Авит

Авит (око 395456) је био цар Западног римског царства у периоду од 455. до 456. године.

Авит је постао magister militum у време цара Петронија Максима. Када је вандалски краљ Гејзерик напао Рим, налазио се у дипломатској мисији на двору визиготског краља Теодорика II у Тулузу. Гејзериков напад је довео до краја власти Петронија Максима, па је Теодорик од Авита затражио да преузме римски трон. Авита су подржали гало-римски сенатори и 9. јула 455. војници су га прогласили за цара. Два месеца касније ушао је у Рим.

Авит није био популаран међу становницима Рима. Када је његов напад на Вандале 455. године пропао и када су они кренули у контранапад, његов положај је био врло лош. Дошло је до глади у Риму, која је узроковала велику кризу и Авит је био принуђен да истопи бронзане статуе по граду како би исплатио војнике. Рицимер и Мајоријан су искористили прилику и повели устанак против Авита.

Авит је побегао у Арл и затражио је помоћ од Теодорика II, али му овај није одговорио будући да је у Шпанији ратовао против Свева. Авит је ипак сакупио ипак војску и покушао да се врати у Италију. Поражен је и заробљен код Плаценције. Поштеђен му је живот, а чак му је било одобрено да постане епископ Плаценције. Упркос томе, Авит се плашио за свој живот и покушао је да побегне у Галију. Према Гргуру Турском, умро је на путу у Галију. По другим изворима био је убијен.

Авит
Tremissis Avitus-RIC 2402
Авит приказан на једном солиду.
Пуно имеМарко Мецилије Флавије Епарх Авит
Датум рођењаоко 380/395.
Место рођењаКлермон
Датум смрти456/457.
ГробБријуд
Династијаlast emperors
ОтацФлавије Јулије Агрикола
ПотомствоPapianilla, Ecdicius, Agricola
Западноримски цар
Период9. јул 455. — 17. октобар 456.
ПретходникПетроније Максим
НаследникМајоријан

Спољашње везе

Претходник:
Петроније Максим
Западноримски цареви

455456.

Наследник:
Мајоријан
Magister militum

Magister militum (дословно „господар војника“) био је чин коришћен у позном Римском царству од времена Константина Великог. Означавао је најчешће високог војног официра. Био је обично у прилици да контролише или да прилично утиче на одлуке цара, као што је то био случај са Стилихоном, Рицимером, Одоакром или неким другима.

Постојала је и „мања“ верзија ове титуле-положаја. Када би се уз име magister militum додавао назив територије-провинције (на пример magister militum per Thracias) онда није био у питању главни војни командант у Царству, већ главни војни командант на тој територији.

Јулија Мамеја

Јулија Авита Мамеја (лат. Julia Avita Mamaea; рођена око 180, умрла 235. године) била је кћи Јулије Мезе, једне од моћних жена које су одржавала династију Севера на власти. Јулија Мамеа је била сестра Јулије Соемије.

Јулија Мамеја се удала за Гесија Марцијана, с којим је имала сина, доцнијег цара, Александра Севера. За разлику од своје сестре, Јулија Мамеја наводно никада није била увучена у неки скандал, и живела је, наводно, непорочним животом. Када су се Елегабал и његова мајка Јулија Соемија показали као некомпетентни владари, указала се шанса Александру Северу, сину Јулије Мамеје. Он је постао цар када је 222. године Елегабал био убијен од стране преторијанаца. Јулија Мамеја је као регент владала у име Александра који је тада имао свега 14 година. Чим је одрастао Александар је почео указивати пуну почаст својој мајци. Јулија Мамеја је пратила сина на свим његовим ратним походима, што је као праксу увела још Јулија Домна, жена Септимија Севера. Тако је Јулија Мамеја путовала на Исток, у рат против Парћана. Пратила је сина када је овај ратовао против Германа. Када су Александра Севера убили његови војници близу Могунтијакума, Јулију Мамеју је задесила иста судбина.

Јулија Соемија

Јулија Соемија Басијана (лат. Iulia Soaemias Bassiana, рођена око 180, убијена 11. марта 222. године) била је мајка цара Елегабала, а сама је владала Римским царством за време малолетства свог сина. Њено име „Соемија“ је арапског порекла.

Јулија Соемија је била кћи Јулије Мезе. Била је и сестричина цара Септимија Севера и сестра Јулије Мамеје.

217. њен сестрић римски цар Каракала је био убијен и престо је заузео Макрин. Фамилији бившег цара је било дозвољено да се повуче у Сирију; чак им нису одузета ни финансијска средства. Заједно са својом мајком, Јулија Соемија је организовала заверу за збацивање Макрина и постављања на престо свог сина, Елагабала. Да би ојачали Елагабалову позицију, две Јулије су рашириле гласине да је Елегабал био Каракалин ванбрачни син. Једна легија је прешла на страну противника Макрина и стала уз жене из династије Севера.

8. јуна 218. у близини Антиохије дошло је до одлучне битке. Јулија Меза и Јулија Соемија су биле заједнсо са војском. Касије Дион, који је и сам био непосредни сведок догађаја, пише да се млади Елегабал спремао на бекство пред наступајућим Макриновим трупама, али су га Јулија Меза и Јулија Соемија зауставиле и тако омогућиле победу. Ово је било одлучујуће: да је Елегабал побегао, војска би се толико деморалисала, да би пропаст династије Севера била неизбежна.

Тако је 218. године Макрин био убијен и Елагабал је дошао на престо.

Јулија Соемија је постала de facto владар Римског царства, будући да је Елегабал био малолетан и заинтересован само за веру. Њихова заједничка владавина није била популарна и донела је незадовољство. Јулију Соемија и њеног сина су убили преторијанци 222. године. Касније је Јулија проглашена за државног непријатеља и избирсан је из свих државних спискова.

У Царским повестима Јулија Соемија се као описује као проститутка. Даље, у овом гротескном извештају стоји да је Јулија Соемија планирала формирање женског сената. У стварности, Јулија Соемија је била мало заинтересована за политику за разлику од своје мајке, Јулије Мезе.

Александар Север

Марко Јулије Гесије Басијан Алексијан (лат. Marcus Aurelius Severus Alexander; рођен октобра 208. године, умро марта 235. године) био је римски цар од 222. године, па до своје смрти.

Након смрти Елагабала, Алексијан, већ тада био назван Марко Аурелије Север Александар проглашен је 13. марта 222. године за новог цара. Под његовом владавином појавио се опет нешто слободе у Царству, након тираније Каракале и Елагабала. Током своје владавине, Александар је био под утицајем своје бабе Јулије Мезе и касније, након њене смрти, 224. године, под утицајем своје мајке Јулије Мамеје, које су стварно управљале Царством.

Гргур Турски

Гргур Турски или Григорије Турски (око 538—594) је галско-римски светитељ, историчар и епископ града Тура. Његова дела представљају историјски извор за рану епоху Меровинга.

Рођен је 538. или 539. у Арверни (данашњем Клермон-Ферану) као Георгије, од оца Флоренција и мајке Арментарије. Умро је 17. новембра 594. у Туру. Припадао је угледној сенаторској породици, у којој се причало да је оснивач био Леокадије, галоримски сенатор, отац једног од првих галских мученика, Епагета. У зрелом добу, Георгије је променио име у Гргур, по мајчином деди.

Образовање је добио од стрица Гала, епископа Клермона (525-551). После Галове смрти, његов наследник Авит се старао о Гргуру, пре свега га упућивајући искључиво у теолошку литературу.

573. године Гргур је наследио Еуфронија (Арментаријиног брата) на положају епископа Тура, на шта је највише утицао аустразијски краљ Сигисберт I.

После смрти аустразијског краља Сигисберта, био је оптужен од стране његовог брата и непријатеља, неустријског краља Хилперика, да је оклеветао краљицу Фредегунду, али је Гргур успео да се одбрани.

После смрти Хилперика 584. Тур долази у руке бургундског краља Гунтрама, а 587. по уговору у Анделоту, прелази под власт Сигисбертовог сина Хилдеберта II.

Гргур је почео да пише после 573, када је изабран за турског епископа. Његова дела делимо на историјска и теолошка.

У историјска дела се убрајају: Црквена историја Франака (Historia ecclesiastica gentis Francorum) у 10 књига, De gloria martyrum у 7 књига.

У теолошка дела се убрајају: Књига о чудима блаженог апостола Андрије (Liber de miracula beati Andreae apostoli), Страдање 7 светих мученика спавача пред Ефесом (Pasio ss. martyrum septem dormientium apud Ephesum).

Црквена историја Франака у 10 књига је најчувеније Гргурово дело, којим описује догађаје од стварања света до 591. године.:

I књига – од Адама до † св. Мартина Турског 397;

II књига – до краја владавине краља Хлодовеха (†511);

III књига – до † аустразијског краља Теодеберта 548;

IV књига – до † аустразијског краља Сигисберта 575;

V књига – до 581;

VI књига – до 584;

VII, VIII књига – до 587;

IX књига – до 589;

X књига – до 591;

Елагабал

Елагабал (рођен је 204. у Емеси, у Сирији, умро 11. марта 222. године у Риму) је био римски цар. Његово право име било је Секст Варије Авит Басијан, а званично име Император цезар Марко Аурелије Антонин Август. Постао је цар 16. маја 218. и владао је све до своје смрти 222. године.

Западно римско царство

Западно римско царство је назив за западну половину Римског царства након административне поделе коју је увео цар Диоклецијан 286. године. У ужем, али и ширем смислу речи, овај термин се односи на западну половину царства у периоду између смрти цара Теодосија I 395. и свргавања последњег западноримског цара Ромула Августула 476. године које је извео вођа варварских најамника у Италији Одоакар.

У теорији Римско царство је и после 286. односно 395. било једно, јединствено и недељиво. У пракси, након 286. царством је управљало по неколико владара, најчешће један на Истоку, други на Западу. Теоретски гледано, последњи владар јединственог царства био је Теодосије Велики који је на самрти 395. поделио царство између своја два сина — старијем Аркадију је оставио Исток, млађем Хонорију Запад. Након тога, западни цареви су владали прво из Милана, а после 402. из Равене. После 407. почело је убрзано слабљење Западног римског царства услед навала варвара (Готи, Вандали, Франци и др.) који су почели да се насељавају унутар граница царства и да га деле између себе и да оснивају сопствене краљевине. После 455. западноримски цар је фактички владао само Италијом, а 4. септембра 476. Ромул Августул је свргнут. Последњи титуларни цар био је Јулије Непот, који је умро у Далмацији 480. године. Након 476, односно 480, варварски владари Италије, попут Одоакра и Теодорика, сматрани су за намеснике римског цара из Константинопоља, али су у пракси владали као независни владари.

Источноримски (византијски) цар Јустинијан I је покушао у 6. веку да обнови римску власт на Западу и његове војсковође су заузеле Италију, Африку и медитеранску обалу Хиспаније. Међутим, овај подухват јер био кратког века, мада се директно византијско присуство у Италији осећало све до 1071. године. Укратко, после свргавања Ромула Августула, римска власт у Западној Европи је била више фиктивна него стварна, тако да се 476. традиционално сматра за почетак нове историјске епохе — средњег века.

Мајоријан

Јулије Валерије Мајоријан (новембар 420 — 7. август 461), познат као Мајоријан, био је цар Западног римског царства од 457. па до 461. године.

Мајоријан се истакао како војсковођа који је победио Франке и Алемане. Шест месеци пошто је Авит изгубио престо Мајоријана је за цара поставио регент Рицимер, што је изазвало противљење Лава I, цара Источног римског царства, који је чак Мајоријана прогласио за узурпатора. Но, Мајоријан је успео да сузбије Вандале 458. године. За напад на Африку, како би коначно сузбио Вандале, припремио је германску најамничку војску.

У Галији је успео да победи Визиготе и да потом склопи савез са њима. Прешао је Пиринеје, како би се придружио моћној флоти која је била укотвљена у Новој Картагини. Вандалски краљ Гејсерих је након што су пропали мировни преговори, успео да искористи издају у римским редовима и већина Мајоријанове флоте је пропала, па је Мајоријан био принуђен да склопи мир са Гејсерихом — овај неуспех је уништио Мајоријанов војнички престиж.

Августа 461. године избио је устанак у Ломбардији. Главни царев противник био је управо Рицимер, његов некадашњи пријатељ. Мајоријан је био принуђен да абдицира, а пет дана потом је умро, највероватније насилном смрћу. Мајоријан је заслужан за низ важних закона који су нашли своје место у Теодосијевом кодексу.

Петроније Максим

Петроније Максим (око 396 — 22. април 455) је био римски сенатор и кратко време, током 455. године, цар Западног римског царства. Петроније је припадао сенаторском сталежу. Претор је постао око 411. године, а око 415. започео је каријеру у царској администрацији. Градски префект је био између 419. и 433. Те, 433. године по други пут је постао конзул.

Сукоб између Валентинијана III и Аеција је у много чему доприно паду Западног римског царства. Петроније Максим припадао је кругу великих противника Аеција и блиских сарадника цара. Коначно, Валентинијан III је организовао убиство Аеција, наговорен од својих дворјана, међу којима је Петроније Максим имао истакнуту улогу. Убрзо је и сам цар био убијен. Након Валентинијанове смрти није било изразитог кандидата за престо. Цар је постао Мајоријан, али само за кратко. Петроније Максим је успео да наговори Лицинију Евдоксију, удовицу Валентијана III да се уда за њега и на тај начин је себи обезбедио престо.

Дошавши на власт, Петроније Максим је брзо именовао Авита на положај врховног заповедника војске (magister militum) и послао га у Тулуз да би добио подршку Визигота. Међутим, када је Авит тамо стигао, Петроније Максим је већ био мртав. Током два месеца владавине Петронија Максима, Гејсерих, вандалски краљ је напао Италију. То је изазвало панику у Риму и у метежу, Петроније Максим је био убијен.

Три дана након смрти Петронија Максима, Гејсерих је ушао у Рим. Вандали су две седмице пустошили град и одводили становништво у ропство. На молбу папе Лава I пристали су да поштеде становништво убијања и да се ограниче на пљачку.

Севери (династија)

Севери су династија римских царева чији је оснивач био Септимије Север по ком је иста и добила своје име. Њој су припадала петорица царева. Династија је владала — са једногодишњим прекидом (април 217—јуни 218) — од 193. до 235. Изумрла је 235. године, када је последњи Север убијен. Иако је Септимије Север на власт дошао уз помоћ војне силе, Севери су се представљали као легитимни наследници адоптивних царева из 2. века и наглашавали континуитет.

Строго узевши само су тројица владара који су владали до 217. – Септимије Север (193—211) и обојица његових синова Каракала (211—217) и Гета (211) - били Севери. Након Каракалине смрти 217. није било више мушког потомства оснивача династије. Обојица последњих представника династије, Елагабал (218—222) и Александар Север (222—235) нису били у крвом сродству са Септимијем Севером, већ су били унуци његове сиријске свастике Јулије Мезе. Стога се говори и о „сиријским царевима“. Сиријски цареви издавали су се, међутим, за унуке оснивача династије и оправдавали овим измишљеним пореклом право на власт. Пошто су обојица када су уздигнути за цареве били младалачке доби и без живих очева, њиховим мајкама и њиховој баки Јулији Меси припала је кључна улога. Споља видљиво држање власти од стране северских жена, који су фактички владале царством крајем периода Севера, за римске прилике био је преседан. Ово стање војска није примила за стално, што је довело до пропасти династије.

Списак римских царева

Следи списак римских царева од 31. године п. н. е. до 476. године н. е.

Турисмунд

Турисмунд је постао краљ Визигота након погибије свог оца Теодорика I у бици на Каталаунским пољима 451. године.

Турисмунд је био први од визиготских краљева који је почео да размишља о Визиготском краљевству независном од Рима, што је Аеција натерало да скује заверу против њега заједно са његовом браћом, Фредериком и Теодориком и да га убије 453. године. На престолу га је наследио брат Теодорик као Теодорих II.

О Турисмундовом животу сведоче дела историчара Јордана и Исидора Севиљског.

Принципат
(27. п. н. е. — 235 н. е.)
Криза 3. века
(235—284)
Доминат
(284—395)
Западно царство
(395—476)
Источно
(Византијско) царство

(395—1453)

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.