Академизам

Академизам (енгл. Academic Realism), од његових обожавалаца називан као традиционалан хуманизам, је стил у европској уметности којим је у другој половини 19. века завршио класицизам. Главни циљ академизма је завршеност слике и глаткоћа слике. Полази од антике и врхунца ренесансе и једна од најважнијих техника коју је користио и често употребљавао је техника барокног сликара Каравађа (1571. - 1610.) употреба његове светлости предвечерија на сликама. Мотиви које су гајили академисти су били из тема митологије и историје и сликали су их на великим платнима, то су били још пејзаж, портрет и мртва природа. Сликари академичари су се махом родили између 1823. и 1836. године.

Академија ликовних уметности је имала 50 чланова и 1795. године су њене секције уједињене. Школа лепих уметности француски; L'École des Beaux-Arts, се тако зове од 1793. године и имала је секције сликарства, скулптуре и архитектуре.

Најславнија академска изложбе је био Салон који је организован сваке године од 1737. у априлу у Паризу у Аполоновом салону у Лувру (у години 1802. - 1831. и 1852. - 1863. био је уређиван као бијенале) и после 1890. се распао на два противничка салона.

Са академизмом је спојен Римски конкурс, чији је победник добијао Римску награду- трогодишњу стипендију у Риму за студије античке уметности. Он је организован од 1663. до 1968. године.[1]

После 1874. године велики противник академизма је била авангарда савремене уметности (то је био прво импресионизам а од 80.-тих година постимпресионизам и симболизам). Може се рећи да је академизам као затворена уметност завршио пред Први светски рат. После Другог светског рата академизам је сматран за реакционарну уметност која гуши савремене уметничке снаге, сматра се за идејни и уметнички конзервативизмом, старомисаоношћу која се заснива на конзервативном мишљењу у уметности чије творевине су се карактерисале одрођавањем од живота, нарочито у сликарству где се понављају стари примери без стваралачких приступа. Ренесанса академизма је почела 70-их година 20-ог века.

1863 Alexandre Cabanel - The Birth of Venus
Рођење Венере, Александар Кабане, 1863.
William-Adolphe Bouguereau (1825-1905) - The Birth of Venus (1879)
В.-А. Бугро, Рођење Венерино, 1879., Париз

Историјски контекст

Академизам по Луису Хоткеру (Louis Hautecoeur) је ”облик фарисејства : слепо праћење слова идући против његовог духа.” Критичари обично примењују реч ’академизам’ на феномен опште склерозе, која напада уметничке покрете који постају сувише овисни од стереотипа и формула, односно слепог праћења правила. Историчари уметности би ограничили овај појам на одређену историјску реалност, тј., на многобројне академије које су од 16. века створене по Европи. Најраније академије, као што су Академија св. Луке у Риму; Удружење св. Луке у Антверпу; Мајсторска радионица сликара и вајара града и предграђа Париза, која је основана 1260. године а која је 1649. године такође добила име Академија св. Луке и на чије чело је постављен Симон Вуе (Simon Vouet), су у ствари наследнице средњовековних уметничких и занатских удружења. С друге стране, сама академска доктрина и њено преношење на младе уметнике је пресликана из циљева болоњске Accademia degli Incamminati, коју је основао Анибале Карачи око 1585-86. године, како би оживео свесну аналитичку студију нагог људског тела и развио интелигентну имитацију дела старих мајстора (Леонарда да Винчија, Микеланђела, Рафаела, итд).

Други би опет применили појам академизам на снажан и јединствен стил настао у Француској у и око Краљевске академије сликарства и вајарства, основане 1648. године на иницијативу краљевог канцелара Сегјеа и сликара Шарл л’Брана. Од 1671. године на Академији је вођена жива полемика око тога да ли у слици треба да преовладава боја или цртеж, односно између присталица Пусена (пусениста) и присталица Рубенса (рубенсиста). Период који следи превласт л’Бруновог критеријума уистину се и не би могао окарактерисати као академизам. Иако су естетске норме остале практично исте, и иако су многи сликари остали верни рационалистичком духу 17. века, на Академији се јавила струја здравог духа иновације. Већи број академија које су сукцесивно отворене у провинцијама широм Француске су се заснивале на моделу париске Академије. И други главни градови Европе су убрзо кренули истим стопама: Академија у Антверпу, коју је 1663. године основао Филип IV; Академија у Берлину основана 1697. године; Академија Сан Фернандо у Мадриду, коју је још планирао Веласкез а коју ће 1752. године основати Филип V и вајар Ђовани (или Хуан Доменико) Оливјери; Краљевска академија у Лондону, коју ће 1768. године основати Џорџ III и сликар Сер Џошуа Рејнолдс уједно и њен први председник. Све ове институције су органозовале изложбе и предавања по врло сличној линији, мада ниједна од њих не заслужује придев ’академизам’ као омаложавајући епитет, односно онако како га је 1793. године употребио Луис Давид, када је од краљевског Савета затражио да се Краљевска академија у Паризу укине.

Почетком 19. века, када се укус публике окренуо неокласицизму, Академија је била врло невољна да прихвати романтизам и реализам. Ипак, сликар као Ежен Делакроа, а кога су њетове колеге годинама избегавале, седам година пре своје смрти, добио је место на Академији које је Хиполит Деларош држао пуне 24 године. С друге стране, у другој половини 19. века, чланови Института који су заузимали почасна места у Школи лепих уметности, контролисали су доделу награде за боравак и стипендију у Риму и бирали уметнике који ће излагати на годишњем Салону. Они су увели један декадентан режим који се базирао на рестриктивним учењима и застарелим традицијама, оштро осуђујући било каква независну активност. Сликари као што су Моне и Сезан су систематски одбијани од стране комисије Салона, што је довело до појаве епитета ”проклети сликари” (paintres maudits), односећи се на све оне сликаре које је Салон одбијао. Још неко време, конвенционалисти (или ”упеглане кошуље”, како су их прозвали ови други), су наставили да добијају награде и скупље продају своја дела у односу на оне који су излагали у Салону одбијених. Тренирали су своје ученике да имитирају њихова дела, уместо да развијају властити стил, тако да су зидови у делу Салона посвећеном француским уметницима били препуни копија и реплика дела представника класичног академизма као што су Вилијам Бугро и Леон Бона. Школа лепих уметности у то време је заиста заслужан носилац историјског академизма, међутим тај период у историји уметности више није довољно занимљив данашњој публици да би се искључиво на њу односио епитет ”академизам”.

Референце

  1. ^ [1] О награди на страници француске владе

Литература

  1. Dejiny umenia, Michael V, Altpatov, Martin 1976.
  2. Umění, Hendrik Willem van Lon, Praha 1939.
  3. Tvorivosť, tvar a farba M.C. Prette a A. Capaldo, Martin 1976.
  4. Istorija umetnosti HW Janson, Beograd 1982.
  5. cs/ Wikipedija, članak o akademizmu

Спољашње везе

Адолф Хилдебранд

Адолф Хилдебранд, (њем. Adolf von Hildebrand) (рођен 6. октобра 1847, Марбург, Њемачка – умро 18. јануара 1921. године, Минхен), њемачки умјетник и један од првих вајара 19. вијека који је инсистирао на естетском раздвајању вајарства од сликарства, доктрина коју је образложио у свом теоријском раду Проблем форме у умјетности сликарства (Das Problem der Form in der bildenden Kunst, 1893 г.), чиме је помогао успостављању теоријске основе модерног вајарства.

Син економисте Бруна Хилдебранда, студирао је на Академији у Нирнбергу, а затим с вајарима Каспарм Зумбушем у Минхену и Рудолфом Зимерингом у Берлину. Живио је у Италији од 1872–97. године, гдје се спријатељио с теоретичарем умјетности Конрадом Фидлером и сликарем Хансом Маријем, чији су погледи на форму били од суштинске важности за Хилдебрандову естетику вајарства. У свом најзначајнијем дјелу, Фонтана Вителсбах (Максимилијанов трг у Минхену), потиснуо је натуралистичке детаље, наглашавајући умјесто тога компактну форму и јасноћу дизајна изведену из античке грчког вајарства. Мада је наглашавање важности чистоће форме на крају довело до апстрактног вајарства, његово властито дјело жртвује духовност и спонтаност формалистичкој строгости и академском приступу композицији.

Григорије Самојлов

Григорије Иванович Самојлов (рус. Григорий Иванович Самойлов; Таганрог, 8. септембар 1904—Београд, 15. октобар 1989) је био архитекта и сликар. Спада у ред руских емиграната који су се формирали у Краљевини СХС. Градио је у духу академизма, српско-византијског стила, модернизма и арт декоа. Истакао се не само својим високим умећем у пројектовању различитих типова грађевина, од монументалних јавних здања до породичних кућа, већ и као аутор неких од најлепших ентеријера београдских палата овог периода. Аутор је бројних дела као што су капела Јована Савића на Новом гробљу, иконостас и ентеријер некада Црква Свете Тројице (сада Саборни храм Христа Спаситеља у Бањој Луци), црква Светог Архангела Гаврила на Топчидерском гробљу (1939), фабрике и виле породице Теокаровић, као и Цркве Рођења Светог Јована у Вучју, Палата пензионог фонда чиновника и служитеља Народне банке Краљевине Југославије (1938) на Теразијама, са биоскопом „Београд“, од 1975. преуређен у Позориште на Теразијама, зграда Машинског и Технолошког факултета.

Зграда Министарства социјалне политике и народног здравља у Београду

Зграда Министарства социјалне политике и народног здравља налази се у градској општини Савски венац, у улици Кнеза Милоша 101 у Београду. Уврштена је у споменик културе Србије.

Историја уметности

Историја уметности је истраживање историјског контекста дела у односу на ствараоце и периоде у визуелним уметностима. Схватање уметности, кроз историјску класификацију у визуелним уметностима, као што су сликарство, вајарство, архитектура и примењене уметности (декоративне и у новије време дизајн и фотографија), је главни задатак историје уметности.

Кућа архитекте Јована Илкића у Београду

Кућа архитекте Јована Илкића налази се у градској општини Савски венац, у улици Милоша Поцерца 32 у Београду. Уврштена је у споменик културе Србије.

Кућа пуковника Елезовића у Београду

Кућа пуковника Елезовића у Београду се налази у Његошевој улици 20 и представља непокретно културно добро као споменик културе. Кућа је саграђена 1927. године према пројекту архитекте Александра Дерока, као стамбени објекат за рентирање. Обликована је у репрезентативном националном стилу, са видљивим утицајем модерног српско-византијског стила, која у себи садржи елементе српских средњовековних манастира и касне сецесије.

Мост (уметност)

Мост (нем. Die Brücke) је немачка група уметника експресионизма. Мост су 1905. у Дрездену основали Ернст Лудвиг Кирхнер, Карл Шмит Ротлуф и Ерих Хекел као студенти архитектуре на дрезденској Високој техничкој школи са циљем да превазиђу традиционално сликарство. Касније су групи пришли сликари Макс Пехштајн, Ото Милер, Емил Нолде и Кес ван Донген. Назив су узели из реченице Ничеовог дела Тако је говорио Заратустра: „Човека чини великим што је мост а не циљ.“

Године 1911. група се преселила у Берлин. Главне теме уметника ове групе биле су пејзажи и човек, при чему је осим оног што је лепо свесно желело да се прикаже оно што је ружно и табуизирано. Били су под снажним утицајем сликања Пола Гогена и Едварда Мунка, а што се тиче бија под утицајем Винсента ван Гога и фовиста. Напуштајући академизам као и импресионизам трагали су за новим средствима изражавања која су такође делимично узимали из ваневропске уметности (примитивне уметности). Пријемчивошћу површине, прављењем грубљих облика и отуђењем боје и простор уметници су покушавали да у први план ставе психичке аспекте својих слика. Пошто су заједно радили у атељеу, стварали су у веома сличном стилу. Значајно подручје уметности ове групе, поред сликарства, била је и штампана графика. При томе су предност давали дрворезу. Удружење се распало 1913. године.

Музеј Орсе

Музеј Орсе (франц. Le musée d'Orsay), углавном погрешно транскрибован као Орсеј, француски је национални музеј у Паризу, на левој обали Сене, у 7. арондисману. Колекције музеја Орсе репрезентују западно сликарство и скулптуру из периода 1848—1914, али и декоративне уметности, фотографију и архитектуру. Париски Музеј Лувр излаже дела из периода пре 1848, док Музеј савремене уметности (Центар Жорж Помпиду) излаже новију уметност.

Најзначајнији део колекције чини збирка импресионистичког сликарства, при чему овај музеј поседује највреднију колекцију ове уметности у свету. Музеј Орсе повремено организује специјалне изложбе које су посвећене појединим уметничким правцима, уметницима или питањима из теорије уметности.

Зграда музеја Орсе некада је била железничка станица Орсе. Оригиналну грађевину из 1898. је пројектовао Виктор Лалу. Она је реконструисана 1983—1986. и адаптирана за потребе музеја. У згради је створено 20.000 m² изложбеног простора на 4 спрата. Нови музеј је отворио француски председник Франсоа Митеран 1. децембра 1986.

Никола Машић

Никола Машић (Оточац, 28. новембар 1852. – Загреб, 4. јуна 1902) је био српски сликар и почасни члан Српске краљевске академије, од 15. новембра1892. године.

Октав Мирбо

Октав Мирбо (франц. Octave Mirbeau; Тревиер, 16. фебруар 1848 — Париз, 16. фебруар 1917) био је француски новинар, полемичар, књижевни критичар, романсијер и драмски писац. Једна је од најинтересантнијих и најоригиналнијих фигура књижевног света из периода Belle epoque. Велики је био демистификатор.

Петар Поповић (архитекта)

Пера Ј. Поповић (Прилеп, 25. мај 1873 - Београд, 4. фебруар 1945) је био српски архитекта. Поред запажених архитектонских достигнућа дао је велики допринос и српској хералдици и вексилологији.

Симболизам

Симболизам (фр.: symbolisme) уметнички је покрет који је настао у Француској око 1880. и заживео на прелому 19. и 20. века. По својим главним особинама близак је романтизму, а желео се одвојити од натурализма и реализма, уношењем несвесног и духовног.

Симболизам је био међународни покрет који се проширио Европом, а уметници тог раздобља жељели су да оживе садржаје проистекле из песништва, митологије и психолошких истраживања. Водећу улогу одиграли су француски уметници у полемици о естетици. Симболизам идеје црпи из класичних и библијских митова, средњовековних легенди и Ла Фонтејнових басни; тај стил бави се егзотичним темама и истражује теме смрти. Слике садрже мноштво појединости и богате су бојама.

Списак уметничких покрета

За хронолошки преглед погледати Уметнички периоди

Ово је списак покрета у уметности. Коришћење ових термина помаже у периодизацији и изучавању уметности. Неким покретима називе су дали уметници, њихови чланови, док су другима имена дата након више деценија или векова.

Српска уметност

Српска уметност је термин под којим се подразумевају уметничка достигнућа која су постигли Срби на Балканском полуострву. Њена историја започиње досељавањем Словена, односно Срба на простор Балканског полуострва (7. век) које се тада налазило под политичким и културним утицајем позног Римског царства, односно Византије. Први споменици српске средњовековне културе су архитектонски споменици са почетка 9. века, из периода покрштавања Словена. Од тада, па до данас, српску уметност су обликовале политичка, економска и културна збивања која су захватала Европу и њену уметност, а у њој се могу приметити утицаји и источне и западне уметности.

Историјске епохе у српској уметности се углавном поклапају са основним раздобљима у историји Срба.

Српско вајарство

Српско вајарство, за разлику од српског сликарства има потпуно другачији пут јер, слободно се може рећи није ни постојало до половине 19. века. До тада, ако се изузме црквена орнаментика и народна пластика, скулптура у ужем смислу те речи није ни постојала. Један од основних узрока се може наћи и у потпуно другачијем ставу православне цркве у односу на католичку, јер православна црква није одобравала скулптуре светаца, сцена из библије и других религиозних тема, па се, скулптура постепено појављује тек са јачањем световног, грађанског друштва и његовим већим упливом и у уметност.

Суботица

Суботица је најсевернији град у Србији, други по броју становника у Војводини. Према попису из 2011. године има 105.681 становника. Налази се на 10 km удаљености од границе Србије са Мађарском, на северној ширини од 46°5'55" и источној дужини од 19°39'47". Административни је центар Севернобачког округа.

Суботица се први пут помиње 1391. под латинским именом Zabatka. Године 1526,—1527. Суботица је била престоница краткотрајне српске државе самопроглашеног цара Јована Ненада. Османско царство је владало градом од 1542. до 1686, када је Суботица постала посед Хабзбуршке монархије. Током османске управе име града је било Sobotka. Половином 18. века име јој је званично промењено у Sancta Maria, по аустријској царици Марији Терезији. Име града је поново промењено 1779. у Maria Tereziopolis, а мађарско име Szabadka је привремено ушло у службену употребу 1845. а потом поново 1867. године. Суботица је 1918. ушла у састав Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Локални Срби и Буњевци су од 17. века користили назив Суботица, који је након 1918. године и озваничен. Од 2007. године Суботица има статус града.

Улица Карађорђева (Београд)

Карађорђева улица је једна од најстаријих улица у Београду. Настала је истовремено када је створено и насеље на Калемегдану. Протеже се уз савску обалу, од Париске бр.1 у подножју Калемегданске тврђаве, поред обале Саве и Савског пристаништа, испод Бранковог моста, до Железничке станице Београд на Савском тргу.Сачувани архитектонски објекти чине је значајним културним наслеђем града, не само због архитектонских вредности и многобројности објеката већ и због историје места на коме се налази. Замишљена је и грађена као елитни део града у коме је отворено прво осигуравајуће друштво у Београду и одиграна прва позоришна представа. Ова улица такође чува и успомену на Карађорђа и његове устанике, који су управо овим путем ушли у Београд и освојили га, али и на учитеља Миладина, који је спасио Савски мост од рушења приликом ослобађања Београда 1944. године.

Уметност

Уметност (ијек. умјетност) људска је делатност или производ људске делатности која има за циљ стимулисање људских чула као и људског ума и духа; према томе, уметност је активност, објекат или скуп активности и објеката створених са намером на то да се пренесу емоције или/и идеје. Осим ове дефиниције, не постоји ниједна друга општеприхваћена дефиниција уметности, с обзиром да је дефинисање граница уметности субјективан акт, а потреба за уметношћу се обично назива људском креативношћу.

Уметност, као и рад, производња, егзистенција, религија, секс, наука, философија, припада култури. Она није само неодвојива у формалном смислу од свега што чини културу, већ је и у суштинском смислу јединствена с њом. Она је дата културом. Без културе и свега што чини културу, она и не постоји. Ова упућеност није спољна, већ унутрашња. Она је органска, па зато судбинска и фатална. Насупрот томе, такође и уметност одређује културу и по њој знамо о којој култури је реч.

Све ово је битно да би се могла разумети уметност, да би се схватило како и зашто постоје различитости у уметности, зашто јој се мењају интелектуални и други укуси, стилови, правци. Њен квалитет и ниво су културом одређени. Без разумевања ове органске зависности и везе, не бисмо могли разумети суштину.

Француски писац и интелекуалац Андре Малро каже: „Уметност није украс доколице, она је тешко освајање, једна од одлучујућих одбрана човека од судбине... уметност је антисудбина.“

Квалитет уметничког дела се обично процењује на основу количине стимулације коју оно изазива — утисак који оно оставља на људе, број људи у којима је то дело изазвало неку емоцију, у коликој мери то дело се цени, као и ефекат или утицај који то дело оставља данас или је оставило у прошлости. Већина уметничких дела која се генерално сматрају ремек-делима поседује ове атрибуте.

Нешто што стимулише само чула или само ум, или кад му је циљ нешто друго, не сматра се уметношћу, мада нека дела модерне уметности озбиљно доводе ову тврдњу у питање.

Сходно томе, нешто може бити процењено у потпуности као уметност, или уметност може бити део неког објекта. На пример, сликарство може бити чиста уметност, док столица, иако дизајнирана са практичним циљем и употребном вредношћу, може садржати елементе уметности баш у том истом дизајну.

Уметност која нема функционалну вредност или намеру се назива лепом уметношћу, док се делатност која поред уметничке вредности поседује и функционалну сврху назива занатом. Међутим, објекат може бити класификован и на основу намера свог творца које су присутне (или одсутне) у самом објекту. На пример, шоља, која очигледно има своју функционалну вредност јер се може употребити као посуда, може бити сматрана уметношћу ако је намера њеног творца била да превасходно направи украс, док сликање може бити процењено као занат ако се масовно производи.

У 19. веку, уметност је била пре свега окренута ка „Истини“ и „Лепоти“. Почетком 20. века долази до озбиљног преокрета у поимању уметности са доласком модернизма, а потом у другој половини 20. века са наговештајима постмодернизма.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.