Александар Ранковић

Александар Ранковић — Лека, Марко (Дражевац, код Обреновца, 28. новембар 1909Дубровник, 19. август 1983), учесник Народноослободилачке борбе, друштвено-политички радник СФРЈ и СР Србије, јунак социјалистичког рада, народни херој Југославије и потпредседник СФР Југославије.

АЛЕКСАНДАР РАНКОВИЋ
Aleksandar Ranković (1)
Александар Ранковић Лека
Датум рођења28. новембар 1909.
Место рођењаДражевац, код Обреновца
 Краљевина Србија
Датум смрти19. август 1983. (73 год.)
Место смртиДубровник,  СР Хрватска
 СФР Југославија
СупругаАнђа Ранковић;
Славка Ранковић
ДецаМиливоје и Слободан
Члан КПЈ од1928.
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
СлужбаНОВ и ПО Југославије
Југословенска народна армија
Чингенерал-пуковник у резерви
У току НОБ-ачлан Врховног штаба НОВ и ПОЈ
начелник ОЗНЕ за Југославију
Министар унутрашњих
послова ФНРЈ
Период19461953.
ПретходникВлада Зечевић
НаследникСветислав Стефановић
Председник СУБНОР Југославије
Период19511963.
ПретходникЈосип Броз Тито
НаследникЂуро Пуцар Стари
Потпредседник СФРЈ
Период19631966.
ПретходникФункција установљена
НаследникКоча Поповић
Народни херој од4. јула 1945.
Одликовања
Орден народног хероја
Орден јунака социјалистичког рада
Орден народног ослобођења
Орден партизанске звезде
Орден заслуга за народ са златним венцем
Орден братства и јединста
Орден за храброст
Партизанска споменица 1941.

Биографија

Рођен је 28. новембра 1909. године у селу Дражевцу, код Обреновца, где постоји његова родна кућа. Потиче из сиромашне породице. Рано је остао без оца. Основну школу је завршио у родном месту. Као и многи други сиромашни дечаци из његовог краја, пошао је и он 1922. у Београд на занат. Радња се налазила у Сарајевској улици, а власници су били Јован Поповић и Петар Стајковић.[1][2]

Тешки животни услови под којима је живео умногоме су утицали да врло млад ступи у редове радничког покрета. Томе су допринели и неки радници који су радили у истој радионици с њим, а који су, у време када је Комунистичка партија била илегална, доносили и скривали у радњи политичку литературу и публикације које је Ранковић кришом читао. Као петнаестогодишњи младић уписао се 1924. године у чланство синдиката. Почетком 1925. године, када је постао калфа, активно је сарађивао у управи секције абаџијских радника. Две године касније, 1927, био је члан придружнице свих кројачких и текстилних радника. Ту је упознао своју будућу супругу, Анђу, која је такође била активна у радничком покрету. Исте године, Александар Ранковић је примљен у чланство Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ), а убрзо после тога је постао секретар Месног комитета СКОЈ-а за Београд.

Рад у Партији

Године 1928, када је примљен у КПЈ, Ранковић је постао секретар Покрајинског комитета СКОЈ-а за Србију. Шестојануарска диктатура није зауставила његову револуционарну делатност. Као руководилац ПК СКОЈ-а издао је летак који је растуран по Београду и Земуну. У време када су леци штампани, ухваћен је један од сарадника, који је под батинама признао полицији и одао активисте, међу њима и Ранковића. Тада је полиција почела да га тражи. Ухваћен је у Београду, у једном илегалном стану. То је било његово прво хапшење.

Робија

Aleksandar Ranković na robiji
Полицијски снимак Александра Ранковића у сремско-митровачкој казниони 1929. године.

Процес Ранковићу био је један од првих процеса против политичких неистомишљеника за време Шестојануарске диктатуре. Кажу да је у Главњачи, у коју је одведен, батинан и мучен најсвирепијим методама. Његово држање пред полицијом је, кажу, сачувало скојевску организацију у Србији од даљих провала. Суд за заштиту државе га је осудио на 6 година робије коју је издржавао у затворима у Сремској Митровици и Лепоглави. У Митровачкој тамници и Лепоглави Ранковић је радио на образовању младих комуниста и на ширењу револуционарних идеја. Учествовао је у организовању борбе политичких осуђеника против полицијског режима у затвору.

Синдикат

Са робије се вратио почетком 1935. године. Исте године отишао је на одслужење војног рока. Потом је дошао у Београд и радио у радничком покрету Србије. Преко синдикалних организација оживео је рад партије у предузећима.

Године 1936. постао је члан Покрајинског комитета КПЈ за Србију, а 1937. члан Политбироа ЦК КПЈ. Стално под присмотром полиције, јануара 1939. године прелази у илегалност. У илегалности је радио под именом „Марко“. Маја исте године Ранковић је учествовао на Земаљском саветовању комуниста Југославије у Словенији испод Шмартне Горе, а нешто касније учествовао је и на Петој земаљској конференцији КПЈ у Загребу. Тада је изабран у Политбиро Централног комитета КПЈ.

Други светски рат

Tabla na očnoj bolnici Ranković
Табла на очној болници, Београд

За време напада Немачке на Краљевину Југославију, Ранковић се налазио у Загребу. После пленума ЦК КПЈ дошао је у Београд и ту му је поверен рад на организацији устанка. Крајем јула 1941. године, у часу када је организовао дизање београдске радио-станице у ваздух, пао је у руке полицији. После хапшења, Ранковић је одведен у Гестапо и ту је мучен. Агенти су успели да му пронађу концепте прогласа ЦК и Месног комитета. После батина, онесвешћен, пренет је у болницу. Спасавање из болнице су организовали Спасенија Цана Бабовић и Ђуро Стругар, 30. јула. После кратке пуцњаве, другови су Ранковића у пиџами извели из болнице. Акцију евакуације су потпомагали београдски илегалци који су штитили одступницу.

По ослобађању из болнице, Ранковић је још неко време остао у Београду. После војно-политичког саветовања у Столицама прешао је на ослобођену територију и са Врховним штабом у Ужице и кретао се даље са штабом све до краја рата. У Бихаћу је добио вест да му је супруга погинула код Гацког. Анђа Ранковић је постхумно проглашена за народног хероја.

У току народноослободилачке борбе, као члан Врховног штаба НОВ и ПОЈ и као организациони секретар КПЈ, Александар Ранковић је био један од најближих Титових сарадника. Неисцрпна радна енергија, високе организаторске способности, искуство старог револуционара и бескомпромисност издигли су га до високог руководиоца Народноослободилачког рата. Учествовао је у доношењу свих најважнијих одлука о вођењу рата и Револуције. Био је члан најважнијих војних и политичких органа југословенског ослободилачког покрета; члан АВНОЈ-а, потпредседник АСНОС-а, посланик Привремене и Уставотворне скупштине Демократске Федеративне Југославије.

Формирање ОЗНЕ

По формирању Одељења за заштиту народа (ОЗНА) на Вису, 13. маја 1944. године, постављен је за начелника ОЗНЕ за Југославију. На заседању Велике антифашистичке скупштине народног ослобођења Србије, новембра 1944. године у Београду, изабран је за народног посланика и за првог потпредседника Народне скупштине НР Србије првог и другог сазива. Као први заменик маршала Тита, у његовом одсуству издао је наређење за пробој Сремског фронта 1945. године.

После доношења устава почетком 1946. године, постао је министар унутрашњих послова ФНРЈ. Ову дужност је вршио до јануара 1953. године, када га је заменио Светислав Стефановић Ћећа.

Као министар унутрашњих послова, у свом експозеу о раду Одељења за заштиту народа, пред Народном скупштином 24. марта 1946. године, обзнанио је да је ухваћен Дража Михаиловић. Александар Ранковић је битно допринео на јачању безбедности послератне Југославије. Веома много је допринео јачању и развијању органа државне репресије, који су успешно и брзо ликвидирали преостале политичке непријатеље (четнике, усташе, рупниковце...).

Информбиро и Голи оток

Stevan Kragujevic, Mosa Pijade i AleksandarRankovic, Narodna skupstina, 1955
Моша Пијаде и Александар Ранковић у Народној скупштини,1955.

За време почетка борбе са Информбироом, Ранковић остаје веран својој Партији и Титу. На Петом конгресу КПЈ, Александар Ранковић је поднео „Извештај о организационом раду“ где је најважнији део Ранковићевог излагања био везан за рад партијске организације у Југословенској армији. Пре него што је завршио своје излагање, Ранковић се осврнуо на антипартијски рад Сретена Жујовића Црног и Андрије Хебранга. Напоменуо да су обојица покушала да разбију КПЈ, па су зато искључени из Партије и против њих је поведена истрага.

Александар Ранковић и службе којима је руководио су имале пуне руке посла у време борбе са Информбироом. У борби за изолацију симпатизера Информбироа учињене су велике грешке, јер су хапшења била масовна, без критеријума, доказа, суда. Довољно је било показати прстом. На гласине да се у затворима поступа зверски, Ранковић је кренуо у обилазак затвора да се увери какво стање влада у затворима за политичке затворенике. Претходно је Ранковићу стигао извештај Добрице Ћосића о Голом отоку. Ранковић је посетио Голи оток августа 1951. године где су га Голооточани сачекали са повицима „Марко-Тито“. Наравно, ово није било спонтано. После Ранковићеве посете стање се донекле побољшало.

Касније је био потпредседник Савезне владе. На свим изборима за савезну Народну скупштину биран је за народног посланика. На партијским конгресима, Петом (1948) и Шестом (1952), поново је биран за члана Политбироа, односно члана Извршног комитета ЦК Савеза комуниста Југославије.

Од 1956. године постаје потпредседник Савезног извршног већа и председник Одбора за унутрашњу политику, члан Секретаријата Извршног комитета ЦК СКЈ, члан ЦК Савеза комуниста Србије, члан Председништва Савезног одбора Социјалистичког савеза радног народа Југославије.

Све време до 1966. године био је шеф свих полицијских и тајних служби, задужен за борбу против свих који су сматрани противницима режима и државе Југославије.

Кумство с Титом

Када се Тито венчао са Јованком, 1952. године, Александар Ранковић је био Титов кум, а генерал Иван Гошњак Јованкин.

Ауто-пут

Године 1963. је пустио у рад ауто-пут „Братство-Јединство“ (ауто-пут Е-70) који је водио од Словеније преко Хрватске и Србије до Македоније. Иако се звао ауто-пут, добрим делом тај пут није испуњавао критеријуме за ауто-пут. Но, у то време то је био велики напредак. Ауто-пут су градиле омладинске радне бригаде из целе СФР Југославије.

Брионски пленум

Predsednik Brežnjev v spremstvu Aleksandra Rankoviča in Miha Marinka odzdravlja zbranim Velenjčanom 1962 (2)
Леонид Брежњев и Александар Ранковић у Велењу 1962.

Његова успешна активност је текла све до 1966. године. Наводно је Тито открио уређаје за прислушкивање у својој резиденцији у Ужичкој бр. 15 у Београду, и то у свом радном кабинету и у соби своје супруге. Ко је тачно пронашао те уређаје и на који начин, такође никада није обелодањено. Тито је одмах известио политички и војни врх да је он прислушкиван и да је за то крива Служба државне безбедности (УДБА) и њен први човек Александар Ранковић. Направљена је одмах комисија која ће испитати случај. Тако се у земљи створила позната „афера Ранковић“, или „афера прислушкивања“. Председник комисије Извршног комитета ЦК СКЈ Крсте Црвенковски је саопштио да је заиста прислушкивања маршаловог кабинета било. Тито је заказао седницу Извршног комитета која је одржана 16. јуна 1966. године. Тито је на крају седнице заказао Брионски пленум где ће се размрсити „афера Ранковић“. Атмосфера уочи почетка Четвртог брионског пленума била је мучна и напета. Пленум је имао задатак да расправља о озвучавању и прислушкивању функционера, злоупотребама и деформацијама УДБ-е. Чланови ЦК допутовали су на Брионе 30. јуна, да би се пленум одржао већ сутрадан. Окривљени Александар Ранковић се појавио на Брионима. Под великим притиском Ранковићу је нагло позлило, а лекар је установио благи инфаркт. Седница Четвртог брионског пленума је почела 1. јула 1966. године у хотелу „Истра“ на Брионима.

Александар Ранковић је већ раније поднео оставку на функцију члана ЦК СКЈ и Извршног комитета. Седницу је отворио Тито, да би се после прочитао званични извештај Истражне комисије у случају Ранковића. Ранковић је говорио врло мало. Деловао је конфузно, збуњено и није се бранио. Остао је веран својој Партији, и поред тога што је издавала његове идеале. После исцрпне расправе, пленум је донео одлуку „да се одмах приђе реорганизацији органа државне безбедности како би се она прилагодила насталим променама у целокупном друштву и систему самоуправљања, да се Светислав Стефановић Ћећа, министар унутрашњих послова СР Србије, искључи из ЦК СКЈ и да се разреши дужности члана Савезног извршног већа, да се прихвати оставка Александра Ранковића на функцију члана ЦК СКЈ и Извршног комитета ЦК и прихвати да поднесе оставку Савезној скупштини на функцију потпредседника Републике, јер је његова политичка одговорност за рад органа државне безбедности таква да на овим функцијама више не може остати“.

Нешто касније, на седници ЦК СК Србије 15. септембра 1966. године, на предлог Спасеније Цане Бабовић, исте оне која га је 1941. спашавала из болнице, пленум је одлучио да предложи Централном комитету СКЈ да Александра Ранковића искључи из Савеза комуниста. Александар Ранковић је почетком октобра 1966. године искључен и из Савеза комуниста Југославије.

Чистка

Grob Aleksandra Rankovića
Гроб Александра Ранковића у Алеји народних хероја на Новом гробљу

После Брионског пленума наступила је „чистка“ (смена, превремено пензионисање па и хапшење) људи за које се сумњало да су симпатизери Ранковића. Тако су у историју отишли: Светислав Стефановић Ћећа, Војин Лукић, Слободан Крстић, генерал Милан Жежељ, генерал Милоје Милојевић и многи други симпатизери Ранковића. Највише се „чистка“ односила на службенике српске националности, те се разне службе безбедности, које је обједињавао Ранковић, годинама нису повратиле од те акције.

Пензионерски дани

После Брионског пленума Александар Ранковић се дефинитивно повукао из јавног живота. Живећи далеко од некадашњих другова у својој вили у Дубровнику, посветио се својим „дневничким забелешкама“, које су после његове смрти биле објављене. Због лошег здравственог стања Ранковићу је препоручен опоравак на мору.

У ноћи између 18. и 19. августа 1983. године, Ранковићу је нагло позлило. Налазио се на хотелској тераси када је имао нови срчани удар. Када је лекар стигао после поноћи, констатовао је тренутну смрт.

Када се дочуло за Лекину смрт, мноштво народа је почео да се окупља око његове родне куће у Дражевцу. Првобитно је било планирано да се сахрана обави на овом месту по преносу ковчега из Дубровника у Београд. Томе се енергично супротставио генерал Сретен Костић и рекао је да је Ранковићу место у "Алеји великана" на Новом гробљу у Београду. На сахрани Александра Ранковића спонтано је присуствовало око 100.000 људи, што говори о његовом угледу и популарности.

На тридесетогодишњицу смрти први премијер Србије који је положио цвеће на његов гроб био је Ивица Дачић.[3]

После трагичне смрти своје прве жене Анђе Ранковић, са којом је добио сина Миливоја-Мићу, оженио се са Ладиславом Бецеле, и са њом добио још једног сина Слободана. Његова унука Ања Ранковић је угледни новинар и водитељ на телевизији. Породица Александра Ранковића живела је у Београду у вили, на адреси Андре Николића 5, од 1966. до 1999. године.[4][5][6]

Одликовања

Александар Ранковић је одликован орденима:

Носилац је Партизанске споменице 1941. године. Орденом народног хероја одликован је 4. јула 1945. године.

Види још

Референце

  1. ^ Ранковић је шегртовао у будућем Ранковићеву („Политика”, 29. мај 2017)
  2. ^ Шегрт Лека је усликан у Београду („Политика”, 2. јун 2017)
  3. ^ Србија између Ранковића и Дачића („Политика“, 22. август 2013)
  4. ^ Кућу у којој је живео Ранковић град продаје за 4,5 милиона евра („Политика“, 24. август 2013)
  5. ^ Руина у срцу Сењака („Вечерње новости“, 6. август 2015)
  6. ^ Бивша Ранковићева вила продаје се за 3,7 милиона евра („Политика“, 1. октобар 2015)

Литература

Спољашње везе

1. јул

1. јул (1.7.) је 182. дан године по грегоријанском календару (183. у преступној години). До краја године има још 183 дана.

19. август

19. август (19.08) је 231. дан у години по грегоријанском календару (232. у преступној години) До краја године има још 134 дана.

1909

1909. је била проста година.

28. новембар

28. новембар (28.11.) је 332. дан године по грегоријанском календару (333. у преступној години). До краја године има још 33 дана.

Антифашистичка скупштина народног ослобођења Србије

Велика антифашистичка народно-ослободилачка скупштина Србије или Антифашистичка скупштина народног ослобођења Србије (АСНОС), одржана је од 9. до 12. новембра 1944. године у Београду, на иницијативу Главног народноослободилачког одбора Србије (образованог 17. новембра 1941). Поред 883 делегата заседању су присуствовали: маршал Тито, др. Иван Рибар, у име АВНОЈ-а, генерал Арсо Јовановић, у име Врховног штаба НОВЈ, Милован Ђилас, у име ЦК КПЈ, Едвард Кардељ, у име Словеначког народноослободилачког савета и народа Словеније, Андрија Хебранг, у име ЗАВНОХ-а, Митар Бакић, као представник црногорског народа, Димитар Влахов, као представник македонског народа, Јован Веселинов, у име војвођанске делегације, др. Раде Прибићевић, у име Срба из Хрватске и Коча Поповић, у име Главног штаба НОВ и ПО Србије.

Делегати су на Великој антифашистичкој народно-ослободилачкој скупштини Србије представљали су: град Београд, те крагујевачки, краљевачки, пожаревачки, младеновачки, пиротски, шабачки, лесковачки, нишки, чачански, крушевачки, врањски, моравски, топлички, ваљевски, тимочки и ужички округ. Извештаје су поднели: др. Благоје Нешковић о раду Главног народноослободилачког одбора Србије и раду представника Главног НОО Србије на другом заседању АВНОЈ-а, Александар Ранковић о политичком положају Србије и задацима АСНОС-а, Петар Стамболић о изградњи и задацима народноослободилачке власти у Србији и Сретен Жујовић о привреди и привредним задацима Србије.

Усвојен је предлог о конституисању Антифашистичке скупштине народног ослобођења Србије, као врховног законодавног и извршног органа државне власти демократске Србије. Изабрано је Председништво АСНОС-а: др. Синиша Станковић, за председника, Александар Ранковић, С. Симић и Р. Грујић, за потпредседнике, Петар Стамболић и др. Милорад Влајковић, за секретаре, а за чланове: Спасенија Цана Бабовић, Милан Беловуковић, Милан Бошковић, Станислав Бошковић, др. Војислав Дулић, Живота Ђермановић, Михаило Ђуровић, Сретен Жујовић, Влада Зечевић, Живко Јовановић, Радивоје Јовановић, Светозар Крстић, Милован Крџић, Мома Марковић, Добрица Матковић, Милосав Милосављевић, Митра Митровић, Петар Мудринић, Благоје Нешковић, Живојин Николић, Слободан Пенезић Крцун, Миливоје Перовић, Моша Пијаде, Коча Поповић, Милентије Поповић, Владислав Рибникар, Павле Савић, Милан Смиљанић, Мита Станисављевић, Лука Стојановић, Мијалко Тодоровић, Радомир Тодоровић, Животије Цветковић и Михајло Швабић.

Велика антифашистичка народно-ослободилачка скупштина Србије донела је Одлуку о одобрењу рада Главног НО одбора Србије, као и о раду његових представника на другом заседању АВНОЈ-а. Одлука о конституисању АСНОС-а у врховни законодавни и извршни орган државне власти демократске Србије има уставотворни карактер. Скупштина је одлучила да се Главни НО одбор Србије прошири и реконструише у АСНОС, који представља врховни орган државне власти демократске Србије. Тиме је успостављен континуитет између највишег органа власти устаничке Србије, образованог новембра 1941. године и АСНОС-а, створеног у готово ослобођеној Србији.

Велика антифашистичка народно-ослободилачка скупштина Србије изабрала је Прву антифашистичку скупштину народног ослобођења Србије и донела одлуке о установљењу Суда за суђење злочина и преступа против српске националне части, о установљењу Земаљске комисије за испитивање злочина окупатора и његових помагача и о оснивању Привредне банке Србије.

Изабрано Председништво АСНОС-а донело је 1. децембра 1944. године Одлуку о устројству и пословању НО одбора и НО скупшитна демократске Србије.

Анђа Ранковић

Анђелија Анђа Ранковић, рођена Јовановић (Избиште, код Вршца, 26. април 1909 — Гацко, 11. јун 1942), учесница Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.

Брионски пленум ЦК СКЈ

Брионски пленум је назив за Четврту пленарну седницу Централног комитета Савеза комуниста Југославије (ЦК СКЈ), одржану 1. јула 1966. године у хотелу „Истра“ на острву Брионима. На овој седници са свих државних и партијских функција смењен је Александар Ранковић Марко, дотадашњи потпредседник Социјалистичке Федеративне Републике Југославије и секретар Централног комитета Савеза комуниста Југославије - један од тројице најважнијих људи у земљи.

Повод за одржавање Брионског пленума и смене Александра Ранковића била је „афера прислушкивања“ када је председник СФРЈ Јосип Броз Тито у својој резиденцији у Ужичкој улици број 15 у Београду, пронашао апарате за прислушкивање (и то у свом радном кабинету и спаваћој соби). Он је о овоме одмах обавестио политички и војни врх земље, а за прислушкивање је оптужио Управу државне безбедности (УДБА) и Александра Ранковића. Одмах потом је формирана посебна комисија Извршног комитета ЦК СКЈ која је имала задатак да испита наводне оптужбе. Председник ове комисије био је Крсте Црвенковски, а комисија је саопштила да је прислушкивања било. На седници Извршног комитета ЦК СКЈ, одржаној 16. јуна 1966. године, на предлог Јосипа Броза Тита, заказана је за 1. јул Четврта пленарна седница Централног комитета Савеза комуниста Југославије са задатком да испита „случај Ранковић“ и „аферу прислушкивања“.

Седница Централног комитета СКЈ, била је одржана у хотелу „Истра“ на Брионима, а на њој је је расправљано о прислушкивању функционера, злоупотребама и деформацијама у Управи државне безбедности. Александар Ранковић, као дугогодишњи министар унутрашњих послова и организатор службе безбедности, је сносио главну кривицу. Пленум је после дуге расправе прихватио оставку Александра Ранковића на чланство у ЦК СКЈ и Извршном комитету ЦК СКЈ, као и оставку Савезној скупштини на место потпредседника СФРЈ. Поред Ранковића на седници је смењен и искључен из ЦК СКЈ дотадашњи Савезни секретар за унутрашње послове Светислав Стефановић Ћећа.

У периоду после Брионског пленума, из политичког живота је уклоњен, смењивањем и пензионисањем, велики број присталица Александра Ранковића - Војин Лукић, организациони секретар ЦК СК Србије; Животије Савић Срба, секретар Републичког СУП-а Србије; генерал Милоје Милојевић и други. Године 1967. уследила је реорганизација Управе државне безбедности, када је федерализована (свака република имала је своју службу) и промењен јој назив у Служба државне безбедности. Служба је овиме била ослабљена, што се посебно видело у годинама распада СФРЈ.

Александар Ранковић је после Брионског пленума, пензионисан и искључен из Савеза комуниста Југославије. Све до своје смрти 1983. године живео је у Београду и Дубровнику, повученим животом, без икаквих јавних и политичких наступа.

Мијалко Тодоровић изабран за секретара ЦК; Милентије Поповић за члана Извршног комитета, Добривоје Радосављевић кооптиран за члана ЦК СКЈ.

Врховни штаб НОВ и ПОЈ

Врховни штаб Народноослобилачке војске Југославије и партизанске војске Југославије је представљао врховно војно руководство Народноослободилачког покрета и имао улогу руковођења оружаним снагама Народноослободилачке војске и партизанских одреда Југославије током Народноослободилачке борбе од јула 1941. до маја 1945. године.

Формиран је 27. јуна 1941. године, на седници Централног комитета Комунистичке партије Југославије, под називом Главни штаб Народноослободилачких партизанских одреда Југославије (ГШ НОПОЈ) (словен. Glavni štab Narodnoosvobodilnih partizanskih odredov Jugoslavie; мкд. Главниот штаб на Народноослободилетни партизански одреди на Југославија).

На саветовању у Столицама, 26. септембра 1941. године, променио је назив у Врховни штаб Народноослободилачких партизанских одреда Југославије (ВШ НОПОЈ) (словен. Vrhovni štab Narodnoosvobodilnih partizanskih odredov Jugoslavie; мкд. Врховниот штаб на Народноослободилетни партизански одреди на Југославија).

Јануара 1942. године променио је назив у Врховни штаб Народноослобдилачке партизанске и добровољачке војске Југославије (ВШ НОП и ДВЈ) (словен. Vrhovni štab Narodnoosvobodilne partizanske in prostovoljne vojske Jugoslavije; мкд. Врховниот штаб на партизански одреди и доброволна војска на Југославија), а новембра исте године у Врховни штаб Народноослободилачке војске и партизанских одреда Југославије (ВШ НОВ и ПОЈ) (словен. Vrhovni štab Narodnoosvobodilne vojske in partizanskih odredov Jugoslavije; мкд. Врховниот штаб на Народноослободилетна војска и партизански одреди на Југославија).

Марта 1945. године реорганизован је у Генералштаб Југословенске армије (словен. Generalštab Jugoslovanske armade; мкд. Генералштабот на Југословенската армија), као непосредни орган Привремене владе Демократске Федеративне Југославије.

Врховни штаб је руководио Народноослободилачком борбом преко главних, обласних, оперативних штабова; непосредно потчињених штабова одреда, бригада, дивизија и корпуса или посебно формираних оперативних група. Везу са потчињеним штабовима одржавао је у почетку рата преко својих специјалних делегата и курира, а касније радио-везом. Са доласком савезничких војних мисија у Врховни штаб, успоставио је везу са Савезницима, која је коришћена за усклађивање операција и за организацију допремања материјалне помоћи. Врховни штаб је током читавог рата издавао свој „Билтен“

Врховни штаб руководио је устанком из окупираног Београда, до половине септембра 1941. године, а потом са ослобођене територије западне Србије (Ужице). У току рата налазио се на ослобођеној територији Санџака (Нова Варош), источне (Иванчићи, Фоча) и западне Босне (Бихаћ, Босански Петровац, Дрвар, Јајце, Милиниште), Црне Горе (Жабљак) и Далмације (острво Вис). Од октобра 1944. до краја рата седиште Врховног штаба било је у ослобођеном Београду. Командант Врховног штаба и Врховни командант НОВ и ПОЈ био је маршал Југославије Јосип Броз Тито, а о безбедности Врховног штаба бринуо је Пратећи батаљон Врховног штаба.

Дражевац (Обреновац)

Дражевац је насеље у градској општини Обреновац у граду Београду. Према попису из 2011. било је 1442 становника.

Овде се налази кућа у којој је рођен Александар Ранковић, као и Стара задружна кућа Ранковића. Овде постоји Црква Светог Николе у Дражевцу.

Ново гробље (Београд)

Ново гробље је гробље у Београду. Налази се у Рузвелтовој улици, а настало је 1886. године, као треће гробље у Београду за сахране по хришћанским обичајима.

Гробљем данас управља јавно комунално предузеће „Погребне услуге”, чија се дирекција налази баш на овом гробљу.

Одељење за заштиту народа

Одељење за заштиту народа - ОЗНА (словен. Oddelek za zaščito naroda мкд. Одделение за заштита на народот) је била контраобавештајна служба НОВЈ у Другом светском рату у Југославији и ФНРЈ. Установљена је 13. маја 1944. наређењем Јосипа Броза, а марта 1946. године реорганизована је у Управу државне безбедности (УДБА) и Контраобавештајну службу (КОС) Југословенске армије.

На саветовању у Столицама, одржаном 26. септембра 1941. године, створене су прве обавештајне и контраобавештајне службе НОВЈ, и утврђен је систем организације и веза ових органа.

Септембра 1943. године, при Врховном штабу НОВЈ, формиран је Одсек за заштиту народа, а 13. маја 1944. наредбом Врховног команданта НОВЈ Јосипа Броза Тита формирано је Одељење за заштиту народа - ОЗНА, као јединствени орган целокупне обавештајне и контраобавештајне организације. За начелинка ОЗНЕ тада је постављен Александар Ранковић.

Као извршни орган ОЗНЕ формиран је, 15. августа 1944. године, Корпус народне одбране Југославије (КНОЈ).

ОЗНА са састојала из четири одсека:

Први одсек је био задужен за рад у иностранству и на окупираној територији. Начелник првог одељења је био Максимилијан Баће.

Други одсек је био задужен за рад на ослобођеној територији. Начелник другог одељења је био Павле Пекић.

Трећи одсек је имао полуобавештајне задатке у НОВЈ. Командант трећег одсека је био Јефто Шашић.

Четврти одсек са бавио статистичко-техничким пословима. Командант четвртог одсека је био Мијат Вулетић.Након доношења Устава Федеративне Народне Републике Југославије, 31. јануара 1946. године, реорганизоване се сигурносно-обавештајне службе. Марта 1946. од Првог и Другог одсека ОЗНЕ формирана је при Министарству унутрашњих послова Управа државне безбедности (УДБА), док је од Трећег одсека ОЗНЕ при Министарству народне одбране формирана Контраобавештајна служба (КОС) Југословенске армије.

Познат је цитат ОЗНА све дозна.

Осми конгрес СКЈ

Осми конгрес Савеза комуниста Југославије одржан је од 7. до 13. децембра 1964. године у Дому синдиката Југославије у Београду.

Поред 1.442 делегата и гостију из земље, Осмом конгресу СКЈ су присуствовали представници 30 комунистичких, социјалистичких и других прогресивних партија и покрета из 27 земаља света.

Пети конгрес КПЈ

Пети конгрес Комунистичке партије Југославије (мкд. Петтиот конгрес на Комунистичката партија на Југославија; словен. Peti kongres Komunistične partije Jugoslavije) одржан је 21. до 28. јула 1948. године у згради Дома гарде у Топчидеру, у Београду. Конгресу је присуствовало 2.344 делегата од укупно 468.175 чланова КПЈ.

Овај Конгрес био је први конгрес југословенских комуниста одржан после Другог светског рата и преузимања власти, али и први већи скуп југословенсих комуниста после Пете земаљска конференције, одржане октобра 1940. године. Иако је од претходног, Четвртог конгреса одржаног новембра 1928, прошло 20, а од Пете земаљске конференције 8 година, главни разлог сазивања Конгреса била је Резолуција Информбироа, донета 28. јуна 1948. у Букурешту.

Главна тема конгреса била је Резолуција Информбироа и подршка југословенског руководства у отпору Информбироу. Најшири публицитет Конгресу је дат директним радио преносом и опширним извештајима штампе. Реферате на Конгресу су поднели Јосип Броз, Александар Ранковић, Милован Ђилас, Едвард Кардељ, Борис Кидрич, Моша Пијаде и Благоје Нешковић.

Конгрес је дао политичку подршку ЦК КПЈ у „одбрани независности“ Југославије. Одлука је донесена једногласно и тиме је „потврђено“ јединство Партије. На Конгресу је усвојена и Резолуција о односу КПЈ према Информбироу, у којој је констатовано да су одлуке Информбироа нетачне и неправедне, али је наглашено да ЦК КПЈ треба да учини све да се сукоб превазиђе.

Нак крају Конгреса је изабен нови Централни комитет, од 63 члана, и нови Политбиро, од 9 чланова. За генералног секретара КПЈ поново је изабран Јосип Броз Тито.

Потпредседник СФРЈ

Потпредседник Социјалистичке Федеративне Републике Југославије (мкд. заменик-претседателот на СФРЈ; словен. Podpredsednik SFRJ) била је друга функција по државној хијерархији у бившој Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији (СФРЈ).

Ова функција је уведена 1963. године након проглашења новог Устава Југославије. Функција потпредседника Републике је постојала од 1963. до 1967. године. Особа која је обављала ову функцију била је по овлашћењима и државној хијерархији одмах после председника СФР Југославије Јосипа Броза Тита. Функцију потпредседника Републике СФРЈ обављали су Александар Ранковић (1963—1966) и Коча Поповић (1966—1967). Потпредседник СФР Југославије је имао дужност да замењује у вршењу дужности председника Републике. Потпредседник Републике се по Уставу могао бирати на сваке четири године и није могао поново бити биран за наредни изборни период. Савезна скупштина је бирала потпредседника Републике одмах по избору председника Републике и по истом поступку. У случају оставке, болести или смрти председника Републике тј. Јосипа Броза Тита, потпредседник Републике би аутоматски постао нови председник Републике до ванредног скупштинског избора председника Републике.

Седми конгрес СКЈ

Седми конгрес Савеза комуниста Југославије одржан је од 22. до 26. априла 1958. године у Љубљани. Конгресу је присуствовало 1.795 делегата, од којих су њих 124 били чланови Централног комитета и Централне ревизионе комисије. Поред изабраних делегата Конгресу су присуствовала и 283 госта - политичких, друштвених и јавних радника из читаве Југославије, као и делегације иностраних комунситичких и социјалистичких партија.

На крају Конгреса је изабран нови Централни комитет, од 135 чланова, Централна ревизона комисија, од 23 члана и Извршни комитет ЦК СКЈ од 15 чланова. За генералног секретара СКЈ поново је изабран Јосип Броз Тито, а за секретаре Централног комитета Едвард Кардељ и Александар Ранковић.

Спасавање Александра Ранковића из затвора 1941.

Акција спасавања Александра Ранковића, члана Политбироа Централног комитета КПЈ, из затворске болнице у Видинској улици (данас Улица Џорџа Вашингтона), која је изведена 29. јула 1941. године, представљала је једну од највећих и најзначајнијих акција Народноослободилачког покрета у окупираном Београду 1941. године.

Чланови ЦК КПЈ-СКЈ

На овом списку се налазе личности које су биле у чланству Централног комитета Комунистичке партије Југославије (КПЈ), односно Савеза комуниста Југославије (СКЈ), од 1919. до 1990. године. Списак је подељен на три дела:

Чланови Централног партијског већа/Централног комитета од 1919. до 1940. године

Чланови Централног комитета од 1940. до 1948. године и

Чланови Централног комитета од 1948. до 1990. године

Шести конгрес КПЈ

Шести конгрес Комунистичке партије Југославије (мкд. Шестата конгрес на Комунистичката партија на Југославија; словен. Šesti kongres Komunistične partije Jugoslavije) одржан је од 2. до 7. новембра 1952. године у Загребу. Конгресу је присуствовало 2.022 делегата, који су представљали 779.382 члана КПЈ. Поред изабраних делегата Конгресу је присуствовало и око 400 гостију - политичких, друштвених и јавних радника из читаве Југославије, као и делегације иностраних комунситичких и социјалистичких партија.

На овом Конгресу дошло је до реформских промена у партији. Донет је нови Статут по ком је партији промењен је назив у Савез комуниста Југославије (мкд. Сојуз на комунистите на Југославија; словен. Zveza komunistov Jugoslavije). Ојачана је независност основних партијских организација и нижих руководстава и укинут је кандидатски стаж за пријем у Партију, као и кандидатски стаж за чланове Централног комитета. Такође Конгрес је одлучио да се Народни фронт Југославије (НОФ) претвори у масовну политичку организацију и преименује у Социјалистички савез радног народа Југославије.

У току рада Конгреса поднета су два реферата. Први реферат под називом „Борба комуниста Југославије за социјалистичку демократију“

поднео је Јосип Броз Тито, а други реферат под називом „О предлогу новог Статута Комунистичке партије Југославије“ поднео је Александар Ранковић.

На крају Конгреса је изабран нови Централни комитет, од 109 чланова и Централна ревизона комисија, од 23 члана. На првој седници Централног комитета одржаној по завршетку рада Конгреса, за генралног секретара СКЈ изабран је Јосип Броз Тито. На истој седници изабрани су и чланови Извршног комитета и Секретеријата Извршног комитета.

Лидери Савеза комуниста Србије
Покрајински комитет КПЈ
Комунистичка партија Србије
Савез комуниста Србије
Чланови Врховног штаба НОВ и ПОЈ
руководиоци
чланови
Народни хероји из Београда и околине
град Београд
околне општине

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.