Алекса Ивић

Алекса Ивић (Буђановци, 23. децембар 1881Београд, 23. новембар 1948) је био српски историчар и професор на Правном факултету у Суботици (који је у то време био испостава Правног факултета Универзитета у Београду). Историју и славистику студирао у Бечу код познатих стручњака Ватрослава Јагића и Константина Јиричека. Докторирао 1905. године. По завршетку студија остао је у Бечу пет година. Године 1910. изабран је за заступника (посланика) у Хрватском сабору, те исте године одлази у Загреб. Од 1912. године ради у Земаљском архиву у Загребу. После Првог светског рата предаје југословенску дипломатску и политичку историју на Правном факултету у Суботици. Исказао се као предан архивски истраживач и историчар Срба у Хабзбуршкој монархији. Издао је доста грађе везане за Србе из бечких архива. Најзначајније му је дело Историја Срба у Војводини, објављено 1929. године.

Његов син је лингвиста Павле Ивић.

Алекса Ивић
Датум рођења23. децембар 1881.
Место рођењаБуђановци
Аустроугарска
Датум смрти23. новембар 1948. (66 год.)
Место смртиБеоград
ФНРЈ

Изабрани радови

Литература

Спољашње везе

Јакшићи

Јакшићи су били позната српска племићка породица. Јакшићи су задивили Мађаре својим херојством у борби с Турцима, тако да их је краљ Матија назвао „стубовима хришћанства“ и дао им и угарску племићку титулу.

Јеврем Симић (дипломата)

Јеврем Симић (Оклетац, код Бајине Баште, 29. јануар 1876 — Рим, 29. јун 1936) био је правник и дипломата.Рођен је у Оклецу у рачанском срезу, у бројној породичној задрузи Димитрија Симића. Основну школу је завршио у Бачевцима, а гимназију у Шапцу, где је већ било неколико Симића из Оклеца. Шабачку гимназију је завршио школске 1897/98. Као син сиромашних родитеља морао је сам да се издржава.

Завршио је права на факултету у Београду 1903. године и Вишу трговачку академију у Бечу. Као студент учествовао је у свим омладинским патриотским манифестацијама тог времена. Након избијања устанка у Битољском вилајету, на коју је службена Србија реаговала веома уздржано, а која је међу грађанима у Србији изазвала симпатије, држао је говор на митингу организованом у 30. августа 1903. на старом Калемегдану у Београду, исто као и прота Алекса Ивић, Риста Одавић, Живан Живановић, Јован Ђаја, Јован Јамандијевић, када је усвојена Резолуција, као знак подршке заједничкој борби балканских народа за ослобођење од Османског царства.

Каријеру у Министарству иностраних послова Краљевине Србије је започео децембра 1903, напредујући је од места писара до посланика Краљевине Југославије. Прве године дипломатске каријере провео је као писар у српским конзулатима на југу у Скопљу, Битољу, Солуну, Драчу. Радио је на одржавању и подизању националне свести српског живља и учествовао у припрамама за народно ослобођење, а затим у посланствима у Риму, Паризу, Цариграду, Петрограду.Први Балкански рат 1912. га је затекао као секретара посланства у Цариграду. Након рата је постављен за отправника послова Генералног конзулата у Солуну. Крајем 1913. је послат у Албанију, као представник Србије код Есад-паше. Јануара 1914. постао је секретар посланства у Петрограду.

Током Првог светског рата, краће време је радио у Риму, а затим је премештен у Вашингтон, где је најпре постао секретар, а крајем 1918. привремени отправник послова. У време стварања заједничке државе, радио је на стварању једнодушног става код наших исељеника за јединствену Југославију и убеђивао утицајне америчке кругове у оправданост националних захтева.

По проглашењу Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, након формирања коалиционог кабинета демократа и социјалиста, председник владе Љубомир Давидовић, који је уједно био и заступник министра иностраних дела, пошто је Анте Трумбић био члан делегације на Мировној конференцији у Паризу, повео је нову персоналну политику у ресору Министарства иностраних дела. Тада су на чело министарства постављени су бивши самостални радикали. Јеврем Симић је постављен за начелника политичког одељења Министарства иностраних послова.

Године 1920, након пада владе Љубомира Давидовића и формирања кабинета Стојана Протића, извршена је смена у врху министарства. Функција начелника министарства је укинута, а Јеврем

Симић је постављен за посланика у Варшави 14. фебруара 1920. У то време доајен Варшавског дипломатског кора био Акиле Рати, касније папа Пије XI. На том месту је радио шест година, након чега је фебруара 1926. поставен за посланика у Ватикану и на тој дужности је умро.

Важио је за дипломату такозване Пашићеве школе, образован, способан и проницљив, комуникативан и одмерен. Његове способности у Ватикану су му помогле да отклони све сукобе који су се јаваљали између Југославије и Свете столице, а у том послу од посебне помоћи му је био папа Пије XI, који га је познавао и ценио још у време када је био папски нунције у Варшави.

Преминуо је у 60. години живота 29. јуна 1936. године, услед тежег обољења изазваног каменом у бубрегу. Сахрањен је 3. јула 1936. на Новом гробљу у Београду у породичној гробници.Након његове смрти, целокупна његова имовина је из римског боравишта пребачена у Београд. Након Другог светског рата његова супруга Даница (1891—1980), као припадница предратне буржоазије се нашла у тешкој друштвеној и материјалној ситуацији.

Како нису имали потомака имовину су наследили његови синовци: Петар, Сретен и Иван из Оклеца. Синовац Иван му је 1937. на околном брду Северња подигао спомен чесму.

Јован Ненад

Цар Јован Ненад је био самозвани српски цар, владар краткотрајне независне државе (српског царства) на подручју јужне Панонске низије (данашње Војводине) 1526/1527. године.

Александар Ивић

Александар Ивић (Београд, 6. март 1949), српски је математичар, професор емеритус Универзитета у Београду и академик САНУ.

Буђановци

Буђановци су насеље у Србији у општини Рума у Сремском округу. Према попису из 2011. било је 1496 становника.

Овде се налазе Српска православна црква Светог Арханђела Гаврила у Буђановцима и Амбар са котобањом у Буђановцима.

Буњевци

Буњевци су етничка група насељена претежно у Бачкој, око Суботице, затим у Барањи, Банату, и Мађарској (у чонградској и пештанској жупанији). Према попису становништва из 2011. године, на територији Србије било их је укупно 16.706, што је чинило 0,23 % од укупног становништва земље. На основу процене, у општини Суботица је међу Буњевцима, исте године било 7.240 особа или 46,58 %, које нису користиле буњевачки говор као свој матерњи језик, а у општини Сомбор је било око 1.671 или 81,19 % таквих случајева. Популација Буњеваца, у њиховом традиционалном завичају, показује дугорочни тренд смањивања (од 70,5 хиљада у 1910. години, њихов број је, у 2002. години, опао на 40,1% те популације; део ове буњевачке популације из 1910. године, у протеклом веку је обухваћен хрватском националном заједницом у Војводини и Мађарској). Народна скупштина Мађарске је одбила захтев тамошњих Буњеваца да им се призна статус националне мањине, пре свега се водећи стајалиштем Мађарске академије наука да су Буњевци етничка група Хрвата, као и због негодовања Хрватског националног већа у тој земљи, који је поднео приговор Уставном суду (додуше, сам приговор је одбијен пошто је постојао довољан број потписа поднет државном гласачком одбору).

Грб Београда

Грб Београда је званични симбол Града Београда и постојан је у три нивоа — као Основни или Мали, Средњи и Велики грб.

Историја хералдичког представљања Београда је дуга и сеже до времена када је град први пут постао српска престоница за време Деспота Стефана Лазаревића када се овај симбол први пут индиректно помиње у Деспотовом Житију. Први познати хералдички уобличен грб града се појављује у XVI веку и највероватније је угарског порекла. Но, као и сама историја града, тако је и његов грб био несталан. Како је град прелазио из руке у руку различитих освајача, тако се и његово хералдичко представљање мењало — било да град уопште није имао свој грб као под Османлијама, или да је добио сасвим нови под Аустријанцима.

Историја грба Београда који је данас у употреби је почела 1931. године када је званично изабран, након конкурса на коме је победио рад Ђорђа Андерјевића Куна. У социјалистичко доба грб је занемариван, да би након демократских промена 90-их година доживео своју реафирмацију, а од 2000-их и реорганизован у три степена, какав је и данас у употреби.

Употреба грба Београда је регулисана Статутом града и посебним градским прописима који детаљно уређују и санкционишу употребу грба у различитим приликама и местима.

Демографска историја Срема

Демографска историја Срема

Историја Југославије (књига)

Историја Југославије историографско дело Владимира Ћоровића, једног од најзначајнијих српских историчара први пут је објављено 1933. године. Штампана је на великом формату на 614 страна двостубичним текстом, а у оквиру текста се налази око 100 илустрација. То је прво дело које приказује укупну прошлост Срба, Хрвата и Словенаца. Кратке и популарне историје ових народа пре Ћоровића су писали Станоје Станојевић, Васиљ Поповић и Антон Мелик али их је својим делом Ћоровић надмашио. Приликом стварања овог дела користио је раније историографске резултате, али се ослањао и на своја истраживања.

Дело је писано без научног апарата јер је било намењено широкој читалачкој публици. Преглед почиње од доласка Словена на Балканско полуострво, а завршава се 1930. годином. Текст је подељен у пет већих целина. За међаше историје узео је 12. век, Косовску битку, битку на Мохачу и Први српски устанак. Није прихватио поделу коју је применио његов учитељ Константин Јиречек.

Књигу је написао искрени поклоник уједињења Југославије. Ћоровић је идеју југословенства прихватио још као ученик уочи Првог светског рата. Историја Југославије није у свим круговима прихваћена одушевљено али су је позитивно оценили Ћоровићеви савременици: Васиљ Поповић, Алекса Ивић и Фердо Шишић. Сагласни су да је остао веран начелу који је изнео у предговору- историји је једина дужност да утврди чињенице и изнесе пуну истину. Фердо Шишић је рекао:

„Он је једнаком симпатијом гледао на Србе, Хрвате и Словенце; нигдје се не осећа какав жалац интолеранције, буди вјерске, буди политичке... С овога гледишта треба да Ћоровићева Историја Југославије служи као узор нашим историчарима.”

Више пажње посветио је историји народа него држава. Заступао је став да политичке границе нису представљале стварне ограде међу племенима. Веровао је да се у народу изграђивала свест о заједници са којом су далековидији умови рачунали. Остајући веран овој претпоставци увек је тражио елементе спајања, а не раздвајања. Радован Самарџић у овоме налази слабу страну овог дела. Друго издање књиге је објављено 1989. али са негативним критикама Радована Самарџића.

Матица српска

Матица српска је најстарија књижевна, културна и научна институција српског народа, основана у Пешти у четвртак 4/16. фебруара 1826. године. Потреба националне хомогенизације, просвећивања, као и издавања српских књига, били су основни разлози за формирање оваквог Друштва. Непосредни повод за оснивање Матице српске представљала је потреба за преузимањем Сербске летописи (каснијег Летописа Матице српске), најстаријег српског књижевног часописа и тада јединог српског гласила, коме је претило гашење.

Књижевно и културно друштво одиграло је огромну улогу у процвату науке и културе Срба у Војводини. Матица је 1864. године пресељена у Нови Сад.

Матица српска, дјелује и на територији Републике Српске, кроз Друштво чланова Матице Српске у Републици Српској, као и у Црној Гори, кроз Друштво чланова Матице Српске у Црној Гори. Осим тога планирано је оснивање Матице српске у Бечу.

Милица Хребељановић

Кнегиња Милица Хребељановић, рођена Немањић (или Преподобна Евгенија; рођена око 1335 — 11. новембар 1405) је била владарка Србије, жена српског кнеза Лазара, средњевековна списатељица и православна светитељка.

Мрњавчевићи

Мрњавчевићи (Мрњавчићи, Мрњачевићи) су средњовековна српска властела која је оквирно владала простором данашње Македоније. Најзначајнији из ове породице била су два брата, Вукашин и Угљеша.

Павле Ивић

Павле Ивић (Београд, 1. децембар 1924 — Београд, 19. септембар 1999) је био српски филолог, лингвиста, редовни члан САНУ.

Паун Јанковић

Паун Јанковић Баћа (Коњска, 1808 — Смедерево, 25. јул 1865) је био српски политичар, један од најистакнутијих уставобранитеља, члан Савета (1840—1857), један краћи период током 1840. био је вршилац дужности председника владе, затим заступник министра спољних послова (1840), министар правде и просвете (1842—1847) и финансија (1848—1854).

Салан

Салан (у неким изворима и Залан) је био бугарски војвода, који је владао на територији данашње Војводине у деветом веку. Салан је владао подручјем између Дунава и Тисе (данашња Бачка), а резиденција му се налазила у граду Тителу.

Списак српских историчара

Ово је списак људи који су по националности Срби а бавили су се или се баве проучавањем историје.

Срем

Срем је географски регион у Панонској низији између реке Дунав, на северу и истоку и реке Саве до ушћа у Дунав, на југу. Западна граница није јасно дефинисана. Према једном мишљењу, Срем је на западу ограничен рекама Босутом и Вуком, док према другој варијанти западну границу Срема чини западна граница данашње Вуковарско-сремске жупаније.

Сремска земља

Сремска земља (срѣмьска землѩ), у западним наративним изворима позната и као Краљевина Србија (лат. Regnum Servie), или Земља краља Стефана (итал. terra del re Stefano), била је средњовековна, најпре вазална, а потом самостална српска држава, чије се средиште налазило у Доњем Срему (данашњој Мачви). Прва престоница краљевине био је Дебрц (између Београда и Шапца), а касније је резиденција краља премештена у Београд. Владар ове краљевине био је краљ Стефан Драгутин, а наследио га је син Стефан Владислав II.

Христофор Жефаровић

Христофор Жефаровић (1690. - Москва, 18. септембар 1753) српски сликар, зограф, бакрорезац и калиграф.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.