Александар Лифка

Александар Лифка (Брашов, 20. мај 1880Бачки Виногради, 12. новембар 1952), био је један од пионира кинематографије у Средњој Европи.[1] Од 1900. године, осим приказивања филмова у свом путујућем биоскопу, бави се и снимањем филмова, као и компоновањем филмске музике.[2] Године 1911. отворио је први стални биоскоп у Суботици.[3]

Александар Лифка
Aleksandar Lifka-portret
Портрет насликао Имре Хеш 1931.
Пуно имеАлександар Лифка
Датум рођења20. мај 1880.
Место рођењаБрашов
 Аустроугарска
Датум смрти12. новембар 1952. (72 год.)
Место смртиБачки Виногради, код Суботице
 СФРЈ

Биографија

Александар Лифка, од мајке Ернестине и оца Карла, рођен је на породичној турнеји у Брашову (данас Румунија) где је породица наступала са својим путујућим паноптикумом. Рано детињство је провео у месту Жатец (Чешка). Средњу школу похађа у Бечу где изучава електротехнику.[1] Имао је само пет година када му је умро отац. Мајка је успела да одржи породични посао, да води путујући музеј и паноптикум, прехрани породицу и школује децу.

У 19. веку паноптикум није само била изложба која је приказивала воштане фигуре славних историјских личности и савременика тога доба, већ слично музеју, путујући спектакл у коме су се заинтересовани људи могли упознати са далеким културама, природним вредностима, новим научним отрићима, достигнућима цивилизације итд. Циљ ових путујућих паноптичких музеја - па и у случају паноптикума породице Лифка - поред приказа сензације, новитета и новости, били су и едукација, васпитање и популаризација науке.

Опчињеност покретним сликама

Aleksandar Lifka-kamera1
Лифкина камера марке Пате-Фрорес (Pathe-Frores 1903).

Од ране младости Александра Лифку привлаче новотарије, посебно латерна магика и кроматроп, које су биле претече кинематографа. Ове справе су стварале илузију покретних слика. Браћа Лимијер су 1895. године патентирали први кинематограф, а премијерна пројекција је одржана у Гранд кафеу у Паризу. Када је сазнао да ће браћа Лимијер одржати пројекцију у Бечу, било је то 1897. године,[1] Александар Лифка је као седамнаестогодишњак присуствовао пројекцији, а о томе је касније причао:

"Колико се сећам 1897. године, новине у Бечу су дугачким чланцима описивале премијеру новог проналаска. За карту сам платио једну форинту. Видео сам у замраченој просторији представу која се састојала од 3-4 кратка филма, који су мени створили утисак живог покрета. Тада још нико није мислио пред каквом се великом перспективном налази филм. Приказни филмови су били дугачки укупно 400 метара.

Тек 1900. године, када сам завршио школовање, могао сам остварити своје планове. Отац ми је имао музеј. После његове изненадне смрти, на моју молбу, мајка ми је омогућила изградњу једног покретног биоскопа. Са својом браћом Карлом и Рудолфом све смо сами испланирали. Отпутовао сам у Париз да бих тамо простудирао филм и начин пројекције филма, односно шта је све потребно за рад."

Куповина прве камере

Aleksandar Lifka-kamera2
Лифкина камера марке Пате-Фрорес (Pathe-Frores 1903).

По завршетку школовања, а уз подршку породице, Александар Лифка одлази у Париз и од наслеђеног новца купује своју прву камеру марке Пате (Pathe). Те исте 1900. године снимио је цара Франца Јозефа и царицу Елизабету који су посетили град Геделе. Наводно је тај 40 метара дуг филмски снимак привукао пажњу Научног филмског позоришта "Уранија" из Будимпеште које га је примило за свог сарадника, а касније утицало да отвори први стационарни биоскоп у Суботици. [1]

Лифка је о томе касније сведочио овако: "Мој брат Карл остао је у Аустрији, док сам ја, заједно са мајком и братом Рудолфом дошао у стару Мађарску. Са својим биоскопом посетили смо Будимпешту. Пошто сам за своје филмове добио златне медаље, скренуо сам на себе пажњу управе Научног филмског позоришта "Уранија" из Будимпеште.

Позвали су ме у Суботицу да тамо отворим један стални биоскоп, пошто у овом граду 1909. године још није било озбиљног биоскопа. У бившој згради хотела "Хунгарија" сам 1910. године добио погодну просторију, преуредио сам је, па сам 1911. године отворио биоскоп под именом "Биоскоп Лифка". Програм премијере штампан је на белој свили."

Путујући биоскопи

Aleksandar Lifka-projektor1
Лифкин кино пројектор Ернеман (Ernemann 1910)
Aleksandar Lifka-projektor2
Лифкин кино пројектор Ернеман (Ernemann 1910)

Као званичан почетак приказивања филмова од стране Александра Лифке узима се 1900. година, тачније 1901, када је основан један од највећих путујућих биоскопа, „Електро биоскоп Лифка”, чији се власник Александар Лифка,[4] а са којим је породица Лифка приказивала филмске представе по разним градовима. Задржавање у неком граду је, највероватније, трајало толико дуго колико је трајало интересовање публике. Осим приказивања купљених филмова приказивани су и филмови које је Лифка снимао у граду у којем су гостовали, што је додатно привлачило локалну публику.[1]

О свом првом путујућем биоскопу Александар Лифка је рекао: "Основни костур биоскопа израђен је од чамовине без чворова, коју смо набавили у Словенији, остале делове израдили смо од најбољег челика фабрике Стирија, полустабилну парну машину за производњу електричне струје од Гарета и Шмита, мотор и динамо од АЕГ, сијалице од Кертинга, рефлекторе од фирме Вајнерт и комп. из Герлица. Полустабилна парна машина била је смештена у специјално израђеном вагону. Исто тако и пројекциони апарат, као и мотор са динамом. Наш стан се састојао од два вагона. Кухиња се налазила у посебном вагону, пошто се тамо кувало за све нас. Заједно смо јели са послугом.

Наш други биоскоп је саграђен 1904. године. Имао је 580 седишта и изгледао је сасвим модерно. Набавио сам од "Браће Пете" из Париза једну апаратуру за снимање филмова. Са њом сам у свим већим градовима које смо посетили снимао филмове. ПОново смо пропутовали, изузев јужне Србије, данашњу територију Југославије. Били смо и у мањим местима.

Трећи мој путујући биоскоп, који смо изградили 1906. године, имао је 900 седишта. Плоче оригиналног снимка налазе се код мене. Овај биоскоп је био већ право позориште. У њему су се налазиле столице, чији доњи део је био помичан, затим ложе прекривене плишем. Са спољашње стране биле су лепо премазане златном бојом имали смо статуе резбарене у дрвету и уметничке слике."

Први стационарни биоскоп

Lifka logo

У бившој згради хотела "Хунгарија" у Суботици Александар Лифка је 1910. године започео преуређивање просторија за приказивање филмова, а 1911. године први стационарни биоскоп под именом "Биоскоп Лифка" почео је са радом. У међувремену се оженио Суботичанком Ержебет Бек[1] са којом није имао деце.

Током Првог светског рата Александар Лифка је био мобилисан и послат на фронт у Галицију, где је снимио неколико филмова. Након рањавања је распоређен у Беч где је радио у Одељењу војног журнала, а потом у Бадену као оператер у Главном шатбу аустроугарске војске. Након повратка у Суботицу продао је биоскоп, али је и наставио радити у њему. Са супругом је основао предузеће за дистрибуцију филмова "Ориент филм д.д.", које је радило до почетка 30-их година.[1] После гашења предузећа био је власник трговине електротехничком робом и радио апарата.

Тек након Другог светског рата александар Лифка је прихватио југословенско држављанство. Умро је 12. новембра 1952. године у свом винограду у Бачким виноградима, у селу где је и проводио највише времена и где је од свог новца опремио и биоскоп. Сахрањен је у породичној гробници у Суботици.[1]

Легат Александра Лифке

У Југословенској кинотеци у Београду чува се 5 филмова које је снимио Александар Лифка. Само једно парченце филма, дуго свега десетак центиметара, чува се у Лифкиној оставштини у Градском музеју у Суботици. То парче филма је сведочанство о његовим сниматељским активностима у годинама Првог светског рата.

У Суботици је Александру Лифки подигнут споменик,[5], а 2006. године град је основао Установу Културе Арт биоскоп Лифка, инсититуцију која ће својим постојањем и садржајем обележити рад пионира кинематографије на овом поднебљу.[6] У суботичком Градском музеју се чувају његове ствари (камера, пројектор, намештај, слике, фотографије, посуђе, документа и др.) и доступне су погледу посетилаца.

Награда „Александар Лифка“, којом Фестивал европског филма на Палићу награђује филмске ствараоце за изузетан допринос кинематографији Европе, додељује се од 2000. године. Први добитници овог призњања били су мађарски редитељ и сценариста Миклош Јанчо и српска глумица Милена Дравић.[7]

Мање познати детаљи из Лифкиног живота

Службену и приватну кореспонденцију Александар Лифка је водио на немачком, а нешто мање и знатно лошије на мађарском језику. За власти Аустро-Угарске, али и Мађарске, он је био Шандор, за југословенске власти пре и после Другог светског рата - Александар, а за супругу и најближе у окружењу кратко и једноставно - Алекс.

Александар Лифка је био члан суботичке слободнозидарске ложе "Стварање", која је основана у Суботици 1911. године. Политиком се није бавио, а колико се може видети из мноштва докумената, уопште није био заинтересован за било какво национално опредељивање. Додавање националног обележја уз његово име било би нетачно и неумесно.[8]

Почетком 1944. године Александар и Ержебет су из самостана у Будимпешти усвојили Едиту[2] и Ибољу Сабо и одгајили их као своју децу.

Референце

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 1,4 1,5 1,6 1,7 „Aleksandar Lifka”. Art bioskop Lifka. Приступљено 29. 1. 2018.
  2. 2,0 2,1 „ALEKSANDAR LIFKA 135 GODINA”. Međunarodni filmski festival Palić. Приступљено 29. 1. 2018.
  3. ^ Исаков, Александра (12. 12. 2016). „Богојављенска водица Александра Лифке”. Политика. Приступљено 29. 1. 2018.
  4. ^ Субашић, Бојана; Опачић, Богдана; Дамњановић, Јелена (2013). Биоскопи у Србији (PDF). Београд: Завод за проучавање културног развитка. ISBN 978-86-81529-49-2. Приступљено 29. 1. 2018.
  5. ^ „Spomenik Aleksandru Lifki”. Moja avantura. Архивирано из оригинала на датум 29. 01. 2018. Приступљено 29. 1. 2018.
  6. ^ „Art Bioskop „Aleksandar Lifka". Noć Muzeja. Приступљено 29. 1. 2018.
  7. ^ „Nagrade”. Međunarodni filmski festival Palić. Приступљено 29. 1. 2018.
  8. ^ Konstadinov, V. (22. 6. 2001). „Tajna Solomonovih stubova”. Glas javnosti. Приступљено 29. 1. 2018.
Љубиша Самарџић

Љубиша Самарџић (Скопље, 19. новембар 1936 — Београд, 8. септембар 2017) био је српски и југословенски глумац, редитељ и продуцент. Каријеру је започео шездесетих година прошлог века глумећи углавном у партизанским филмовима, али му је несумњиву популарност донела и сарадња са глумицом Миленом Дравић, као и режисером Пуришом Ђорђевићем. Самарџић је једини српски глумац награђен Златним лавом на Филмском фестивалу у Венецији (1967). Надимак му је био Смоки, по улози коју је тумачио у филму Пешчани град.

Горан Марковић

Горан Марковић (Београд, 24. август 1946) српски је режисер.

Горан Паскаљевић

Горан Паскаљевић (Београд, 22. април 1947) српски је филмски редитељ, сценариста и продуцент.

Гордан Михић

Гордан Михић (Мостар, 19. септембар 1938 — Београд, 11. август 2019) био је српски сценариста.

Био је и редовни професор на Факултету драмских уметности, где је предавао филмски сценарио. Био је супруг глумице Вере Чукић и отац Иване Михић. Потиче из села Поплат у Општини Берковићи.

Сахрањен је у манастиру Рајиновац.

Душан Макавејев

Душан Макавејев (Београд, 13. октобар 1932 — Београд, 25. јануар 2019 ) био је српски режисер и сценариста.

Ева Рас

Ева Рас (Суботица, 1. јануар 1941.) је српска филмска, позоришна и телевизијска глумица, сликарка, књижевница и драматуршкиња.

Жика Митровић

Живорад Жика Митровић (Београд, 3. септембар 1921 — Београд, 29. јануар 2005) је био српски и југословенски филмски редитељ, аутор стрипова и сценариста.

Зоран Симјановић

Зоран Симјановић (Београд, 11. мај 1946) српски је композитор музике за филм и позориште и професор Факултета драмских уметности Универзитета у Београду.

Иштван Сабо

Иштван Сабо (мађ. Szabó István Tamás; 18. фебруар 1938. Будимпешта) је познати мађарски режисер. Дипломирао на Филмској академији у Будимпешти 1961. као један од најталентованијих студената.

Био је предавач (1990) на Београдској филмској школи на Факултету драмских уметности у Београду.

"Мефиста" је снимио 1981. по роману Клауса Мана, за који је добио признање за сценарио у Међународном фестивалу у Кану и "Оскара“ за најбољи страни филм.

За допринос филмкој уметности Европе добио је 2007. награду Александар Лифка.

Снимио је још:

Пуковник Редл (награда за режију у Кану)

Ханусен

Саншајн (Sunshine)

Тејкинг сајдс (Taking sides)

Као Јулија...

Лордан Зафрановић

Лордан Зафрановић (Маслиница, Шолта, 11. фебруар 1944) је југословенски и хрватски режисер.

Милена Дравић

Милена Дравић (Београд, 5. октобар 1940 — Београд, 14. октобар 2018) била је једна од најпознатијих српских и југословенских филмских, телевизијских и позоришних глумица. Често је називана највећом југословенском филмском дивом. Глумила је у преко 100 филмских остварења, заједно са највећим домаћим и холивудским глумцима и звездама као што су Ричард Бартон и Бред Пит. У филмовима је била јунакиња ратних епопеја, бунтовница црног таласа, изузетна у комедијама и трагедијама. Поред филма и телевизије, упоредо је играла и у позоришту, где је остварила око 70 улога.

Најпознатије улоге остварила је у филмовима Прекобројна, Битка на Неретви, Мистерије организма, Посебан третман, Бициклисти, Љубавни живот Будимира Трајковића, Рад на одређено време, Није лако са мушкарцима, Бумеранг и Зона Замфирова. Позната је још и као учитељица из култне серије Приче из Непричаве, Вера из Полицајца са Петловог брда, Живка из Госпође министарке, затим као Душица из ТВ-серије за децу Метла без дршке, и као Вукосава Петровић и Споменка из ТВ–комедија Позориште у кући и Луд, збуњен, нормалан. Са својим супругом и колегом Драганом Николићем је од 1972. до 1974. водила популарни шоу програм Образ уз образ.

Милена је често играла самохране мајке, сељанке, жене из радничке класе, била је и пионир и ексцентрична јунакиња филмова црног таласа, а великим делом на успеху у каријери дугује и романтичним комедијама у којима је глумила уз Љубишу Самарџића.

Дравићева је добитница великог броја домаћих и иностранинх награда и признања. Неке од њих су: Награда за најбољу споредну глумицу на Канском филмском фестивалу, специјална награда Златна ружа на Филмском фестивалу у Венецији, седам Пулских арена, три Статуете ћуран на Данима комедије у Јагодини, Гран-при Татјана Лукјанова.

За изузетан допринос драмској уметности, Милена је награђена најпрестижнијим српским признањима, као што су: Добричин прстен, Велика Жанка, Награда Павле Вуисић, Статуета Јоаким Вујић, Златни ћуран, Нушићева награда.

Миљен Крека Кљаковић

Миљен Крека Кљајковић (Осијек, 22. новембар 1950) је српски и југословенски филмски сценограф. Дипломирао на Архитектонском факултету у Београду.

На филмску сцену ступио је са представницима Прашке школе (Марковић, Карановић, Паскаљевић, Кустурица...), с којима је ишао из филма у филм све док није почео да сарађује са француском продуценткињом Клоди Осар која га је после рада на једној реклами ангажовала да ради сценографију за Деликатесну радњу која је Креки донела „Феликса" и „Цезара" и отворила му врата светског филма. Он већ дуже време ради за велике филмске продукције које захтевају импозантне и маштовите сценографије епохе и жанра попут Тајног пролаза у коме је саградио Венецију у Луксембургу, Номада (велелепни дворац у казахстанској степи) или Гутача грехова који је обележио изванредним сакралним објектима.

Радио је на најзначајним филмским радовима у бившој Југославији, односно са редитељима попут Срђана Карановића, Горана Марковића, Горана Паскаљевића, Слободана Шијана, Александра Ђорђевића, Миће Милошевића, Емира Кустурице и са другима.

Године 1991. освојио је у Француској филмску награду Сезар за рад на филму Деликатесна радња што му је послужило за даље ангажовање за рад у иностранству.

Ваља споменути неке стране наслове за које радио сценографију попут: Rasputin, Species 2, The Brave, Dune, Order, Nomad, War, Secret Passage, An ordinary man, Intrigo, Tau и на другима.

Био је номинован за награду ЕМИ за филм, а један од најзначајнијих му је рад у научнофантастичној телевизијској серији Дина - Френка Херберта. У Србији је остварио изузетан уметнички допринос филму Свети Георгије убива аждаху. Сарађивао је са светски познатим сниматељима попут Виторио Стораро Даријуша Конђија, Метјуа Ф. Леонетија и другима.Добитник је многобројних награда у земљи и иностранству за свој рад.

Живи на релацији Беверли Хилс — Париз —Београд.

Награда Александар Лифка

Награда „Александар Лифка“ се додељује на филмском фестивалу „Палић“ у Суботици, за допринос европској кинематографији. Фестивал је основан 1994. године и одржава се сваке године у јулу месецу. Награда је добила име по Александру Лифки и се додељује од 2000. године.

Никита Михалков

Никита Сергејевич Михалков (рус. Никита Сергеевич Михалков; рођен 21. октобра 1945. године у Москви) је један од најпознатијих руских филмских аутора и глумаца.

Предраг Манојловић

Предраг „Мики“ Манојловић (Ниш, 5. април 1950) је српски глумац.

Пуриша Ђорђевић

Младомир Пуриша Ђорђевић (Чачак, 6. мај 1924) је српски филмски режисер и сценариста.

Рајко Грлић

Рајко Грлић (Загреб, 2. септембар 1947) хрватски је режисер јеврејског порекла.

Славко Штимац

Славко Штимац (Коњско Брдо, 15. октобар 1960) српско-хрватски је глумац.

Срђан Карановић

Срђан Карановић (рођен 17. новембра 1945. у Београду) је српски глумац и режисер.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.