Алекса Ненадовић

Алекса Ненадовић (око 1749, БранковинаВаљево, 23. јануар/4. фебруар 1804) је био кнез тамнавско-посавске кнежине, посечен у Сечи кнезова крајем јануара 1804 (по старом, јулијанском календару) у Ваљеву.

Учествовао је у фрајкорима у време Кочине крајине. Укупно је провео 23 месеца, до 23. марта 1790. године. У новембру 1790. је добио пензију у износу од 15 форинти месечно од Аустрије као оберлајтнант.[1]

Попут многих породица Србије XIX века и Ненадовићи потичу од досељеника са разних страна где живе Срби. Ненадовићи су пореклом од српског племена Бањани, из херцеговачког Бирча код Никшића (Стара Херцеговина).

Његови синови су прота Матеја Ненадовић и Сима Ненадовић, а брат Јаков Ненадовић.

Ulica Alekse Nenadovića

Обележје у улици Алексе Ненадовића у Београду

Spomenici Valjevo 017

Биста испред музеја у Ваљеву

Алекса Ненадовић
Aleksa Nenadović
Датум рођења1749.
Место рођењаБранковина
 Османско царство, данас Србија
Датум смрти23. јануар 1804.
Место смртиВаљево
 Османско царство, данас Србија

Референце

  1. ^ Миливоје Крстић: Прилог проучавању фрајкора у ваљевском крају, pp. 104, у „Гласник“, број 28-29, Историјски архив, Ваљево, 1994. године.
15. јануар

15. јануар је петнаести дан у години у Грегоријанском календару. 350 дана (351 у преступним годинама) остаје у години после овог дана.

1749

1749 је била проста година.

1804

1804 је била преступна година.

Ђорђе Ненадовић

Ђорђе Ненадовић (Београд, 27. јул 1935) је српски филмски и позоришни глумац.

Потомак је Ненадовића из Бранковине.

Аганлија

Аганлија (умро 1804.) је био један од четворице дахија који су управљали Србијом од 1801. до 1804. године.

Алекса

Алекса је име грчког порекла, које је у Србији мушко и изведено је од имена Александар, па има исто значење - „заштитник, бранилац (људи)“. Пољско име Алекса је женски облик имена Aleksy, а и у Словенији и Мађарској (мађ. Alexa) је ово женско име, изведено од Александра.

Ваљево

Ваљево је град у Србији, седиште Колубарског управног округа. Налази се у Западној Србији, у Колубарском округу, на непуних 100 km југозападно од Београда. Градско језгро смештено је у котлини кроз коју протиче река Колубара. Ваљево спада међу већа и развијенија насеља у Србији. Према попису из 2011. године, град Ваљево има 59.073 становника, а цела општина Ваљево има 90.312. Налази се на просечној надморској висини од 185 m.

Током историје српског народа Ваљевци су често имали истакнуту улогу у покретима за национално ослобођење, али, поред војсковођа и народних вођа, знатан је и број значајних књижевника, уметника и научника пореклом из Ваљева. Истовремено, овај град се сврстава и међу најстарија градска насеља Србије. Име Ваљево се по први пут среће у једном документу сачуваном у Хисторијском архиву у Дубровнику, а датираном на 1393. годину. Од тада насеље има шест стотина година потврђеног континуираног постојања. Током векова је град доживљавао успоне и падове у његовом историјском развоју. У прошлим временима, пролазећи кроз ове крајеве различити путописци су Ваљево називали, градом, варошју, касабом, па и селом. Наравно, реч је о стању које су они у тренутку свог проласка кроз ваљевску котлину затицали на терену, као и одредницама заснованим на искуству стеченом у културама из којих су поникли, али, у многим случајевима, може бити и реч о терминологији која се током времена мењала, означавајући у одређеном периоду један, а касније други појам.

Вук Караџић (ТВ серија)

Вук Караџић је југословенска телевизијска серија, снимљена у продукцији Телевизије Београд 1987. године, поводом 200-годишњице његовог рођења. Серија прати живот и рад просветитеља и реформатора српског језика Вука Караџића (1787—1864), као и српску националну и културну револуцију током 19. века, чији је Вук Караџић био савременик, као активан учесник и сведок. Режирао ју је Ђорђе Кадијевић, по сценарију који је написао књижевник Милован Витезовић.

Редитељ, историчар уметности и ликовни критичар Ђорђе Кадијевић је екранизовање српске националне историје започео још 1983. године дводелном телевизијском драмом „Карађорђева смрт“. Ова драма доживела је велики успех код публике. Главне улоге Карађорђа и Милоша Обреновића поверене су глумцима Марку Николићу и Александру Берчеку (ова подела задржана је и у серији Вук Караџић). Потом је уследио рад на серији о просветитељу и реформатору српског језика Вуку Караџићу, чији је животни пут био више него трновит. Поред његовог живота серија веома сликовито приказује и кључне догађаје из времена српске националне револуције, са почетка 19. века, као и стварање српске националне државе.

Сценариста Милован Витезовић је више од пет година писао сценарио за ову серију, док је само снимање трајало пуне четири године, од 1983. до 1987. године. Серија је имала велику подршку, поготово материјалну, од стране Одбора за прославу 200 годишњице рођења Вука Караџића, на чијем се челу налазио Душан Чкребић. Прва епизода серије „Родни Јадар“ емитована је 8. новембра 1987. године на дан када је рођен Вук Караџић.

На предлог књижевника Умберта Ека серија је добила награду Гранд прикс Европе на фестивалу у Риму. Серија „Вук Караџић” се и даље сматра за најбољом ТВ серијом икад снимљеном на овим просторима. А, уз серију Алекса Шантић свакако је најбоља историјска серија снимљена у време постојања СФР Југославије.

Знамените личности Београдског пашалука

Знамените личности Београдског пашалука представља списак свих личности, турских и српских, које су на овај или онај начин управљали Београдским пашалуком и његовим деловима.

Знаменито место Бранковина

Знаменито место Бранковина је познато по истакнутим историјским личностима из фамилије Ненадовића, који су рођени, живели, стварали и сахрањени код сеоске цркве. Као просторна, историјска и културна целина Бранковина спада у споменике културе од изузетног значаја.

Муселимов конак

Муселимов конак је најстарија сачувана зграда у Ваљеву. Настала је крајем 18. века за потребе муселима, турског управника Ваљевске нахије.

Док је његов приземни део представљао административне просторије у подруму се налазила апсана, односно затвор. По овом затвору зграда је позната у историји. Почетком 1804. године у њему су били заточени ваљевски кнежеви Алекса Ненадовић и Илија Бирчанин, и из њега су одведени на губилиште, стотинак метара даље, на обалу реке Колубаре. После егзекуције, у историји познате као "сеча кнезова", њихове главе су биле набијене на колац и јавно изложене на крову конака. Будући да је ова зграда била у директној вези са сечом кнезова, као непосредним поводом Првог српског устанка, у њој је данас презентована поставка о ваљевском крају у Првом и Другом српском устанку, чиме је аутентичност објекта директно ангажована у функцији првог и основног експоната изложбе. У Муселимовом конаку су данас изложени бројни експонати који су у директној или индиректној вези са догађајима током Српске револуције.

Данас, споменик културе Муселимов конак је издвојено одељење Народног музеја Ваљево.

Народни музеј Ваљево

Народни музеј Ваљево је основан 1951. године, а његов централни објекат се данас налази у центру града Ваљева, на обали реке Колубаре, недалеко од Тешњара, старе градске чаршије, нове чаршије, Кнез Милошеве улице и хотела Гранд.У музеју се чува више од 50.000 различитих предмета разврстаних у четири врсте збирки: археолошке, историјске, етнографске и уметничке. Музеј је задужен за заштиту покретне и нематеријалне културне баштине на територијама града Ваљева и осталих пет општина Колубарског округа (Осечина, Мионица, Љиг, Лајковац и Уб). Рад Музеја је организован кроз три службе: административно техничку, службу за рад са музејским збиркама и службу за рад са публиком и музејске комуникације. У саставу музеја се налазе и његови депанданси и одељења у Ваљеву: Муселимов конак и Кула Ненадовића, Историјски спомен комплекс у Бранковини и Завичајно музејско одељење у Осечини.

Данас Музеј спада у једну од најмодернијих и најпосећенијих музејских институција у Србији. У дужем низу година све његове програме годишње посети преко 100.000 посетилаца. У два маха (2005. и 2008.) је добио награду Михаило Валтровић, коју Музејско друштво Србије додељује најбољем музеју у Србији у претходној години. Добитник је и годишње награде (2013.) националног одељења Међународног савета музеја (ICOM), као и плакета Капетан Миша Анастасијевић и Туристичког цвета.

Небојша Љубишић

Небојша Љубишић (Београд, 29. јул 1964) је југословенски и српски филмски, телевизијски и позоришни глумац.

Ненадовићи

Ненадовићи су породица обор-кнеза Тамнавске и Посавске кнежине Ваљевске нахије Алексе Ненадовића, његовог брата војводе Јакова Ненадовића, обласног господара, првог попечитеља (министра) унутрашњих дела (од 1811), војводе и протојереја Матеје Ненадовића, првог председника Правитељствујушчег совјета (владе) Србије (од 1805), војводе тамнавске кнежине Јеврема Ненадовића, војводе Симе Ненадовића, Љубомира Ненадовића - Чика Љубе, књижевника, министра просвете и кнегиње Кнежевине Србије Персиде Карађорђевић, рођ. Ненадовић, мајке краља Петра I Карађорђевића.

Први српски устанак

Први српски устанак је био устанак Срба у Смедеревском санџаку и околних шест нахија против Турака у периоду од 14. фебруара 1804. до 7. октобра 1813. године. Отпочео је као побуна против дахија. Устаници предвођени Карађорђем су успели да у значајном временском интервалу ослободе пашалук. Овај устанак је претходио Другом српском устанку 1815, који је на крају довео до стварања Кнежевине Србије.

Дахије у Београдском пашалуку су 1801. године убили београдског пашу и успостављају насиље у пашалуку. Многи Срби су се одметнули у хајдуке и спремају план за побуну. Када су дахије то сазнали, 1804. су спровели сечу кнезова, а уместо да су спречили буну, дахије су је убрзали. На сабору у Орашцу за вођу буне је изабран Карађорђе Петровић. Аганлија, један од дахија покушао је преговором да заустави побуну, али није успео. Убрзо су устаници ослободили већи део Београдског пашалука. Султан је послао Бећир пашу, босанског везира да умири устанике и погуби дахије, али ни то није успело. Зато султан, 1805. наређује новом београдском паши, Хафиз паши да угуши устанак. Међутим Срби су дочекали пашу и потукли његову војску у боју на Иванковцу.

Године 1806, султан је послао велику војску из Босне и из Ниша према Србији. Устаници су потукли обе војске, Босанску на Мишару, а Нишку на утврђењу Делиграду. Убрзо су закључили са Турском, Ичков мир. Руси су наговорили устанике да одбију Ичков мир јер су започели рат с Турском. 1807. Срби су ослободили Београд и почели с Русима заједно ратовати против Турака у Неготинској нахији и победили у три битке. Срби су 1809. ослободили читав пашалук и неке делове Босне и Новопазарског санџака. 1809. су у бици на Чегру потучени од Турака због неслоге војвода. Русија је с Турском закључила Букурешки мир 1812. год. Према одредбама осме тачке мира требало је да устаници добију аутономију. Али Срби на то нису пристали и већ 1813. Турци су са свих страна напали Србију и освојили је.

Карађорђе је са најугледијим старешинама прешао у Аустрију, а затим у Русију.

Свиштовски мир

Свиштовски мир је назив мировног уговора који су у граду Свиштов у Османском царству (данас на територији Бугарске) потписали 4. августа 1791. године представници Аустрије и Османског царства, цар Леополд II и султан Селим III. Овим миром је окончан последњи аустријско-турски рат који је трајао од 1788. до 1791. године.

Сеча кнезова

Сеча кнезова je погубљење српских народних главара 1804. године које су спровеле дахије. Циљ дахија је био да погубљењем кнезова спрече побуну, али је она само убрзала избијање Првог српског устанка.

Српски фрајкори

Српски фрајкори (њем. Serbische Freikorps — букв. „српски слободни корпуси”), или само фрајкори, били су добровољачка милиција која се састојала само од етничких Срба, коју је основала Хабзбуршка монархија, како би се борили против Османског царства током током Аустријско-турског рата (1787—1791). Сукоб са османским снагама се на крају показао нерјешивим. Побуна у Смедеревском санџаку и операције милиције довеле су до стварања Кочине крајине, која је постојала од 1788. до 1792. године. На крају, српски фрајкори су довели до стварања војних јединица, као што су оне које су се бориле у Првом српском устанку.

Црква Светог Николе-Рабровица у Дивцима

Црква Светог Николе у засеоку Рабровица у Дивцима, на територији града Ваљева, подигнута је 1857. године, припада Епархији ваљевској Српске православне цркве и представља непокретно културно добро као споменик културе.

Црква је подигнута на месту где је постојао манастир који су подигли Хаџи-Рувим и Алекса Ненадовић. Основа цркве је у облику издуженог правоугаоника са триконхосом на источној страни, док се изнад припрате налази висок звоник. Фасаде су богато декорисани малтерском пластиком. По истом пројекту је подигнута и црква у Новацима.

Храм је у већој мери страдао у земљотресу 1998. године и радови на санацији су трајали до 2006. године.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.