Алмохадски калифат

Алмохади или Мухавиди (арап. al-Muwahhidun) су берберска и маварско-шпанска династија (1147—1269), основана у 12. веку. Освојили су целу северну Африку све до Египта и Ал-Андалуз (Маварску Шпанију). Основао их је Ибн Тумарт. Свргли су династију Алморавида.

Mapa reconquista almohades-en
Мапа показује подручје под влашћу Алмохада и контранападе Кастиље (C) и Арагона (A). ((L) Леон, (P) Португал, (N) Навара)
Sevilla2005July 042
Хиралда у Севиљи, изграђена 1184.
Batalla de las Navas de Tolosa, por Francisco van Halen
Битка код Навас де Толоса 16. јуна 1212.
Rabat tour Hassan
Торањ Хасан у Рабату, изграђен 1196
Alhambra-Granada-2003
Алхамбра
Koutoubia Mosque,Marrakech,Morocco
Минарет џамије Кутубије у Маракешу

Порекло

Династија потиче од Ибн Тумарта, који је био члан берберског племена из подручја планина Атлас. Ибн Тумарт је био син палиоца свећа у џамији. Био је од младости познат по својој побожности. Као младић кренуо је на хаџ у Меку. Није се слагао са другима због смањене побожности. Лутао је до Багдада, где се прикључио шлоли ортодоксног ислама под водством Ал Ашарија. Ибн Тумарт је сам створио своје учење комбинујући учење Ал Ашарија са другим доктринама и са мистицизмом великог учитеља Газалија. Он је на неки начин био против антропоморфизма у муслиманској ортодоксији.

Династија и јачање

Када се вратио у Мароко имао је 28 година. Започео је са проповедањем. Посебно се окомио на продају вина и других луксузнихх роба, које су биле у супротности са исламским учењима. Био је толико храбар да је напао сестру Алморавидског емира Али Ила зато что није носила вео преко лица. Емир Ил је дозволио да побегне без казне.

Ибн Тумарт је нашао уточиште код свога племена Масмуда на Атласу. Ту је срео једога Бербера из Алжира Абдалмумина, који је био војник и државник високога ранга. Ибн Тумарт је у борби са Алморавидима претрпио пораз. Умро је 1128, али Абдалмумин је тајио његову смрт пуне две године од осталих, све док сам није 1130. успео да успостави своју власт. Отада је Абд ал-Мумин водио успешну борбу против Алморавида.

Абдалмумин је 1147. заузео Маракеш и успоставио је династију Алмохада. Кордобу је заузео 1148, а Гранаду 1154. Прогасио се калифом и одбацио је врховни суверенитет Абасида. До своје смрти 1163. протегао је власт преко целе северне Африке до Египта, а владао је и Ал-Андалузом (маварском Шпанијом). Наследио га је син Абу Јакуб Јусуф (владао 1163-1184) и Јакуб ал-Мансур (1184—1199). Севиља је 1163. постала главни града Ал-Андалуза.

У почетку су калифи Алмохада протерали многе Јевреје и хришане у Кастиљу, Арагон и Португал. Касније су постали мање фанатични од Алморавида. Калиф Јакуб ал-Мансур је штитио филозофа Авероеса. Јакуб ал-Мансур је добио назив Јакуб ал-Мансур Победник када су Алмохади 1195. победили краља Кастиље Алфонса VIII од Кастиље у бици код Аларкоса. Ипак нису успели да заузму Толедо, јер су хришћанске државе биле довољно добро организоване.

Слабљење и пад

Наследник ал-Мансура је био Мухамед ал-Насир (1199—1214). У почетку је успешно напредовао према северу, али поражен је био од удружених снага Кастиље, Арагона, Наваре и Португала у бици код Навас де Толоса 1212. Тај велики пораз означава крај превласти Алмохада. Отада су у непрекидном повлачењу. Убрзо губе многе маварске доминионе на Пиринејском полуострву. Хришћани су заузели Кордобу 1236, а Севиљу 1248. Након тога једино је преостала маварска држава Гранада.

Алмохади су охрабривали долазак хришћана чак и у Фес, а након великога пораза у бици код Навас де Толоса 1212. често су улазили у савезе са краљевима Кастиље. У африци су успевали да успешно потисну гарнизоне, које би повремено успоставили нормански краљеви Сицилије. Алмохади су у Африци губили територије део по део побунама племена и побунама на деловима територија. Највећи непријатељи су им били Мариниди, који су основали следећу мароканску династију. Последњи представник Алмохада био је Идрис Ил, који је држао само Маракеш, где га је 1269. убио роб.

Култура

У доба Алмохада урађено је мноштво архитектонских ремек дела

  • Хиралда, минарет џамије у Севиљи
  • почетак градње Алхамбре 1238.
  • торањ џамије у Маракешу

Многи велики јеврејски и исламски филозофи су били повезани са овом династијом, а најпознатији су Авероес и Мајмонидес.

Литература

  • History of the Almonades, Reinhart Dozy, (second edition, 1881)
  • Conquest of Spain by the Arab-Moors, Coppée, (Boston, 1881)
  • Le livre d'Ibn Tumart, I. Goldziher, (1903)
  • Les Benou Ghanya, Bel, (1903)
  • Mica Enciclopedie de Istorie Universala, Marcel D. Popa, Horia C. Matei, (Bucharest, Editura Politica 1988)
Битка код Навас де Толоса

Битка код Навас де Толоса вођена је 16. јула 1212. године између снага Алмохадског калифата са једне и снага уједињних слободних шпанских држава са друге стране. Једна је од најзначајнијих битака реконкисте, а завршена је победом хришћана.

Калифат

Калифат или халифат (арап. Ḥilafa‎; — наслеђе) облик је владавине у ком је врховни владар законити наследник Мухамеда, изабран међу најпобожнијим и најобразованијим муслиманима. Такав облик владавине није наследан. Наслеђе муслиманских царстава, која су постојала у исламском свету, обично су описана као „калифати“. Калифат представља суверену државу свих муслиманских верника или уме.

У најранијим данима, први калифат, праведни калифат, показивао је елементе непосредне демократије (Шуре). У почетку су то водили Мухамедови ученици и породица, као наставак религијиског система који је он увео.

Сунитска грана ислама налаже да поглавара државе, калифу, треба да бирају муслимани или њихови представници. Следбеници шиитског ислама, сматрају да би калифа требало да буде имам којег је изабрао Бог (Алах) из Ахлу ел Бејт ( „породица куће“, Мухамедови директни потомци). Од краја периода Праведног калифата па све до 1924. године, калифатима су, понекад и више од једне у исто време, владале династије.

Прва од њих је била Умајадска династија, која је понекад била праћена и осталим династијама, а последња је Османска династија. Године 2014. је Исламска Држава у Ираку и Леванту прогласила себе за калифат и прогласила Абу Бакра ел Багдадијаа као свог калифу.

Кордопски калифат

Кордопски калифат је била држава на Иберијском полуострву и Северној Африци од 929. до 1031. године. Главни град калифата је била Кордоба. У данашње време територија калифата обухвата Гибралтар (УК), Мароко, Португалију и SpainПериод калифата карактеришу значајни успеси на пољу трговине и културе. Многа врхунска дела исламске Шпаније израђена су у том периоду, укључујући и чувену велику џамију Кордобе. Абдурахман III се 16. јануара 929. прогласио калифом од Кордобе. Сви калифи од Кордобе били су чланови династије Омејида (Умајада). Иста династија владала је истим територијама од 753. као емири од Кордобе. Грађански рат (фитна) у калифату је избио 1010. као рат за наслеђе. Халифат је службено постојао до 1031, када је разбијен на много независних таифа, малих муслиманских краљевина.

Османски калифат

Османски калифат (1517—1924), под Османском династијом, био је посљедњи исламски калифат из касне средњовјековне и ране нововјековне ере. Током раста османске моћи, османски владари су претендовали на калифатски ауторитет откако је Мурат I освојио Једрене 1362. године. Касније је Селим I, освајањем и уједињењем муслиманских земаља, постао заштитник Светих градова Меке и Медине, што је додатно ојачало османско претендовање на калифат у исламско свијету.

Смрт Османског калифата догодила се због споре ерозије моћи у односу на западну Европу и због краја османске државе као посљедице подјеле Османско царства под мандатом Друштва народа. Абдулмеџид II, посљедњи османски калиф, држао је положај калифа неколико година након подјеле, али са секуларним реформама Мустафе Кемала и каснијим прогоном Османоглу породице из Турске Републике 1924. године, положај калифа је укинут.

Списак калифа

Следи списак личности које су носиле титулу калифа, врховног политичког и верског вође исламских држава познатих као калифати.

Средњи век

Средњи век обухвата историјски период од V до XV века. Ово раздобље у историји људског друштва и културе представља заокружену целину. То је раздобље почело падом Западног римског царства и окончало се ренесансом и раздобљем великих географских открића. Ратнички народ Хуна је 375. године из Азије продро у Европу. Они су покренули варварска племена. Почела је Велика сеоба народа. На згаришту Западног римског царства у V веку почеле су да ничу нове државе. Током VII и VIII века створена је снажна држава Арабљана. У развоју друштва XV век се сматра прекретницом. Средином XV века, тачније 1453. године, Турци су освојили Цариград и уништили остатке Византијског царства. Крајем XV века поморци су открили нови свет - амерички континент. На почетку средњег века, док Европу потреса сеоба народа, на америчком континенту се развила цивилизација Маја. У исто време у Азији настаје цивилизација Танг, у Кини. Средњи је век средње раздобље у класичној подели историје западног света, која се дели на стари, средњи и нови век. Само средњовековно раздобље може се поделити на рани, развијени и позни средњи век.Депопулација, деурбанизација, инвазије и сеобе народа, које су почеле током касне антике, наставиле су се током раног средњег века. Варварски освајачи, међу којима су доминирали разни германски народи, формирали су нова краљевства у остацима Западног римског царства. У 7. веку северна Африка и Блиски исток, који су некад припадали Источном римском царству, потпали су под власт Калифата, исламске државе. Премда су се у друштву и политичким структурама догодиле значајне промене, до потпуног раскида с антиком није дошло. На Истоку је преживело и као важна сила опстало Византијско царство. Византијска кодификација римског права, позната као Јустинијанов кодекс, на Западу је поновно откривена у северној Италији 1070. године и отад је вршила велики утицај током читавог средњег века. На Западу већина нових краљевстава инкорпорисала је оно мало преосталих римских државних установа. Основани су самостани као део покрета усмереног ка покрштавању „паганске Европе”. Франци су под каролиншком династијом накратко успоставили царство, које се крајем VIII и почетком IX века простирало на већем делу западне Европе. Међутим, то је царство касније подлегло притисцима унутарњих грађанских ратова и спољашњих инвазија — Викинзи су нападали са севера, Мађари с истока, а Сарацени с југа.

Током развијеног средњег века, који је почео након 1000. године, европска се популација знатно увећала, јер су технолошки и пољопривредни изуми омогућили процват трговине, а промена климе средњовековног топлог раздобља омогућила је повећање приноса усева. Кметство, тј. систем сељака организованих у село које властели дугује најам и натурални рад, те феудализам, тј. политички систем у којем витезови и ниже племство дугују војну службу својим господарима у замену за право закупа земљишта и племићких кућа, представљали су две темељне врсте организације друштва у развијеном средњем веку. Крсташи, први пут споменути 1095. године, означили су прве покушаје западноевропских хришћана да од муслимана војним путем поврате контролу над блискоисточном Светом земљом. Краљеви су постали поглавари централизованих држава и утицали на смањивање криминала и насиља, али и на све веће удаљавање од јединственог хришћанства. Теологија Томе Аквинског, слике Ђота из Бондоне, песништво Дантеа Алигијерија и Џефрија Чосера, путовања Марка Пола и архитектура готских катедрала, попут Шартра, спадају у изванредна достигнућа раздобља развијеног средњег века.

Позни средњи век обележиле су тешкоће и несреће, међу којима су били глад, куга и ратови, што је све утицало на значајно смањење броја становника западне Европе; између 1347. и 1350. црна смрт однела је животе око једне трећине Европљана. Црквени сукоби, јереси и шизма унутар хришћанске цркве одвијали су се упоредо с ратовима између различитих држава, грађанским сукобима и побунама сељака. Напредак на подручју културе и технологије трансформирао је европско друштво и означио крај средњег века и почетак раног новог века.

Хафсиди

Хафсиди (арапски: الحفصيون‎‎ ) је била муслиманска династија берберског порекла која је владала Ифрикијом (западна Либија, Тунис, источни Алжир) од 1229. до 1574. године.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.