Александар Велики

Александар III Македонски (стгрч. Ἀλέξανδρος ὁ Μέγας [Aléxandros ho Mégas] или Μέγας Ἀλέξανδρος[1] [Mégas Aléxandros]; 20/21. јул 356. п. н. е.10/11. јун 323. п. н. е.), познатији као Александар Велики био је краљ (василевс) античке грчке Краљевине Македоније и члан династије Аргијада. Рођен је у Пели 356. п. н. е. и наследио је свог оца краља Филипа II на престолу када је имао 20 година. Већину владајућих година провео је на војној кампањи без преседана кроз Азију и североисточну Африку, и створио је једно од највећих царства античког света када је имао око 30 година, које се протезало од Грчке до северозападне Индије. Александар је био непоражен у борбама и широко се сматра једним од најуспешнијих војних команданата историје.

Током своје младости, Александар је био учен од стране Аристотела све до своје 16. године. Након убиства Филипа 336. п. н. е., Александар је наследио свог оца, а такође и велико и јако краљевство и искусну војску. Александар је постао главни генерал Грчке и искористио је ово овлашћење да покрене Панхеленија пројекат свог оца да води све Грке у освајању Персије. 334. п. н. е., Александар је напао Ахеменидско царство (Персијско царство) и започео је низ освајања који су трајали десет година. После освајања Анадолије, Александар је разбио моћ Персије у низу одлучујућих битака, а наручито у биткама код Иса и код Гаугамеле. Затим је свргнуо персијског краља Дарија III и освојио је цело Ахеменидско царство. У том тренутку, његова империја се протезала од Јадранског мора до реке Инд.

Александар је настојао да стигне до "краја света и Великог мора" и напао је Индију 326. п. н. е., освајајући важну победу над краљем Порусом у бици код Хидаспа. Александар се на крају ипак вратио на захтев својих трупа. Преминуо је у Вавилону 323. п. н. е., граду који је планирао да начини за своју престоницу, без спровођења низа планираних кампања које би започеле инвазијом на Арабију. У следећим годинама након његове смрти, низ грађанских ратова распорио је његово царство, што је резултирало успостављањем неколико држава којим су управљали Дијадоси, Александрови преживели генерали и наследници.

Александрово наследство обухвата културну дифузију и синкретизам који је изазвао његова освајања, као што је грчко-будизам. Оснивао је двадесетак градова који су носили његово име, а наручито Александрија у Египту. Александрово насеље грчких колониста и резултирајуће ширење грчке културе на истоку резултирале су новом хеленистичком цивилизацијом, чији су аспекти и даље били евидентни у традицији Византијског царства средином 15. века и присуству грчких говорника у централној и источној Анадолији до 1920-их. Александар је постао легендаран као класични херој у калупу Ахила, и спомиње се значајно у историји и митским традицијама грчке и негрчке културе. Александар је постао легендарни заповедник, са којим су се војни команданти упоређивали, а војне академије широм света и даље уче његове тактике. Александар Велики се често налази међу најутицајнијим људима у историји.

Александар Велики
Battle of Issus MAN Napoli Inv10020 n02
Александар Велики у бици код Иса, подни мозаик у Помпеји
Пуно имеАлександар III Македонски
Датум рођења20/21. јул 356. п. н. е.
Место рођењаПела
Античка Македонија
Датум смрти10/11. јун 323. п. н. е. (32 год)
Место смртиВавилон
Античка Македонија
ДинастијаАргијади
ОтацФилип II
МајкаОлимпијада
ВероисповестГрчки политеизам
СупружникБарсина (оспорено), Роксана, Статејра, Parysatis II
ПотомствоАлександар IV
Херакле (ванбрачни син)
Краљ Македоније
Период336. п. н. е.323. п. н. е.
ПретходникФилип II
НаследникАлександар IV
Филип III Аридеј
Фараон Египта
Период332. п. н. е.323. п. н. е.
ПретходникДарије III
НаследникАлександар IV
Филип III Аридеј
Краљ Персије
Период330. п. н. е.323. п. н. е.
ПретходникДарије III
НаследникАлександар IV
Филип III Аридеј
Краљ Азије
Период331. п. н. е.323. п. н. е.
НаследникАлександар IV
Филип III Аридеј

Младост

Рођење и легенде

Александар Велики рођен је 20/21. јула 356. п. н. е. у Пели, престолници Краљевине Македоније. Његов отац био је македонски краљ Филип II Македонски, а његова мајка Олимпијада била је четврта Филипова супруга и ћерка епирскога краља Неоптолема I од Епира. Иако је Филип II Македонски имао седам (или осам) жена Олимпијада је једно време била његова главна супруга. Неколико легенди исплетено је око Александровога рођења или детињства, а све су имале за циљ да покажу да Александар није обично дете.[2] Према Плутарху Олимпијада је уочи свадбе сањала да је њену утробу погодила муња, што је изазвало велику ватру, који се на све стране надалеко раширила.[3] Према другој легенди, коју преноси Плутарх Филип је након венчања себе видио у сну како женину утробу осигурава печатом са ликом лава.[3] Плутарх је понудио низ интерпретација тога сна, да је Олимпијада зачела пре брака или по другом тумачењу да је Александров отац сам Зевс.[2] Део античких коментатора тврдио је да је Олимпијада измислила и ширила причу о Александровом божанском пореклу. Александар се родио на дан, када је Филип припремао опсаду Потидеје на полуострву Халкидици. Истога тога дана Филипу је стигла вест о великој Парменионовој победи над Илирима и Пеоњанима.[4] Тога дана стигла му је и вест да је његов коњ победио на Олимпијским играма.[4] Тога дана спаљен је Артемидин храм у Ефезу, једно од седам светских чуда, па је Хегесија из Магнесије изрекао досетку да је храм изгорио зато што је Артемида бабичила приликом Александрова рођења.[4] Те легенде и приче настале у у доба када је Александар постао краљ, па је могуће да су настале на његов подстицај, са намером да се покаже да је он натчовек и да му је од рођења судбински одређена велика улога.[2]

Filip II Macedonia
Филип II Македонски

Детињство

Док је био мали Александрова дадиља била је Ланика, сестра његовога будућега генерала Црнога Клита. Касније га је подучавао строги Олимпијадин рођак Леонида.[5] Други наставник био је Лисимах из Акарнаније, који је био омиљен, јер је Александра називао Ахилејем.[5] Попут осталих македонских племића Александар је научио да чита, свира лиру, јаше, лови и да се бори.[2] Када је имао десет година један трговац из Тесалије понудио је Филипу II Македонскоме коња Букефала за 13 таланата (по данашњој цени 1,1 милион евра).[6] Међутим коњ је био толико дивљи, да га нико није могао да узјаши. Филип је већ био одустао од купње коња, али Александар је тврдио да он може да га узјаши, што је и доказао. Филип је био толико изненађен, пошто му је син обуздао коња, кога искусни јахачи нису могли да обуздају. Био је одушевљен Александровом храброшћу и умећем, па је рекао Александру да тражи краљевство, које ће њега бити достојно, пошто је Македонија за њега премала.[6] Коњ Букефал је био верни Александров пратилац на свим његовим походима све до Индије. Када је коњ крепао Александар је онда један град Букефалију назвао по свом коњу.

Olympias
Александрова мајка Олимпијада

Аристотел га образује

Када је Александру било 13 година Филип је за њега почео да тражи погоднога учитеља, а у обзир су долазили такве величине попут Исократа или Спеусипа. На крају се Филип II Македонски одлучио за Аристотела.[7] Као учионицу одабрао је Нимфеј код Мијезе у доброј хладовини.[7] Филип је не само богато наградио Аристотела, него је поред тога поново подигао његов родни град Стагиру, а бивше становништво откупио из ропства и са њима поново населио град.[7] Школу у Мијези заједно са Александром похађали су краљевски пажеви, тј. синови највишега македонскога племства, а међу њима су били Птолемеј, Хефестион, Касандар, Неарх, Харпал и Филота Парменионов.[8] Многи од њих постаће Александрови пријатељи и будући генерали. Аристотел је учио Александра и његове пратиоце филозофији, етици, политици, логици, геометрији, зоологији, реторици, моралу, религији и уметности. Аристотел је Александру усадио љубав према науци, филозофији и читању.[9] Развио је код њега страст за Хомером, а посебно Илијадом. Александар се током свих својих похода није одвајао од Илијаде, коју је од Аристотела добио на поклон.[9]

Прво регентство и прве војне акције

Када је имао 16 година, тј 340. п. н. е., окончало се Александрово образовање. [10] Филип II Македонски је тада отишао у поход против Бизантија и Перинта, па је у Македонији оставио Александра као регента и наследника.[10] За сваки случај са Александром је оставио Антипатра и Пармениона.[11] За време Филипова одсуства побунило се трачко племе Мајђана, али Александар је брзом акцијом заузео њихову територију и истерао их.[10] То подручје колонизирао је грчким становништвом и основао град Александропољ.[10] Кад се Филип вратио послао је Александра са омањом војском да угуши једну побуну у јужној Тракији. За време другога похода против Перинта Александар је спасио Филипу живот. Град Амфиса почео је да обрађује свете земље Делфског пророчишта. То светогрђе је омогућило Филипу да опет интервенише у Грчкој. Филип је тада још увек био заузет у Тракији, па је наредио Александру Македонском да припреми војску за поход у Грчку. Александар је био забринут због могућности интервенције грчких држава, па је због тога припремао војску правећи се да иде да нападне Илирију. За време тога метежа Илири су искористили ситуацију и напали су Македонију, али Александар их је одбио.

Chaeronea map

Битка код Херонеје

Филип II Македонски се придружио Александру Македонском 338. п. н. е. и они су заједнички кренули са војском јужно до Термопила. Термопиле су заузели након упорне обране тебанског гарнизона. Након тога кренули су да заузму Елатеју, која се налазила неколико дана хода и од Атине и од Тебе. Атињани су предвођени од стране Демостена тражили савез са Тебом у рату против Македоније. И Атињани и Македонци послали су изасланике у Тебу. Атина је придобила Тебу. Након тога Филип је кренуо на Амфису. Заробио је најамнике, које је ту послао Демостен. Након предаје Амфисе Филип се вратио код Елатеје и предложио је Атини и Теби коначни мировни споразум, али Атина и Теба су то одбиле. Филип је онда са војском кренуо према југу, али противничка војска га је блокирала код Херонеје. У бици код Херонеје Филип је командовао десним крилом, а Александар Велики је командовао левим крилом. Заједно са Александром на левом крилу се налазила група Филипових поузданих гнерала. Александар Велики је тада показао велико јунаштво и успео је да пробије противничку линију уз помоћ својих сабораца и онда је натерао противничко десно крило у бег, а након тога Филип натерао у бег и противничко лево крило.[12] У бици код Херонеје 338. п. н. е. победила је македонска војска. Након победе код Херонеје Филип и Александар су отишли до Пелопонеза, где су их градови дочекивали са добродошлицом, све до Спарте, која је пред њима затворила капије. Ипак нису напали Спарту, јер су имали друге циљеве. Филип је 337. п. н. е. основао Коринтски савез. Коринтски савез именовао је Филипа врховним заповедником грчких снага (хегемоном) у планираном рату против Персије.

Протеривање и повратак

Када се Филип II Македонски 337. п. н. е. оженио Аталовом нећаком Клеопатром Еуридиком дошло је до велике свађе. Погоршали су се односи Филипа, Олимпијаде и Александра. Олимпијада је раздраживала и Александра против оца. Између Александра и Филипа дошло је до свађе након свадбе Филипа и много млађе Еуридике. Свађу је још више потпалио Еуридикин ујак Атал, који је пред пијаним сватовима рекао да се нада да ће Еуридика родити престолонаследника.[10] Александар је бацио бокал на Атала, а Филип је онда у бесу повукао мач на свога сина, али како је био пијан спотакао се и пао.[10] Олимпијада И Александар су тада отишли у добровољно изгнанство. Олимпијада је отишла код свога брата Александра Молошкога, који је тада владао Епиром.[10] Александар је најпре отишао са њом, а онда је отишао у Илирију.[10] Међутим Филип у ствари никада није ни намеравао да разбаштини свога политички и војно изузетно способнога сина Александра. Након пола године изгнанства отац и син су се помирили уз посредовање Демарата из Коринта.[10] Сатрап Карије Пиксодар је намеравао да склопи савез са Македонијом, па је предложио Филипу II Македонскоме да се Филипов малоумни син Филипа Архидеја ожени са његовом ћерком.[13] Александрова мајка Олимпијада је била забринута због тога, па је Александра потакла на акцију. Александар послао свога пријатеља Тесала у Карију и понудио женидбу Александра и Пиксодареве ћерке.[13] То је разбеснило Филипа II Македонскога, па је он протерао Александрове пријатеље.[13] Протерани су били Птолемеј Сотер, Неарх, Еригије, Лаомедон и Харпал.

BattleofIssus333BC-mosaic-detail1
Александар на мозаику битке код Иса, Помпеја

Краљ Македоније

Александар постаје краљ

Филипов телохранитељ Паусанија убио је 336. п. н. е. Филипа II Македонскога док је ишао на свадбу Клеопатре од Македоније и Александра Молошкога. Македонско племство и војска прогласили су Александра Македонскога за новога краља. Одмах по ступању на трон Александар је одлучио да консолидује власт убиством потенцијалних ривала на македонски престо. Дао је да се убије његов рођак Аминта IV, а убио је и два принца Линкеста. Поштедио је једино њихова брата Александра Линкеста, јер је он био први који је поздравио Александра Великога као краља.[14] Опростио му је и због тога јер је био ожењен Антипатровом ћерком. Олимпијада је са друге стране спалила Клеопатру Еуридику и Европу, што је наљутило Александра. Александар Велики је сматрао да му је Еуридикин ујак Атал опасност, а поред тога памтио је и његову увреду. Атал је у то време био у Парменионовој војсци у Малој Азији и ступио је у контакт са Атињанима. Александар је наредио да убију Атала, по свој прилици уз Парменионово знање и учешће. Александар је поштедео Филипа III Аридеја, јер је сматрао да му слабоумни полубрат не може представљати опасност.

Побуна у Грчкој и брзо успостављање реда

На вест о Филиповој смрти побуниле су се многе грчке државе, укључујући Тебу, Атину, Тесалију и трачанска племена северно од Македоније. На вест о побуни Александар је брзо реаговао. Саветници су му препоручивали да покуша да изглади проблеме дипломатским средствима, али Александар Македонски се одлучио на војна средства. Окупио је 3.000 коњаника и запутио се према Тесалији на југ. Тесалци су заузели прелаз Темпе између планине Осе и Олимпа, али Александар је са војском прошао кроз Осу и нашао се Тесалцима иза леђа. Тесалци су се због тога предали, па је Александар имао на располагању и тесалијску коњицу и кренуо је према Пелопонезу. Зауставио се код Термопила, где су га признали за вођу Амфиктионског савеза. Одатле је кренуо према југу. Атина је молила за мир, па је Александар опростио свима, који су учествовали у побуни. У Коринту су га именовали хегемоном грчких снага у предстојећем рату против Персије. Док је боравио у Коринту стигле су вести о побуни Трачана на северу.

Балкански поход

Пре похода на Персију Александар је требало да осигура северне границе. Због тога је у пролеће 335. п. н. е. кренуо у Тракију[15] против Илира и Трибала, за које је знао да припремају побуну.[16] Док је пролазио кроз Тракију нека племена су се препала, па су се покорила,[15] а придружило му се и трачко племе Агријана. Кренуо је из Амфипоља, прешао је реку Нес и стигао је десетога дана до планине Хема (Балкана).[16] Ту је македонска војска победила Трачане, који су били заузели планинске висове. Након тога Александар Македонски је кренуо у земљу Трибала, које је победио на реци Лигин, притоци Дунава. Три дана након битке на Лигину Александар Македонски је дошао до Дунава, суочавајући се са Гетима, који су се налазили са друге стране реке.[17] Македонска војска је изненада ноћу прешла Дунав, изненадила је и победила Гете и заузела им и срушила град.[18] На повратку са Дунава Александар је сазнао да се побунио Клитија Илирац, краљ Илира, а да му помаже Глаукија, краљ Таулантијана.[19] Александар се вратио у Илирију и победио је оба владара и прислио их на повлачење.[20] На тај начин Александар је осигурао северну границу Македоније. Док је Александар Велики ратовао северно од Македоније поново се побунила Атина и Теба. Александар је одмах реаговао, па су градови поново почели да оклевају, а једино је Теба одлучила да се одупре. Теба је била сравњена са земљом, а њена територија је подељена између беотских градова. Пад Тебе присилио је Атињане да моле за мир. Грчка је поново била пацифицирана. Александар Македонски је кренуо на азијски поход, а Антипатра је оставио иза себе као регента у Македонији и Грчкој.

Battle granicus
Битка код Граника

Освајање Персије

Освајање Мале Азије

Када је средио прилике у Грчкој Александар Велики је сазвао своје генерале и пријатеље на саветовање о походу на Персију и о томе како водити рат.[21] Антипатар и Парменион су га саветовали да најпре обезбеди наследника, па да тек онда крене у поход.[21] Александар је сматрао да је срамота да чека наследника и заложио се да крену одмах. Александар је 334. п. н. е. прешао Хелеспонт.[22] У Малу Азију је прешао са око 48.000 пешака, 6.100 коњаника и флотом од 120 бродова са 38.000 чланова посаде.[23] Александрова војска је регрутована у Македонији, грчким полисима, Тракији, Пеонији и Илирији, а поред тога унајмљени су и најамници. Када је ступио на тло Мале Азије код Илија бацио је копље у азијско тло и изјавио да прихвата Азију као поклон од богова.[23] Александар је победио удружену војску малоазијских персијских сатрапа у бици на Гранику 334. п. н. е.. Након битке цела сатрапија Фригија пала је под власт Александра Великога, који је онда кренуо на Лидију, где је сатрап Митрен предао Сард са тврђавом и ризницом. Александар Велики веома брзо након битке код Граника ослободио је грчке градове Мале Азије, укључујући и Милет. У граду јаких бедема Халикарнасу утврдио се Мемнон са Родоса и Оронтобат са персијским снагама, па је Александар први пут дуже опседао један град и на крају их присилио да се повуку. Власт у Карији оставио је Ади од Карије. Александар је након Халикарнаса кренуо кроз планинску Ликију и преко Памфилије. Успут је преузимао контролу над свим обалним градовима, да би Персијанце лишио лука. Од Памфилије више није било већих лука, па је кренуо према унутрашњости. У древној фригијској престолници Гордију Александар је решио до тада нерешив Гордијски чвор. Александар га је пресекао мачем и решио на тај начин.

Battle issus movements
Кретања две војске пре Битке код Иса

Сирија и Левант

Александар је зимовао у Малој Азији, а онда је 333. п. н. е. прошао са војском кроз Киликијска врата. Победио је много пута већу персијску војску под заповедништвом персијскога цара Дарија III у бици код Иса. Александар је са елитном јединицом коњаника пратилаца напао персијски центар, где се налазио цар Дарије. Када је Дарије III побегао са бојишта то је изазвало панику у персијским редовима и тешки пораз. Дарије је иза себе оставио своју фамилију, мајку и жену, које су Македонци заробили. Дарије је Александру нудио мировни споразум, по коме би се одрекао изгубљених територија и поред тога платио 10.000 таланата за своју фамилију. Међутим Александар је одбијао споразум тврдећи да њему припада све и да је он краљ Азије. Александар је наставио са освајањем Сирије и обале Леванта. Током 332. п. н. е. био је присиљен да нападне добро утврђени Тир. Персијанци су у то време господарили морем са Кипра и из Египта, а Тир је био од великога значаја, јер је био последња лука у Феникији, која није била под Александровом контролом.[24] Није могао да крене у поход на Египат, а да иза себе остави Тир под персијском контролом. Опсада Тира трајала је преко годину дана и Тир је заузет августа 332. п. н. е.. Александар је био љут због изгубљенога времена, средстава и људи током десетомесечне опсаде, па је након заузимања града 30.000 становника Тира побио или продао у робље.

Aleksanteri-Suuri-332-331

Освајање Египта

Након освајања Тира брзо су падали сви градови на путу за Египат, сем Газе. Утврђење у Гази било је добро утврђено на брду, па је било потребно да се опседа. Након три неуспешна напада Газа је заузета, али приликом освајања Александар је био озбиљно рањен. Као и у Тиру побијено је све мушко становништво, а деца и жене су продане у робље. Јерусалим се одмах предао, па је био поштеђен разарања. Александар Велики је крајем 332. п. н. е. ушао у Египат, где је дочекан као ослободилац. Основао је у Египту Александрију,[25] град, који ће постати најпросперитетнији град краљевине Птолемејида. Кренуо је на дуги пут кроз пустињу до Амоновога храма,[26] који се налазио у оази Сива. Посету храму искористио је за пропагандни ефекат на становништво Египта и да би могао да се позива на одобрење богова за освајање Персије.

Битка код Гаугамеле

Александар Македонски је 331. п. н. е. напустио Египат и кренуо је према Мезопотамији. Прешао је Еуфрат и Тигар готово без икаква отпора. Персијски цар Дарије III је сакупљао огромну војску из свих крајева свога царства. Планирао је да победи македонску војску помоћу вишеструко бројније персијске војске. Осим тога планирао је и да се коначна битка са македонском војском одвија у равници, где би могао да искористи бројчану надмоћ. Дарије је сачекао Александра у равници код Гаугамеле са далеко бројнијом восјком. У бици код Гаугамеле 331. п. н. е. Александар Велики је поново победио персијску војску. Дарије III је успео да побегне преко јерменских планина у Медију.[27]Планирао је да сакупи у источним сатрапијама нову војску против Александра. Након битке Александар је крајем 331. п. н. е. заузео Вавилон.

Освајање Персепоља

Док је Александар напредовао од Вавилоније до Персепоља дотле је Дарије III остао у Екбатани у Медији настојећи да окупи нову војску из источних сатрапија. Александар је спроводио либералну политику и у Вавилонији и у Персији, па је придобијао Даријеве поданике. Александар је заузео и Сузу, а краљевска цеста је повезивала Сузу са Персепољем и Пасаргадом и Александар је напредовао дуж ње. Ариобарзан је од Дарија добио задатак да спречи продор македонске војске у ужу Персију. Персија се могла лако бранити зато што се могло доћи до ње само преко неколико могућих прелаза преко планина Загрос. Да би дошао до уже Персије Александар је морао да пређе узак планински кланац Персијска врата. Ариобаразан је око месец дана у јануару 330. п. н. е. успешно спречавао продор македонске војске преко Персијских врата. Био је то последњи отпор персијских снага пред престолницом Персепољем. Након победе код Персијских врата Александар је лако дошао до Персепоља и заузео га. У Персепољу је била највећа персијска ризница, огроман новац, који је дуго био ван оптицаја. Од тада је Александар имао огромне новчане резерве да је постао финансијски неовисан о грчким државама. Александар је дао војсци да неколико дана пљачка град. У Персепољу је остао пет месеци. Током његова боравка избио је пожар у Ксерксовој палати, а ватра се тако раширила да је цели град завршио у пламену. Плутарх наводи две могућности како је спаљен Персепољ. [28] Према једној од њих Александар је спалио Персепољ да се освети због персијскога спаљивања Акропоља у Атини 480. п. н. е..[28] Према другој верзији Александра је пијана војска наговорила да спали Персепољ.[28]

Поход на исток

Александар је кренуо за Даријем III прво према Екбатани у Медији, а онда према Партији. Међутим пошто није успео да довољно брзо окупи нову војску Дарије је морао да бежи према Бактрији. Имао је на располагању 30.000 Персијанаца.[29] Кренуо је кроз Каспијска врата. Александар је кренуо за њим у потеру. Циљ му је био да ухвати Дарија и сам тиме постане неприкосновени цар Персије. Војска која је пратила Дарија била је деморалисана и имала је много дезертера. Сатрап Бес је убио Дарија, настојећи на тај начин да одобровољи Александра. Бес се прогласио новим персијским царем и повукао се у Централну Азију са циљем да ту започне герилски рат против македонске војске. Александар је сахранио Дарија по персијској церемонији, а тврдио је да је Дарије њега именовао као наследника персијскога трона. Сматра се да је Даријевом смрћу Персијско царство престало да постоји. Александар је Беса проглашавао узурпатором персијскога трона и кренуо је према Бактрији у поход против њега. Поход против Беса претворио се у велики поход у централној Азији. Александар је на том походу основао низ нових градова, укључујући и Кандахар у Авганистану. Александар је напредовао кроз Медију, преко Партије, Арије (западни Авганистан), Дрангијане, Арахозије (јужни и централни Авганистан), Бактрије (северни Авганистан) и Скитије. Спитамен је издао Беса, па је Бес био погубљен. Међутим касније, док је Александар био на Јаксарту (Сир Дарји) у походу против Скита Спитамен је подигао устанак 329. п. н. е. против македонске власти. У Согдијани су се подигли многи градови.[30] Чак се и део Бактрије придружио побуни. Спитамен је опседао и македонски гарнизон у Мараканди (Самарканду), а касније је потпуно уништио мању македонску војску од око 2.400 војника. Александар је након победе над Скитима на Јаксарту кренуо против Спитамена, који се повукао. Спитамен је поражен тек 328. п. н. е..

Проблеми увођења оријенталних обичаја

Александар Велики је након освајања Персије схватио да је потребно да смањи јаз имеђу Грка и Персијанаца. Сватао је проблеме владања тако културно различитим народима. Почео је од 330. п. н. е. да носи персијску одећу.[31] Облачење персијске одеће представљало је маркетиншки трик да би придобио Персијанце, да прихвате новога краља.[32] На двору је увео персијске обичаје. Ти обичаји су љутили Македонце. Један од обичаја који су тешко прихватали било је клечање или клањање пред краљем (проскинеза). Проскинезу је покушао да уведе 327. п. н. е. на двору у Бактри.[31] Био је то оријентални обичај, који је Грцима био јако стран и понижавајући и није одговарао слободарском духу Грка. Покушај увођења проскинезе окончао се неуспехом. Дворски историчар Калистен је први одбио, а онда и остали.[31] Персијско племство и персијски дворјани на Александровоме двору су исто тако боли очи обичним Грцима.

Завере

Филота Парменионов показао је немар да пријави заверу против Александра Македонскога. Према Курцију Руфу Филоти је судила скупштина од 6.000 Македонаца и осудили су га на смрт.[33] Александрови пратиоци су пре тога изнели оптужбе против Филоте. Филотин отац Парменион заповедао је великом војском и чувао је огромну заробљену персијску ризницу. Александар је сматрао да је опасно да Парменион остане жив када му је син филота погубљен, па је наредио да се убије Парменион.[34][35] Филота и Парменион су били познати као критичари Александрових оријенталних обичаја, па постоји могућност да је Александар искористио Филотину повезаност са завером да га елиминише.[36] Клит Црни је спасио Александру живот у бици код Граника, али био је незадовољан Александровом политиком да се стара гарда, тј. Филипови генерали постављају као сатрапи провинција, а Александар даље ратује са новом гардом. За време пијанке дошло је до препирке између Клита Црнога и пијанога Александра.[37] Клит му је замерао да се одрекао Филипа.[38] Рекао му је да је крвљу Македонаца постао велик и да сада они Македонци морају мољакати Персијанце да их пусте пред краља. Замерио му због намера да живи на персијски начин, да носи персијске хаљине, где се не говори отворено и слободно, него се савијају кољена пред царем.[39] Александра се толико разбеснио да је убио Црнога Клита, а онда је данима жалио због свога поступка. Касније у Централној Азији спречена је Хермолајева завера против Александра, а ту заверу подстакли су неки краљеви пажеви.[40] Оптуживали су због те завере и филозофа и Александровога службенога историчара Калистена из Олинта. Иако нису нађени докази да је Калистен умешан пао је у немилост, посебно због опирања проскинези.[41]

Македонија за време Александрова одсуства

Антипатар је и за време власти Александра Великога увек био постављен за регента да управља Македонијом кад год би Александар одсуствовао из Македоније. Када је Александар кренуо у освајање Персије именовао је Антипатра главним заповедником целе војске у Европи.[22] Током 331. п. н. е. избила је побуна у Тракији.[42] Антипатар је тада са целом војском кренуо на њега да сломи побуну. Трачку побуну и Антипатрово одсуство искористио је спартански краљ Агис III, па је објавио рат против Македоније. Агис је заповедао војском од 20.000 пешака и 2.000 коњаника.[42] У бици на Пелопонезу победио је македонског генерала Корага, па су се Спарти прикључили и други чланови савеза Елида, Ахаја и Аркадија. Антипатар је онда окончао рат у Тракији што је могао брже и кренуо на југ.[43] Антипатар је у бици код Мегалопоља 331. п. н. е. победио спартанску војску под заповедништвом спартанскога краља Агида III. Агис је погинуо у тој бици. Александрова мајка Олимпијада свађала се са Антипатром, па је напустила Македонију и отишла у Епир.[44][45] Ипак за време Александровога одсуства Грчка је већином уживала у миру и просперитету. Александар је у Грчку слао огромну количину блага заробљенога за време освајања. Већа количина новца повећала је трговину у целом Александровоме царству. Међутим поред македонских миграција по новоосвојеним територијама Александрови стални захтеви за новом војском смањивали су македонску радну снагу. Македонија је након Александрових освајања због тога слабила.

Индијски поход

Инвазија индијскога потконтинента

Александар се оженио бактријском принцезом Роксаном чиме је настојао да освоји срца домаћега становништва и тако учврсти своју власт. Након тога кренуо је према Индији. Процењује се да је Александар Македонски имао на располагању 41.000 до 46.000 војника, иако постоје и веће процене. Главнина македонских снага кренула је у подручје данашњега Пакистана кроз Кајберски прелаз. Мањи део кренуо је са Александром 327. п. н. е. севернијим путем и уз пут су заузели тврђаву Аорн. Аорнова стена представљала је место митолошкога значаја за Грке, јер по легенди Херакле на свом путу у Индију није успео да је заузме. Током пролећа 326. п. н. е. Александар је удружио своје снаге са савезником, краљем Таксилом, који је био у непријатељству са краљем Пором. Требало је да покори краља Пора у Пенџабу да би наставио напредовање на исток према Индији. Било је опасно да таквога противника остави у позадини и да настави са напредовањем. У бици код Хидаспа 326. п. н. е. Александар је победио краља Пора и заробио га. Александар му је дозволио да и даље влада својом краљевином, али у Александрово име. Порова краљевина је постала Александров вазал. Александар Велики је на месту битке с једне стране реке основао град Никеју (победу), а са друге стране реке је основао град Букефалију у част свога коња Букефала, који је крепао непосредно након битке.

Побуна војске

Током 326. п. н. е. Александар је ишао даље на исток дубље у Индију. Када је дошао до граница Магаде, тј до реке Хифразис (Беас) војска му се побунила. Били су исцрпљени и хтели су да се врате кући. Александар Македонски је био љут, али на састанку са главним официрима Коин је уверио Александра да је боље да се врате. Александар је морао да пристане и након осигурања граница почео је да се враћа на запад, односно југозапад. Кретао се дуж реке Инд успут покоравајући Малије и друга индијска племена. Током 325. п. н. е. Александар Велики је наредио Кратеру да се враћа на запад једним путем кроз Арахосију и Дрангијану. Александар је са другом војском дошао до Индијскога океана, па је део пута прешао бродом, а делом прешао кроз пустињу у Гедросији, у којој је изгубио много војске. У Карманији (јужни Иран) његова војска се поново састала са Кратеровом војском. У Сузу су стигли марта 324. п. н. е..

Последње године живота

Александрова политика стапања Персијанац и Грка

Александар Велики је након освајања Персије схватио да је потребно да смањи јаз имеђу Грка и Персијанаца. Почео је да носи персијску одећу, а на двору је увео персијске обичаје. Ти обичаји су љутили Македонце. Један од обичаја који су тешко прихватали било је клечање или клањање пред краљем (проскинеза). Александар је планирао пресељења Грка у Азију, а Азијата у Европу исто тако са циљем да ојача јединство новога царства. Пропагирао је мешовите бракове Грка и Персијанки.

На масовној свадби у Сузи 324. п. н. е. Александар Велики и његови генерали су се оженили персијским принцезама. Александар се оженио Даријевом ћерком Статеиром, Хефестион се оженио њеном сестром, Кратер са ћерком Даријева брата, а остали са ћеркама сатрапа. Александар је по персијским и другим сатрапијама почео да оснива војне школе у којима је Персијанце, Међане и остале источњаке почео да обучава да се боре на македонски начин, са македонским оружјем и у македонским војним формацијама. Успостављајући војне школе по источним сатрапијама Александар је успео да створи нову војску која му је била на располагању, а са друге стране смањио је јаз између Персијанаца и Грка и у војном позиву. Успостављање једнакости и у војној служби за Александра је значио један корак ближе јединственом царству, које ће стопити разне народе. Александар је обучио и створио нову војску од 30.000 Персијанаца, Међана и другох Азијата.[46]

Побуна у Опиди

Када је стигао у Опиду Александар Велики је објавио да немерава да пошаље кући у Грчку 10.000 ислужених ветерана.[47][48][49] Обећао је да ће их све збринути. За војску, која је већ раније била незадовољна многим Александровим поступцима, тај поступак представљао је кап која је прелила чашу. Избила је побуна у Опиди августа 324. п. н. е.. Александар је угушио побуну хапшењем и погубљењем најистакнутијих побуњеника. Александрова нова политика је тешка срца ипак на крају прихваћена, а Кратер је повео 10.000 ветерана према Македонији.

Alexander and Hephaestion
Александар Велики и Хефестион

Хефестионова смрт

Хефестион је био Александров пријатељ од раног детињства, телохранитељ и командант елитне јединице коњаника пратилаца. Александар га је поставио за хилијарха, формално другога у заповедништву. У Екбатани је 324. п. н. е. Александар организовао музичка и гимнастичка такмичења. Одржавао је и велике пијанке са својим пратиоцима.[50] У то време Хефестион се разболио[50] и након седам дана је умро. Александар је био тешко погођен његовом смрћу. Александар је био толико жалостан као да је погубио разум, па је наредио да се свима коњима и магарцима остриже грива.[51] Трошкови Хефестионове сахране процењују се на 10.000[50] до 12.000[52][53] таланата. (То би по данашњој вредности злата, мај 2010 износило 820 милиона евра). Александар је наредио да се угаси персијска света ватра, а она се гасила само кад умру краљеви.[54]

Александрова смрт

Александар Велики је умро 10 или 11. јуна 323. п. н. е. у Вавилону. У доба смрти имао је 32 године. Постоји нешто различит опис његове смрти код различитих аутора. Према Плутарху Александар је 10 дана пре смрти приредио велику гозбу Неарху и командантима морнарице, а након целе ноћи на гозби отишао је на пијанку код Медија из Ларисе.[55] Након целодневне пијанке почела га је трести грозница, која се погоршавала све док није више могао да говори и на крају је преминуо. Према Диодору и Аријану испио је велики бокал немешанога вина Хераклу у част, од чега је осетио жесток бол, али Плутарх негира такве тврдње.[55] Диодор, Плутарг, Аријан и Јустин помињу и теорије које су се биле појавиле да је Александар отрован.[56] Међутим Плутарх је побио такве теорије,[56] а Диодор и Аријан су рекли да то наводе само због комплетности приче.

MacedonEmpire
Царство Александра Великог и путања његовога освајачкога десетогодишњег похода.

Они који су наводили да је Александар отрован помињали су Антипатра, који се иначе стално свађао са Олимпијадом. По тој теорији Антипатров син Јола је отровао Александра.[56] Олимпијада је касније дала да се ископају и Јолине кости, сматрајући да је он убио Александра.[56]

Након смрти

Након смрти

Александрово тело било је положено у златни саркофаг, који је стављен у златни ковчег. Према Елијану, пророк Артистандер прорекао је да ће земља где положе Александрово тело бити просперитетна и никад је нико неће моћи освојити. Александрови наследници су због тога поседовање његовога тела сматрали симболом легитимитета, јер су краљеве иначе сахрањивали њихови насленици. Аридеј је након Александрове смрти 323. п. н. е. добио задатак од регента Пердике да припреми кочије и Александрово тело за сахрану.[57] Готово две године се у Вавилону припремало Александрово тело за превоз кући. Александар је требало да буде сахрањен у Еги (Вергини) у Македонији,[58] на традиционалном месту где су се сахрањивали македонски краљеви. Птолемеј Сотер је са војском и 322. п. н. е. пресрео у Сирији колону са Александровим телом. Одвукао је Александрово мртво тело у Египат. Могуће је и да је потплатио Аридеја који је био задужен за Александрову сахрану. У прво време Александрово тело је било у Мемфису, а величанствени гроб се припремао у Александрији, где је Александар касније и сахрањен. Дела Александра Великог и његова велика освајања довели су до тога да је он многим познатим војсковођама после њега био узор, неки од њих су Гај Јулије Цезар и Сулејман Величанствени.

Вавилонска подела

Када је умро Александар Македонски 323. п. н. е. иза њега није остало живих наследника. Ипак његова жена Роксана била је у шестом (или осмом) месецу трудноће. Није се знало да ли ће се дете уопште родити живо, а и ако се роди да ли ће бити мушко. Роксана је већ раније родила једнога сина, који је умро кратко након рођења. Иза Александра је остао један син Херакле, али сматрао се нелегитимним, јер његова мајка Барсина није била Александрова законита жена. Једини, који је могао да полаже право на трон био је Филип III Аридеј преживели син Филипа II Македонскога. Међутим Филип III Аридеј је био малоуман и неспособан да влада.

Александар је пред смрт пред сведоцима предао свој прстен Пердики. На тај начин формално је номиновао Пердику наследником. У Вавилону су Александрови телохранитељи сазвали његове главне пријатеље и генерале.[59] Пердика је сазваном скупу изложио краљевски трон, дијадему, одећу и оружје.[60] На то је ставио прстен, који му је Александра дао претходнога дана.[60] Пердика је рекао да њима свима враћа прстен, као симбол краљевскога ауторитета.[61] Пердика се први обратио скупу и рекао је да треба да изаберу једнога или више вођа док чекају да Александрова жена Роксана роди будућега краља.[62] Већина се сложила са Пердикиним предлогом, али пешадија на челу са Мелеагером била је незадовољна. Мелеагер је тражио да се за краља именује Александров малоумни полубрат Филип III Аридеј.[63] Уследила је свађа, која умало није довела до грађанскога рата. На крају две старне су се помириле, па су за заједничке краљеве одређени Филип III Аридеј и Роксанино нерођено дете. У Вавилону је 323. п. н. е. склопљен договор о подели Александровога царства, па су тада подељене сатрапије Александровима генералима дијадосима.

Битке

Време Експедиција Рат Противник Тип Земља Титула Резултат Рекорд
2. август 338. п. н. е. Успон Македоније Битка код Херонеје Теба, Атина Битка Грчка Принц Победа 1–0
335. п. н. е. Балканска кампања Битка код планине Хемус Гети, Трачани Битка данашња Бугарска Краљ Победа 2–0
Децембар 335. п. н. е. Балканска кампања Опсада Пелијума Илири Опсада Грчка Краљ Победа 3–0
Децембар 335. п. н. е. Балканска кампања Битка код Тебеса Теба Битка Грчка Краљ Победа 4–0
Мај 334. п. н. е. Персијска кампања Битка код Граника Ахеменидско царство Битка данашња Турска Краљ Победа 5–0
334. п. н. е. Персијска кампања Опсада Милета Ахеменидско царство, Милетијци Опсада данашња Турска Краљ Победа 6–0
334. п. н. е. Персијска кампања Опсада Халикарнаса Ахеменидско царство Опсада данашња Турска Краљ Победа 7–0
5. новембар 333. п. н. е. Персијска кампања Битка код Иса Ахеменидско царство Битка данашња Турска Краљ Победа 8–0
Јануар-Јул 332. п. н. е. Персијска кампања Опсада Тира Ахеменидско царство, Тиријци Опсада данашњи Либан Краљ Победа 9–0
Октобар 332. п. н. е. Персијска кампања Опсада Газе Ахеменидско царство Опсада данашња Палестина Краљ Победа 10–0
1. октобар 331. п. н. е. Персијска кампања Битка код Гаугамеле Ахеменидско царство Битка данашњни Ирак Краљ Победа 11–0
Децембар 331. п. н. е. Персијска кампања Битка код Уксијске Дефиле Уксијци Битка данашњи Иран Краљ Победа 12–0
20. јануар 330. п. н. е. Персијска кампања Битка код Персијских врата Ахеменидско царство Битка данашњи Иран Краљ Победа 13–0
329. п. н. е. Персијска кампања Опсада Кирополиса Согдијанци Опсада данашњи Туркменистан Краљ Победа 14–0
Октобар 329. п. н. е. Персијска кампања Битка код Јаксартеса Скити Битка данашњи Узбекистан Краљ Победа 15–0
327 п. н. е. Персијска кампања Опсада Согдијанске стене Согдијанци Опсада данашњи Узбекистан Краљ Победа 16–0
Мај 327 – Март 326 п. н. е. Индијска кампања Копхенска кампања Аспасијанци Експедиција данашњи Авганистан и Пакистан Краљ Победа 17–0
Април 326. п. н. е. Индијска кампања Опсада Аорноса Асвака Опсада данашњи Пакистан Краљ Победа 18–0
Мај 326. п. н. е. Индијска кампања Битка на Хидаспу Паурава Битка данашњи Пакистан Краљ Победа 19–0
Новембар 326 – Фебруар 325 п. н. е. Индијска кампања Опсада Мултана Мали Опсада данашњи Пакистан Краљ Победа 20–0

Александар у јужнословенској литератури

Ханибал Луцић у песми У похвалу града Дубровника пише: "Александар, ки би од Сарбљих краљ, и ки за тим вас свит доби, и зва се велики". [64] Иван Гундулић у епу Осман пише: "...од Лехсандра Србљанина врх свијех цара цара славна". [65]

Александар по албанском виђењу

Иван Јастребов је пишући о области Мат у Албанији, записао и да је Гури Варф била летња резиденција Скендербегове жене током првих година брачног живота и док је Турци још нису заузели. Испод планине на којој се у доба Јастребова налазила цитадела, лежи запуштена и у рушевинама широка плодна долина. Ту се наводно родио Александар Македонски поред Пеље (коју Јастребов није нашао) на пола сата у селу Музаки. Ефенди Васа, у доба Јастребова губернатор Либана, у време Берлинског конгреса се тенденциозно трудио у корист Арбанаса и писао је како је Мат - Македонија и да је у суседству Мата место Пела. Циљ Васе је био доказати да је Александар Македонски био Албанац и родио се у Мату, иако је познато да се Александар родио у Пели 356. године п.н.е., рушевине близу Солуна. И по Барлецију Мат је Македонија, јер се срећу изрази Aemathia sev. Macedonia. [66] Божидар Вуковић је Подгорицу и Зету смештао у маћедонске пределе (Маћа, Мат), а и митрополит Мардарије Ускоковић (у доба Св. Василија Острошког) се титулисао и са македонским именом. Скендерија је турцизирано Александрија, као и Скадар од Алекснадар. Неспоран је јак утицај Александар Македонског како у свету тако и на простору Зете, где многи називи места (градови, цркве, села, језера...) носе назив по њему (Скадар - Алекснадар, Љеш - Алесио, Љешанска нахија, Лесендро острво на Скадарском језеру, Улцињ - Лицин, Манастир Светог Александра у Орошу (иако је храм посвећен свецу истога имена), некадашња црква св Александра код села Велики Микулићи, Скендербег значи Александар бег)...

Референце

  1. ^ „Alexander”. Online Etymology Dictionary. Приступљено 20. 5. 2008.
  2. 2,0 2,1 2,2 2,3 Roisman & Worthington 2010, стр. 188
  3. 3,0 3,1 Плутарх, Александар 2
  4. 4,0 4,1 4,2 Плутарх, Александар 3
  5. 5,0 5,1 Плутарх, Александар 5
  6. 6,0 6,1 Плутарх, Александар 6
  7. 7,0 7,1 7,2 Плутарх, Александар 7
  8. ^ Елис, стр. 3.
  9. 9,0 9,1 Плутарх, Александар 8
  10. 10,0 10,1 10,2 10,3 10,4 10,5 10,6 10,7 10,8 Плутарх, Александар 9
  11. ^ Roisman & Worthington 2010, стр. 189.
  12. ^ Диодор 16.86
  13. 13,0 13,1 13,2 Плутарх, Александар 10
  14. ^ Јустин 11.2
  15. 15,0 15,1 Диодор 17.8
  16. 16,0 16,1 Аријан 1а.1
  17. ^ Аријан 1.3
  18. ^ Аријан 1.3-4
  19. ^ Аријан 1.5
  20. ^ Аријан 1.6
  21. 21,0 21,1 Диодор 17.16
  22. 22,0 22,1 Диодор 17.17
  23. 23,0 23,1 Roisman & Worthington 2010, стр. 192
  24. ^ Аријан 2.17
  25. ^ Плутарх, Александар 26
  26. ^ Плутарх, Александар 27
  27. ^ Аријан 3.16
  28. 28,0 28,1 28,2 Плутарх, Александар 38
  29. ^ Диодор 17.73
  30. ^ Аријан 4.1
  31. 31,0 31,1 31,2 Roisman & Worthington 2010, стр. 195
  32. ^ Roisman & Worthington 2010, стр. 196.
  33. ^ Курције Руф 6.8
  34. ^ Курције Руф 6.9
  35. ^ Аријан 3.26
  36. ^ Roisman & Worthington 2010, стр. 197.
  37. ^ Плутарх Александар 50,51
  38. ^ Плутарх Александар 50
  39. ^ Плутарх Александар 51
  40. ^ Плутарх, Александар 55
  41. ^ Плутарх, Александар 54,55
  42. 42,0 42,1 Диодор, 17.62
  43. ^ Диодор 17.63
  44. ^ Диодор 18.49
  45. ^ Плутарх, Александар 68
  46. ^ Плутарх Александар 71
  47. ^ Аријан 7.8
  48. ^ К. К. Руф 10.2
  49. ^ Диодор 17.109
  50. 50,0 50,1 50,2 Аријан 7.14
  51. ^ Плутарх Александар 72
  52. ^ Јустин 12.12
  53. ^ Диодор 17.115
  54. ^ Диодор 17.114
  55. 55,0 55,1 Плутарх, Александар 75
  56. 56,0 56,1 56,2 56,3 Плутарх, Александар 77
  57. ^ Диодор 18.3.4
  58. ^ Паусанија 1.6.3
  59. ^ К. К. Руф 10.6.1
  60. 60,0 60,1 К. К. Руф 10.6.4
  61. ^ К. К. Руф 10.6.5
  62. ^ К. К. Руф 10.6.8-9
  63. ^ К. К. Руф 10.7.2
  64. ^ Lucić, Hanibal. U POHVALU GRADA DUBROVNIKA.
  65. ^ Gundulić, Ivan. Osman, Pjevanje treće. Dubrovnik.
  66. ^ Јастребов, Иван (2018). Стара Србија и Албанија, pp. 455. Београд: Службени гласник.

Литература

  • Tarn, W. W. (1948). Alexander the Great. Cambridge: Cambridge University Press.
  • Roisman, Joseph; Worthington, Ian (2010). A Companion to Ancient Macedonia. John Wiley and Sons. ISBN 978-1-4051-7936-2.
  • Worthington, Ian (2003). Alexander the Great: A Reader. Routledge. ISBN 978-0-415-29187-3.
  • Green, Peter (2007). Alexander the Great and the Hellenistic Age. Orion Books. ISBN 978-0-7538-2413-9.
  • A.B. Bosworth (1993). Conquest and Empire: The Reign of Alexander the Great. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-40679-6.
  • N.G.L. Hammond (1994). Alexander the Great: King, Commander and Statesman. Bristol Classical Press. ISBN 978-1-85399-068-7.
  • Heckel, Waldemar; Yardley, John (2004). Alexander the Great: historical texts in translation. Wiley-Blackwell. ISBN 978-0-631-22821-9.
  • Heckel, Waldemar (2006). Who's who in the age of Alexander the Great: prosopography of Alexander's empire. John Wiley & Sons. ISBN 978-1-4051-1210-9.
  • Heckel, Waldemar (1992). The marshals of Alexander's empire. Routledge. ISBN 978-0-415-05053-1. Текст „isbn” игнорисан (помоћ)
  • Papazoglu, Fanula (1969). Srednjobalkanska plemena u predrimsko doba: Tribali, Autarijati, Dardanci, Skordisci i Mezi. Sarajevo: Akademija nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine.

Спољашње везе

20. јул

20. јул (20.7.) је 201. дан године по грегоријанском календару (202. у преступној години). До краја године има још 164 дана.

22. јул

22. јул (22.7.) је 203. дан године по грегоријанском календару (204. у преступној години). До краја године има још 162 дана.

Аеродром Скопље

Међународни аеродром Скопље (мкд. Меѓународен аеродром Скопје; IATA: SKP, ICAO: LWSK) је главни међународни аеродром у Северне Македоније, смештен 17 километара источно ог средишта главног града Скопља. Аеродром се налази уз приградско насеље Петровец, по коме се неслужбено назива и Аеродром Петровец.

Аеродром Cкопље је најпрометнији у држави - 2018. године кроз њега је прошло близу 1,9 милиона путника.

Скопски аеродром је авио-чвориште за мађарску нискотарифну авио-компанију „Визер”.

Раније је аеродром носио и име по Александру Македонском, али на седници Владе Републике Македоније, 7. фебруара 2018. године, аеродрому је промењено име због сукоба око имена са суседном Грчком.

Александар

Александар (грч. Αλέξανδρος) је мушко име грчког порекла. На грчком језику значи „заштитник људи”. Гради се од речи alexein што значи „бранити, заштитник”, и andros, што значи „човек”. Женски облик имена је Александра. Име је највероватније настало и користило се као један од епитета за грчку богињу Херу, жену Зевсову — „заштитницу људи”. Једно је од најстаријих имена које је још увек у употреби.

Александрија

Александрија (арап. الإسكندرية, старогрч. Αλεξάνδρεια) је град у Египту, у гувернорату Александрија. Према процени из 2008. у граду је живело 4.247.414 становника. Александрија је после Каира други по величини град северне Африке. У ширем градском подручју живи 4,37 милиона људи (процена за 2007).Александрија се налази у делти Нила и на обали Средоземног мора. Преко александријске луке транспортује се 80% египатског увоза и извоза.

Град је 332. п. н. е. основао Александар Велики. Александрија је у то доба имала највећу и најбогатију библиотеку на целоме свету, која је била део првог музеја на свету. Град је легендаран и по некадашњем Светионику у Александрији (на Фаросу) који је убрајан у Седам светских чуда.

Антика

Антика (нем. Antike, antik, од франц. antique, лат. antiquus – „старински, древни“) је термин који означава период европске политичке и културне историје у којем су водећу улогу имале стара Грчка и Рим. Старогрчка цивилизација се простирала на просторима данашње Грчке, Мале Азије, Сицилије, јужне Италије, а касније и у Египту, Сирији и Индији. Пошто се старогрчка цивилизација не може ограничити само на Грчку, нити само на Грке, погоднији су старогрчки називи Хелада и Хелени.

Антика обухвата период од преко 15. векова, од 1000. п. н. е. до пада Западног римског царства (476) и затварања паганских филозофских школа у источном, Јустинијановом царству око 500. године н. е.

Аргијади

Аргијади (грч. Ἀργεάδαι) су били античка Грчка краљевска лоза. Они су били оснивачи и владајућа династија античке Македоније од око 700. п. н. е. до 310. п. н. е. Њихова традиција, као што је записано у античкој грчкој историографији, води њихове корене у Аргос, у јужној Грчкој, отуда и њиховое име Митски оснивач династије Аргијада је био краљ Каран. На почетку су били владари истоименог племена, али до времена Филипа II они су проширили своје краљевство, чиме су под Македонијом обухваћене све државе Горње Македоније. Најпознатији чланови ове династије били су Филип II Македонски и Александар Велики, под чијим је вођством Македоније стекла превласт у Грчкој, поразила Ахеменидско царство и проширила се до Египта и Индије.

Ахеменидско царство

Ахеменидско царство (стрперс. , Pārsa; перс. شاهنشاهی هخامنشی), или Прво персијско царство, Староперсијско царство, је било прво Персијско царство које је од 520. п. н. е. до 330. п. н. е. обухватало је простор Великог Ирана. На врхунцу моћи Ахеменидско царство протезало се на око 10,7 милиона km² што га чини највећим царством у историји старог вијека. Становништво овог царства је у то вријеме чинило 46% свјетске популације.

Оснивач царства је Кир Велики који га је проширио на већи дио Блиског истока, док су његови насљедници Камбиз II и Дарије I проширили на Африку односно Европу, што га чини првим царством које се простирало на три континента. Територију царства осим Ирана, обухватале и дијелове данашње Индије и Пакистана, подручје средње Азије, Мале Азије, Тракије, већи дио црноморског приморја, Месопотамије, сјевер Арапског полуострва, Левант, Сирију, сјевероисточни дио Африке тј. дијелове нашањег Египта, Либије, Судана и Етиопије.

У историографији остало је највише упамћено по грчко-персијским ратовима и успјешном моделу Кирове односно Даријеве централизације власти, богатој умјетничког заоставштини, ослобађају Јевреја из вавилонског ропства, толеранцији вјерских мањина, те првом писаном документу о људским правима (Киров ваљак). Царство доживљава пад почетком 4. вијека п. н. е., а Александар Велики га осваја 330. п. н. е.

Бактрија

Бактрија је била древна земља у јужној Азији. Налазила се између Хиндукуша и Аму Дарје, у данашњем Авганистану, Узбекистану и Таџикистану. Њена престоница је био град Бактра (данас Balkh).

Од 6. века п. н. е. Бактрија је била под контролом династије Ахеменида; ово подручје освојио је Александар Велики, а после његове смрти (323. п. н. е.) њима је владала династија Селеукида. Они су основали независно краљевство око 250. п. н. е. Дуго је представљало важно раскршће између Истока и Запада, како копнене трговине, тако и религије и уметности.

Бактрија је трајно пала под муслиманску власт у 7. веку. По њој је име добила двогрба бактријска камила (Camelus bactrianus).

Диоген из Синопе

Диоген (413—323. п. н. е.) зван »Κίων — пас«, грчки филозоф оснивач киничке (циничке) филозофије (киник), која је заступала самодовољност, вежбање, природност. Родом из Синопа, на јужној обали Црног мора. Живео у бурету и презирао богатство и друштвене конвенције. Кад га је Александар Велики питао да ли шта жели, он је одговорио: »Склони ми се са сунца.« Упитан једном шта тражи у по бела дана с фењером у руци на атенским улицама, рекао је: »Тражим човека«.

Након његовог доласка у своје село из града сви сељани су га запитали шта је видео а он је одговорио: „Тек сам сад видео шта ми све не треба у животу“. Позната је још његова реченица:"Ја сам грађанин света!".

Од његових дела (дијалога, трагедија) није сачувано готово ништа. Као историјска личност био је познат по својим заједљивим досеткама; убрзо је постао легендарна личност.

Еолида

Еолида или Еолија (грч. Αιολιδα [Aiolida] или Αιολία [Aiolía]; или Еолис, антгрч. Αιολίς [Aiolís]), је древна област у Малој Азији на обали Егејског мора која се граничила тадашњим областима Троада, Мезија, Лидија и суседним острвима (Лезбос и Тенедос).

Главни град је био Кима, а касније Смирна - град који је формиран у Римском царству као Липарски савез градова. Почевши од 546. п. н. е. Еолидаом је владао Крез и била је део Персијског царства, а касније је припао Атинској поморској алијанси, да би 404. п. н. е.. поново био освојен од стране Персијанаца. Пошто је Александар Велики ослободио Еолиду, она је припала Пергамској краљевини.

Месопотамија

Месопотамија, понекад називана Међуречје (грчки Μεσοποταμία [Mesopotamía], превод од староперсијског Miyanrudan — „Земља између две реке“; или арамејског назива Beth-Nahrin — „Кућа двеју река“), подручје је југозападне Азије. Научно речено, Месопотамија обухвата алувијалну раван између река Тигра и Еуфрата, у Ираку и Сирији. Међутим, сматра се да израз такође потпуно обухвата речне равнице, као и околна низинска подручја чије границе чине Арапску пустињу на западу и југу, Персијски залив према југу, те планине Загрос и Кавказ према северу. Месопотамија је једна од најважнијих подручја у историји човечанства. Многе старе цивилизације су се ту развиле, као на пример Сумер, Вавилон, Асирија, Акад, итд. Неки од најранијих примера писања у свету су пронађени у овој регији, а ту су настали и први градови. Због свега овога, Месопотамија је позната као „колевка цивилизације“. Месопотамијско подручје је у раздобљу од 4000. п. н. е. до 1000. п. н. е. дало значајну цивилизацију у којој су се измјењивали разни народи: Сумери, Акађани, Асирци (на северу) и Вавилонци (на југу). Налазишта ових култура су у данашњој Сирији и Ираку.Заједничка карактеристика народа Мезопотамије је упораба најстаријег клинастог писма којег су они и измислили. Сумери су први творци ове високо развијене културе, а Акађани око 3000. п. н. е., а потом Вавилонци и Асирци настављају и развијају сумерску културу. У ствари, без обзира који се народ мења у владавини овим просторима, култура остаје скоро непромењена – зато говоримо о јединственој месопотамској култури. У 6. веку п. н. е. Персијанци предвођени Киром Великим освајају Вавилон, те се након тога на овом подручју развија персијска држава, која утиче на ове просторе и након 330. п. н. е. када их осваја Александар Велики, све до продора Арапа и Ислама када ови простори постају део калифата.

Милет

Милет је древни град на обали Анадолије, близу ушћа реке Меандер. То место је настањено још од бронзаног доба. Прво га у својим документима спомињу Хетити. У време хетитског краља Мурсила око 1320. п. н. е. постаје мостобран за експанзију Микењана у Малу Азију. Према хетитским записима сматра се да су га настанили становници Крита око 1500. п. н. е.

Грчки митови повезују оснивање Милета са Сарпедоном, херојем Милета, који је побегао са Крита од краља Миноса и населио град становницима из критског Милета. Ти митови кажу да је Милет основао град тек кад је заклао џина Астеријуса.

Касније је познат као један од 12 градова Јонског подручја. План града у облику мреже постаје узор за римске градове.

У 6. веку п. н. е. Милет је постао империја са неколико колонија. Био је центар током Јонског устанка (499. п. н. е. — 494. п. н. е.). Након јонског устанка Милет је 494. п. н. е., пале Персијанци. Године 479. п. н. е. поново прелази у грчке руке.

Током времена неколико других градова је основано од Милетских насељеника, све до Крима.

Милет је био филозофски центар. Талес, Анаксимандар и Анаксимен су из Милета.

Поново су га освојили Персијанци, а ослободио га Александар Велики 334. п. н. е. По Новом завету Милет је место где се апостол Павле срео са старешинама Ефеске цркве, пре него што је ухваћен и одведен у Рим.

Птолемејско краљевство

Птолемејско краљевство (грч. Πτολεμαϊκὴ βασιλεία) је хеленистичка држава која се обухватала територију данашњег Египта, а на врхунцу моћи и Левант, делове данашње Либије, Мале Азије, Арабије и Грчке. Државом је владала династија Птолемеја коју је основао Птолемеј I Сотер након смрти Александра Великог 323. године пре нове ере, а која је окончана смрћу Клеопатре и римским присвајањем Египта као провинције 30. године пре нове ере.

Птолемејско краљрвство је основао Птолемеј I Сотер, дијадох пореклом из Македоније који, када се 305. године пре нове ере прогласио за фараона Египта основао моћну македонску династију која је владала територијом од Сирије до Кирне, од Медитерана до Нубије. Неки научници сматрају да је краљевство основано 304. године п.н.е. услед разлике у календару: Птолемеј је био крунисан 304. године п.н.е. по египатском календару, али 305. године по македонском календару; да би се ове несугласице решиле, година 305/304 се наводи као прва година Птолемејског краљевства у демотским папирусима.Александрија, грчки полис који је основао Александар Велики, је постала престоница и главни центар трговине и грчке културе. Да би били признати као владари, Птоломеји су се проглашавали за фараоне и преузели дужност фараона да одржавају маат. Такође су преузели и египатску владарску традицију да склапања бракова са рођацима како налаже мит о Озирису, на јавним споменицима су били приказивани у египатској ношњи и учествовали су у египатској религијској пракси. Током овог периода је дошло до различитих ратова са другим државама, али и до грађанских ратова што је довело до тога да држава све више слаби да би на крају била анексирана као римска провинција. Међутим, чак и након римског освајања, хеленска култура је наставила да цвета у Египту услед Римског царства и Византије који су је баштинили.

Ратови Александра Великог

Ратови Александра Великог су били ратови у периоду од 335.-323. п. н. е.. Ратови су добили име по њиховом главном актеру, македонском краљу Александру III Великом, а били су вођени против Ахменидског краљевства, затим против локалних поглавица на истоку Панџаба у Индији. Александар Велики је био један од најуспешнијих војсковођа, не само античке већ и целокупне људске историје. Он је један од ретких војних команданата који никада није доживео пораз на бојном пољу.

Александар Велики је на македонски престо ступио након убиства његовог оца Филипа Македонског. Исказао се као способан владар, односивши победе са непуних 17 година.

Александар је смишљао планове за војну и економску експанзију Македоније у Арапски свет. Планови су се у принципу и испунили, али Александар није дочекао коначни циљ свог похода, пошто је умро 323. п. н. е., чиме су завршени ратови Александра Великог.

Сатрапија

Сатрапије јесу области на које је некадашње моћно Персијско царство било подељено. Њима су управљали сатрапи, људи који су после персијског цара и његових ближих сарадника били најзначајнији људи у огромној држави.

За време владавине Ахеменида било их је чак 44, од којих су најважније: Персија, Вавилон, Македонија, Египат итд. Да је увођење сатрапија био добар потез персијских владара, говори и чињеница да Александар Велики након освајања Персије није укинуо сатрапије. Оне су омогућиле да се Персијско царство вековима несметано развија упркос томе што је обухватало велике просторе, а самим тим и много различитих народа и обичаја.

Тир

Тир (арап. صور Ṣūr, грч. Τύρος) је град на југу Либана, на обали Средоземног мора. Удаљен је око 70 километара јужно од Бејрута и око 35 километара јужно од Сидона. Тир је четврти највећи град Либана. Према процени из 2005. у граду је живело 135.204 становника.

У граду се налази много античких споменика будући да је Тир био важан град Феничана и за време Старог Рима. По легенди у Тиру су рођене Европа и Дидона.

По Херодоту град је основан око 2750. године пре нове ере. Тирски трговци су били први трговци у Медитерану. Створили су своје колоније на обалама Егејског мора, на северној обали Африке, Сицилији, Корзици, Картагини и Шпанији. Древни град се налазио на острву, док је на копну било насеље Ушу. Град је имао изванредну луку и моћне одбрамбене зидове високе 46 m. Тир је био посебно познат по производњи драгоцене гримизне боје. Александар Велики је 332. године пре нове ере разрушио стари град и изградио превлаку која је спојила острво са копном.

Касније су овим градом владали Римљани, Омејадски халифат, крсташи, Мамелуци и Османлије. Крајем 10. века у граду је избио устанак хришћана против арапске власти након кога је становништво масакрирано. Тир припада држави Либан од њеног оснивања 1920.

Данас у граду живе шиитски муслимани, сунитски муслимани (палестинске избеглице) и мали број хришћана.

Филип III Аридеј

Филип III Аридеј (грч. Φίλιππος Αρριδαίος) или Филип III Македонски (грч. Φίλιππος Γ΄ της Μακεδονίας, око 358/357—317. п. н. е.) је био краљ Македоније након смрти Александра Македонског.

Био је син је Филипа II Македонског и Филине од Ларисе, наводно тесалијске плесачице и полубрат Александра Великога. Верује се да је био ментално заостао, и да је зато само формално био краљ, а у његово име су владали различити регенти.

Према Плутарху Аридеј није био слабоуман од рођења. Наводно му је његова маћеха Олимпијада подметнула отров, од кога је он постао слабоуман да би на тај начин Александар преузео Филипов престо. Александар Велики га је волео и често га је водио на своје походе и да га заштити, али и да спречи друге да га не би искористили и помоћу њега освојили власт.

Након смрти Александар Великог 323. п. н. е. његови телохранитељи су у краљевској палати у Вавилону сазвали његове главне пријатеље и генерале. Пердика је претходнога дана од Александра добио краљевски прстен, али скинуо га је и први се обратио скупу и рекао је да треба да изаберу једнога или више вођа док чекају да Роксана роди будућега краља. Присутни су тражили да Пердика преузме власт, али томе се успротивио Мелеагер и пешадија. Мелеагер је вешто манипулисао слабоумним краљем и глумио је његовога телохранитеља. Ипак је до компромиса: одлучено је да Пердика буде епумелет (регент) царства, а да Филип III Македонски и нерођено Александрово дете буду заједнички краљеви. Иако је Кратер био именован Филиповим заштитником, ипак је краљ стално био под Пердикиним надзором, па је пратио Пердику и приликом његовога похода у Кападокију и приликом његовога похода у Египат.

Чим је чула за вест да је Филип III Аридеј постао краљ тада је ћерка Филипа II Македонскога Кинана пожурила у Азију са циљем да понуди руку своје ћерке Еуридике новоме краљу. Кинана је заобишла регента Пердику, па је он наредио свом брату Алкети да је ликвидира. Војска је била изузетно незадовољна због тога убиства, па је Пердика био присиљен да умири војску и одобри венчање Еуридике и новога краља. Од тога тренутка Филип Аридеј је био под контролом своје жене Еуридике.

Убрзо су ушли у сукоб са Олимпијадом која се удружила са епирским краљем Еакидом против њих. У тим сукобима су поражени и убијени.

Филип III је убијен 25. децембра 317. п. н. е.

Филип II Македонски

Филип II Македонски (грч. Φίλιππος Β΄ της Μακεδονίας) (382—336. п. н. е.) је био краљ Македоније од 359. до 336. п. н. е.. Био је отац Александра Великог.

Историја
Географија
Култура
Стари Грци
Архитектура
Уметност
Наука
Језик
Писмо
Ратови
Прото
династички
период
Рани
династички
период
Старо
краљевство
Први
прелазни
период
Средње
краљевство
Други
прелазни
период
Ново
краљевство
Трећи
прелазни
период
Касни
период
Грчко-римскипериод
Аргијади
Антигониди
Птолемејиди
Селеукиди
Лизимаси
Антипатриди
Аталиди
Грчко-бактријски краљеви
Индо-грчки краљеви
Краљеви Битиније
Понтски краљеви
Краљеви Комагене
Краљеви Кападокије
Краљеви Босфора

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.