, и поред нових саблазни њенога живота, увек задржао, осећајући да би династију изложио опасности кад не би имао за њу неисцрпна блага праштања. Најпосле Текла, сестра Михаила III, осећала је према лепом човеку Василију једну заљубљену слабост: спрам ње једине он се показао строг. Кад је доцније дознао да је узела другога милосника, старога пријатеља Цезара Вардаса, он даде човека на розге и нареди да жену свирепо ишибају. И то није био, као што би се на први поглед могло мислити, занос задоцнеле љубоморе код остарелог цара; практичан дух, Василије је у исто време конфисковао у своју корист Теклино имање.

Тако је он целога живота остао људска животиња, примитивна и сирова, са јаким страстима, грубим и сировим нагонима, као што је био годинама раније, кад је заснивао своју срећу; и то баца чудновату светлост на психологију тога оснивача династије. То је био славољубив човек, вешт и срећан, и исто тако велики политичар, који је својом владавином припремио византијској царевини два века славе и сјаја. То је увек била једна користољубива и ниска душа, без устручавања и без осетљивости, без захвалности и без части.

Дана 23. септембра 867. године царица Теодора се последњи пут јавља у историји. Кад су се, после смештања Василијевог у Свету Палату, постарали да изврше последње дужности према убијеном цару, изасланици василеусови, дошавши у палату Светог Мамаса, били су сведоци једног жалосног призора. Они нађоше леш Михаила III где лежи на земљи, просуте утробе, рђаво завијен у покривач једнога од његових коња, које је он много волео. Око тела неколико жена у жалости плакале су и молиле се Богу. То је била стара царица Теодора и њене кћери, које су дотрчале на вест о драми и које су побожно молиле милост божију за несрећника.

Спољна политика царства и обнова монархије

Byzantine-Arab wars, 837-838
Походи цара Теофила на истоку

Рат настављен са Арабљанима (804 г.) завршио се двама озбиљним поразима: заузећем Крита од стране шпанских муслиманских гусара (825 или 826) који су отада стално, скоро некажњено, пленили по источном делу Средоземног Мора и освојењем Сицилије (827 г.) од стране афричких Арабљана који 831 г. запоседоше Палермо.

Владавина Теофила (829-842 г.) донекле је надокнадила, захваљујући све већем слабљењу багдадског калифата, поразе претрпљене на Истоку; и ма да су, уистину, после пораза код Дасимона и заузећа Аморија (838 г.), Византинци били принуђени да замоле Арабљане за мир, с друге стране, захваљујући чврстом управљању земљом, доброј финансиској администрацији и дипломатској вештини, Византија је поново дошла до угледа и благостања. Велелепношћу грађевина, раскошју Светог двора, блеском цивилизације, Цариград се, средином IX века, такмичио са престоницом калифа. И када је бесконачна борба око икона оила најзад престала, царство се чинило још сјајније и јаче. По изласку из тог дуготрајног доба немира изгледало је, заиста, да су књижевност и уметност задобиле нову снагу, а цариградски универзитет, који је обновио у дворцу Магнавра цезар Варда (око 850 г.), поново је постао, под управом Лава Солунског, средиште изврсне духовне културе.

У исто доба је и црква, подмлађена у борби, ставила у службу државе своју препорођену делатност. Она је повратила верско јединство, борећи се против јереси, нарочито против павликијана који су за време Теодорине владавине сурово прогањани у Малој Азији, и довршавајући покрштење пелопонеских Словена (849 г.); особито је на целом Истоку раширила византијски утицај мисионарским радом. На позив моравског кнеза Ћирило и Методије, "словенски апостоли", донели су хришћанску веру варварским племенима која су била настањена у Угарској и Чешкој (863 г.). Они су учинили више. Превели су на словенски језик свештене књиге за нове преобраћенике; саставили су, у том циљу, глагољицу, дајући тако Словенима и њихову азбуку и њихов књижевни језик; проповедали су на словенском, служили службу на словенском, трудили се да створе словенско свештенство; и таквим промишљеним и умешним схватањем придобили су Словене за православље. Преко двадесет година (863-885 г.) два брата Солуњанина су проповедала јеванћеље по Моравској. И ма да је, коначно, њихово дело због немачког непријатељства и мађарске најезде пропало, њихов начин рада донео је Византији у другим покрајинама дуготрајније успехе. На обалама Дона хришћанство је продрло у јеврејску државу Казара. 864 г. Борис, бугарски кнез, примио је православље; и ма да се, следећих година, новообраћени верник колебао једно кратко време измећу Византије и Рима, ма да је ступио у односе са папом Николом I тражећи од њега да заведе латински обред у његовој краљевини (866 г.), грчки утицај је ипак после тога дубоко продро у Бугарску.

Све је то претстављало велики успех. Лакомислености Михаила III (842-867 г.), нарочито када се млади владалац отргао испод туторства своје мајке Теодоре (856 г.) и свога ујака Варде, несумњиво су привремено довеле у питање постигнуте резултате. Арабљански гусари са Крита пљачкали су по источним морима; у Малој Азији, око двадесет година, смењивали су се успеси и неуспеси (844-863 г.); на Западу муслимани су довршили, од 843 до 859 г., освајање Сицилије. Најзад и Руси, по први пут, појавише се испред Цариграда (860 г.), и само захваљујући чуду које је извршила Богородица спасена је, према народном веровању, престоница.

Још један догађај, озбиљнији и значајнији, обележио је владавину Михаила III. Место Игњатија, кога је свргнуо цезар Варда, на цариградски патријаршиски престо попе се Фотије (858 г.). Папа Никола I, на позив збаченог патријарха, умеша се у ствар и наложи својим посланицима да поведу истрагу. Славољубиви Фотије умео је веома умешно да искористи незадовољство које је, вековима, Исток осећао према папским захтевима и непријатељство које је гајио према Западу; насупрот папском полагању права на првенство он, веома вешто, свом личном спору дода обележје правог народног спора. На искључење из цркве које објави против њега Никола I (863 г.) он одговори раскидом са Римом. Цариградски црквени сабор (867 г.) баци проклетсво на папу, огласи његово незаконито мешање у послове источне цркве и доврши расцеп. То је био очевидан доказ о постојању византијског народног осећања које се испољило отприлике у исто доба, на не мање јасан начин, у узбуђењу изазваном од стране освајачке политике Рима у Бугарској (866 г.).

Тако, средином IX века, постојала је несумњиво византијска народност коју су постепено створили догађаји: царство је, по престанку иконоборства, поново задобило верско јединство, политичку снагу, духовну величину; пре свега, постало је чисто источно царство. Тренутак се ближио у коме ће оно достићи врхунац своје моћи. Када Василије Македонац, љубимац Михаила III и његов савладар, пошто се ослободио свога супарника Варде (866 г.), уби најзад и свога добротвора (867 г.) и уздиже на престо нову династију, он донесе византијском царству, помоћу извршеног државног удара, сто педесет година сјаја, благостања и славе.

Литература

Претходник:
Исавријанска династија
Владајућа династија у Византијском царству
(820 — 867)

Наследник:
Македонска династија
Афрички егзархат

Афрички егзархат или Картагински егзархат (латински: Exarchatus Africae) је била полуаутономна афричка провинција Византијског царства основана током владавине цара Маврикија (582-602). Постојао је у периоду од 585. до 698. године.

Валентијанова династија

Валентијанова династија укључује четири владара Западног римског царства у периоду 364. до 392. године и Источног римског царства у периоду од 364. до 378. године.

Владари Западног Царства:

Валентинијан I (364–375)

његови синови Грацијан (375–383) и Валентинијан II (375–392)

Владари Источног Царства:

Валентинијанов брат Валенс (364–378)

Муж Валентијанове кћери Теодосије IДинастијаје повезана са Теодосијевом династијом браком Теодосија I и Гале, Валентнијановое кћери., чији је син Валентинијан III цар Западног римског царства (425-455), посљедњи владар којиј је потекао из ове династије. Његови потомци су и даље били део римског племства у Цариграду, све до краја 6. века.

Варјашка гарда

Варјашка гарда (грч. Τάγμα των Βαράγγων, Βάραγγοι) био је назив под којим су били познати нордијски и англосаксонски најамници, који су служили у Византијској војсци од 10. до 14. вијека. Фраза се први пут користи у хроници Јована Скилица, Мадридска Скилица, из 1034. године. Варјази су у Византијско царство стигли преко Кијевске Русије. Године 988. цар Василије II од рускога кнеза Владимир I добио је одред од 6.000 људи за борбу са узурпатором Вардом Фоком и организовао их је у тагму. У наредна два вијека Варјази су учествовали у ратовима које је водило Царство и служили су као дворска стража. Мјесто на коме су били смјештени прво је био Велики дворац, а од почетка ере Комнина били су у комплексима Мангана и Влахерна. Варјашка гарда била је селективна јединица, чувена по вијерности господару, физичкој спремности, оружју, одјећи и дисциплини. Њиховим официрима додјељиване су дворске титуле — нпр. Харалд III имао је титулу спафарокандидата. На челу гарде обично се налазио Грк са титулом аколуфа.

Византијска војска

Византијска војска прошла је неколико етапа у свом развоју:

Рани период (330—717) карактерише војска наслеђена од позног Римског царства: професионални легионари, елитне јединице тешке коњице и помоћне трупе савезничких вараварских народа (Хуна, Херула, Гота).

Средњи период (717—1204) одликовао се тематским системом, са територијалном одбраном састављеном од слободних сељака и ситних земљопоседника, док је царска гарда била састављена од страних најамника ( Скандинаваца, Енглеза, Руса).

Касни период (1204—1453) одликовала је војска састављена од феудалних одреда крупних земљопоседника (пронијара) и страних најамника (Турака, Италијана, Шпанаца).

Дијецезе Римског царства

Римске дијецезе (грч. διοίκησις; лат. diacesis) су биле управне јединице позног Римског царства. У административној хијерархији, дијецеза је била испод нивоа преторијанске префектуре, а изнад нивоа провинције, тако да се свака префектура делила на дијецезе, а ове су се даље делиле на посебне провинције. На челу дијецезе се налазио викар (лат. vicarius), који се у источним областима царства називао и егзарх (грч. ἔξαρχος). По титули управитеља, дијецезе су понекад називане и викаријатима, односно егзархатима.

Друнгариј флоте

Друнгарије царске флоте (Грчки: δρουγγάριος τοῦ πλοΐμου, droungarios tou ploïmou; после 11. века δρουγγάριος τοῦ στόλου, droungarios tou stolou) био је од 8. до 11. века заповедник Царске Флоте, елитне јединице византијске морнарице, стациониране у Цариграду, док су Флотама провинција (поморских тема) командовали стратези. Реформама Алексија I Комнина (1082-1118), цела флота је смештена у Цариград и стављена под команду Мега дукса (Грчки: μεγας δουξ, megas doux).

Еклога

Еклога (грчки: ἐκλογή - селекција) је назив за збирку закона византијског цара Лава III из 726. године.

Карависијанаци

Karabisianoi (Grčki: Καραβισιάνοι, Српски: морнари) била је прва стална морнарица Византијског царства, основана у другој половини 7. века као одговор на поморске нападе Арабљана. Организована слично војничким темама, ова флота била је под командом стратега, и била је задужена за одбрану читавог Царства. Превелика и неефикасна, у реформама 718-730. замењена је низом поморских тема.

Катепан

Катепан (грчки: κατεπάνω; врховни) је био чин византијских војних официра и службеника. Од латинизације ове речи настала је италијанска реч capitaneus и capitano од које потиче реч капетан која се проширила по другим језицима.

Македонска династија

Македонска династија је назив за династију царева која је владала Источним Римским (Византијским царством) од 867. до 1056. године, односно након Аморијске династије. Тај период византијске историје карактерише територијалну експанзију, односно највећи опсег територија Царства након муслиманских освајања; у културном смислу га је карактерисало цветање књижевности и уметности због чега се тај период такође понекад назива и Македонска ренесанса. Династија је име добила по свом оснивачу Василију I, односно по томе што је био родом из Македоније. С обзиром да је Василије пореклом био и Јермен, неки од историчара користе и израз Јерменска династија.

Михаило III Аморијац

За чланак о бугарском цару, погледајте чланак Михајло III Шишман.

Михаило III Аморијац (грч. Μιχαήλ Γ΄; рођен 19. јануара 840. - убијен 867. године) познат и као Михаило Пијаница, био је византијски цар од 842. до 867. године. Био је последњи владар из Аморијске династије. У току његове владе 843. је обновљен култ икона, чиме је окончан други период иконоборства, а Византинци су послали прве мисионаре Моравцима и Бугарима.

Михаило је рођен 19. јануара 840. године као други син цара Теофила и његове супруге Теодоре. Пошто је Теофилу умро старији син Константин, млађи Михаило је крунисан за очевог савладара недуго по рођењу.

Теофило је преминуо 842. године, а царица-мајка Теодора је потом формирала регентство које је требало да влада у име малолетног цара. Најзначајније дело овог регентства, у коме је главну улогу имао евнух Теоктист, било је обнова култа икона 843. године. Патријарх Јован Граматик, водећи теолог из иконоборачког табора, је смењен и нови првосвештеник је постао Методије I.

Како је одрастао, Михаило је желео да самостално преузме власт и савезника је нашао у ујаку Варди. Прво је поставио Варду за цезара, а затим су ујак и сестрић заједнички извели удар на регенство: Теоктист је убијен крајем 855. и млади цар је званично започео самосталну владу 15. марта 856. године. Наредне 857. царица Теодора и њене ћерке су натеране да се повуку у манастир.

Михаило и Варда су 858. затим натерали на повлачење и строгог аскету, патријарха Игњатија, а на његово место су довели ученог лаика Фотија. Игњатијеве присталице су се обратиле за помоћ папи Николи I који је 863. анатемисао Фотија због неправилног избора на патријаршијски трон. Након тога, започео је још један велики црквени раскол између Рима и Цариграда (Фотијева шизма).

Захваљујући утицају Варде и патријарха Фотија, Михаило је успешно владао. Млади цар је лично предводио војску против Арапа током похода у Малој Азији (856, 857, 860), али је тек Вардин рођени брат Петрона успео да 863. однесе вредну победу над мелитенским емиром. Цар је и 860. лично преузео одбрану Цариграда који су напали пагански Руси. Византинци су успели да одбију руске бродове али су са Русима склопили трговински споразум. У самом Цариграду, Варда је на Магнаварском двору обновио Цариградски универзитет који је основао још 425. Теодосије II, а који је наводно потпуно пропао почетком 7. века у време Фокине владе.

Један од универзитетских предавача био је и Константин (монах Ћирило) који је заједно са својим братом Методијем прво упућен Хазарима, а затим и Моравцима. Иако је мисија јудејским Хазарима пропала, солунска браћа су 863. адаптирале грчко писмо у глагољицу и превеле службене књиге на словенски језик. Поред христијанизације далеке Моравске, Михаило је спровео и покрштавање Бугарске. Да би пресекао утицај франачких мисионара, Михаило је предузео поход на Бугарску и натерао кана Бориса да прими хришћанство. Касније ће ученици Ћирила и Методија наћи отворена врата и заштиту управо код Борисовог сина Симеона.

Док је цезар Варда водио државничке послове, млади Михаило се препуштао пијанкама, коњским тркама и љубавним авантурама. Један од његових најближих дружбеника био је снажни коњушар Василије Македонац кога је Михаило временом узнео до једног од својих најутицанијих дворана. Пошто је био ожењен бешчедном Евдокијом Декаполитисом, Михаило је био у вези са Евдокијом Ингерином коју је, зарад одржавања привида, удао за Василија. Ђудљиви цар је затим под утицајем скоројевића Василија погубио ујака Варду у априлу 866. године. Већ у мају 867. Василије Македонац је усињен и проглашен за савладара од стране Михаила III.

У браку са Евдокијом Ингерином Василије је добио сина, будућег Лава VI Мудрог, за кога се у јавности веровало да је у ствари Михаилов биолошки син. У том случају, усињење Василија Македонца је можда имало за намеру да обезбеди престо Лаву као Михаиловом сину. Међутим, у септембру 867. Василије је на спавању убио Михаила III. Након тога, Василије је без потреса преузео престо и, као што ће се показати, основао је најдуговечнију византијску династију - Македонску династију. У каснијој византијкој традицији, како би се оправдала Василијева узурпација, Михаило III је представљен као оличење неодговорног, ћудљивог и суровог владара.

Михаило II Аморијац

Михаило II Аморијац (грч: Μιχαήλ Β'; 770 — 2. октобар 829) познат и као Михаило Муцавац, био је византијски војсковођа а затим и цар од 820. до 829. године. Најпознатији је као оснивач Аморијске (Фригијске) династије која је владала Византијом до 867. године.

Михаило је рођен 770. године у граду Амориону у малоазијској области Фригији. Породица му је припадала секти атингана, покрштеним Јеврејима који су задржали неке елементе претходе јудејске вероисповести.

У младости Михаило је служио као војник под командом узурпатора Вардана Турчина 803. године заједно са Лавом Јерменином и Томом Словеном. У договору са Лавом Јерменином Михаило је напустио узурпатора и пребегао цару Нићифору I. Доцније је помогао Лаву да 813. свргне Михаила I и заузме царски престо. Лав V Јерменин му се одужио тако што га је поставио на положај заповедника гарде ескубитора. Крајем 820. Лав је осудио и утамничио Михаила због завере, али су Михаилове присталице извеле атентат на цара и затим довеле на престо свог кандидата.

По доласку на престо Михаило II је наставио иконоборачку политику свог претходника, мада је дозволио прогнаним вођама иконофила да се врате из прогонства. Међутим, највећу претњу по Михаилов царски положај стигао је у лику његовог старог ратног друга Томе Словена који се у Малој Азији 821. прогласио за цара. Тома је око себе окупио прогоњене иконофиле и павликијанце, а затим и најсиромашније слојеве друштва. Затим је склопио савез са абасидским калифом Мамуном који му је омогућио да посети Антиохију у Сирији и тамо прими круну из руку антиохијског патријарха. На крају, Арапи су пребацили Тому и његове људе под Цариград који је од децембра 821. подвргнут опсади. Међутим, у немогућности да заузме престоницу, а под нападима царских трупа и Михаилових савезника Бугара, Томин покрет се 823. распао, а сам узурпатор је ухваћен и убијен након тортуре.

Док је Михаило II био заузет унутрашњим питањима, Византија је била угрожена од стране својих муслиманских непријатеља у периферним деловима царства. Управо у периоду после 823. једна флота шпанских Арапа је заузела острво Крит које ће остати под муслиманском влашћу све до 961. године. Такође, користећи се сукобима између византијских намесника, Арапи из северне Африке су 827. године предузели поход на Сицилију којим ће започети освајање највећег медитеранског острва.

Михаило Аморијац је 823. изгубио супруги Теклу, мајку његовог наследника Теофила. Како би учврстио свој положај оженио је Еуфросину, ћерку Константина VI, коју је зарад венчања извео из манастира. Цар се и овом приликом сукобио са црквеним великодостојницима.

После бурне војничке каријере и владавине, Михаило II је умро 2. октобра 829. године. Престо је сачувао свом сину Теофилу што се може сматрати и највећим достигнућем његове владавине.

Списак византијских царева

Ово је списак царева Источног римског царства које се у модерној историографији назива Византијско царство или једноставно Византија. Ова листа не укључује бројне савладаре који никада нису постали самостални владари или пак нису стекли положај старијих владара унутар царског колегијума.

Сви цареви пре Ираклија (610—641) званично су носили титулу августа, мада су и друге титуле попут титуле господара (лат. dominus) повремено коришћене. У званичним документима царевом имену је претходио назив император цезар Флавије (лат. Imperator Caesar Flavius), a након имена ишла би и титула августа (лат. Augustus). Од Ираклија званична титула постаје василевс (грч. Βασιλεύς), што је у античка времена била генерална ознака за владара или краља (нпр. краља Персијанаца). Василевс је тако постао термин који је означавао римског (византијског) цара, док су владари других народа тј „краљеви“ означавани титулом регас (грч. Ρήγας од латинског rex) или једноставно архонт (грч. Άρχων) тј „владар“ (нпр. српски владари преднемањићког периода). Византијски цареви су неретко својој владарској титули додавали и друге почасне називе који је требало да подвуку њихову јединствену улогу првих међу земаљским владарима и јединим царевима хришћанског света. Такве су титуле самодржац тј аутократор (Αυτοκράτωρ) или владар васељене тј космократор (грч. Κοσμοκράτωρ). Византија је модеран термин који је ушао у употребу током 16. века. Сами Византијци су се сматрали Римљанима (тј Ромејима) а њихов владар је од 812, када је Михаило I Рангабе признао царску титулу франачком цару Карлу Великом, под обавезно носио титулу римског цара (василевса Ромеја) како би се подвукао легитимитет византијског цара. Међутим, током 15. века цареви су се понекад називали и „хеленским царевима“.

Стратег

Стратег (грчки: στρατηγός, pl. στρατηγοί; војсковођа) био је гувернер у античкој Грчкој. У хеленистичкој ери и Византијском царству термин се користио и за војне гувернере.

Теодосијев законик

Теодосијев законик (лат. Codex Theodosianus) објавио је 438. године источноримски цар Теодосије II.

Теодосијева династија

Теодосијева династија била је римска царска династија. Основао ју је цар Теодосије I Велики 379. године. Династија је владала Западним римским царством до 455. године, а Источним до 457. године.

Теофило

Теофило (грч. Θεόφιλος; 813 — 20. јануар 842) је био византијски цар од 829. до 842. године. Био је други владар из Аморијске династије и уједно и последњи цар који је спроводио иконоборачку политику.

Цариградски универзитет

Царски универзитет у Цариграду, познат и као Пандидактерион (грчки: Πανδιδακτήριον) је био универзитет византијске престонице који је постојао у периоду од 425. до 1453. године. Основао га је византијски цар Теодосије II, а по турском освајању Цариграда је претворен у Универзитет у Истамбулу.

Четврти крсташки рат

Четврти крсташки рат трајао је од 1202. до 1204. године и покренут је да би се освојио Египат. Крсташи су због недостатка новца пристали да прво за Млетачку републику заузму Задар, да би касније прво за Алексија Анђела, а потом за себе освојили Цариград и срушили Византију. На темељима овог похода настале су нове државе, а Млетачка република је постала највећа поморска сила у источном Средоземљу.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.