Александар Север

Марко Јулије Гесије Басијан Алексијан (лат. Marcus Aurelius Severus Alexander; рођен октобра 208. године, умро марта 235. године) био је римски цар од 222. године, па до своје смрти.

Након смрти Елагабала, Алексијан, већ тада био назван Марко Аурелије Север Александар проглашен је 13. марта 222. године за новог цара. Под његовом владавином појавио се опет нешто слободе у Царству, након тираније Каракале и Елагабала. Током своје владавине, Александар је био под утицајем своје бабе Јулије Мезе и касније, након њене смрти, 224. године, под утицајем своје мајке Јулије Мамеје, које су стварно управљале Царством.

Александар Север
Alexander Severus Musei Capitolini MC471
Александар Север
Пуно имеМарко Јулије Гесије Басијан Алексијан
Датум рођења1. октобар 208.
Место рођењаАрка Цезареја
Римско царство
Датум смрти19. март 235. (26 год.)
Место смртиМогонтијакум, (данашњи Мајнц, Немачка)
Римско царство
ДинастијаСевери
ОтацМарко Јулије Гесије Марцијан
МајкаЈулија Авита Мамеја
СупружникСалустиа Орбијана Сулпициа Мемиа
Римски цар
Период11. март 22219. март 235. (13 год.)
ПретходникЕлагабал
НаследникМаксимин Трачанин

Биографија

Детињство

Александра Север је рођен октобра 208. године у сиријском град Арки Цезареји, као син Гесија Марцијана и Јулије Авите Мамеје. Његова мајка била је нећака Септимија Севера. Као и његов рођак Елагабал, Александар је био свештеник бога Сола Елагабала. 221. године Елагабала је наговорила његова баба да свог рођака Александра усвоји и тако га учини наследником. Тако је Авит имао више времена да се посвети свом богу Сол Елагабалу. Али, Елагабал је брзо схватио да је Александар постао претња за њега, тако да је Јулија Мамеја морала да га заштити да га овај не би убио.

Након што је Елагабал, по плану, убијен 11. марта 222. године, Александар је, на основу усвајања, постао цар. Формално је проглашен 13. марта.

Владарски курс

Александара Севера описивао је Касије Дион, водећи историчар оног времена, као мирног и сталоженог владара, за разлику од његовог фанатичног претходника. Александар Север се заиста у почетку потрудио да санира штету у држави коју је начинио Елагабал.

У питањима вере, Александар је и даље подржавао култ Сол Елагабала, али је неке егзотичне сиријске култове који су се раширили под Елагабалом, поново ограничио само на Сирију. Александар Север је уједно и први римски цар који је показао благонаклоност према хришћанима. Царством су кружиле гласине да је поставио кипове Аврама и Исуса поред Сократа и других светих људи у свом дворском светилишту.[1]

Утицај мајке

Као тринаестогодишњак, Александар Север налазио се под утицајем моћне баке Јулије Мезе и мајке Јулије Мамеје. Иако је његова владавина делимично повратила мир и напредак царству, Александрова репутација била је нарушена услед утицаја која је његова мајка имала над њим. На Александра Севера одлучно је утицала његова доминантна мајка. Многа важна места у држави (положај преторијанског префекта, команданта преторијанаца, додељеног познатом правнику Улпијану) она је додељивала не консултујући се уопште са сином.

Брак са Орбијаном

225. године ожено се Александар патрицијком Орбијаном. Изгледа да је то био брак из љубави. Али мајка се уплашила евентуалне ривалке и протерала Орбијану у Африку а затим чак и њеног оца осудила на смрт. То је још више угрожавало положај Александра Севера међу војском, будући да је бивши царев таст био веома популаран међу војском.

Невоље са војском

После развода са Орбијаном, лојалност римске војске према Александру једва да је постојале. Долазило је до честих устанака. Чак и у Риму ситуација је била напета. У таквој ситуацији стигла је вест 230. године да су Парћани, упали у римску провинцију Месопотамију. С обзиром на потешкоће у војсци а и сопствено командно неискуство, Александру није било лако да адекватно реагује. Тек након годину дана, у пролеће 231. године, Александар Север је кренуо према Антиохији. То је изазвало нове устанке, које је Александар ипак успео да сузбије.

Ратови на Истоку и Северу Царства

Александрова владавина махом је била мирна све до појаве нове династије Сасанида на истоку, који су, збацивши Арсакиде, овладали Персијом. Цар је имао успеха у походу против непријатеља и вративши се у Рим, прославио је тријумф 233. Упркос томе, у Сасанидима ће Рим добити много опаснијег противника од старог парћанског краљевства, а ратови са Сасанидском Персијом трајаће све до прве половине седмог века и појаве ислама. У Антиохији, након кампање против Персије, цар се упознао са чувеним Оригеном кога је Јулија Мамеја ангажовала да младог цара подучи хришћанском учењу. У међувремену, на северним границама царства Германска и Сарматска племена отпочела су инвазију. 234. хорде варвара прешле су Рајну и Дунав што је изазвало панику чак и у самом Риму. Рат против Персијанаца довео је до великих губитака и војници су били деморалисани а сада су били додатно незадовољни услед варварске најезде у којој су уништена многа имања војника.

Смрт и наследник

Цар се ставио на чело војске и пожурио на север да се обрачуна са нападачима. Римљани су се опсежно припремили за ратовање изградивши речну флотилу за превоз војника преко Рајне и Дунава. Али, млади цар још увек није имао довољно искуства као генерал и понадао се да ће сам призор његове војске бити довољан да се Германи предају. Александар је завео стриктну дисциплину међу војницима што је довело до побуне легија. По савету своје мајке, Александар је покушао да подмити Германе да би добио на времену. Ова одлука га је скупо стајала, легионари су изгубили поштовање према цару, сматрајући га нечасним и бојећи се да није спреман да буде цар. У оваквим околностима, војска је брзо потражила човека међу својим редовима који ће заменити Александра. Пронашли су га у Гају Јулију Веру Максимину, човеку ниског порекла који је својом способношћу напредовао у војсци.

Александар и његова мајка убијени су у побуни војника, 19. марта 235. у Мајнцу. Максимин је тако постао цар. Убиство Александра Севера означава крај династије Севера и почетак кризе трећег века.

Крај Династије Севера

Са Александром Севером завршава се четрдесетдвогодишња историја династије Севера (са кратким прекидом током Макринове владавине). С почетком владавине Максимина Трачанина почиње епоха војничких царева.

Породично стабло

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
2. Марко Јулије Гесије Марцијан
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
1. Александар Север
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
6. Јулије Авит
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
3. Јулија Мамеја
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
7. Јулија Меза
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Извори

  1. ^ Елен Пејџелс, Порекло Сатане

Спољашње везе

Претходник:
Елагабал
Римски цар
Наследник:
Максимин Трачанин
208

208 је била преступна година.

Јулија Мамеја

Јулија Авита Мамеја (лат. Julia Avita Mamaea; рођена око 180, умрла 235. године) била је кћи Јулије Мезе, једне од моћних жена које су одржавала династију Севера на власти. Јулија Мамеа је била сестра Јулије Соемије.

Јулија Мамеја се удала за Гесија Марцијана, с којим је имала сина, доцнијег цара, Александра Севера. За разлику од своје сестре, Јулија Мамеја наводно никада није била увучена у неки скандал, и живела је, наводно, непорочним животом. Када су се Елегабал и његова мајка Јулија Соемија показали као некомпетентни владари, указала се шанса Александру Северу, сину Јулије Мамеје. Он је постао цар када је 222. године Елегабал био убијен од стране преторијанаца. Јулија Мамеја је као регент владала у име Александра који је тада имао свега 14 година. Чим је одрастао Александар је почео указивати пуну почаст својој мајци. Јулија Мамеја је пратила сина на свим његовим ратним походима, што је као праксу увела још Јулија Домна, жена Септимија Севера. Тако је Јулија Мамеја путовала на Исток, у рат против Парћана. Пратила је сина када је овај ратовао против Германа. Када су Александра Севера убили његови војници близу Могунтијакума, Јулију Мамеју је задесила иста судбина.

Александар

Александар (грч. Αλέξανδρος) је мушко име грчког порекла. На грчком језику значи „заштитник људи”. Гради се од речи alexein што значи „бранити, заштитник”, и andros, што значи „човек”. Женски облик имена је Александра. Име је највероватније настало и користило се као један од епитета за грчку богињу Херу, жену Зевсову — „заштитницу људи”. Једно је од најстаријих имена које је још увек у употреби.

Антички Рим

Антички Рим (често називан и као стари или древни Рим) је била цивилизација која је настала од града-државе основаног на Апенинском полуострву по традицији коју нам преноси Тит Ливије 753. п. н. е. до огромног царства које је окруживало Средоземно море. Током свог постојања, римска цивилизација је прешла пут од монархије, републике са комбинацијом олигархије и демократије, до аутократског царства. Римска цивилизација је доминирала западном Европом и подручјима око Средоземног мора путем освајања и асимилације.

Западни део царства, укључујући Хиспанију, Галију и Италију, се у 5. веку распало после сеобе народа у независне краљевине. Источно римско царство, чији је центар био Константинопољ, се обично назива Византијско царство након 476, традиционалног датума пада Рима и потоњег почетка раног средњег века, такође знаног као мрачни век.

Римска цивилизација се често сврстава у „класичну антику“, са античком Грчком, цивилизацијом која је инспирисала велики део културе античког Рима. Антички Рим је значајно допринео развоју права, ратне вештине, уметности, књижевности, архитектуре, технологије и језика у западном свету, а његова историја још увек има утицај на данашњи свет.

Ардашир I

Ардашир I или Артаксеркс (перс. اردشیر, Ardaschīr; [ærdæˈʃiːr]) оснивач је Сасанидског царства, био је први краљ над краљевима из династије Сасанида, који је владао Персијом од 224. до 241. године.

Елагабал

Елагабал (рођен је 204. у Емеси, у Сирији, умро 11. марта 222. године у Риму) је био римски цар. Његово право име било је Секст Варије Авит Басијан, а званично име Император цезар Марко Аурелије Антонин Август. Постао је цар 16. маја 218. и владао је све до своје смрти 222. године.

Ктесифон

Ктесифон (грч. Κτησιφῶν) је био главни град Партског и Сасанидског царства. Био је један од највећих градова у старој Месопотамији. Простирао се на око 35 километара јужно од данашњег Багдада. У периоду од 570. до 637. године Ктесифон је био највећи град на свету.

Максимин Трачанин

Гај Јулије Вер Максимин (лат. Gaius Julius Verus Maximinus; рођен око 173. године, умро 238. године), познат под именом Максимин Трачанин или Максимин I, био је римски цар од 235. до 238. године.

Максимин Трачанин био је први варварин који је постао римски цар. То је први цар који никада није крочио у Рим. Он је био први од такозваних војничких царева 3. века.

Максимин је рођен у Тракији или Горњој Мезији или пак Доњој Мезији. Његов отац је био Гот, а мајка Аланка. Наводно је био дивовске грађе и веома јак. Прикључио се војсци током владавине Септимија Севера, али све до владавине Александра Севера он није заузимао важније положаје у војсци.

Када је су побуњени војници из Паноније убили Александра Севера у Мајнцу 235. године, за цара је извикан Максимин. Избор војске потврдио је сенат. Одмах потом дошло је до покушаја узурпације Квартина у Месопотамији, али је тај устанак брзо пропао.

Максимин није волео племство и био је веома неповерљив према могућим завереницима. И заиста, неколико завера против Максимина је било организовано. Те завере су предводили утицајни сенатори или људи блиски породици погинулог цара.

Максимин је одустао од Александрове политике према хришћанству. Прогањао је хришћане немилосрдно, а двојица римских епископа су погинули мученичком смрћу.

Максимин је ратовао против Алемана, и успео је да их победи упркос великим римским жртвама. Победа је извојевана у данашњој немачкој покрајини Баден-Виртемберг. После победе Максимин се прозвао Germanicus Maximus, а свог сина Максима је подигао у ранг цезара и предводника омладине. Затим је Максимин отишао у зимски логор у Сирмију, и одатле ратовао против Дачана и Сармата који су угрожавали римску границу.

Максимин је удвостручио плате својим војницима. То је тражило повећање пореза, што је изазвало отпоре и побуне становништва. Почетком 238. године у Африци дошло је до побуне неких локалних земљопоседника и убрзо се устанак проширио на читаву провинцију. Устаници су за прогласили управника те провинције, Гордијана I и његовог сина Гордијана II за цареве. Сенат је одмах подржао њихов избор, али када је устанак пропао сенат је изабрао двојицу царева Пупијена и Балбина. У Риму је било присталица и Гордијана III, унука Гордијана I.

Максимин је кренуо на Рим, али његове трупе, рђаво храњене и мучене болестима, код Аквилеје су се побуниле. Преторијанска гарда је убила цара у војничком логору, као и његовог сина. Максимину је глава одсечена. Сенат је изабрао тринаестогодишњег Гордијана III за римског цара.

Преторијанска гарда

Преторијанска гарда или преторијанци (лат. praetoriani) су представљали одред телесне гарде царева Римског царства. Преторијанци су били наследници гардиста које су у ратно време штитиле римске војсковође у време Римске републике почев од чланова породице Сципиона од око 275. п. н. е. Преторијанску гарду је основао први римски цар Август 27. п. н. е., а распустио ју је Константин Велики 312. године.

Рано хришћанство

Рано хришћанство је појам којим се означава хришћанство у раздобљу од Исусове смрти и васкрсења, у раним 30-им годинама н. е. до Првог васељенског сабора у Никеји 325. године.

Рано хришћанство је настало као верски покрет, односно секта унутар јудаизма Другог храма, да би се током 1. века од њега потпуно одвојило. Средиште нове религије је у почетку било у Јерусалиму, али након неуспеха устанка Бар Кохбе и уништења Храма 70. године, јерусалимска црква бива ослабљена. У међувремену Рим, као престоница Царства, постаје главно седиште хришћанства, а римски епископ постаје доминантни епископ, који касније добија титулу папе.

Рани хришћани су били изложени многим критикама и прогонима од јудејаца и следбеника римске вере. На крају овог периода хришћанство постаје прихваћена религија Римског царства под царем Константином Великим.

Римске царице

Следи списак римских царица, тј. супруга римских царева. Римљани нису имали титулу за овај положај већ су користили грчке титуле као што су: Августа, цезарица, базилица, аутократориса. Постојали су периоди када је било више царица (година четири цара, година пет царева, година шест царева, тетрархија...).

Западно римско царство није имало ниједну познату владајућу царицу.

Римско царство

Римско царство (лат. Imperium Romanum) је уобичајени назив за римску државу после реформи које је спровео Октавијан Август у последње три деценије првог века п. н. е.. Предавгустовска држава се обично назива Римска република. Иако данас поставгустовску римску државу називамо Римско царство, република никада није формално укинута и републиканске установе, попут сената, наставиле су да функционишу све до средњег века.

Римско царство је управљало свим хеленистичким државама на Средоземљу, деловима блиског истока, северном обалом Африке као и келтским подручјима северне Европе, целим Балканским полуострвом и деловима централне Европе.

Последњи западноримски цар збачен је 476. године, међутим, царство се одржало на истоку, са седиштем у Константинопољу. Источно царство касније ће постати познато као Византија.

Источно римско царство (Византија) наставило је да постоји, упркос честим кризама и нападима на западу и истоку, све до 1453. године, кад су Османлије освојиле Константинопољ.

Касније државе на западу као што су (Франачко краљевство и Свето римско царство) и на истоку (руски цареви) користили су римско државнички назив све до модерног доба.

Значајно наслеђе Римског царства оставило је дубок траг у праву, архитектури, политичком животу и институцијама, као и многим другим пољима живота. Римско право остало је основа правног система велике већине Европских држава.

Салустија Орбијана

Салустија Орбијана била је римска царица, односно супруга цара Александра Севера.

Сасанидско царство

Сасанидско царство или Сасанидска Персија, је назив за државу, са политичким центром у данашњем Ирану, која је под влашћу династије Сасанида од 226. до 651. године представљала доминантну силу на Блиском истоку.

Север (вишезначна одредница)

Север је страна света.

Север може да се односи на:

Север (име), мушко име

Север (департман), Француска

Север (Кошице), Словачка Република

Север (спортски клуб),

Септимије Север, римски цар

Север II, римски цар

Александар Север, римски цар

Либије Север, западноримски цар

Север (филм из 1994)

Севери (династија)

Севери су династија римских царева чији је оснивач био Септимије Север по ком је иста и добила своје име. Њој су припадала петорица царева. Династија је владала — са једногодишњим прекидом (април 217—јуни 218) — од 193. до 235. Изумрла је 235. године, када је последњи Север убијен. Иако је Септимије Север на власт дошао уз помоћ војне силе, Севери су се представљали као легитимни наследници адоптивних царева из 2. века и наглашавали континуитет.

Строго узевши само су тројица владара који су владали до 217. – Септимије Север (193—211) и обојица његових синова Каракала (211—217) и Гета (211) - били Севери. Након Каракалине смрти 217. није било више мушког потомства оснивача династије. Обојица последњих представника династије, Елагабал (218—222) и Александар Север (222—235) нису били у крвом сродству са Септимијем Севером, већ су били унуци његове сиријске свастике Јулије Мезе. Стога се говори и о „сиријским царевима“. Сиријски цареви издавали су се, међутим, за унуке оснивача династије и оправдавали овим измишљеним пореклом право на власт. Пошто су обојица када су уздигнути за цареве били младалачке доби и без живих очева, њиховим мајкама и њиховој баки Јулији Меси припала је кључна улога. Споља видљиво држање власти од стране северских жена, који су фактички владале царством крајем периода Севера, за римске прилике био је преседан. Ово стање војска није примила за стално, што је довело до пропасти династије.

Списак римских царева

Следи списак римских царева од 31. године п. н. е. до 476. године н. е.

Татјана Римска

Света Татјана је била римска хришћанка и ђакониса при Цркви, с почетка 3. века.

По смрти цара Хелиогабала цароваше у Риму цар Александар Север, чија мајка Мамеја беше хришћанка. Сам цар беше толерантан у вери, због чега држаше у свом двору кип Исусов и Аполонов, и Аврамов и Орфејев. Али доглавници његови гоњаху хришћане и без наредбе цареве. Једног дана, правник Улпијан је ухватио Тијану и покушао да је натера да принесе жртву Аполону. Према легенди, она се помолила и изненада је земљотрес уништио идола и део храма. Када изведоше Татјану на мучење, она се мољаше Богу за своје мучитеље. И гле, они видеше четири анђела око мученице. Видећи то, осам њих повероваше у Христа, због чега бише и они мучени и убијени. Свету Татјану продужише мучити: шибаху је, одсецаху јој месо, стругаху је железом, и тако сву изнакарађену и искрвављену бацаху је увече у тамницу да би је сутрадан опет ударали на нове муке. Но Бог пошиљаше анђеле Своје у тамницу, те је храбраху и ране јој исцељиваху, тако да се Татјана свако јутро јављаше пред мучитељима потпуно здрава. Бацише је пред гладног лава, но лав се умиљаваше око ње и не нашкоди јој ништа. Остригоше јој косу мислећи, да јој је у коси скривена нека враџбина. На крају, изведоше је, заједно са њеним оцем, и посекоше обоје мачем. Убијена је око 225. године.

Православна црква слави је 12. јануара по црквеном, а 25. јануара по грегоријанском календару.

Принципат
(27. п. н. е. — 235 н. е.)
Криза 3. века
(235—284)
Доминат
(284—395)
Западно царство
(395—476)
Источно
(Византијско) царство

(395—1453)

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.