Џамија

Џамија је исламска богомоља, мјесто клањања, заједничке молитве муслимана.[1] То, међутим, не укључује светишта, објекте разних секти или других духовних грађевина. Ријеч „џамија“ долази од арапске ријечи جَامِع, а до јужних словенских језика дошла је преко турског [2]. Означава централно место где се врши молитва петком[2].

У џамији нема слика светаца или пророка, нити религијске музике. Умјесто сликовних приказивања религијских подлога Библије и прича о свецима, у џамијама се појављује арапска калиграфија (умјетност лијепог писања), а умјесто хришћанске црквене музике предавање из Курана, увијек на арапском језику. У вријеме рамазана се рецитује цијели Куран. Уз џамију се често налази и медреса, што је арапска ријеч за школу, која је прије свега исламска, религијски обиљежена образовна установа и обично чини са џамијом јединствен грађевински комплекс. Неки од највеличанственијих примјерака ове врсте архитектуре налазе се у Самарканду.

Историја

Иако Куранске објаве суштински обесмишљавају постојање верских објеката за молитву исламских верника, јер је за Мухамеда читава земља месџид и молитву је могуће обавити на сваком месту, уколико се испоштују сва установљена правила, прву џамију подигао је сам Мухамед. Док бројна предања подизање ове џамије везују за налог самог Алаха или анђела Џибрила. Ова прва џамија била је једноставно двориште, које је уједно служило и као Мухамедов управни центар.[3] Из мединске џамије развили су се други типови исламских џамија.[4]

О значају џамија, већ у Мухамедово време, говори податак да су арабљански освајачи приликом продора и успостављања полазишта за даља освајања „неверничких земаља”, међу првим објектима у својим логорима подизали џамије. Прва богомоља ван Арапског полуострва подигнута је у војном логору „Басра“ (637. или 638. године), а затим је уследило подизање џамија у Куфи, Фустату, Кејревану и другим местима. У појединим важним центрима, цркве или друге значајне грађевине претваране су у џамије (Дамаск, Медаин, Химс).[5]

Ширењем ислама сваки град је добијао џамију, ускоро и више њих, а и свако село. У Византији су након освајања од стране Турака хришћанске цркве рушене, или у посебним случајевима преграђиване у џамије (нпр. Аја Софија у Истанбулу).

Уређење џамије

У џамији се често налази молитвена ниша (михраб), али често је довољна и црта, стрелица или плочица са ријечју кибла — како би се одредио правац према Каби у Меки, највећем светишту ислама. Саставни дио џамије су просторије са текућом водом или бунар за обављање ритуалног прања (вуду) прије молитве. У предсобљу или на улазу у џамију оставља се обућа, али их се смије и унијети у џамију, само што потплати морају бити окренути један према другом. У џамију се улази десном, а излази лијевом ногом, а под је покривен теписима.

Главна џамија осим тога има проповједаоницу (минбар) за проповијед петком. То је уздигнута платформа, диках, са које се понавља позив на молитву непосредно прије њеног почетка, а кад се не одвија ритуална молитва, са ње се рецитује Куран. Молитвена ниша је мјесто са ког имам (водитељ молитве) води молитву, окренут према Меци. Имам може бити сваки пунољетни муслиман који има прописана знања и влада молитвеним формама. Он излази пред вјернике који су сврстани у правилне редове. Како мушкарци током Службе Божје не смију видјети жене, оне се моле иза мушкараца, одвојене у посебној просторији или на галерији.

Често су једини украс џамије калиграфски исписани стихови из Курана и орнаменти. Приказивање Бога, људи и животиња су забрањени, али има приказа покрајина. У близини џамије често се налазе други важни јавни објекти, као што су хамами, сахат-куле идр.

Џамија није само простор за молитву, него и опште збориште муслимана. Користи се за јавна окупљања код судских поступака као и за окупљање ради јавних објава. Разне групе могу у њој одржавати своје скупове, а дјеца се окупљају у њој да би писала домаће задатке. Често се у њу склањају путници ради воде, заједништва са истомишљеницима и мјеста за спавање.

У различита времена и различитим земљама су превладавали различити типови зграда. Најстарији облик је џамија-двориште окружено аркадама (у Керуану и у Каиру). Слично су старе и џамије са „шумом стубова“ у својој унутрашњости које би требало да подсјећају на палме праџамије (у Кордоби Ла Мескита [6], ал-Хаким [7]). У вријеме Османлија је била омиљена градња џамија са централним објектом надсвођеним са више купола по узору на цркву Аја Софија у Истанбулу, и два или четири минарета. Објекти џамија са великим унутрашњим двориштем су типични за Иран и Индију, а фантастичне грађевине од блата су честе у подручју Сахела, док се џамије у облику пагода граде у Индонезији.

Види још

Референце

  1. ^ „Fiqh of Masjid & Musalla”. Qa.sunnipath.com. 3. 7. 2005. Архивирано из оригинала на датум 19. 10. 2011. Приступљено 3. 11. 2011.
  2. 2,0 2,1 Smailagić. M. 1990. Leksikon islama. Sarajevo: Svjetlost.
  3. ^ Енциклопедија Ниша – Историја, Ниш, 1995.
  4. ^ Живан Живановић, Ниш и нишке знаменитости, Ниш, 2004.
  5. ^ Историја Ниша I, Ниш, 1983.
  6. ^ Cordoba: La Mezquita, die große Moschee, Приступљено 28. 3. 2013.
  7. ^ islamicarchitecture.org - islamicarchitecture Resources and Information. This website is for sale!, Приступљено 28. 3. 2013.

Литература

  • Ahmed, Akbar S. (2002). Discovering Islam: Making Sense of Muslim History and Society. Abingdon, Eng.: Psychology Press. ISBN 9780415285254.
  • Asher, Catherine B. (1992). Architecture of Mughal India. The New Cambridge History of India. Cambridge, Eng.: Cambridge University Press. ISBN 9780521267281.
  • Bearman, P.J.; Bianquis, Th.; Bosworth, C.E.; van Donzel, E.; Heinrichs, W.P. (ур.). Encyclopaedia of Islam Online. Brill Academic Publishers. ISSN 1573-3912. Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  • Bellows, Keith, ур. (2008). Sacred Places of a Lifetime: 500 of the World's Most Peaceful and Powerful Destinations. Washington, D.C.: National Geographic Books. ISBN 9781426203367.
  • Bloom, Jonathan M.; Blair, Sheila, ур. (2009). The Grove Encyclopedia of Islamic Art and Architecture. Oxford, Eng.: Oxford University Press. ISBN 9780195309911.
  • Budge, E. A. Wallis (2001). Budge's Egypt: A Classic 19th-Century Travel Guide. Toronto: Courier Dover Publications. ISBN 9780486149530.
  • Chiu, Y. C. (2010). An Introduction to the History of Project Management: From the Earliest Times to A.D. 1900, Part 1900. Delft, the Netherlands: Eburon Uitgeverij B.V. ISBN 9789059724372.
  • Cosman, Madeleine Pelner; Jones, Linda Gale (2008). Handbook to Life in the Medieval World. New York: Infobase Publishing. ISBN 9781438109077.
  • Cowen, Jill S. (1985). „Muslims in China”. Saudi Aramco World. 36 (4). Архивирано из оригинала на датум 22. 3. 2006. Приступљено 17. 4. 2006.
  • Dumper, Michael; Stanley, Bruce E., ур. (2007). Cities of the Middle East and North Africa: A Historical Encyclopedia. Santa Barbara, Calif.: ABC-CLIO. ISBN 978-1-57607-919-5.
  • Elleh, Nnamdi (2002). Architecture and Power in Africa. Westport, Ct.: Greenwood Publishing Group. ISBN 9780275976798.
  • Essa, Ahmed; Ali, Othman (2010). Title Studies in Islamic Civilization: The Muslim Contribution to the Renaissance. Herndon, Va.: The International Institute of Islamic Thought. ISBN 9781565643505.
  • Flood, Finbarr Barry (2001). The Great Mosque of Damascus: Studies on the Makings of an Ummayyad Visual Culture. Islamic History and Civilization. Leiden, the Netherlands: BRILL. ISBN 9789004116382.
  • Goldschmidt Jr., Arthur; Davidson, Lawrence (2005). A Concise History of the Middle East (8th изд.). Westview Press. ISBN 978-0-8133-4275-7.
  • Kuban, Doğan (1974). The Mosque and Its Early Development. Iconography of Religions: Islam. Leiden, the Netherlands: E.J. Brill. ISBN 9789004038134.
  • Kuban, Doğan (1985). Muslim Religious Architecture: Development of Religious Architecture in Later Periods. Iconography of Religions: Islam. Leiden, the Netherlands: E.J. Brill. ISBN 9789004070844.
  • Netton, Ian Richard (1996). Seek Knowledge: Thought and Travel in the House of Islam (annotated изд.). Abingdon, Eng.: Psychology Press. ISBN 9780700703401.
  • Nielsen, Jørgen Schøler; Akgönül, Samim; Alibašić, Ahmet; Goddard, Hugh; Maréchal, Brigitte, ур. (2011). Yearbook of Muslims in Europe. 3. Leiden, the Netherlands: BRILL. ISBN 9789004205161.
  • Nimer, Mohamed (2002). The North American Muslim Resource Guide: Muslim Community Life in the United States and Canada. New York: Taylor & Francis. ISBN 9780415937283.
  • Ruggles, D. Fairchild (2002). Gardens, Landscape, and Vision in the Palaces of Islamic Spain. University Park, Penn.: Penn State Press. ISBN 9780271042725.
  • Tajuddin, Mohamed (1998). The Mosque as a Community Development Centre: Programme and Architectural Design Guidelines for Contemporary Muslim Societies. Kuala Lumpur: Penerbit UTM. ISBN 9789835201318.
  • Abdullahi, Yahya; Mohamed Rashid Bin Embi (2013). „Evolution of Islamic geometric patterns”. Frontiers of Architectural Research. 2 (2): 243—251. doi:10.1016/j.foar.2013.03.002.
  • Abdullahi, Y.; Embi, M. R. B (2015). „Evolution Of Abstract Vegetal Ornaments On Islamic Architecture”. International Journal of Architectural Research: Archnet-Ijar. 9: 31. doi:10.26687/archnet-ijar.v9i1.558.
  • Arberry, A. J. (1996). The Koran Interpreted: A Translation (1st изд.). Touchstone. ISBN 978-0-684-82507-6.
  • Campanini, Massimo, Mosque, in Muhammad in History, Thought, and Culture: An Encyclopedia of the Prophet of God (2 vols.), Edited by C. Fitzpatrick and A. Walker, Santa Barbara. ABC-CLIO.2014. ISBN 978-1-61069-177-2.
  • Hawting, Gerald R. (2000). The First Dynasty of Islam: The Umayyard Caliphate AD 661–750. Routledge. ISBN 978-0-415-24072-7.
  • Kahera, Akel (2008). Deconstructing the American Mosque: Space, Gender and Aesthetics. Austin TX: University of Texas Press. ISBN 978-0-292-74344-1.
  • Khan, Muhammad Muhsin; Al-Hilali Khan; Muhammad Taqi-ud-Din (1999). Noble Quran (1st изд.). Dar-us-Salam Publications. ISBN 978-9960-740-79-9.
  • Kramer, Martin (1999). The Jewish Discovery of Islam: Studies in Honor of Bernard Lewis. Syracuse University. ISBN 978-965-224-040-8.
  • Kuban, Doğan (1974). Muslim Religious Architecture. Brill Academic Publishers. ISBN 978-90-04-03813-4.
  • Lewis, Bernard (1993). Islam in History: Ideas, People, and Events in the Middle East. Open Court. ISBN 978-0-8126-9217-4.
  • Lewis, Bernard (1994). Islam and the West. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-509061-1.
  • Lewis, Bernard (1996). Cultures in Conflict: Christians, Muslims, and Jews in the Age of Discovery. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-510283-3.
  • Mubarkpuri, Saifur-Rahman (2002). The Sealed Nectar: Biography of the Prophet. Dar-us-Salam Publications. ISBN 978-1-59144-071-0.
  • Najeebabadi, Akbar Shah (2001). History of Islam. Dar-us-Salam Publications. ISBN 978-1-59144-034-5.
  • Nigosian, S. A. (2004). Islam: Its History, Teaching, and Practices (New изд.). Indiana University Press. ISBN 978-0-253-21627-4.
  • Rahman, Fazlur (1979). Islam (2nd изд.). University of Chicago Press. ISBN 978-0-226-70281-0.
  • Walker, Benjamin (1998). Foundations of Islam: The Making of a World Faith. Peter Owen Publishers. ISBN 978-0-7206-1038-3.
  • Stachowski, Marek. Slawische Bezeichnungen für Moschee unter besonderer Berücksichtigung des Polnischen, Schlesischen, Tschechischen und Slowakischen. ‒ Janyšková I. / Karlíková H. / Boček V. (ed.): Etymological research into Czech (=Studia Etymologica Brunensia 22), Brno 2017: 361-369.

Спољашње везе

Једрене

Једрене, још и Одрин или Адријанопољ (тур. Edirne; буг. Одрин [Odrin]; грч. Αδριανούπολη [Adrianoúpoli]; антгрч. Aδριανούπολις [Adrianoúpolis] — Адријанополис; лат. Hadrianopolis — Хадријанополис), град је у Турској у вилајету Једрене.Једрене је град у плодној Тракијској равници, на месту где се река Тунџа улива у реку Марицу.

Једрене се налазе 220 km западно од Истанбула, близу тромеђе Турске, Бугарске (20 km) и Грчке (7 km). Према процени из 2009. у граду је живело 140.374 становника.

Један од најзначајнијих споменика у Једрену је џамија Селимија из 1575. Архитекта ове 70,9 m високе џамије је Мимар Синан. У граду делује Универзитет Тракије.Једрене је иначе основао римски император Хадријан по коме и носи име.

Аја Софија

Аја Софија или Света Софија (грч. Αγία Σοφία; тур. Ayasofya) је бивша православна патријаршијска базилика (црква), касније царска џамија, а сада музеј (тур. Ayasofya Müzesi) у Истанбулу у Турској. Од времена завршетка градње 537. па све до 1453. године, служила је као православна саборна црква и сједиште Васељенског патријарха, изузев између 1204. и 1261. године, када је претворена у католичку цркву за вријеме Латинског царства. Грађевина је била џамија од 29. маја 1453. до 1931. Затим је секуларизована и отворена као музеј 1. фебруара 1935. године. Она је била највећа катедрала на свету скоро хиљаду година, све док није завршена Севиљска катедрала 1520. године.

Посебно позната по масивној куполи, сматра се оличјем визанзијске архитектуре, за коју се каже да је „промјенила историју архитектуре”. Остала је највећа хришћанска црква на свијету, све до 1520. године када је изграђена Севиљска катедрала. Тренутна грађевина је првобитно конструисана као црква између 532. и 537. по наредби византијског цара Јустинијана I и била је трећа Црква Свете мудрости. Претходно двије су уништили побуњеници. Пројектовали су је Исидор Милетски и Антемије Тралски.Садашња зграда је првобитно била изграђена као црква између 532. и 537. године по наређењу Византијског цара Јустинијана I и била трећа црква Свете мудрости која је заузмала то место, при чему су претходне биле уништене у немирима током устанка Ника. Објекат су дизајнирали грчки геометри Исидор Милетски и Антемије из Трала. Црква је била посвећена Светој мудрости, Логосу, другој особи Светог Тројства, који се слави 25. децембра, као комеморација рођења путем оваплоћења Логоса у Христосу. Мада се понекад црква назива Светом Софијом (као да је именована по Софији мученици), реч sophia је заправо фонетско спеловање на латинском грчке речи за мудрост. Њено пуно име у грчком је Ναός της Αγίας του Θεού Σοφίας, Naos tēs Hagias tou Theou Sophias, „храм Свете мудрости Божије”. Црква је садржала велику колекцију моштију и имала је, између осталог, сребрни иконостас висок 15 m. Она је била фокална тачка православне цркве скоро хиљаду година. Зграда је осведочила изопштење патријарха Михаила Керуларија, које је званично саопштено од стране Хумберта од Силва Кандиде, папског изасланика папе Лава IX 1054. године, што је чин који се обично сматра почетком великог раскола.

Године 1453, Константинопољ је освојило Османско царство под Мехмедом II Освајачем, који је наредио да се ова главна црква православног хришћанства претвори у џамију. Мада су током византијске управе неки делови града Константинопоља временом пали у лоше стање, катедрала је одржавана помоћу суме новца издвојене за ту сврху. Упркос тога, ова хришћанска катедрала оставила је снажан утисак на нове османске владаре, те је претворена у џамију. Звона, олтар, иконостас и друге реликвије су уништене, а мозаици који су приказивали Исуса, његову мајку Марију, хришћанске свеце и анђеле су исто тако били уништени или премалтерисани. Исламске одлике — као што су михраб (ниша на зиду која указује на правац Меке, за молитве), минбер (проповедаоница), и четири минарета — су додати. Остала је џамија до 1931. године, када је била затворена за јавност четири године. Поново је отворена 1935. године као музеј од стране Републике Турске. Аја Софија је 2014. године била други најпосећенији музеј у Турској, који је привукао скоро 3,3 милиона посетилаца. Према подацима које је објавило турско Министарство културе и туризма, Аја Софија је била најпосећенија туристичка атракција Турске 2015. године.Од времена иницијалне конверзије до изградње оближње Султан Ахмедове џамије (Плаве џамије у Истанбулу) 1616. године, она је била главна џамија у Истанбулу. Византијска архитектура Аја Софије је служила као инспирација за многе друге отоманске џамије, као што је горе поменута џамија, Шехзадина џамија, Сулејманова џамија, Рустем-пашина џамија и Алипашина џамија.

Бајракли џамија у Београду

Бајракли џамија је саграђена око 1575. године, као једна од 273 џамије и месџида (посебне исламске богомоље), колико их је у турско доба било у Београду (Путописи Евлије Челебије). Првобитно се звала Чохаџи-џамија, по задужбинару, трговцу чохом, Хаџи-Алији. Бајракли џамија је једнопросторна грађевина са куполом и минаретом. У време аустријске владавине (1717—1739) претворена је у католичку цркву (када је и срушен највећи број београдских џамија).

По повратку Турака, поново је постала џамија. Хусеин-бег, ћехаја (помоћник) главног турског заповедника Али-паше, обновио је богомољу 1741. године, па се неко време звала Хусеин-бегова или Хусеин-ћехајина џамија. Крајем 18. векa названа је Бајракли-џамија, по барјаку који се на њој истицао као знак за једновремени почетак молитве у свим џамијама. После обнове у 19. веку, коју су предузели српски кнезови, постаје главна градска џамија.

Налази се у улици Господар Јевремовој 11, а уз џамију се налази и медреса, верска средња школа. Бајракли џамија је запаљена 18. марта 2004, након мартовских немира на Косову и Метохији, као „одговор“ на паљење српских цркава на Косову. Џамија је касније делимично обновљена, и тренутно је једина активна џамија у граду Београду.

Бања Лука

Бања Лука или Бањалука је градско насеље, односно насељено мјесто у саставу Града Бање Луке као јединице локалне самоуправе у Републици Српској (Босна и Херцеговина). Представља политички, административни, финансијски, универзитетски и културни центар Републике Српске. Према коначним подацима Пописа становништва у БиХ 2013. године, Бања Лука са ширим подручјем има 185.059 становника.Бања Лука је некада била снажан привредни центар са развијеном машинском, текстилном, прехрамбеном, дрвопрерађивачком и електроиндустријом. Ратна збивања (1992—1995) и послијератна друштвена транзиција узроковали су пропадање већине индустријских капацитета и тржишта. У овом граду и његовој околини преплитале су се различите културе, обичаји и утицаји. Све то је оставило трага на архитектури појединих дијелова града, али и на великом броју културно-историјских споменика као свједока различитих епоха и људског стваралаштва. Због многобројних зелених површина (паркова и алеја), Бања Лука је позната као град зеленила.

Битољ

Битољ (мкд. Битола, грч. Μπίτολα [Bítola] — "Манастир" или Μοναστήρι [Monastíri], отур. مناستر, тур. Manastır, алб. Manastiri), познат и као град конзула, је град у југозападном делу Северне Македоније, у региону Пелагонија.

Битољ је административни, културни, економски, индустријски, образовни и научни центар.

Град је окружен планинама Баба (врх Пелистер 2601 m) и Ниџе, на реци Драгор, у центру најпространије македонске котлине Пелагоније, на 13 km северно од границе са Грчком и на надморској висини од 615 m.

Битољ је, такође, и важна трговачко-путна веза између Јадранског и Егејског мора, као и једна од значајнијих путних веза Балкана са средњом Европом.

Битољ је други град дипломатије у Македонији и има бројна дипломатска представништва страних земаља у Републици.

Град је, такође, други по броју становника у Македонији, док је по површини исто други у држави.

Његова историја је богата и живописна и једна је од најстаријих у Европи, а за време Југославије био је један од културних центара како Краљевине Југославије тако и Федерације.

Бугојно

Бугојно је градско насеље и сједиште истоимене општине у средишњем дијелу Федерације Босне и Херцеговине, БиХ, на путу са сјевероистока ка југозападу и Јадранском мору. Према прелиминарним подацима пописа становништва 2013. године, у насељеном месту Бугојно пописано је 17.202 лица.

Газа

Газа (арап. غزة‎ [Ġazzah]; хебр. עזה ['Azzah]) је највећи град у Појасу Газе који је део Палестине. Налази се на обали Медитерана и има око 400000 становника. Велики део популације чине Палестинске избеглице. Град има дугу историју која сеже до 2000. године п. н. е. У граду се налази велики број значајних грађевина од којих се издваја џамија Ал Омари из 12. века, као и црква Светог Порфирија из 4. века.

Овде се налази већи број археолошких налазишта из дуге историје. Међу њима су и остаци манастира Светог Илариона који се простиру на два хектара, а откривени су 1999. године.

Каиро

Каиро (арап. القاهرة‎ [al-Qāhirah]) главни је и највећи град Египта. Налази се у гувернорат Каиро. Према процени из 2008, у граду је живело 7.947.121 становника. У широј области има отприлике 15,2 милиона становника и по томе је тринаести град по величини у свету.

Док је Каиро званично име града, у локалном говору се он обично назива именом саме државе Миср (арап. مِصر [Miṣr]) на локалном дијалекту се изговара Маср (егип. арап. مَصر‎ [Maṣr]). Име Каиро значи „онај који потчињава / онај који савладава”. Ово име је дато због тога што су многе војске кроз историју покушале освојити град и биле уништене од стране његових бранитеља, или су стране војске биле уништене од бораца посланих из Каира (Монголи, крсташи и Османлије су примери).

Градско метрополитанско подручје је највеће на Средњем истоку и у Арапском свету, и 15. по велични у свету. Оно је повезано за античким Египтом, пошто су познати Гиза комплекс пирамида и древни град Мемфис лоцирани у овој географској области. Смештен у близини делте Нила, модерни Каиро је основан 969. године током Фатимидске династије. Земљиште које улази у састав садашњег града је било место древних националних престоница чији остаци су и даље видљиви у деловима Старог Каира. Каиро је дуго био центар регионалног политичког и културног живота. Он се назива „градом са хиљаду минарета” због садашње превласти исламске архитектре. Каиро се сматра светским градом са „Бета +” класификацијом према GaWC.Каиро има једну од најстаријих и највећих филмских и музичких индустрија у арапском свету, као и другу по величини на свету институцију вишег образовања, универзитет Ал-Азхар. Многи међународни медији, бизниси, и организације имају регионална седишта у граду; Арапска лига је имала своје седиште у Каиру током највећег дела свог постојања.

Са популацијом од 6,76 милиона распростртом на 453 km², Каиро је далеко највећи град у Египту. Додатних 9,5 милиона становника живи у близини града. Каиро, попут многих других мега градова, болује од високих нивоа загађења и саобраћаја. Каирски метро је један од два метроа у Африци (други је у Алжиру). Он се рангира се међу петнаест најпрометнијих на свету, са више од једне милијарде путничких вожњи годишње. Привреда Каира је била рангирана као прва на Средњем Истоку 2005. године, и 43. глобално на Foreign Policy 2010 глобалном индексу градова.

Кнежина (Соколац)

Кнежина је насељено мјесто у општини Соколац, Република Српска, БиХ. Према прелиминарним подацима пописа становништва 2013. године, у насељу је живио 261 становник.

Кордоба

Кордоба или Кордова (шп. Córdoba) град је у аутономној заједници Андалузији у Шпанији, и главни град покрајине Кордоба. Налази се на реци Гвадалкивир (шп. Guadalquivir), у подножју планинског венца Сијера Морене (шп. Sierra Morena).

Кордоба је до данас сачувала карактеристичну маварску урбану архитектуру с бројним грађевинама сачуваним из доба арапске власти.

Велика Абд-ар-Рахманова џамија, грађена од 785, један је од највеличанственијих споменика исламске уметности.

Манастир Богородица Памакаристос

Богородица Памакаристос (данас Фетије џамија) је био манастир у старом Цариграду. Представља један од ретких, уз Хору, споменика препорода Палеолога који је подигнут од темеља. Манастир је од 1456. до 1587. године био седиште Васељенског патријарха, након чега је претворен у џамију. Манастирски комплекс су чиниле две цркве смештене уз северну страну спољашњег зида, као и бројне пратеће зграде, а данас се међу њима издвајају католикон и параклесион. Сам параклесион је смештен североисточно од цркве и његове фреске и архитектура чине га једним од најлепших примера црквених грађевина 13. века. Некадашња манастирска црква се и дан данас користи као џамија, док је параклесион обновљен и отворен за јавност као музеј.

Призрен

Призрен (алб. Prizren, Prizreni) је градско насеље седиште истоимене општине у Србији, које се налази у јужном делу Косова и Метохије и седиште је Призренског управног округа. Према попису из 2011. године било је 85.119 становника.Град се налази у подножју Шар планине, близу албанске и македонске границе. Призрен се први пут помиње 1019. године као Приздријана у повељи цара Василија II. Његов вековни развој допринео је да овај град буде препознатљив као стециште многих историјских, духовних и културних споменика. Могуће значење назива је крај при Дриму или прије Дрима. У старим записима: Та привдриана на грч. и на лат. Prizrienzis. У крају око Дрима има доста области везаних за назив Дрим, као Задрима, Тедрина...

Призренски управни округ

Призренски округ се налази у јужном делу Републике Србије. Обухвата општине:

Општина Сува Река место Сува Река

Општина Ораховац место Ораховац

Општина Призрен место Призрен

Општина Гора место ВраништеИма укупно 376.085 становника.

Седиште округа је у граду Призрену.

У саставу Призренског округа се налазе жупе: Средачка Жупа, Сиринићка Жупа, Гора, Опоље и Призренски Подгор.

Цркву Богородицу Љевишку, у Призрену, подигао је 1307. године, као своју прву задуџбину, краљ Милутин, заједно са архиепископом Савом III. Остале цркве у околини Призрена су: Црква светог Спаса из 1348. године, Црква светог Николе из 1332. године, Црква Краљевића Марка из 1371. године., Саборна црква Светог Ђорђа из друге половине XIX века.

У XVI и XVII веку, за време турске окупације, у Призрену и околини ничу џамије, хамами и медресе.

Бајракли Гази Мехмед - пашина џамија представља најстарији споменик исламске уметности у Призрену. Саграђена је 1561. године, а у њој се и данас чувају књиге на арапском и турском језику, као на пример Коран из 1312. године.

Становништво овог региона углавном се бави пољопривредом, а развијена је и прехрамбена, текстилна, фармацеутска и метална грана индустрије.

Приједор

Приједор је градско насеље, односно насељено место у северозападном делу Републике Српске, БиХ. Смештен је у Поткозарју. Приједор је треће насељено место по броју становника у Републици Српској са 27.970 становника.

Пријепоље

Пријепоље је градско насеље у општини Пријепоље, у Златиборском округу, у Србији. Смештен је на ушћу Милешевке у Лим, у подножју планине Јадовник. У његовој непосредној близини је манастир Милешева и стари град Милешевац. Током Другог светског рата у њему се водила Пријепољска битка. Према попису из 2011. у граду је живело 13.330 становника (према попису из 2002. у граду је живео 15.031 становник).

Сен Дени (Реинион)

Сен Дени (франц. Saint-Denis) је главни и највећи град острва Реинион, француског прекоморског департмана у Индијском океану. Налази се на северозападној обали острва.

По подацима из 2008. град је имао 144.238 становника.

Сен Дени је основао први гувернер Реиниона Етјен Регно 1669. Град је постао главни град острва 1738.

У центру града је „Државни врт“ (Jardin de l'État), егзотични парк са фонтанама, палмама и великим природњачким музејем.

Џамија Нур-е-Ислам у Сен Денију је, у време кад је изграђена (1905), била највећа џамија Француске. У граду су заступљене и друге религије, па постоје још цркве и хиндуистички храмови.

У Сен Денију се налази једини универзитет на острву.

Овде се 1888. родио француски авијатичар Ролан Гарос. Његово име носи градски аеродром.

Скопље

Скопље (мкд. Скопје [ˈskɔpjɛ]) јесте главни и највећи град Северне Македоније. Град је политичко, културно, привредно и академско средиште земље.

Скопље има веома значајан географски положај; лежи на обалама Вардара ниже његових става с Треском и Лепенцем, у сјеверозападном крају плодног и пространог Скопског поља, а има богато залеђе и у околним областима; налази се у средишњој области и у самом језгру Балканског полуострва на главној трансбалканској, моравско-вардарској саобраћајној артерији, с којом се ту укрштају и друге уздужне и попречне комуникације.

Стога је Скопљу од природе одређена улога великог културног, привредног и политичког средишта.Скопље има велики значај за српску заједницу у Северној Македонији (око ⅓ укупног броја Срба у Северној Македонији). Срби чине мањину у граду, која је по степену образовања и градском животу много битније спрам удела у градском становништву.

Царска џамија у Приштини

Царска џамија (Џамија султана Мехмеда Фатиха) у Приштини је подигнута 1460-1461. године, што одговара податку у натпису над порталом да је саграђена хиџарске 865. Џамија има статус споменика културе од изузетног значаја.

Црква Христа Спаситеља у Пољу

Црква Христа Спаситеља у Пољу или кратко Хора (данас музеј Хора или Карије) смештена је у северозападном делу старог Цариграда и представља један од најлепших примера препорода Палеолога. Пола века након освајања Цариграда 1453. године претворена је у џамију, да би након роконструкције и конзерваторских радова започетих 1948. године претворена у музеј. Њене фреске и мозаици спадају у врхунац византијске уметности и она представља најпосећенију туристичку атракцију из византијског периода у Цариграду, уз Аја Софију и цистерну Базилику.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.