Албанци

Албанци (алб. Shqiptarët) су народ са југоистока Европе који претежно живи у Албанији и суседним областима. У Албанији живи око 40 % (2.300.000), у суседним земљама живи око 38 % укупне албанске популације док је значајан део (22 %) насељен у несуседној дијаспори. Албанци говоре албанским језиком, који има два главна дијалекта: гег и тоск. Претежно су исламске вероисповести, са значајним постотком православаца, римокатолика и атеиста.

Албанци
Shqiptarët
A traditional male folk group from Skrapar
Традиционална народна мушка певачка група из Скрапара у јужној Албанији
Укупна популација
око 7 милиона (процена)[1]
Региони са значајном популацијом
 Албанија2.312.356[2]
 Србија1.638.257 (Космет око 1.588.257)[3]
 Турска1.300.000[4]
 Северна Македонија509.083[5][6]
 Грчка443.550[7]
 Црна Гора30.439[8]
 Италија482.627[9]
 Сједињене Америчке Државе193.813[10]
 Канада22.395[11]
 Шведска846[12]
 Швајцарска200.000
 Немачка300.000
 Хрватска15.082[13]
 Аустралија11.315[14]
 Република Српска140 [15]
Језици
Албански језик
Религија
Star and Crescent.svg Ислам (већина)

сунити, бекташи, суфисти

Christian cross.svg Хришћанство (мањина)
католицизам, итало-албанска католичка црква, албанска православна црква, протестантизам, ирелигиозност
Сродне етничке групе
геге, тоске, арбереши, арнаути

Демографија

Осим у матици Албанији, значајан број Албанаца живи у Србији (око 1.561.257), северозападу Македоније (509.083) и југозападу Црне Горе (30.439). Такође, постоје албанске заједнице у многим другим земљама, укључујући Турску, Грчку, Италију, Швајцарску и Немачку.

Име

У српском језику се у именовању припадника албанског народа употребља реч Албанац. Назив Шиптар је у српском говорном подручју увредљи и његова употреба представља израз албанофобије.

Старији облик речи Албанац у српском језику је гласио Арбанас. Поред тога, раније се за Албанце користио и турски назив Арнаут.

Сами себе Албанци називају Шћиптар (алб. Shqiptar), од речи шћип (алб. Shqip) или шћипри (алб. Shqip‘ri), што би значило крш или брдо, јер су они живели углавном на брдима и кршевима, па су себе називали брђанима. Међутим постоји и значење „говорити јасно, разумљиво”. Савремени аутори додали су и тумачење по којем Шћиптари значи синови орлова, а Шћиприја земља орлова, јер је shqipe односно shqiponjë албанска реч за орла.

Историја

Први помен албанског језика („lingua albanesca”) датира 1285. из дубровничких архива. Први албански лингвистички споменик потиче из 14. века, док је прва књига на албанском језику из 16. века.[16][17]

Порекло

Постоји више теорија о пореклу Албанаца.

Кавкаска теорија

Ову теорију заступају пре свега историчари попут Јована Деретића, Гојка Вукчевића, Славенка Терзића и др.[18] Та теорија овако гласи:

"Најстарији записи говоре о држави званој Кавкаска Албанија на југу. Северни делови су били конфедерација паганских племена. У првом веку после Хр. Кавкаска Албанија је владала данашњим Азербејџаном. Борили су се са Римљанима и Персијанцима и рано су прешли на хришћанство. Територија ове државе се данас је територија руске републике Дагестан.

Албанија на Кавказу налазила се на источним падинама те планине до Каспијског мора, покрајина Ширван, савремени Азербејџан и Дагестан. Северно од Албаније налазила се земља Алана, северно-западно су били Ибери, а западно и јужно од реке Кур Јермени. Постојао је један град под именом Албана на обали Каспијског мора између савремених градова Дивичија и Дербента. По имену овог града земља у његовом залеђу добила је име Албанија. Бекер каже: „Тамо је друга Албанија (савремени Дагестан) на Кавказу и неки писци сматрају да су њени становници исти народ као и њихови истоимењаци у Турској. У VIII веку Арапи су запосели земље око Каспијског мора и иза Кавказа. Халифат је овим освајањем, дошао у сукоб са Хазарима. Арапи су били заштитници ислама, а Хазари Мојсијеве вере, па је сукоб, поред других имао и верски карактер. Хазари су наметали Албанцима врло тежак данак па су ови стали на страну Арапа и већим делом прешли на ислам. Хазарски војсковођа у ратовима са Арапима је био каганов син Барџил. Када је ушао са војском у Албанију 730. године наредио је да се само муслимани побију. Та Барџилова наредба је натерала Албанце да беже и да траже спас код Арапа. За то време на Средоземном мору су вођене тешке борбе између Арапа, као представника ислама и Ромеја (Византијско царство), као представника хришћанства. Арапи су отели од Ромеја већи део Сицилије и део јужне Италије, па да би ојачали исламско становништво у овим земљама довели су део становништва из кавкаске Албаније, које је избегло испред Хазара. Борбе између Арапа и Ромеја на Сицилији су трајале дуго времена и у периоду 827—878., Сицилија је подељена на два дела, исламски и хришћански, па отуда назив Две Сицилије. Ромеји су успели 970. године да освоје исламски део и на том простору су преузели Албанце. Један део овог народа превели су у хришћанство.

Византијски цар Василије II заузео је 20-их година 11. века Нови Епир, а то је приближно територија савремене Албаније у којој су живели Срби и нешто Грка. Један од византијских војних старешина, по имену Тихомир Србин из Белиграда, подигао је устанак 1040. године, с намером да протера византијску власт из Новог Епира. Тихомирови устаници су били сви Срби и уз помоћ Србије протерали су Византијце из Новог Епира. Због тога су византијска царица Зое и њен трећи муж по реду Константин IX Мономах послали бројну војску у напад на Србију, у јесен 1042. године. Правац напада је ишао кроз Епир у савремену Албанију која је тада већим делом била територија Србије. Тадашњи млади српски краљ Доброслав I Војислав са својим синовима, сатро је византијску војску од 70.000 војника на челу са војводом Михаилом, префектом Драчким. Овај тежак пораз у рату са Србијом је изазвао нереде и побуне у Византији. Један од побуњеника био је и византијски војни заповедник на Сицилији по имену Георгије, звани Манијак. Пошто су га без разлога сменили са дужности, одлучио се на побуну и пошао да узме власт у Цариграду. Укрцао је своју војску са Сицилије и јужне Италије и један део Албанаца које је узео са собом као помоћне чете. Албанци су водили своје жене и децу како је било уобичајено у то време. Са том војском се искрцао у Драчу марта 1043. године. О овим догађајима сведочи Византијски историчар и сведок ових догађаја Михајло Аталиота (Mihael Attaliota) у делу Historia, Corpus scriptorum Historae.

Како је Србија била тада у ратном стању са Византијом, Манијак је рачунао на извесне српске симпатије. У борбама са царском војском код Дорјана, сицилијански војвода је погинуо и његов подухват је пропао. Албанци се нису могли вратити на Сицилију, нити су могли да остану на византијској територији, па су тражили да се населе негде у Србији. Краљ Војислав им је дозволио да се населе у једном слабо насељеном брдском пределу у околини Рабана, источно од Крује.”

Илирска теорија o пореклу Албанаца

Албанци себе сматрају наследницима Илира, древних становника Балкана. Ову теорију подржава већина албанских научника, као и одређен број страних научника, укључујући и српске научнике попут Цвијића.[19] Други научници оспоравају илирско порекло Албанаца.[20] Међутим, сама расправа о пореклу Албанаца често излази изван оквира науке, прелазећи у домен политике.

Албанци се први пут помињу у византијским историјским изворима у 11. веку, када су већ у потпуности примили хришћанство.[21] Пре тога Птолемеј помиње град Албанополис на територији данашње Крује, у чијој околини живи племе Албани. Међутим, иако постоји континуитет албанског етнонима, не постоје поуздани докази о етничком континуитету.

Лингвистичке теорије о пореклу

Постоје и теорије о пореклу које Албанце доводе у везу са осталим народима који су се током велике сеобе народа доселили на Балкан. Једна од њих (Густав Мајер, славни албанолог који је доказао да албански припада индоевропској групи језика) кога наводи Каплан Буровић,[18] пореди сличности литванског и албанског језика. Буровић цитира најпознатијег албанског језикословца Екрема Чабеја који је тврдио да су Албанци дошли из Румуније у Албанију у 10. веку, а раније су били у Литавнији.[22]

Средњи век

Battle of Varna (Amman)2
Албанци у борби са Турцима

Током средњег века, Албанци су већином били хришћани, а њихове области су углавном биле под влашћу Византије. Под византијским утицајем, Албанци су прихватили грб са двоглавим орлом, који је касније постао званичан грб Албаније.[23] У 14. веку Албанци су живели у оквиру Српског царства, где су били признат народ. Стефан Душан је носио титулу „цар Срба, Грка, Бугара и Арбанаса”.[24] У време османских освајања, многи албански властелини су се, заједно са српском и босанском војском, борили против турске војске у Косовском боју. У то доба на Косову је живео занемариво мален број Албанаца.

У 15. веку, када је велики део Балканског полуострва пао у руке Турака, Албанци су под вођством Скендербега (1405—1468), „змаја од Албаније”, водили беспоштедну борбу против Османског царства читаве две деценије.[25] Након Скендербегове смрти, албански отпор се наставио још десет година, све док османска војска 1478. године, из четвртог покушаја, коначно није заузела Крују, његов родни град. Након тога, Албанија је наредних неколико векова била у саставу Османског царства.

Османски период

Albanaise
Албанка у народној ношњи (Жан Батист Камиј Коро)

Након победе Османлија, велики број Албанаца бежи у Египат, Грчку и Италију, где заснивају арберешке заједнице. Током векова османске владавине, велики део албанског становништва је примио ислам. Неки Албанци су постали чувени војници и чиновници Царства.

Албанци су задржали своје племенско уређење, не допуштајући Турцима да им се мешају у њихове унутрашње ствари и традиције. У вековима османске владавине, племена северне Албаније су живела у блиским односима са племенима Црне Горе. Према писању Марка Миљанова, Кучи, Бјелопавлићи, Хоти, Пипери и Клименти нису представљали увек две групе племена, албанску и црногорску, већ су се често заједно борили против заједничког непријатеља.[26] Према предању, нека албанска и црногорска племена, нпр. Краснићи и Васојевићи, имају заједничко порекло, с тим што су Краснићи, из православља прешли у римокатолицизам, а Васојевићи задржали православње.[27]

Након Велике сеобе Срба у Аустрију 1690. године, Албанци насељавају некадашње српске области Косова и Метохије. У Османском царству, Албанско становништво је живело административно подељено у четири вилајета: косовском, скадарском, јањинском и манастирском (битољском).

Борба за независност

Albanezul-1889
Албанске новине које су излазиле у Букурешту 1889.

У 19. веку долази до буђења албанског народног покрета. 10. јуна 1878. године на састанку у Призрену Албанци оснивају Призренску лигу, која је са османским властима водила борбу за албански језик у школама и уједињење албанских области у један аутономни Албански вилајет. Порта је ово одбила, и почео је устанак 1879. којим је турска власт свргнута у Вучитрну, Призрену, Ђаковици, Приштини, Пећи и другде.[28] Турска шаље Дервиш-пашу који војском да привремено разбија устанак. Немири поново избијају по пашином повратку у Цариград. Албанске буне ничу 1883. и 1884. године.[29] Призренска лига била је заснована на идеји Велике Албаније, занемарујући права Срба, Словена и Грка.[30] Агресивни противсрпски програм Призренске лиге трајно је оптеретио односе између Срба и Албанаца.[30]

Првих година 20. века умножавају се побуне Албанаца, усмерене на добијање аутономије у оквиру Турске царевине. Између 1905. и 1912. године Албанци дижу низ устанака. 1908. године долази до Младотурске револуције, остварене уз значајну подршку албанског становништва Косовског и Битољског вилајета, која је пружила велике наде Албанцима. Међутим, учвршћењем своје власти Младотурци напуштају своја обећања. Због тога августа 1909. избија нови устанак, а Младотурци шаљу војску која у крви гуши устанак Албанаца на Косову и Метохији.

Почетком 1912. избија велики албански устанак под вођством Општег устаничког комитета, на чијем челу су били Бајрам Цури, Иса Бољетинац, Хасан Приштина и други. Борбу Албанаца против Турске су у почетку логистички помагале Црна Гора и Србија. На збору устаничких првака у Јунику формулисани су захтеви за утврђивањем граница аутономне Албаније, повлачењем турских чиновника и увођењем албанског језика као службеног.[31] Од Турске су тражили аутономију у албанском вилајету, који је обухватао скадарски, косовски, битољски и јањински вилајет).[31] Међутим Албанци су тражили превише јер су имали већину само у скадарском вилајету[31]. Због тога Турска није удовољила њиховим захтевима. Испрва је Турска одбацивала њихове захтеве као максималистичке, али након што су устаници заузели многе градове, укључујући Ђаковицу, Митровицу, Вучитрн, Приштину и Скопље, Висока Порта је била присиљена да им изађе у сусрет.[31] Међутим, неочекивани успех устанка и стварање аутономне Албаније је угрозило интересе суседних држава, које су исте године напале Османско царство и међусобно поделиле области насељене Албанцима.[32] Током устанка Србија је дала устаницима новца и десетине хиљада пушака[31]. Србија је касније понудила заједнички наступ против Турака, али Албанци су то одбили[31]. Пошто су сматрали да ће током Балканског рата бити угрожене територије, које су они својатали придружили су се почетком Балканског рата турској војсци[31].

Албански прваци су се повукли на слободну област Влоре и 28. новембра 1912. на великој Народној скупштини прогласили су Албанију за независну државу. Јован Цвијић наводи податак да је од 1876. до ослобођења са територија „Старе Србије” насилно расељено 150.000 Срба и уместо њих су насељени албански колонисти.[30]

Ратни и комунистички период

Народноослободилачка војска Албаније, на челу са Енвером Хоџом, је 1944. године преузела власт у Албанији. Скупштина је јануара 1946. године укинула монархију и прогласила Народну Републику Албанију. Године 1967. НР Албанија је проглашена првом атеистичком земљом у свету.[33] Током владавине Евера Хоџе, на територији НР Албаније изграђено је око 700.000 бункера, јер се непрестано сматрало да постоји опасност од стране инвазије. За разлику од Албанаца у Албанији велики број косовских Албанаца учествовао је у квислиншким формацијама, тако да је чак формирана фашистичка СС дивизија Скендебег, која је имала преко 6.000 бораца.

Косовски Албанци су у СФР Југославији имали територијалну аутономију. После 1961, 103,000 Срба и Црногораца напушта Косово, углавном због притисака албанских власти и косовских Албанаца[34] Након Титове смрти, косовски Албанци су 1981. године започели протесте којима су тражили да САП Косово постане република, што им југословенске власти нису удовољиле.

Савремени период

Након 1990. године у Албанији се уводи вишепартијски систем и земља мења назив у Република Албанија. Од 1990. земља је оријентисана према западу. Примљена је у Савет Европе, и затражила је пријем у НАТО. Албанска радна снага је наставила да емигрира у Грчку, Италију, Европу и Северну Америку.

Албанци на Косову и Метохији су 1990. године одржали незаконити референдум и прогласили Републику Косова, коју је признала само Албанија. Наредних неколико година на Косову се разбуктава српско-албански сукоб, који 1998. године прераста у Косовски рат. Након НАТО бомбардовања СРЈ 1999. године, ова покрајина долази под управу Уједињених нација. 17. фебруара 2008. косовски Албанци су једнострано без одобрења Савета безбедности УН прогласили независност Републике Косово од Србије.[35]

Језик

Albanian dialects
Распрострањеност албанског језика

Албански језик (алб. gjuha shqipe) је индоевропски језик, који сам представља посебну грану ове породице језика. Током историје, албански језик је усвајао речи из низа страних језика: латинског, словенских језика, турског, старогрчког, италијанског и других језика. Албански има многе заједничке особине са другим језицима Балкана (види: Балканска језичка заједница).

Албански језик има 2 дијалекта: геге, северно од реке Шкумбин, и тоске јужно. Тоске дијалект је званични језик Албаније. Стандард за писани албански језик је усвојен 1908. године и заснива се на латиничном алфабету. Албанским језиком говори око 7 милиона људи.

Религија

Albanska nosnja
Албанска народна ношња

Албанци су претежно исламске вероисповести (40-55 % сунити и 5-10 % бекташи[36]), са значајним постотком хришћана (25 % православних, 15 % римокатолика и гркокатолика). Албанску дијаспору чине углавном муслимани, осим Арванита у Грчкој и Арбереша у Италији.[37] Међутим, неке организације наводе да у Албанији велики број људи не практикује ни једну религију.[38][39]

Етничке карте

Albania kosovo macedonia 6 8 century

Албанци на Балкану у 6-8. веку

Albania-ethnique1898

Албанци 1898. године

EthnicAlbania1911

Албанци 1911. године

Ethnic composition of Albania, municipality data of 1989 census

Албанци у Албанији (попис из 1989. године).

AlbaniansOutsideAlbania

Албанци изван Албаније.

Albanians in Europe

Албанци у Европи.

KiM-UA-1961

Удео Албанаца на Косову и Метохији по насељима 1961. године

SRB - KiM - UA N 1971

Удео Албанаца на Косову и Метохији по насељима 1971. године

SRB - KiM - UA N 1981

Удео Албанаца на Косову и Метохији по насељима 1981. године

KiM - Udeo Albanaca po naseljima 1991

Удео Албанаца на Косову и Метохији по насељима 1991. године

CG - UA N 1961

Удео Албанаца у Црној Гори по насељима 1961. године

CG - UA N 1971

Удео Албанаца у Црној Гори по насељима 1971. године

CG - UA N 1981

Удео Албанаца у Црној Гори по насељима 1981. године

CG - UA N 1991

Удео Албанаца у Црној Гори по насељима 1991. године

CG - UA N 2003

Удео Албанаца у Црној Гори по насељима 2003. године

Референце

  1. ^ Добијено сабирањем доњих бројева.
  2. ^ „Попис становништва 2011.” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) на датум 8. 8. 2017. Приступљено 11. 10. 2013.
  3. ^ ЦИА - подаци о државама - Косово [1]}-
  4. ^ „Türkiyedeki Kürtlerin Sayısı!” (на језику: Turkish). Milliyet. 6. 6. 2008. Приступљено 7. 6. 2008.
  5. ^ Република Македонија: попис из 2002. -
  6. ^ „ЦИА - подаци о државама - Македонија”. Cia.gov. Приступљено 11. 10. 2013.
  7. ^ Wayback Machine
  8. ^ Попис 2011. -
  9. ^ |Италија: страни држављани — 2011 Архивирано на сајту Wayback Machine (септембар 10, 2015) (на језику: енглески)
  10. ^ American FactFinder – Results, Приступљено 28. март 2013.
  11. ^ „Етнокултурални портрет Канаде, попис 2006”. 2.statcan.ca. 6. 10. 2010. Приступљено 11. 1. 2012.
  12. ^ http://www.scb.se/statistik/_publikationer/BE0101_2006A01_BR_03_BE0107TAB.pdf
  13. ^ Хрватски завод за статистику -
  14. ^ 2006 Census Table : Australia, Приступљено 28. март 2013.
  15. ^ „Резултати Пописа 2013, Етничка/национална припадност, вјероисповијест, матерњи језик”. Републички завод за статистику. Приступљено 23. 3. 2017.
  16. ^ P. Gaetano: Lingua e litteratura albanese ; Palermo 1932.
  17. ^ Z. Kodra: Letersie e vjeter shquipe dhe arbereshe, Tirana 1952.
  18. 18,0 18,1 Документирано порекло Албанаца, др. Каплан Буровић
  19. ^ Web Site Unavailable
  20. ^ Michele Belledi, Estella S. Poloni, Rosa Casalotti, Franco Conterio, Ilia Mikerezi, James Tagliavini and Laurent Excoffier. „Maternal and paternal lineages in Albania and the genetic structure of Indo-European populations”. European Journal of Human Genetics, July 2000, Volume 8, Number 7. стр. 480—486. „Mitochondrial DNA HV1 sequences and Y chromosome haplotypes (DYS19 STR and YAP) were characterized in an Albanian sample and compared with those of several other Indo-European populations from the European continent. No significant difference was observed between Albanians and most other Europeans, despite the fact that Albanians are clearly different from all other Indo-Europeans linguistically.”
  21. ^ Eliade & Adams 1987, стр. 179.
  22. ^ Буровић, Каплан (2014). Скадар, pp. 37. Ниш: Штампарија Викторија.
  23. ^ „Flags Of The World, Albania”. Fotw.us. Архивирано из оригинала на датум 25. 1. 2013. Приступљено 11. 1. 2012.
  24. ^ Младич, Драгутин. „Димитрије Богдановић, Књига о Косову”. Guskova.ru. Архивирано из оригинала на датум 17. 3. 2012. Приступљено 11. 1. 2012.
  25. ^ Marin Barleti, 1508, Historia de vita et gestis Scanderbegi Epirotarum principis
  26. ^ Димитрије Туцовић, Србија и Арбанија (у Изабрани списи, књига II. стр. 130), Просвета, Београд, 1950.
  27. ^ „Мирко Барјактаревић, Предања о заједничком пореклу неких црногорских и неких арбанашких племена”. Rastko.rs. Приступљено 11. 1. 2012.
  28. ^ Војна енциклопедија, Београд, 1972., књига четврта. стр. 655.
  29. ^ Војна енциклопедија, Београд, 1972., књига четврта. стр. 656.
  30. 30,0 30,1 30,2 „Dimitrije Bogdanović, Knjiga o Kosovu”. Kosovo.net. Приступљено 11. 10. 2013.
  31. 31,0 31,1 31,2 31,3 31,4 31,5 31,6 „СРБИЈА, ЦРНА ГОРА И КОСОВО — ПРЕГЛЕД 1878—1914”. Приступљено 11. 10. 2013.
  32. ^ „Извештај међународне комисије за испитивање узрока и вођења Балканских ратова”. Archive.org. Приступљено 11. 1. 2012.
  33. ^ „Library of Congress Country Study of Albania”. Lcweb2.loc.gov. 27. 7. 2010. Архивирано из оригинала на датум 15. 7. 2012. Приступљено 11. 10. 2013.
  34. ^ Petrovic, Marina. „Preface”. The Migration of Serbs and Montenegrins from Kosovo and Metohija. Непознати параметар |colast= игнорисан (помоћ)
  35. ^ „Б92. Вести: Косово прогласило независност. 17. фебруар 2008, 23.27 ч”. Xs4.b92.net. Приступљено 11. 10. 2013.
  36. ^ „Serbian-Albanian Honeymoon – Albanians and Serbs have a lot in common” (на језику: (на језику: италијански)). Osservatoriobalcani.org. Приступљено 11. 10. 2013.
  37. ^ „Albanian Diaspora”. 2001-2009.state.gov. Приступљено 11. 10. 2013.
  38. ^ „Adherents.com”. Adherents.com. Приступљено 11. 10. 2013.
  39. ^ „Albania”. State.gov. 14. 9. 2007. Архивирано из оригинала на датум 28. 08. 2010. Приступљено 11. 10. 2013.

Литература

  • Eliade, Mircea; Adams, Charles Joseph (1987). The Encyclopedia of Religion. Macmillan Publishing Company. стр. 179. ISBN 978-0-02-909700-7.
  • Edith Durham. The Burden of the Balkans (1905)
  • Miranda Vickers: The Albanians. A Modern History. London/New York 1995.
  • Historia e Popullit Shqiptar (Историја албанског народа), Приштина, 1968.
  • Peter Bartl: Albanien. Vom Mittelalter bis zur Gegenwart. Regensburg/München 1995.
  • Frank Kressing u. Karl Kaser (editors): Albania. A country in transition. Aspects of changing identities in a South-East European country. Baden-Baden. 2002. ISBN 978-3-7890-7670-1.
  • Peter Jordan/Karl Kaser u.a. (editors): Albanien. Geographie — Historische Anthropologie — Geschichte — Kultur — Postkommunistische Transformation. Frankfurt am Main u. a. 2003. ISBN 978-3-631-39416-8.
  • Mihajlo Attilota — Historia, Corpus scriptorum Historae
  • Petrovic, Marina. „Preface”. The Migration of Serbs and Montenegrins from Kosovo and Metohija. Непознати параметар |colast= игнорисан (помоћ)

Спољашње везе

Албанци у Србији

Албанци у Србији су грађани Србије албанске етничке припадности.

Албанци у Црној Гори

Албанци у Црној Гори су најбројнија несловенска мањина у Црној Гори. По попису становништва 2011. Албанци по националности чине 4,91 % становништва односно 30.439 лица, а албански језик је матерњи 5,27% становништва односно 32,671 лица.

Албанци чине већину у Општини Улцињ (70,66 % са 14,076 лица), а значајан део становништва чине и у Главном граду Подгорица (5,13 % са 9,538 лица), Општини Бар (5,98 % са 2,515 лица), Општини Гусиње (40,77 % са 1,642 лица), Општини Рожаје (5,04 % са 1,158 лица) и Општини Плав (са 833 лица).

Бајрам Шабани

Бајрам Шабани (Липково, код Куманова, 14. октобар 1922 — близина Скопља, 14. октобар 1941), учесник Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.

Бјеловарско-билогорска жупанија

Бјеловарско-билогорска жупанија се налази је на северозападу Републике Хрватске. У економском погледу ова жупанија је најјача пољопривредна жупанија у Хрватској.

Задарска жупанија

Задарска жупанија се налази у јужној Хрватској. Углавном обухвата подручје сјеверне Далмације, али укључује и јужни дио Лике. Граничи се са Шибенско-книнском жупанијом на југу, и са Личко-сењском жупанијом на сјеверу.

Ибе Паликућа

Ибе Паликућа (алб. Ibe Palikuqi; Дебар, 1927 — Шутово, код Кичева, 22. септембар 1944), учесница Народноослободилачке борбе, народни херој Југославије и народни херој Албаније.

Ибрахим Ругова

Ибрахим Ругова (алб. Ibrahim Rugova; Црнце, Исток, 2. децембар 1944 — Приштина, 21. јануар 2006) био је албански сепаратиста, интелектуалац и политичар, први председник Демократске лиге Косова и самопроглашене „Републике Косово”.

Отац Ибрахима Ругове, Ук Ругова, и деда по оцу Рустем Ругова били су нацистички колаборационисти. Јануара 1945. године обојица су стрељана од стране комунистичких власти.

Кампобасо (округ)

Округ Кампобасо (итал. Provincia di Campobasso) је округ у оквиру покрајине Молизе у средишњој Италији. Седиште округа и покрајине и највеће градско насеље је истоимени град Кампобасо.

Површина округа је 2.909 км², а број становника 231.330 (2008. године).

Косово

Косово је географска област која обухвата северни и источни део српске аутономне покрајине Косово и Метохија. Друга област у покрајини се зове Метохија.

Косово и Метохија

Косово и Метохија — скраћено КиМ (алб. Kosovа dhe Metohiа), званично Аутономна Покрајина Косово и Метохија — АПКиМ (алб. Krahina Autonome e Kosovës dhe Metohisë), понекад кратко Косово (алб. Kosova), или Космет (од Косово и Метохија), је аутономна покрајина у саставу Републике Србије. Под привременом је управом Организације уједињених нација, где су органи привремене управе под апсолутном доминацијом Албанаца једнострано прогласили независност као Република Косово коју је признао известан број држава. Косово и Метохија се граничи са Албанијом, Северном Македонијом, Црном Гором, док је њена административна линија према ужој Србији, под контролом УНМИК-а. Покрајина има око 1,7 милиона становника. Службени језици су српски и албански, а седиште администрације се налази у Приштини.

Од завршетка НАТО бомбардовање СРЈ 1999. године, Косово и Метохија се у складу са резолуцијом 1244 Савета безбедности ОУН налази под привременом администрацијом ОУН (УНМИК). Европска унија је 16. фебруара 2008. одлучила да покрене „Мисија владавине права Европске уније на Косову и Метохији — ЕУЛЕКС КОСОВО”, а 17. фебруара 2008. органи привремене самоуправе на Косову и Метохији, уз политичку и организациону подршку ЕУ и САД, донели су једнострану одлуку о проглашењу независности Косова и Метохије од Србије, што је чин против Устава Републике Србије. Србија је одбацила ову декларацију, а Генерална скупштина Организације уједињених нација је резолуцијом А/63/Л.2 усвојеном на предлог Србије 8. октобра 2008. захтевала саветодавно мишљење Међународног суда правде о њеној легалности. Независност Републике Косово признаје 99 од свеукупно 193 чланица Организације уједињених нација.

Општина Бујановац

Општина Бујановац је територијална јединица која се налази у јужној Србији у Пчињском управном округу, источно од АП Косово и Метохија и северно од Северне Македоније. Површина општине је 461 km². Према попису становништва из 2002, у општини је живело 43.302 људи, док је према процени из 2011. године у општини Бујановац је било 38.300 становника.

Општина Витина

Општина Витина је општина у Косовскопоморавском округу, Косово и Метохија, Србија. У општини према проценама УНМИКа живи 59.810 становника.

Општина Гњилане

Општина Гњилане је општина у Косовскопоморавском округу, Косово и Метохија, Србија. У општини према проценама УНМИК-а живи 129.690 становника.

Општина Косовска Каменица

Општина Косовска Каменица је најисточнија општина на Косову и Метохији, Србија. У административној организацији Републике Србије ова општина припада Косовскопоморавском округу, док га локалне албанске власти, према подели УНМИК-а сматрају делом Гњиланског округа.

Општина обухвата површину од 523 km² на којој има 76 села. Становништво општине се процењује на 63.000, од чега су 82% Албанци, 17% Срби и око 500 Рома.

Побуна балиста

Побуна балиста на Косову и Метохији је била побуна припадника организација Бали Комбетар против јединица НОВЈ која је почела крајем 1944. У побуни су учествовали Албанци који су мобилисани у партизанске јединице да се пошаљу на Сремски фронт. Побуњеници су бројали око 15.000 људи. За гушење побуне НОВЈ је била принуђена да употреби око 40.000 војника. Побуну је угушила Југословенска армија 21. фебруара 1945. године, када је у дреничком селу Трстеник опкољен и скоро уништен штаб побуњеника. Ипак, одређене групице балиста су наставиле да делују све до 1952. када је ликвидирана последња група.

Славонија

Славонија је историјска и географска област у данашњој Хрватској. Назив области потиче од општег латинског назива за земљу Словена (лат. Sclavonia). Просторни опсег Славоније се током историје мењао у складу са геополиичким променама на ширем подручју између речних токова Саве и Драве. Првобитни просторни опсег Славоније обликован је у време постојања средњовековне Бановине Славоније, из које се развила нововековна Краљевина Славонија. Током 18. века, појам Славоније је постепено сужен на данашњу географску област, која лежи између доњих токова Драве и Саве. Ова област је пољопривредно најразвијенији део данашње Хрватске.

Тесалија

Тесалија (грч. Θεσσαλία [Thessalía]) је област са највећом равницом у Грчкој чија је површина максимално искоришћена и интензивно се обрађује. Окружена је планинским венцима Пинда, Отриса, Пилиона, Оса, Олимпа и Аграфа. Река Пиниос вијуга дуж целе равнице, док на северу протиче поред славног теснаца Темпи.

Археолошка истраживања која су извршена на разним местима дуж целе Тесалије доказала су да је ова област настањена пре неких 10.000 година. Остаци из Великог Старог и Новог каменог доба, откривени су у селима Сеско, Димини, Јолкос и др. Више од сто праисторијских насеља откривено је на тлу Тесалије. Становници ове области (3000-3100. година п. н. е.) називали су се Ејоли, Алмони, Минији, Боети, Ахајци, Хелени, Мирмидони и др. Цела област била је подељена у четири регије назване Пелазљотис, Теласљотис, Естијаотис и Фтиотис. Планинске регије биле су Перавија, Долопија и Магнисија.

У класичном периоду Тесалија је покушавала да задржи своју независност и остане ван савеза осталих грчких градова. За време Пелопонеског рата већина тесалијских градова се обогатила, продајући истовремено коње и пољопривредне производе обема зараћеним странама, и Атињанима и Спартанцима. Македонски краљ Филип II окупирао је 352. године п. н. е. Тесалију, али је 197. године п. н. е. област потпала под власт Римљана. Током византијског периода била је засебна област и трпела је сталне упаде варвара. Након освајања Константинопоља од стране Латина област је подељена у феуде којима су владали племићи. Тек 1230. године ослобађа је Теодор Анђео, владар Епира. Тесалију су 1309. године заузели и опустошили Каталонци, а касније и Албанци. У 14. веку постаје српска провинција. Од 14. века Турци су безуспешно покушавали да је освоје, да би у томе коначно успели тек 1420. године. Тесалија се ослободила турске власти 1881. године, осим области Еласоне, која је коначно уједињена са Грчком 1912. године.

Хашим Тачи

Хашим Тачи (алб. Hashim Thaçi; Броћна, 24. април 1968) садашњи је председник самопроглашене "Републике Косово” и бивши председник самопрокламоване Владе Косова. Председник је Демократске партије Косова и бивши политички лидер терористичке организације „Ослободилачка војска Косова”.

Албанија Албанска дијаспора
Америка
Европа
Океанија
Азија
Африка
Данашњи индоевропски народи
Стари индоевропски народи

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.