Ал Андалуз

Ал Андалуз је арапско име за делове Иберијског полуострва под влашћу муслимана или Мавара у раздобљу од 711. до 1492. године. Овај појам није истозначан данашњој области Андалузији.

Муслимани, хришћани и Јевреји живели су осам векова под арапском влашћу. Начин живота освајача, особена поетска књижевност, култура и и обичаји ушли су у животе шпанског становништва. Хришћани који су прихватили овакав начин живота, културу и обичаје, називали су се „мосарапима“. Муслимани, Јевреји и хришћани имали су релативно мирне односе, а стапање трију култура оставило је свој траг и након Реконкисте.

Књижевност Ал Андалуза

Основне одлике

Поред великог арапског утицаја на културу, промене је претрпела и књижевност Шпаније. Арапска лирска поезија била је веома развијена на територији Ал – Андалуза, а свој процват доживљава од X века (проглашења Халифата). Инвазија Муслимана допринела је побољшању писмености становништва, док је једна од главних одлика мешање хришћанске, муслиманске и јеврејске књижевности.

Када су Арапи заузели територију, они су пружали готово потпуну слободу тамошњем становништву. Хришћани су се служили латинским, Јевреји хебрејским, а муслимани арапским. Назив који одређује хришћане на Иберијском полуострву који су прихватили обичаје и културу императора, уједно је и назив дијалекта муслиманског народа – мосарапски (шп. mozárabe). Мосарапски потиче из латинског језика и никада није прерастао у језик. Синтаксичка и морфолошка структура мосарапског личиле су на романски језик, док је по лексичкој структури подсећао на арапски јер су доминирали арабизми.

У X и XI веку центри арапске политичке и духовне моћи били су Кордоба и Севиља. У раскошним палатама ових градова поезија је представљала један од начина забаве источњачких краљева и принчева. Упоредо са уметничком лириком, постојало је и усмено преношење лирике. Теме у уметничкој лирици биле су разноврсне: религиозне, љубавне, ратне, политичке, историјске и елегичне. Најомиљенија метричка форма била је касида (шп. qasida),[1] тј. муслиманска верска песма. Њу су чинили дуги стихови, са једном, непроменљивом римом. За разлику од префињене, учене поезије, народна лирика се одликовала једноставношћу. Њоме се исказивао свакодневни начин живота разноврсних сталежа и разнојезичког становништва, што је од велике користи за све који желе да сазнају о култури, обичајима и животу становништва Ал – Андалуза.

Мувашаха

Поред арапских песника постојали су и песници који су у поезију унели особености средине, те се они називају арапско – андалузијским песницима. Арапско – андалузијски песници хтели су да у својим делима сједине елементе романске и арапске културе. Њихове главне теме биле су такође свакодневни живот становника Ал – Андалуза (муслимана, хришћана и Јевреја). Међу најзначајније арапско – андалузијске песнике убраја се Мукадам бен Муафа (арап. Mucaddam ben Muafa), са надимком Слепи (шп. El Ciego), рођен у Кабри (шп. Cabra), јужно од Кордобе, који је живео крајем IX и у првој половини X века. (спанска књизевност ) Он је створио мувашаху. Особена песничка подврста мувашаха (шп. moaxaja) писана на арапском или хебрејском језику укључује на крају, у завршним стиховима, једну харћу (шп. jarcha) или песмицу народног карактера, комповану из неколико краћих стихова на мосарапском језику.[2] Мувашаха се састоји од кратких стихова: естрибиља (шп. estribillo), вуелте и мудансе (шп. mudanza). Постоје два естрибиља, један вуелте и три мудансе, који има другачију риму у односу на естрибиљо и вуелте, али између себе истоветну. Мувашаха је била писана на књижевном арапском језику и представља “хибридну” песничку врсту.[1]

Сехел

Поред мувашахе, ствара се још једна нова песничка форма, сехел (шп. zéjel). Сехел потиче од мувашахе, писан је на говорном арапском језику са примесама романских елемената.[1] Он је постао веома популаран и био је намењен певању у хору.

Харћа

Харћа (шп. Jarcha) представља кратку строфу од два, три, четири стиха, а ретко више стихова. Написана је на романском језику, тј. на мосарапском дијалекту. Самуел Миклош Штерн (шп. Samuel Miklos Stern), чувени хебрејиста, проучавао је јеврејске рукописе у једној синагоги у Каиру, и тако открио известан број јеврејских мувашаха, које су на крају садржале харће. Он је своје откриће објавио у часопису Ал – Андалуз. Након његовог окрића, за харће су почели да се интересују многи шпански књижевници, међу којима је познат шпански орјенталиста Емилио Гарсија Гомес (шп. Emilio García Gómez).[1] Он је дешифровао и објавио читав низ арапских мувашаха са романским завршетком на крају. Најчешће теме харћи су: туга, чежња, чекање, неспокојство, жудња за драгим. Садржину представљају љубавна осећања девојке која говори у првом лицу обраћајучи се мајци, сестри, другарици или неком другој блиској женској особи. Одликује их једноставан стил, тако да се сматра да харће потичу из романске традиције сачуване у арапској средини. Харће и мувашахе су од великог значаја не само за проучавање почетка лирске поезије у Шпанији, већ су битне и за лирску поезију у другим романским земљама, попут Француске. Оне померају почетак средњовековне шпанске књижевности за читав један век уназад, као и настанак лирике на романским језицима. Естетичка вредност харћи је незамењива и оне представљају драгоцене податке о првим записима традиционалних песничких форми преношених усменим путем.

Песници

Права градска поезија родила се са Ибн Џераџом ал - Касталијем, Саидом од Багдада, ар - Ремадијем. Од краја халифске епохе, створила се књижевна група која је, аристократска по пореклу, али револуционарна по намери, била непријатељски настројена према особеној песничкој подрвсти мувашахи, сматрајући је превише популарном. Коловођа те школе био је Ибн Шухеид, који је, делимично, развио своје идеје у прозном делу. Ибн Хазм је једна од најзначајнијих интелектуалних личности шпанског ислама. Његово дело без сумње припада арапским прозним делима, као што су Калила и Димна, Хиљаду и једна ноћ, итд., која су имала утицај на Европу.[3] Један тих утицаја сигурно је било и дело Књига о доброј љубави шп. (Libro de buen amor), Хуана Руиса, архипрезвитера из Ите, шп. (Juan Ruiz, el Arcipreste de Hita), у ком се може наћи сличност са делом Ибн Хазма (лик Дон Хуана шп. (Don Juan) који вероватно потиче из интерпретације једног одломка из 21. поглавља Голубичине огрлице, где Ибн Хазм описује неодољив и променљив љубавни нагон Амира). За Ибн Хазма, љубав није само сила која повезује различите степене битака, већ је људска емоција и страст, о чему сведочи поднаслов Голубичиног ђердана – О љубави и заљубљенима.[4] Песник-луталица Ибн Кузман из Кордобе одиграо је важну улогу јер је створио заџал, тј. из руку импровизатора га подигао на ранг литерарног облика; најистакнутији је представник андалузијског пучког песништва. Упркос свом дијалекатском облику, његови су стихови прилично блиски класичној поезији, а његова дела најчешће садрже по једну љубавну песму и по један хвалоспев. Дело Ибн Кузмана представља велики корак ка новом појму поезије; његово дело преживело је само у једном палестинском рукопису.

Култура Ал Андалуза

Основне одлике

Мноштво племена, религија и раса коегзистирало је у Ал Андалузу, доприносећи заједно његовом интелектуалном просперитету. Писменост је у овом делу Шпаније била далеко више распрострањена него код многих других народа на Западу у то време. Иако је постојало јасно ривалство имеђу двеју династија, Омеја и Абасида, слобода путовања између два халифата била је дозвољена, чиме је потпомогнуто ширење нових идеја, иновација и културе током времена у Шпанији.[5]

Присуство Муслимана на Иберијском полуострву донело је битне и значајне промене како у привредним делатностима, тако и у уметности. Са развитком трговинских путева и спољње трговине са другим исламским земљама, али и са хришћанском Европом, битно се развија и архитектура, музика, ликовна уметност и наука у Шпанији. Ал Андалуз успева да одржи везе са остатком муслиманског света, посебно почев од IX века, што му је омогућило да упозна значајне књижевне, филозофске и научне текстове које су исламски научници прикупљали по свету, посебно у Грчкој, Индији и Персији. Нема сумње да је ислам обележио читаву културу Ал Андалуза. Научна сазнања, архитектура, метематика и филозофија цветају у Шпанији за време владавине Омеја, управо на основу учења Курана који наглашава вредност знања. У средњем веку муслимани су водећа сила у науци. Добар део свог знања развили су сами, али највећи део потиче из традиције грчке, персијске, индијске и кинеске науке. Муслимани синтетизују, развијају и преносе то знање на Иберијско полуострво. Добар део сазнања о грчкој науци био би изгубљен за Европу да није пренет преко муслимана у Шпанију. У области филозофије истакао се Ибн Русд (1126—1198) познат по својим коментарима о Аристотелу. Био је заслужан за увођење Аристотелове мисли у културу Западне Европе. Међутим, још значајнија су достигнућа Ал Андалуза на пољу науке. Западноевропска, хришћанска наука није била ни близу достигнућа научника Ал Андалуза. Преко ове провинције ушао је у хришћански свет систем бројева (индијског порекла). У научним дисциплима које се развијају у Ал Андалузу тог времена истичу се математика и медицина. Познат је Абулкасис (936—1013) аутор изузетне медицинске и хируршке енциклопедије која ће касније бити преведена на латински.[2]

Архитектура

У архитектури муслимански градитељи су се ослонили на римско-визиготску традицију, али су унели и елементе типичне за муслимански свет: лукове, богату орнаментику засновану на геометријским мотивима. Најпознатије остварење муслиманске архитектуре је велика џамија у Кордоби, чија је изградња започета у VIII веку. Значајан је био и град-палата Мадинат ал-Захра из времена Абд-ал-Рахмана III, за чију су изградњу довожени материјали из разних земаља. Ова грађевина је потпуно разрушена пре нестанка халифата. Други примери архитектуре Ал Андалуза свакако су палата Алфахерија у Сарагоси, торањ Хиралде у Севиљи, и изнад свега Алхамбра у Гранади, ремек-дело муслиманске архитектуре. Алхамбра је утврђење које садржи званичну палату административним функцијама, приватну палату, резиденцију владара и простране просторе за одмор. Алхамбра се истиче по својој орнаментици и положају над градом.[2]

Утицаји Мавра и Јевреја

Осамстогодишње присуство Мавара на Иберијском полуострву није протекло у знаку оружаних сукоба, већ је, упркос кризама, протекло пре свега у знаку коегзистенције три етничке групације: хришћана, Муслимана и Јевреја на територији Ал Андалуза. Мосарапи- (шп. mozárabes}, како се назива хришћанско становништво на територијама под маварском влашћу, слободно служе у војсци маварских суверена, раде у управи, слободно исповедају веру, имају сопствене судије, руководе се сопственим законима. Једино због статуса неверника морају да плаћају посебан порез. Говорили су романским језиком, који је постепено нестајао потпадањем под власт хришћанских краљевина, и развијали су културу под утицајем хришћанске и источњачке културе. Пренели су становницима Севера бројне културне елементе са Истока, као што су допринели ширењу готске културе. Најбројнији у Ал Андалузу су хришћани преобраћени у исламску веру-(шп. muladíes}.

Међутим, чести међуплеменски и етнички друштвени расколи и друштвено-економски сукоби, супарништво између андалузијских Муслимана, Бербера и мосарапских хришћана мењају тадашњу ситуацију у Ал Андалузу. Јевреји Ал Андалуза просперијају материјално под муслиманском влашћу и важе за политички најтолерантнију етничку гурпацију. Веома су лако прихватили муслимански политичку и културну хегемонију у Ал Андалузу. Све до појаве краљевина таифи они и не учествују у верским и друштвеним сукобима. Мада су и ту присутне противречности. С једне стране бележе се заоштравања и затегнутост у односима, док с друге стране има и дужих раздобља друштвеног и политичког мира, узајамне економске и културне сарадње. Противречна је и чињеница да у раздобљу до X до XII века, које се сматра златним добом јеврејске културе, у Ал Андалузу историја бележи највише немира. Пропадање таифи, инвазија, окупација и владавина Алморавида, као и растући притисак хришћанских краљевина на границама муслиманске државе, довели су Јевреје у незавидан положај. Јасно је да је Шпанија својим каснијим потезима испустила историјску шансу да се уздигне у свету нетрпељивости као моћна империја којој предност доноси управо толеранција и коегзистенција различитих народа и вера, али је свакако да су народи Ал Андалуза оставили неизбрисив траг у историји шпанске културе, књижевности, уметности и науке.[2]

Види још

Референце

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 Павловић - Самуровић, Љиљана & Солдатић, Далибор (1985). Шпанска књижевност. Сарајево: Свјетлост; Београд: Нолит.
  2. 2,0 2,1 2,2 2,3 Донић & Солдатић 2011.
  3. ^ Montgomery Watt, William (2003). Historia de la España islámica. Madrid: Alianza Editorial.
  4. ^ Хазм, Ибн (1987). Голубичина огрлица. Загреб: Свеучилишна наклада Либер.
  5. ^ Previte-Orton, C. V. (1971). The shorter Cmbridge medieval history. I. Cambridge at the University Press. стр. 377.

Литература

  • Previte-Orton, C. V. (1971). The shorter Cmbridge medieval history. I. Cambridge at the University Press. стр. 377.
  • Донић, Жељко; Солдатић, Далибор (2011). Свет хиспанистике, увод у студије. Београд: Завод за уџбенике.
Алморавиди

Алморавиди или Мурабити (на арапском: المرابطون — al-Murabitun, једнина: مرابط — Murabit) су берберска и маварско-шпанска династија пореклом из Сахаре. У 11. веку су владали ширим подручјем северозападне Африке и Пиринејским полуострвом. Под том династијом царство Мавара је заузимало данашњи Мароко, Западну Сахару, Мауританију, Гибралтар, Тлемсен у Алжиру, велики део Сенегала, Малија, Шпаније и Португалије. Њихово царство се распало под инвазијом Алмохада.

Алмохадски калифат

Алмохади или Мухавиди (арап. al-Muwahhidun‎) су берберска и маварско-шпанска династија (1147—1269), основана у 12. веку. Освојили су целу северну Африку све до Египта и Ал-Андалуз (Маварску Шпанију). Основао их је Ибн Тумарт. Свргли су династију Алморавида.

Арапски језик

Арапски језик (арап. العَرَبِية‎тр. al-ʻarabiyyah или عربي ,عربى – тр. ʻarabī) припада семитској групи језика заједно са арамејским, хебрејским и феничанским језиком. Арапским језиком се говори од 6. века нове ере, када се успостављањем ислама на територији Арабијског полуострва, спровела његова стандардизација. Књижевни језик се зове савременим стандрадни арапски или књижевни арапски језик. Данас је то једини званични облик, који се користи у писању званичних докумената и у формалним приликама попут наставних предавања или емисија вести и он је једини писани облик арапског језика који се није мењао од 7. века нове ере, од када је њиме записана света књига ислама, Куран. Стандардни арапски језик је конзервативнији и очуванији облик од осталих варијетета који се користе у говорној комуникацији, те је језичка раслојеност - диглосија изузетно распрострањена у арапском говорном подручју.

Неки од ових говорних варијетета су међусобно неразумљиви, а сви дијалекти заједно представљају скуп социолингвистичких варијетета, што значи да се лингвистички они могу сматрати засебним језицима, али се обично групишу заједно као јединствени језик из верских и политичких разлога. Ако би се посматрали као засебни језици, било би тешко утврдити о колико је језика реч, из разлога што се језичке и дијалекатске границе не могу јасно повући. Ако би се посматрао као јединствени арапски језик, њиме данас говори око 442 милиона становника (којима је он матерњи језик), а ако би се посматрали дијалекти, египатски варијетет арапског језика броји око 90 милиона говорника, што је већи број говорника од било ког другог семитског језика.Арапски језик је 11. најкоришћенији језик у САД.Савремени писани језик потиче од језика Курана, познатији још као класични арапски или курански арапски језик. Широко је коришћен у школама, на универзитетима, користи се на радним местима, у владама и медијима - овај варијетет се користи као званични језик у 26 земаља и литургијски је језик ислама. Сва граматичка правила су изведена управо из свете књиге ислама, међутим, одређене граматичке конструкције су изашле из свакодневне говорне употребе и замењене су новим, модернијим, које се полако уводе у писани језик.

Арапски језик је утицао и на друге језике који су прихватили ислам, попут персијског, турског, бенгали, сомали, свахили, бошњачки, казахстански, бенгалски, хинди, урду, малајски и хауса. Током средњег века, књижевни арапски језик је био главни носилац културе у Европи, а посебно у области науке, математике и филозофије. Као резултат тога, многи европски језици у себи садрже велики број позајмљеница из арапског језика. Његов утицај, у домену граматике и лексикологије је видљив у многим романским језицима, посебно у шпанском, португалском, сицилијанском и каталонском језику, захваљујући близини арапске и хришћанске цивилизације и њихових међусобних доддира, као и 900. година арапске културе на Иберијском полуострву, које је у арапском језику названо Ал-Андалуз.

У арапском језику постоје и речи других језика, попут хебрејског, грчког, персијског, као и сиријачког језика у раном периоду, у средњем веку, осетан је утицај турског језика, и краткотрајни утицај европских језика, француског и енглеског у модерном периоду.

Бетика

Бетика или Хиспанија Бетика (лат. Hispania Baetica) је била једна од три римске провинције на Пиринејском полуострву.

На западу ce граничила са провинцијом Лузитанија, а на североистоку с провинцијом Хиспаниа Тараконенсис.

Главни град провинције је била Кордуба (Corduba), данашња Кордоба.

Бетика је у 8. веку под Маварима постала део Ал Андалуза и приближно одговара територији модерне Андалузије.

Битка код Гвадалете

Битка код Гвадалете одиграла се 19. јула 711. на реци Гвадалети на јужном делу Пиринејског полуострва. То је била одлучна победа Муслимана (Мавара и Арапа) над Визиготима, тј Визиготским краљем Родериком. Том победом почиње исламско освајање Хиспаније, то јест територије данашње Шпаније и Португалије. Маварска инвазија Шпаније започела је 30. априла 711, а победом код Гвадалете отворен им је пут потпуном освајању Шпаније, јер су у тој бици погинули најважнији визиготски племићи и велики део племства краљевског двора.

Викинзи

Викинг (стнорд. víkingr — викингр) је термин који се уобичајено користи за нордијске (скандинавске) ратнике, трговце и гусаре. Настанили су се у широкој области Европе, Азије, Блиског истока као и дела Африке, од краја 8. до средине 11. века.Ови Нормани користили своје чувене дракаре да путују до Блиског истока (Цариграда, Волге у Русији), на крајњи запад, као што су Исланд, Гренланд и Њуфаундленд, и крајњи југ као Ал Андалуз. Овај период Викиншке експанзије, познат као Викиншко доба, чини највећи део средњовековне историје Скандинавије, Велике Британије, Ирске и остатка Европе у целини. Овај период експанзије је довео до ширења нордијске културе, али и до симулатаног уноса јаких страних културних утицаја у саму Скандинавију, са дубоким развојним импликацијама у оба смера.

Популарне, модерне концепције Викинга - термина који се често примењује неформално на модерне потомке и становнике модерне Скандинавије - често се знатно разликује од комплексне слике која произилази из археолошких и историјских извора. Романтизована слика Викинга као племенитих дивљака је почела да се појављује у 18. веку; и од тог времена се развила и постала широко заступљена током Викиншког оживљавања у 19. веку. Гледишта на викинге као било насилне, пиратске безбожнике, или као неустрашиве авантуристе последиција је у знатној мери конфликтних варијетета модерних викиншких митова, који су настали током раног 20. века. Данашње популарне репрезентације Викинга, типично базиране на културним клишеима и стереотиповима, компликују модерно схватање викиншке оставштине.

Иберија

Овај чланак говори о Пиринејском полуострву у доба античке Грчке. Ако сте тражили неко друго значење речи Иберија, погледајте Иберија (вишезначна одредница)

Иберија (стгрч. Ιβηρία [Ibería], лат. Iberia) је име под којим су стари Грци од давнина знали територију која се данас зове Пиринејско полуострво. Још је старогрчки историчар Херодот употребљавао овај топоним како би означио цело полуострво.

Ибн Араби

Ибн Араби (арап. أبو عبد الله محمد بن علي بن محمد بن العربي الحاتمي الطائي‎1165 — 1240) је био средњовековни арапски филозоф, суфи мистик и песник из Ал-Андалуза. Остао је понајвише упамћен по свом онтолошком учењу о јединству бића (ар. Wahdat-ul-Wujood), љубавној поезији и заступању једнакости свих религија.

Ибн Дауд

Аврам ибн Дауд (хебр. אברהם אבן דאוד, Аврахам бен Давид Халеви) (1110 — 1180) је био је био средњовековни шпанско-јеврејски филозоф, историчар и астроном. Његова филозофија чини први систематски покушај интеграције аристотелизма у јеврејску мисао.

Ибн Рушд

Ибн Рушд (латинизовано: Авероес (Averroës); рођен 1126, преминуо 10. децембра 1198) је био андалузијски-арапски филозоф, астроном и лекар, учитељ филозофије и исламског права, математике, и медицине.

Авероес је најпознатији по својим преводима и коментарима Аристотелових дела и сматра се најзначајнијим аристотеловским филозофом у исламском свету. Такође је високо цењен као правник маличке школе.

Историја Шпаније

Историја Шпаније у просторном и временском опсегу обухвата прошлост Шпаније од најстаријих протоисторијских времена, до савременог доба.

Маварско освајање Пиринејског полуострва

Маварска инвазија Иберијског полуострва (711—718) почела је када су Маври напали државу Визигота на Иберијском полуострву. Предводио их је берберски војсковођа Тарик ибн Зијад који је био поданик халифа из Дамаска. Искрцали су се крај Гибралтара 30. априла 711. и кренули на север.

Следеће године Тариковим снагама придружују се снаге емира Мусе ибн Нусаира. Током осмогодишњег рата Маври су заузели већину Пиринејског полуострва осим малих подручја на северозападу (Астурија) и великог дела Баскије. Освојено подручје добија име Ал-Андалуз и постаје део Омеидског царства.

Маври

Маври (једнина: Мавар), Мавари или Маури, је назив за исламизоване становнике северозападне Африке, већином номадске сточаре. Од њих потиче име државе Мауританије, чије северне делове настањују. Деле се на неколико племена: Трарза, Бракна, Адрар, Абакак и др.

Морискоси

Морискоси су били шпански муслимани који су последњи протерани са Пиринејског полуострва. Дана 14. фебруара 1502. године, на исти начин као и Јевреји током 1492. Услов је био да се или покрсте и прихвате католичку веру, или да напусте шпанско тло. Ово неће бити последње протеривање: Филип III од Шпаније је започео протеривање морискоса 1609. године које ће се завршити 1616. године. У том периоду, земљу је напустило око 272.000 морискоса. На тај начин је довршено тотално уништавање најнапредније културе западне Европе средњег века и окончано сурово протеривање муслимана са Пиринејског полуострва који су појединим његовим деловима владали од 711. године, односно више од 8 векова.

Реч је настала од шпанске речи „моро“ што значи Маварин.

Мојсије Мајмонид

Мојсије Мајмонид (хебрејски: Моше бен Мајмон (хебр. משה בן מימון), арапски: Муса Бен Мејмун (арап. موسى بن ميمون‎‎), латинизовано: Maimonides) (1135 - 13. децембар 1204) је био средњовековни јеврејски филозоф, теолог, математичар, астроном и лекар.

Омејадски калифат

Омејадски калифат (арап. الخلافة الأموية‎, Al-Ḫilāfat al-ʾumawiyya) други је од четири велика исламска калифата утврђена након смрти Мухамеда. Ово је калифат је фокусиран на омејадску династију (арап. الأمويون‎, al-ʾUmawīyyūn, or بنو أمية, Banū ʾUmayya, „Синови Омаје“), пореклом из Меке. Омејадска породица је први пут дошала на власт под трећим халифом, Османом ибн Афаном (око 644-656.), али омејадски режим је основао Муавија ибн Аби Суфјан, дугогодишњи гувернер Сирије, након завршетка Првог муслиманског грађанског рата у 661. по Христу/41. по хиџри. Сирија је остала главна база напајања Омејада после тога, а Дамаск је био њихова престоница. Омејади су наставили муслиманска освајања, укључујући Кавказ, Трансоксијана, Синд, Магреба и Иберијско полуострво (Ал-Андалуз) у муслимански свет. У свом највећем обиму, Омејадски калифат покривао је 5,17 милиона квадратних миља (13.400.000 km2), што га чини највећом империјом коју је свет видео, а пети највећи који је икада постојао.У то време, омејадско опорезивање и управа се доживљавала као неправедна од стране неких муслимана. Немуслиманско становништво имало је аутономију; њихова правосудна питања су обрађена у складу са њиховим законима и верским старешинама, мада су плаћали порез рада полиције централној управи. Мухамед је изричито навео за време његовог живота да свакој верској мањини треба дозволити да практикује своју веру и законе, а та политика је настављена и уопштено. Државно благостање и за сиромашне муслимане и немуслимане које је започео Омер је такође настављена. Муавијина супруга Мајсум (Јазидова мајка) је била хришћанка. Односи између муслимана и хришћана у држави били су добри. Омејади су били у честим биткама са хришћанским Византинцима без да заштите себе у Сирији, која је остала у великој мери хришћанска попут многих других делова царства. Многе истакнуте позиције држали су хришћани. Неки од којих су припадали породицама које су служиле у византијским владама. Запошљавање хришћана био је део шире политике верске толеранције која је била потреба услед присуства великих хришћанских популација у освојеним покрајинама, као у Сирији. Ова политика такође је побољшала Муавијину популарност и учврстила Сирију као своју моћну базу.Ривалство између арапских племена изазвало је немире у провинцијама изван Сирије, пре свега у Другом муслиманском грађанском рату (Друга фитна) од 680-692. и Берберске побуне 740-743. Током Друге фитне, руководство Омејадског клана померено је из суфианидске гране породице до марванидске гране. Како је стална кампања исцрпела ресурсе и људство државе, Омејаде је, ослабљене Трећи муслиманским грађанским ратом од 744-747. године, коначно срушила Абасидска револуција 750. по Христу/132. по хиџри. Огранак породице побегао је преко северне Африке до Ал-Андалуса, где су успоставили Кордопски калифат, који је трајао све до 1031. пре пада због Фитне Ал-Андалуса.

Свевско краљевство

Свевско краљевство или Краљевство Галиција је била држава која је од 409. до 585. године постојала у северозападном делу Иберијског полуострва.

Соломон Ибн Габирол Авицеброн

Соломон ибн Габирол (хебр. שלמה אבן גבירול, латинизовано: Avicebron; Малага, око 1021 — Валенсија, око 1058) је био шпанско-јеврејски филозоф и песник из Ал-Андалуза. Сматра се једним од најзначајнијих представника неоплатонистичке средњовековне филозофе.Ибн-Габиролово најважније дело „Извор живота“ (Yanbūʿ al-Hayāh) је написано на арапском језику, али је познато само у латинском преводу. У њему је покушао да принцип божијег стварања света из ничега споји с идејом еманације. Универзална материја дефинисана је као телесна и духовна материја, а од материје је слободан само Бог, налазећи се “с оне стране материје и облика”. На највишем ступњу Авицебронове хијерархијске лествице се налази универзална форма, која садржи све форме, док су на најнижем осетилне ствари. Воља је основни стваралачки узрок света, “извор живота”. Воља је уједно и бог какав нам се манифестује у акцији. Авицеброн је упоређивао свет с дрветом. Корени дрвета су материја, гране — пролазне супстанције, лишће — индивидуална обележја, цветови — душе, а плодови — анђели. Та његова слика се касније често сусреће у хришћанској схоластици.Ависеброн је писао и јеврејске мистичне химне.

Харча

Харча (на арап. خرجة‎, на шп. jarcha што значи излаз, крај) је последња строфа од два, три, највише четири стиха арапске лирске песме мувашахе која датира из десетог века, а настаје на територији Ал-Андалуз, месту спајања и преклапања три културе: муслиманске, хришћанске и јеврејске. Као таква, харча је написана на давно ишчезлом дијалекту романског становништва у Ал-Андалузу који се назива мосарапски (mozárabe), мешавини романског и говорног арапског језика. Харче су на крају својих мувашахи писали учени песници арапског, а касније и јеврејског порекла, преузимајући их из фолклорне традиције народа Иберијског полуострва. Представљале су метричку и музичку основу тих композиција. Значај њиховог открића је непроцењив за историју шпанске књижевности, шире, књижевности на романским језицима, јер се до њега веровало да је Песма о Сиду (која датира из дванаестог века) прво дело шпанске националне књижевности, а такође, хронолошки настаје испред лирике Гијома Аквитанског (дванаести век), који се сматрао првим лирским песником на неком романском језику.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.