Алија Изетбеговић

Алија Изетбеговић (Босански Шамац, 8. август 1925Сарајево, 19. октобар 2003) био је председник Председништва СР БиХ, а касније Републике Босне и Херцеговине, оснивач и први председник Странке демократске акције.

Алија Изетбеговић
Izetbegovic
Алија Изетбеговић
Биографија
Датум рођења8. август 1925.
Место рођењаБосански Шамац
 Краљевина СХС
Датум смрти19. октобар 2003. (78 год.)
Место смртиСарајево
 Босна и Херцеговина
Држављанство Босна и Херцеговина
РелигијаСунитски Ислам
СупружникХалида Изетбеговић
ДецаБакир Изетбеговић
Професијаадвокат , писац и активиста
УниверзитетПравни факултет Универзитета у Сарајеву
Политичка
партија
СДА

Биографија

Алија Изетбеговић је рођен 8. августа 1925. године од оца Мустафе и мајке Хибе Изетбеговић. Алија је био треће од петоро деце — три кћерке и два сина. Породично презиме настало је по њиховом претку Изет-бегу Јахићу, који је био у османској служби, који се 1861. године иселио из Београда у Босански вилајет. Породица Јахић је живела у Београду стотинама година.[1] Изетбеговићев деда Алија, по коме је он добио име, служио је као војник у Ускудару и оженио је турску жену по имену Садика. Пар се преселио у Босански Шамац и имали су петоро деце, међу којима је био и Алијин отац. Изетбеговићев деда је касније постао начелник града, и саопштено је да је спасио четрдесет Срба од погубљења од стране Аустроугарске војске. Након досељења породице у Сарајево, током 1930—их похађао је гимназију, а у доба Другог светског рата био је активан у муслиманским хуманитарним удружењима као члан панисламистичке организације Млади муслимани и то пронацистичке фракције која је подржавала СС Ханџар-дивизијy [2], због чега 1946. бива осуђен на три године робије. По одслужењу казне студира и дипломира право 1956. године, након чега се запошљава у фабрици „Босна“ у којој ће провести скоро тридесет година.

Политичка и списатељска делатност

Изетбеговић се политички до краја профилирао крајем 60-их и почетком 70-их, када је написао политичко-верски програм Исламска декларација (1970), у којем се залаже за државни систем утемељен на принципима сунитског ислама. Есенцијално, радило се о теократском пројекту који се залаже не само за ревитализацију исламских начела у друштвима у којима живе муслимани, него и за правни поредак и политичку власт базирану на шеријатском правном систем (сама Босна и Херцеговина није споменута у „Исламској декларацији“). Тај је текст видљиво панисламистички по своме виђењу: Изетбеговићева је утопија прокламација муслиманске власти и одбијање како тоталитарно комунистичког, тако и секуларно-демократског западног друштвеног и политичког модела. Иако није фундаменталистички радикалан у својој реторици, нити догматски ортодоксан као вехабијски покрет крајње противзападне провенијенције, јасно је да је Изетбеговићев спис политички програм на црти исламских утопијских нацрта који су настајали од друге половине 19. века као реакција на притисак запада и изазове модернизације.

Године 1980. објављује своје најважније дело, „Ислам између истока и запада”. Та се књига може окарактерисати као историјско-филозофско разматрање положаја исламске цивилизације, посебно у контексту секуларизације и смеше науке, технологије и политичке демократије која је препородила запад, потиснувши хришћански идентитет у други план- процес за који је аутор исправно претпоставио да ће корозивно деловати и на верски састав земаља с већинским муслиманским становништвом. Изетбеговићева је позиција истовремено конзервативна и противсловна: залаже се за очување специфично исламских обележја друштва, међутим, остаје нејасно јесу ли те карактеристике спојиве с универзалним начелима политичке демократије коју није директно осудио. У 1983. Алија Изетбеговић је осуђен на политичком процесу у Сарајеву (заједно с још неколицином истомишљеника) због „муслиманског национализма” и „непријатељске пропаганде” на 14 година затвора. Након издржанога дела казне у затвору у Зеници, 1988. је, у клими либерализације распадајућег комунизма, амнестиран.

Оснивање СДА, сувереност БиХ и рат

Године 1989. Изетбеговић оснива Странку демократске акције, националну политичку странку Муслимана, садашњих Бошњака. На првим вишестраначким изборима у Босни и Херцеговини након више од пола века, СДА добија 33 % мандата у новом парламенту као појединачно најјача странка у БиХ. Иако је Фикрет Абдић, харизматични политичар из западне Босне, добио више гласова на изборима за председништво од Изетбеговића, услед више национално-политичких аранжмана Алија Изетбеговић постаје муслимански члан босанско-херцеговачког председништва и његов председник.

Политички договор између српских, хрватских и муслиманских партија и политичара почео се растакати у клими растуће националне поларизације. Изетбеговић је избегавао осуду српске политике, стварајући привид еквидистанце („То није наш рат“). Мотив за такво понашање је вероватно лежао у страху од проширења рата на целу Босну и Херцеговину и свести о могућем страдању цивилног становништва због чега је наставио да инсистира на дипломатском решењу уз помоћ међународне заједнице. Заступао је став да Босна и Херцеговина не треба да остане у окрњеној Југославији, већ да има исто право на самоопредељење као и све њене бивше републике. У марту 1992. Босна и Херцеговина проглашава независност и самосталност, што су признале САД и земље Европске уније у априлу 1992. Након пропасти Лисабонског договора, под патронатом португалског дипломата Хосеа Кутиљера, који је предвиђао преуређење БиХ на принципима националне кантонизације (хрватска, српска и муслиманска страна су потписале договор, но Изетбеговић је повукао свој потпис после два месеца), отпочео је рат на целом подручју Босне и Херцеговине.[3][4]

Политички програм СДА предвођене Изетбеговићем је била унитарна („јединствена“) Босна и Херцеговина без унутрашњег устројства које би се темељило на националном начелу. Та је политика, коју су Срби и Хрвати перципирали као покушај муслиманске доминације преко централизиране БиХ у којој су Муслимани имали релативну већину изазвала аверзију код хрватског и српског становништва. Хрватска страна страховала је од оснажења централне моћи која их је подсећала на србијански централизам из доба Краљевине Југославије, док је српско становништво страховало од могућег обнављања масовних злочина који су над њим почињени у Босни, током Другог светског рата, од стране муслиманских и хрватских припадника СС-а и усташа. Пораст тензија између три највећа босанскохерцеговачка народа као и велики низ појединачних инцидената букнули су у свеопшти грађански рат на територији Босне и Херцеговине. Српска и хрватска страна, чије су земље матице биле против унитарне Босне биле су активно помагане, војно и материјално од стране Србије и Хрватске. Босански Муслимани, и њихов председник Алија Изетбеговић, потражили су помоћ међу богатим блискоисточним муслиманским државама.

Током рата сарађивао је са исламским екстремистичким организацијама, између осталих и Ал Каидом Осаме Бин Ладена кога је и лично примио у Сарајеву 1994. године. Посету Осаме бин Ладена Сарајеву и његов сусрет са Алијом Изетбеговићем открила је новинарка немачког магазина Шпигл Ренате Флотау, која је испред канцеларије тадашњег првог човека власти у Сарајеву чекала интервју и случајно набасала на Бин Ладена.[5]

Сам ток рата у Босни и Херцеговини довео је прилагођавања Изетбеговићеве политике реалностима на терену, па је након више неуспелих примирја, у америчком граду Дејтону 1995. склопљен споразум између Изетбеговића као представника Бошњака (године 1993. муслимански народ је службено промијенио име у бошњачки), Милошевића који је представљао Србе из БиХ, те Туђмана као представника босанско-херцеговачких Хрвата.

Послератно раздобље

После Дејтонског споразума Алија Изетбеговић остаје активан као председник СДА и копредседник бошњачко-хрватске Федерације БиХ, но права власт је, по споразуму, прешла у руке високога представника «међународне заједнице» (есенцијално, САД и ЕУ). Због погоршања здравља Изетбеговић се повлачи из политике 2000. године, но задржава пресудан утицај на обликовање бошњачке политике. 19. октобра 2003. Изетбеговић је преминуо од компликација узрокованих погоршањем срчане болести.[6] Његовој сахрани присуствовало је преко 150.000 људи из БиХ[7], као и бројне дипломатске делегације из Француске, Сједињених Држава, Грчке, Аустрије, Турске, Македоније, Хрватске, Словеније, Ирана и Пакистана. Сахрана је протекла у сенци информације да је хашко тужитељство разматрало могућност подизање оптужнице против њега због ратних злочина које су починили исламски муџахедини против хрватског и српског народа и заробљених војника.

Хашка оптужница

Оригинална оптужница која је подигнута 16. децембра. 1996. године враћена је из Трибунала у Хагу уз образложење главног тужиоца Луиз Арбур да не садржи довољно доказа за сумње да је Алија Изетбеговић починио тешко кршење међународног хуманитарног права. Бироу Владе Републике Српске за односе с Међународним кривичним судом у Хагу Републичко јавно тужилаштво доставило је 2. новембар. 2001. године проширену отужницу против Алије Изетбеговића, који је у вријеме рата у БиХ обављао функцију предсједника Предсједништва БиХ. Биро Владе Републике Српске за односе с Међународнм кривичним судом у Хагу прослиједило је 8. новембар. 2001. године проширену оптужницу против Алије Изетбеговића Међународном кривичном суду у Хагу. Оптужница терети Алију Изетбеговића за геноцид, ратне злочине над цивилним становништвом и заробљеницима и уништавање културних и историјских споменика. Уз оптужницу Трибуналу у Хагу достављени су докази: 300 кривичних пријава, 350 изјава свједока саслушаних пред судовима Републике Српске, 1000 изјава датих органима унутрашњих послова Републике Српске, 16 видео и 9 аудио-записа, 800 свједочења цивила - инвалида страдалих од граната или снајпера и други доказни материјал.

Дана 8. новембар. 2001. године у Бироу Владе Републике Српске за односе с Међународним кривичним судом за ратне злочине у Хагу одржана је конференција за новинаре, коју су поводом достављања проширене оптужнице против Алије Изетбеговића Међународном кривичном суду у Хагу одржали премијер Републике Српске Младен Иванић, министар правде Владе Републике Српске Биљана Марић, савјетник премијера Републике Српске за односе с Трибуналом Синиша Ђорђевић и јавни тужилац Републике Српске Војислав Димитријевић. Образлажући оптужницу, јавни тужилац Републике Српске Војислав Димитријевић је рекао да су геноцид, ратни злочини над цивилима и заробљеницима и разарање културних и историјских споменика за које се Алија Изетбеговић терети извршени у периоду од 1. мај. 1992. до 14. децембар. 1995. године када је Алија Изетбеговић био предсједник Предсједништва БиХ. „Осим што је био предсједник предсједништва Алија Изетбеговић је од „зелених беретки“ и других паравојних формација и муџахедина организовао муслиманска Армију БиХ и имао реалну власт над својим јединицама“ рекао је јавни тужилац Републике Српске Војислав Димитријевић. Алији Изетбеговићу се на терет стављају злочини које је починила муслиманску Армија БиХ која је, у градовима и насељима које је контролисала вршила систематско убијање, злостављање и тјерање цивила на присилни рад, у чему су предњачили добровољци из Авганистана, Судана, Алжира и Египта. Јединице муслиманске Армије БиХ поступале су супротно женевским конвенцијама из 1949. године, у чему је предњачила Седма муслиманска брдска бригада Тpећег корпуса муслиманске Армије БиХ, састављена искључиво од муџахедина. Почасни командант те бригаде био је Алија Изетбеговић. На територији под контролом муслиманске Армије БиХ, на око 400 локација били су организовани логори за цивилно становништво. Само на подручју Сарајева било их је 80. Најпознатији логори су били Силос, Централни затвор, Мусала, Касарна „Виктор Бубањ”, Челебићи. Оптужница терети Алију Изетбеговића и за систематско уништавање објеката Српске православне цркве. "Током рата јединице Армије БиХ порушиле су око 200 таквих објеката, што се не може оправдати ратним дејствима“. "Ово је оптужница против једног човјека, а не против народа. Оптужен је човјек који је током рата у БиХ обављао значајну функцију, знао за злочине, а није учинио ништа да се они спријече“ рекао је Премијер Републике Српске Младен Иванић.

Види још

Референце

  1. ^ „Izetbegović: Moja porodica je posjedovala Adu Ciganliju, a dedo je tokom Prvog svjetskog rata spasio niz Srba”. http://depo.ba. 31. 7. 2015. Приступљено 5. 8. 2018. Спољашња веза у |website= (помоћ)
  2. ^ Њујорк Тајмс: Чланак о Изетбеговићевој смрти, Приступљено 17. октобар 2011.
  3. ^ Жозе Кутиљеро (2015): Трагедија што Изетбеговић није прихватио мој план
  4. ^ Жозе Кутиљеро (2015): Рат могао бити спречен!
  5. ^ Најновије вести : Бин Ладен најмање два пута боравио на Балкану : ПОЛИТИКА, Приступљено 1. април 2013.
  6. ^ „Преминуо Алија Изетбеговић” Глас јавности, 20. октобар 2003.
  7. ^ [1] Сахрањен Алија Изетбеговић

Литература

Спољашње везе

14. октобар

14. октобар (14.10.) је 287. дан у години по грегоријанском календару (288. у преступној години). До краја године има још 78 дана.

19. октобар

19. октобар (19.10.) је 292. дан у години по грегоријанском календару (293. у преступној години). До краја године има још 73 дана.

8. август

8. август (8.08.) је 220. дан у години по грегоријанском календару (221. у преступној години). До краја године има још 145 дана.

Армија Републике Босне и Херцеговине

Армија Републике Босне и Херцеговине (АРБиХ) била је оружана снага тадашње крње владе Републике Босне и Херцеговине, састављене већином од Муслимана (Бошњака), за вријеме Рата у БиХ. АРБиХ је основана 15. априла 1992. из састава неких јединица Територијалне одбране БиХ и паравојних добровољачких група, који се и данас у Федерацији БиХ прославља као Дан армије. АРБиХ је након Дејтонског споразума трансформисана заједно са Хрватским вијећем одбране у Војску Федерације Босне и Херцеговине.

Од средине 1992. године, у саставу Армије БиХ борили су се и муџахедини, дјелимично организовани у посебне јединице. Многи од њих су били припадници терористичке групе Ел Мухаџирун, са око 200 Енглеза пакистанског поријекла, војнички обучене у Пакистану од стране пакистанске терористичке групе Харкат ел Анзар. Неки од припадника те групе (као нпр. Харун Рашид Асват или Шеик Ахмад Омар Сеид), између осталог, осумњичени су и за припрему бомбашких напада на лондонски метро 2005, као и везу са нападима на СТЦ у Њујорку 2001. године.

Дејтонски мировни споразум

Општи оквирни споразум за мир у Босни и Херцеговини, познатији као Дејтонски мировни споразум, мировни је договор постигнут у ваздухопловној бази Рајт-Патерсон код Дејтона, у америчкој држави Охајо, а којим је прекинут рат у Босни и Херцеговини (1992—1995). По овом споразуму, БиХ бива подељена на два дела: муслиманско-хрватску федерацију и Републику Српску.

Конференција је трајала од 1. до 21. новембра 1995. године. Главни учесници су били тадашњи председник Србије Слободан Милошевић, председник Републике Босне и Херцеговине Алија Изетбеговић, председник Хрватске Фрањо Туђман, амерички посредник Ричард Холбрук и генерал Весли Кларк. Споразум је званично потписан у Паризу 14. децембра.

Скупштина СРЈ је споразум ратификовала 21. новембра 2002. године.

Злочини над Србима у Вишеграду (1992—1995)

Вишеград као погранични град према Србији, на реци Дрини, имао је посебан стратешки значај у остваривању планова муслимана у Босни и Херцеговини за стварање муслиманске државе по идејама „Исламске декларације“ чији је аутор Алија Изетбеговић, који је и председник Странке демократске акције и први председник Председништва БиХ после вишестраначких избора.

Становништво у Вишеграду било је претежно муслиманско. По попису из 1991. године, у општини Вишеград било је 13.316 (62,8%) Муслимана, а Срба — 6.963 (32,8%).

Догађаји показују да је замисао муслимана била да грубим физичким и другим насртајима врше на Србе притисак и принуде их на исељавање и тако осигурају тај простор за будућу муслиманску државу. Овај простор је од посебног значаја и за везу са Рашком облашћу (Санџак) у Србији у којој живе муслимани. Странка демократске акције била је непосредни организатор и инспиратор разних напада на Србе и прављења нереда, који су онемогућавали нормално функционисање власти на чијем челу су били готово искључиво муслимани. Власт је против носилаца оваквих понашања само формално покретала одређене поступке који се никада нису завршавали, што је још више појачавало несигурност и угроженост Срба. О стратешком значају Вишеграда са становишта остварења циљева муслиманске Странке демократске акције, сведочи и то што је у овом граду 16.02.1992. године одржан муслимански верски скуп посвећен методима борбе за стварање муслиманске државе у БиХ. То у исти мах потврђује прожимање верског и политичког (државног) у активностима муслимана да створе државу у чијој основи би био Ислам. Одмах по избијању ратних сукоба, муслимани су нарочито по селима убијањем Срба цивила и другим актима насиља настојали да Подриње (регија) очисте од Срба.

Исламска декларација

Исламска декларација, је назив књиге коју је објавио Алија Изетбеговић 1970. године, а поновно објављена 1990. године у Сарајеву. Књига представља виђење Алије Изетбеговиће ислама и модернизације. Поднаслов књиге је „Један програм исламизације муслимана и муслиманских народа“.

Изетбеговић је идеолог панисламизму, који је приступио организацији „Млади муслимани“ између 1941. и 1947. године, пре него што га комунистички режим није илегизовао. Ова књига је касније коришћена против њега и других панисламиста на суђењу 1983. године, кода је осуђен на 13 година затворске казне за „напад на социјализам“, и „жељу да се гради Исламска држава у Босни“. Казна је касније редукована, а Изетбеговић је 1988. године пуштен на слободу.

Књига је преведена на арапски и у Кувајту је продана у 100.000 примерака.

Карингтон—Кутиљеров план

Карингтон—Кутиљеов план, познат и као Лисабонски споразум, мировни је план који су предложили Питер Карингтон (Peter Carington) и Хосе Кутиљеро (José Cutileiro), као резултат мировне конференције одржане у фебруару 1992. у покушају да се спријечи рат у БиХ. План је предлагао етничку консолидацију на свим административним нивоима и давање већих овлашћења локалним властима на штету централне власти. Међутим, сви окрузи би било класификовани као муслимански, српски и хрватски, чак и ако не би постојала одређена етничка већина.

Народна скупштина Српске Републике Босне и Херцеговине је 11. марта 1992. једногласно одбацила план, предлагајућу нови план по коме би Срби имали контролу на око двије трећине Босне и Херцеговине, стварајући тиме муслиманске и хрватске енклаве без територијалног јединства. Овај план је одбио Кутиљеро, али је изнио приједлог у коме је стајало да ће три националне јединице бити „засноване на национални принципима, узимајући у обзир економске, географске и друге критеријуме”.Дана 18. марта 1992. године, све три стране су потписале споразум, Алија Изетбеговић је за Муслимане, Радован Караџић за Србе и Мате Бобан за Хрвате.

Дана 28. марта 1992. године, након састанка са америчким амбасадором у Југославији Вореном Цимерманом у Сарајеву, Изетбеговић је повукао свој потпис и исказао своје противљење било каквој подјели Босне и Херцеговине.

Масакр у Сребреници

Масакр у Сребреници је ратни злочин који су између 11. јула и августа 1995. године, током рата у БиХ, починили припадници српских војних и паравојних јединица, лишивши живота неколико хиљада муслиманских мушкараца на ширем подручју Сребренице, Братунца и Зворника. Један део мушкараца је страдао током пробоја колоне муслиманских снага и цивила од Сребренице до Тузле. Многи други су заробљени, те одведени на места на којима су стрељани, а њихова тела су закопана у масовне гробнице.

У пресуди Здравку Толимиру, Хашки трибунал је установио да одговорност за страдање, најмање 4.970 Муслимана, који нису погинули у борби, сносе снаге Војске Републике Српске под командом њених генерала, потпомогнуте паравојном групом Шкорпиони.Овај догађај се, поред других злочина у бившој Југославији, сматра једним од највећих у Европи након Другог светског рата, али и догађајем који је пропраћен бројним контроверзама, почев од броја страдалих (800 — 8.372), начину њиховог страдања, начину њиховог идентификовања, додатним сахрањивањима најчешће оних који су умрли или страдали изван ових догађаја и овог простора, квалификовању овог злочина као „геноцид”, те потпуном игнорисању бројних бошњачких злочина над локалним Србима, који су претходили овом злочину.

Мировни планови прије и током Рата у БиХ

Четири велика међународна мировна плана прије и током Рата у Босни и Херцеговини нуђена су од стране дипломата Европске економске заједнице и Организације уједињених нација, док је сам сукоб ријешен Дејтонским мировним споразумом 1995. године.

Било је такође муслиманских, српских и хрватским приједлога за реорганизацију Босне и Херцеговине.

Млади муслимани

Млади муслимани је била панисламистичка организација основана 1939. године, са циљем духовног, културног и материјалног напретка муслимана у Југославији. Организација је као неке од циљева наводила и досљедан рад на одгојно-образовном препороду основаном на принципима ислама и борбу против насилне атеизације и националне асимилације муслимана.

Током Другог свјетског рата организација је била повезана са јерусалимским муфтијом Амином ел Хусеином који је био оснивач СС Ханџар дивизије. Један од активиста Ханџар дивизије је био и Алија Изетбеговић који је седамдесетих постао вођа Младих муслимана и аутор Исламске декларације.Организација се успротивила нападима комуниста на ислам крајем Другог свјетског рата. Међу истакнутим члановима су били Мустафа Бусулаџић, Халид Кајтаз, Хасан Бибер, Асаф Сердаревић, Алија Изетбеговић, браћа Бехмен и други.

Операција Криваја

Операција Криваја или Операција Криваја 95 је шифровани назив војне операције коју је Војска Републике Српске реализовала током рата у Босни и Херцеговини у периоду од 6. до 25. јула 1995. године.

Пад Сребренице је најпознатији и идеологизовани догађај у грађанском рату у Хрватској и БиХ 1991 — 1995. године. Иако је Савет безбедности Организације уједињених нација 18. априла 1993. године, резолуцијом 819, место Сребреница прогласио за демилитаризовану зону под заштитом УН; ипак ВРС је 11. јула 1995. заузела Сребреницу.

Према првој верзији, 28. дивизија АРБиХ није пружао отпор Србима,све док нису у ноћи између 11. и 12. јула војно способни муслимански мушкарци, од 12.000 — 15.000 људи, напустили енклаве да би извршили пробој према Тузли. Жртава на муслиманској страни је било између 1.800 и 2.000. У Поточарима су мушкарци одвојени од 25.000 жена и дјеце које су аутобусима одведене у правцу Кладња - територије под контролом Армије БиХ. Више од 50 Бошњака мушкараца су пали као жртва линчовања и крвне освете од стране припаднике ВРС. 500 — 700 мушкараца, укључујући и Ибрана Мустафића, су били заробљени да отпуштени из затвора током пролећа 1996. године. Поред тога, осам припадника 10. диверзантског одреда ВРС су учествовали у стрељању 153 Муслимана из Сребренице 16. јула 1995. године на пољопривредном добру Брањево код Пилице.Према другој верзији, геноцид у Сребреници подразумијева масовна планска убиства 8.000 бошњачких мушкараца и дјечака између 13 и 77 година. Бивши помагач фашистичког окупатора и припадник дивизија СС-а Ханџар Алија Изетбеговић окарактерисао је масакр у Сребреници као ”највећи геноцид у Европи после Другог светског рата”. Међународни суд правде (МСП) у Хагу је 26. фебруара 2007. у пресуди по тужби БиХ против СРЈ, овај злочин није описао као геноцид. 11. јул је у Европском парламенту 15. јануара 2009. године проглашен „Даном сећања на сребренички геноцид“.

Пад Жепе (заштићене зоне од 6. маја 1993. године) је мало познати и прећутан догађај. Срби су напали муслиманску енклаву у Жепи 13. јула, да би освојили село тек 25. јула 1995. године. Резултат тог јуриша је био 70 погинулих Жепљака, 10.000 и 150 — 200 евакуисаних цивила и рањених према Кладњу и Сарајеву, 1.500 ратних заробљеника. Једина жртва пада Жепе је био пуковник Авдо Палић, који је нестао 27. јула 1995. године током преговора са представницима српске војске о евакуацији цивилног становништва Жепе.

Одмах након пада Сребренице и Жепе, НАТО је изразио спремност да авиони НАТО бомбардују српске положаје у источној Босни, да би спречили пад треће „заштићене зоне“ - Горажде. Тврђења да је након пада Сребренице „нестало“ 7-10 хиљада Бошњака, „сателитски снимци“ „масовних губилишта“ око Сребренице и монтирана експлозија на Маркалама 28. августа 1995. године, били су повод за НАТО интервенцији. НАТО бомбардовање је пружило подршку Хрватима и Бошњацима, што је довело до Дејтонског мировног споразума и краја рата у Босни и Херцеговини.

Општи избори у СР Босни и Херцеговини 1990.

Општи избори у СР Босни и Херцеговини 1990. су одржани 18. новембра. Док је 2. децембра одржан други круг избора за посланике у Вијећу општина.

Ово су били први вишестраначки избори после краја комунистичког режима у СФРЈ. Ове изборе победиле су тзв. националне странке: Странка демократске акције, Српска демократска странка и Хрватска демократска заједница Босне и Херцеговине. Ове три странке су након избора постигле договор и расподелиле власт. Председник републике је постао Муслиман Алија Изетбеговић (СДА), председник скупштине Србин Момчило Крајишник (СДС) а председник владе Хрват Јуре Пеливан (ХДЗ БиХ). Ова антикомунистичка коалиција је задржала власт до почетка грађанског рата 1992.

Панисламизам

Панисламизам (арап. اتّحاد الاسلام‎-) је исламски религијски, идеолошки и политички покрет који има за циљ уједињење муслимана у заједничку исламску државу — често називану Халифат. Основа панисламистичке идеологије је ислам. Панисламизам као исламски идеолошко-политички покрет заговара уједињење свих муслимана, без обзира на националност и културу, у заједничку исламску државу у којој би врховни закон био шеријат, тумачење Курана, а основна култура би била исламска култура.

Предсједавајући Предсједништва Босне и Херцеговине

Следи хронолошки списак предсједника Предсједништва БиХ, СР БиХ и крње БиХ.

Рат у Босни и Херцеговини

Рат у Босни и Херцеговини био је војни сукоб на подручју Босне и Херцеговине, који је трајао од 1. марта 1992. до 14. децембра 1995. Овај рат се често описује и као Грађански рат у Босни и Херцеговини; такође се назива и именима као што су Одбрамбено-отаџбински рат (за Србе у Републици Српској), Агресија на Босну и Херцеговину (за Бошњаке у Босни и Херцеговини), те Домовински рат (за Хрвате у Босни и Херцеговини).

Оружани сукоби су почели након референдума за независност који је одржан 29. фебруара и 1. марта 1992. године. Рат је завршен потписивањем Дејтонског споразума. Процењује се да је током рата страдало око 100.000 људи, док је расељено око 1.800.000 људи.

Списак чланова предсједништва Босне и Херцеговине

Списак чланова Предсједништва Босне и Херцеговине.

Странка демократске акције

Странка демократске акције (СДА) је највећа бошњачка странка у БиХ, а има следбенике и у Србији и Црној Гори (област Санџак). Први председник СДА је био Алија Изетбеговић. Тренутни предсједник странке је Бакир Изетбеговић.

Устав Босне и Херцеговине

Устав Босне и Херцеговине је највиши правно-политички документ те државе. Он је саставни дио Општег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини, познатијег под називом Дејтонски мировни споразум, који је парафиран 22. новембра 1995. године у америчком граду Дејтону, а потписан 14. децембра 1995. године у Паризу. Тај споразум су потписала три преговарача за окончање рата у Босни и Херцеговини: Алија Изетбеговић, Слободан Милошевић и Фрањо Туђман. Споразум је подразумијевао завршетак сукоба и доношење овог устава.

Текст Устава БиХ представља Анекс 4 усвојеног мировног споразума, а њиме је Босна и Херцеговина дефинисана као демократска држава, која функционише у складу са законом и на основу слободних и демократских избора. Највеће вриједности Устава БиХ садржане су већ у његовој преамбули, гдје се истичу начела људског достојанства, слободе и једнакости, мир и помирење, правда, толеранција, плурализам, демократија, тржишна привреда, суверенитет, интегритет, политичка независност, те међународно хуманитарно право. У 12. чланака устава дефинисана су људска права и слободе, надлежности и односи између институција Босне и Херцеговине и ентитета, Парламентарна скупштина, Предсједништво, Уставни суд, Централна банка, финансије и друге одредбе. Тако је Босна и Херцеговина трансформисана у сложену и децентрализовану државну творевину са два ентитета, а то су Федерација БиХ и Република Српска.

Један од услова приступања Босне и Херцеговине Европској унији је реформа Устава до 2010, којом би се омогућио јефтинији и функционалнији рад институција.

20. октобар 1990. — март 1992.
Избори1990.
ПретходникОбрад Пиљак
Наследникон као председник Председништва Републике БиХ
председник Председништва Републике Босне и Херцеговине
март 1992. — 14. март 1996.
Претходникон као председник Председништва СР БиХ
Наследникон као председавајући Председништва БиХ
14. март 1996 — 14. октобар 2000.
Избори1996.
Реизбор(и)1998.
Претходникфункција успостављена
НаследникХалид Гењац
1945—1953.
1953—1974.
1974—1990.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.