Ћирилица

Ћирилица је писмо које користи осам словенских језика (белоруски, бугарски, македонски, руски, српски (користи азбуку – која се разликује од других ћириличких писама) и украјински, као и већи број других језика бившег Совјетског Савеза, Азије и источне Европе. Дунгани, исламизовани Кинези из Казахстана који говоре једним дијалектом мандаринског кинеског, такође користе ћирилицу као стандардни писани систем. Дунгански дијалект је једини из кинеске групе језика који не користи кинеске карактере и једини језик синотибетске породице који користи ћирилицу као стандардни писани систем. Ознака савремене ћирилице према ISO 15924 је Cyrl 220, а њене старословенске варијанте Cyrs 221.

Ћирилица је базирана на раној ћирилици,[2][3] која је развијена у Првом бугарском царству[4] Ћирилицу и глагољицу су формулисали било Ћирило и Методије који су донели хришћанство код Јужних Словена, или њихови ученици.[5][6][7] То је основа алфабета који се користе у разним језицима, бившим или садашњим, у деловима југоисточне Европе и северне Евроазије, а посебно код оних са словенским пореклом, и код несловенских језика који су под утицајем руског језика. Године 2011, око 252 милиона људи у Евроазији је користило ћирилицу као званични алфабет у својим националним језицима, при чему Русија обухвата око половине тог броја. Са пријемом Бугарске у Европску унију 1. јануара 2007, ћирилица је постала треће званично писмо Европске уније, након латинице и грчког писма.[8]

Ћирилица је изведена из грчког унцијала, проширена словима из старијег глагољичког алфабета, укључујући неке лигатуре. Та додатна слова су додата за старословенске гласове који нису присутни у Грчком. Писмо је названо у част два византијска брата,[9] Ћирила и Методија, који су раније креирали глагољичко писмо. Модерни научници верују да су ћирилицу развили и формализовали рани ученици Ћирила и Методија.

У раном 18. веку ћириличко писмо које је коришћено у Русији је знатно реформисано по налогу Петра Великог, након његовог повратка из дипломатске мисије у западној Европи. Нова форма слова је постала ближа латинском писму, неколико архаичних слова је уклоњено и неколико слова је лично дизајнирао Петар Велики (као што је „Я”, које је било инспирисано латиничким словом „R”). Западноевропска типографска култура је такође прихваћена.[10]

Ћирилица
LordsPrayerRomanianCyr
Типалфабет
Језицисви источни и део јужних словенских језика, такође готово сви језици у бившем Совјетском Савезу као и монголски језик
Временски период
најстарије варијанте постоје око 940.
Породица
Сестрински систем
латиница
коптски алфабет
јерменски алфабет
грузијски алфабет
Правацслева надесно
ISO 15924Cyrl, 220
Уникод назив
Cyrillic
U+0400 до U+04FF
U+0500 до U+052F
U+2DE0 до U+2DFF
U+A640 до U+A69F
Cyrillic alphabet world distribution
Ћирилица у свету
  Ћирилица је службено писмо
  Ћирилица је службено писмо са осталим писмима, у случају Молдавије и Грузије владе је не признају
  Ћирилица није службено писмо, али се користи са осталим писмима
  Ћирилица се не користи
Cyrillic Europe
Распрострањеност ћирилице у Европи:
  Ћирилица као једино писмо службеног језика
  Ћирилица као писмо службеног језика (са латиницом)
Слова ћирилице
Слова словенских језика
А Б В Г Ґ Д Ђ
Ѓ Е Ѐ Ё Є Ж З
Ѕ И Ѝ І Ї Й Ј
К Л Љ М Н Њ О
П Р С Т Ћ Ќ У
Ў Ф Х Ц Ч Џ Ш
Щ Ъ Ы Ь Э Ю Я
Слова несловенских језика
Ӑ Ӓ Ә Ӛ Ӕ Ғ Ҕ
Ӻ Ӷ Ԁ Ԃ Ӗ Ӂ
Җ Ӝ Җ Ԅ Ӟ Ԑ Ӡ
Ԇ Ӣ Ҋ Ӥ Қ Ӄ Ҡ
Ҟ Ҝ Ԟ Ԛ Ӆ Ԓ Ԡ
Ԉ Ԕ Ӎ Ӊ Ң Ӈ Ҥ
Ԣ Ԋ Ӧ Ө Ӫ Ҩ Ԥ
Ҧ Ҏ Ԗ Ҫ Ԍ Ҭ Ԏ
Ӯ Ӱ Ӳ Ү Ұ Ҳ Ӽ
Ӿ Һ Ԧ Ҵ Ҷ Ӵ Ӌ
Ҹ Ҽ Ҿ Ӹ Ҍ Ӭ
Ԙ Ԝ Ӏ
Историјска слова
Ѻ Ѹ Ѡ Ѽ Ѿ Ҁ
Ѣ Ѥ Ѧ Ѫ Ѩ
Ѭ Ѯ Ѱ Ѳ ֹѴ Ѷ
Диграфи ћирилице
Сва слова ћирилице

Име

Пошто су писмо осмислили и популаризовали следбеници Ћирила и Методија, уместо самих Ћирила и Методија, његово име означава почаст, пре него ауторство. Име „ћирилица“ често збуњује људе који нису упознати са историјом писма, пошто не идентификује земљу порекла (за разлику од „грчког писма“). Неки га називају „руским писмом“ пошто је руски најпопуларнији и најутицајнији алфабет базиран на овом писму. Неки бугарски интелектуалци, попут Стефана Цанева, су изразили забринутост због тога, и предложили да се ћириличко писмо уместо тога назове „бугарским алфабетом“, зарад историјске тачности.[11]

Бугарско, македонско, руско, и српско ћириличко писмо је исто тако познато као азбука, што је изведено из старих имена прва два слова већине ћириличких писама (као што је и термин алфабет проистекао из прва два грчка слова алфа и бета).

Језици који користе ћирилицу

Cyrillic alphabet distribution map
Подручја на којима се користи ћирилица
  Подручја на којима је ћирилица главно писмо
  Подручја на којима се ћирилица користи уз друга писма

Следећи језици користе или су користили ћирилицу:

Ћириличко писмо за Русе

Главница писма настала је из ране ћирилице, која је била дериват глагољице и грчког уставног писма унцијале. За највероватније састављаче ћирилице узимају се Климент Охридски или Константин Преславски, али то питање до данас није коначно решено. Највећи број слова потиче из грчког писма, док неки знакови представљају мање или више упрошћене облике глагољских слова. Ћирилица је добила име по млађем од два брата, словенска просветитеља, Ћирилу, за кога се обично претпоставља да је саставио глагољицу.

А Б В Г Д Е Ё Ж З И Й
К Л М Н О П Р С Т У Ф
Х Ц Ч Ш Щ Ъ Ы Ь Э Ю Я

Коришћење у различитим језицима

(Гласови су означени коришћењем Сампе и представљају само апроксимативне вредности.)

Док главница језика који се користе ћирилицом имају фонемску ортографију, постоје и изузеци, углавном у руском: ЕГО (значи њега), а изговара се као /jɪˈvo/ уместо /je'go/.

Срицање имена варира, посебно кад су у питању транскрипције/транслитерације Y/J/I, GH/G/H и ZH/J.

Словенски језици

Руски

велико мало назив глас ISO 9:1995 транслитерација
А а А /a/ a
Б б Бе /b/ b
В в Ве /v/ v
Г г Ге /g/ g
Д д Де /d/ d
Е е Је /je/ e
Ё ё Јо /jo/ ё
Ж ж Же /ʐ/ ž
З з Зе /z/ z
И и И /i/ i
Й й кратко И /j/ j
К к Ка /k/ k
Л л Ел /l/ l
М м Ем /m/ m
Н н Ен /n/ n
О о О /o/ o
П п Пе /p/ p
Р р Ер /r/ r
С с Ес /s/ s
Т т Те /t/ t
У у У /u/ u
Ф ф Еф /f/ f
Х х Ха /x/ h
Ц ц Це /ts/ c
Ч ч Че /tɕ/ č
Ш ш Ша /ʂ/ š
Щ щ Шча /ɕɕ/ или /ɕtɕ/ ŝ
Ъ ъ тврди знак без палатализације[1] "
Ы ы Јери /ɨ/ y
Ь ь меки знак /ʲ/ -- палатализација [2] '
Э э Е /e/ è
Ю ю Ју /ju/ û
Я я Ја /ja/ â
Напомене везане за тврди и меки знак
  1. ^ Када се јотовани самогласник (самогласник који почиње са /j/) нађе иза сугласника, сугласник бива палатализован (/j/ се меша са сугласником) а /j/ неће бити изговорено. Тврди знак означава да се то не треба десити, док ће се /j/ појавити испред самогласника. Меки знак означава да се сугласник палатализује али да ће се /j/ испред самогласника чути. Меки знак на крају речи означава да се сугласник пред њим палатализује. Примери: та — ta; тя — tja; тья — tjja; тъя — tja; т — t; ть — tj.
  2. У ортографији пре реформе правописа руског језика, у староруском језику, као и у црквенословенском ови се знакови зову „јеровима“ (дебелим и танким). Историјски, „тврди и меки знаци“ узимају место данас непостојећих муклих гласова задњег и предњег реда. (У српском језику су се ти гласови прво уједначили у мукли глас средњег реда, а у тзв. „јакој позицији“ дали непостојано а. Данас тај средњег реда постоји у бугарском. Погледајте напомене за бугарски језик.)
Историјска слова

Пре 1918. постојало је још четири слова у употреби: Іі (замењено са Ии), Ѳѳ (Фита „фита“ или „тита“ или „тета“, замењена са Фф), Ѣѣ (Ять „јат“, замењено са Ее), и Ѵѵ (ижица „ижица“, замењено са Ии).

Украјински

Као у руском са изузецима:

  • Г је звучан струјни сугласник и зове се „Ге“. Изговара се приближно као Х, али не исто /ɦ/. Између Ге и Де налази се Гје (Ґ, ґ) и изговара се као /g/. (Ово слово није било званично коришћено у Совјетском Савезу, па се не налази у многим ћириличким фонтовима.)
  • Је се изговара као /e/ и зове се „Е“. Јо не постоји. Између Е и Же постоји слово Је (Є, є) које се изговара као /je/ и које изгледа као слово С са цртом у средини. Руско слово Э не постоји.
  • И се изговара као /ɪ/ и зове се „Y“ (тврдо И). Кратко И се зове „јот“. Између Y и кратког Y постоји слово И (І, і) и изговара се као /i/ а изгледа као латиничко слово I и слово Ји (Ї, ї) и изговара се као /ji/ а изгледа као латиничко слово I са дијарезом (две идентичне тачке изнад слова као код руског слова Јо).
  • Јери не постоји.
  • Тврди знак се не користи; уместо њега се у тој потреби користи апостроф.
  • Шча се изговара као два посебних гласа, ш и ч

Белоруски

Као руски осим:

  • И изгледа као латиничко слово I (І, і). (Али, кратко И изгледа као у руском)
  • Између У и Еф постоји слово кратко У (Ў, ў), које изгледа као У (У) са акцентом брев и изговором /w/ као у енглеским дифтонзима у „now“ и „low“.
  • Шча не постоји.
  • Тврди знак се не користи; уместо њега се у тој потреби користи апостроф.
  • Г представља звучан струјни сугласник. Изговара се као слабије г /ɣ/. Има Ґґ.
  • „Дз“ као „Дз“, „Дж“ као „Џ“.

Бугарски

Као руски осим:

  • Је се изговара као /E/ и зове се „E“.
  • Јо не постоји.
  • Руско слово Е не постоји.
  • Шча се изговара као ШТ /ʃt/ и зове се „Штъ“.
  • Тврди знак се користи за полугласник, /ə/ (Ъ).
  • Јери не постоји.

Српски

Као руски осим:[12]

  • Изговор српске азбуке је другачији од изговора руске. Сугласници се изговарају само коришћењем полугласника као помоћи.
  • Је се изговара као /E/ и зове се „Е“. Јо не постоји. Руско слово Е не постоји.
  • Између Д и Е постоји слово Ђ (Ђ, ђ), које се изговара као /dʑ/ и изгледа као Ћ, само што има закривљење на десној ножици.
  • Кратко И не постоји. Између И и К налази се слово Ј (Ј, ј) и изговара као /j/, а изгледа као латиничко слово Ј.
  • Између Л и М је слово Љ (Љ, љ) које се изговара као /ʎ/ и изгледа као Л са прилепљеним меким знаком са десне стране.
  • Између Н и О је слово Њ (Њ, њ) које се изговара као /ɲ/ и изгледа као Н са прилепљеним меким знаком са десне стране.
  • Између Т и У налази се слово Ћ (Ћ, ћ) које се изговара као /tɕ/ и изгледа као мало латиничко слово H са цртицом у горњем делу леве усправне линије.
  • Између Ч и Ш налази се слово Џ (Џ, џ) које се изговара као /dʒ/ и које личи на Ц само са цртицом помереном на средину доње водоравне линије.
  • Ш је последње слово; остало не постоји.

Македонски

Као у српском осим:

  • Између З и И се налази слово З́ з́; које се изговара као /ʑ/ а исто је као латиничко слово S.
  • Ђ се мења Ѓѓ а изговара се као /ɟ/ и изгледа као Г са акутом.
  • Ћ се мења са Ќќ а изговара се као /c/ и изгледа као К са акутом.

Црногорски

Као у српском осим:

  • Између З и И се налази слово З́ з́; (мек изговор жј).
  • Између С и Т се налази слово Ć ć; (мек изговор шј).

Несловенски језици

Ове азбуке су махом настале на основу руске, али са поприличним разликама, поготову кад су у питању кавкаски језици. У централној Азији коришћење ћирилице је постало често предмет политичких спорова по распаду Совјетског Савеза јер подсећа на совјетску власт. Одређени број језика је уместо ћирилице почео да користи друга писма.

Казашки

ћирилица кајдарска латиничка транслитерација
Әә Ää
Ғғ Ğğ
Ёё Yo yo
Йй Yy
Ққ Qq
Ңң Ññ
Өө Öö
Ұұ Uu
Үү Üü
Щщ Şş şş
Ъъ (ʺ)
Ыы
İi İi
Ьь ??
Ээ Ee (Éé)
Юю Yu yu
Яя Ya ya

Симболи у загради су искључиво за двосмерно пресловљавање (транслитерацију).

Ћирилица у Уникоду

У Уникоду ћирилички блок се простире између од U+0400 до U+052F. Знаци између позиције U+0400 и U+045F су у основи знаци из кодног распореда ISO 8859-5 померени нагоре за 864 позиција. Знакови у опсегу између U+0460 и U+0489 су историјски и не користе се у савременим језицима. Знакови у простору од U+048A и U+052F су додатни знаци за различите несловенске ћириличке азбуке.

Уникод не укључује акцентована ћириличка слова, али се могу добити комбиновањем са различитим дијакритичким знацима. Тако се додавањам U+0301 („комбинујући акут“) после слова које се жели акцентовати добија акцентовано слово (тј. ы́ э́ ю́ я́). Неки језици (као што је савремени црквенословенски језик) још увек нису у потпуности подржани.

0 1 2 3 4 5 6 7 8 9 A B C D E F
400 Ѐ Ё Ђ Ѓ Є Ѕ І Ї Ј Љ Њ Ћ Ќ Ѝ Ў Џ
410 А Б В Г Д Е Ж З И Й К Л М Н О П
420 Р С Т У Ф Х Ц Ч Ш Щ Ъ Ы Ь Э Ю Я
430 а б в г д е ж з и й к л м н о п
440 р с т у ф х ц ч ш щ ъ ы ь э ю я
450 ѐ ё ђ ѓ є ѕ і ї ј љ њ ћ ќ ѝ ў џ
460 Ѡ ѡ Ѣ ѣ Ѥ ѥ Ѧ ѧ Ѩ ѩ Ѫ ѫ Ѭ ѭ Ѯ ѯ
470 Ѱ ѱ Ѳ ѳ Ѵ ѵ Ѷ ѷ Ѹ ѹ Ѻ ѻ Ѽ ѽ Ѿ ѿ
480 Ҁ ҁ ҂ ҃ ҄ ҅ ҆ ҇ ҈ ҉ Ҋ ҋ Ҍ ҍ Ҏ ҏ
490 Ґ ґ Ғ ғ Ҕ ҕ Җ җ Ҙ ҙ Қ қ Ҝ ҝ Ҟ ҟ
4A0 Ҡ ҡ Ң ң Ҥ ҥ Ҧ ҧ Ҩ ҩ Ҫ ҫ Ҭ ҭ Ү ү
4B0 Ұ ұ Ҳ ҳ Ҵ ҵ Ҷ ҷ Ҹ ҹ Һ һ Ҽ ҽ Ҿ ҿ
4C0 Ӏ Ӂ ӂ Ӄ ӄ Ӆ ӆ Ӈ ӈ Ӊ ӊ Ӌ ӌ Ӎ ӎ ӏ
4D0 Ӑ ӑ Ӓ ӓ Ӕ ӕ Ӗ ӗ Ә ә Ӛ ӛ Ӝ ӝ Ӟ ӟ
4E0 Ӡ ӡ Ӣ ӣ Ӥ ӥ Ӧ ӧ Ө ө Ӫ ӫ Ӭ ӭ Ӯ ӯ
4F0 Ӱ ӱ Ӳ ӳ Ӵ ӵ Ӷ ӷ Ӹ ӹ Ӻ ӻ Ӽ ӽ Ӿ ӿ
500 Ԁ ԁ Ԃ ԃ Ԅ ԅ Ԇ ԇ Ԉ ԉ Ԋ ԋ Ԍ ԍ Ԏ ԏ
510 Ԑ ԑ Ԓ ԓ Ԕ ԕ Ԗ ԗ Ԙ ԙ Ԛ ԛ Ԝ ԝ Ԟ ԟ
520 Ԡ ԡ Ԣ ԣ Ԥ ԥ Ԧ ԧ Ԩ ԩ Ԫ ԫ Ԭ ԭ Ԯ ԯ

У уникоду верзије 9.0, ћириличка слова, укључујући националне и историјска писма, су кодирана у неколико различитих блокова:

Види још

  • Ћирилизација

Референце

  1. ^ Oldest alphabet found in Egypt. BBC. 1999-11-15. Приступљено 2015-01-14.
  2. ^ А. Н. Стеценко. Хрестоматия по Старославянскому Языку, 1984.
  3. ^ Cubberley 1996.
  4. ^ Cubberley 1996, стр. 100
  5. ^ The Columbia Encyclopaedia, Sixth Edition. 2001–05, O.Ed. Saints Cyril and Methodius "Cyril and Methodius, Saints) 869 and 884, respectively, “Greek missionaries, brothers, called Apostles to the Slavs and fathers of Slavonic literature."
  6. ^ Encyclopædia Britannica, Major alphabets of the world, Cyrillic and Glagolitic alphabets, 2008, O.Ed. "The two early Slavic alphabets, the Cyrillic and the Glagolitic, were invented by St. Cyril, or Constantine (c. 827–869), and St. Methodii (c. 825–884). These men from Thessaloniki who became apostles to the southern Slavs, whom they converted to Christianity."
  7. ^ Kazhdan 1991, стр. 507.
  8. ^ Orban, Leonard (24. 5. 2007). „Cyrillic, the third official alphabet of the EU, was created by a truly multilingual European” (PDF). europe.eu. Приступљено 3. 8. 2014.
  9. ^ Columbia Encyclopedia, Sixth Edition. 2001–05, s.v. "Cyril and Methodius, Saints"; Encyclopædia Britannica, Encyclopædia Britannica Incorporated, Warren E. Preece – (1972). pp. 846, s.v., "Cyril and Methodius, Saints" and "Eastern Orthodoxy, Missions ancient and modern"; Encyclopedia of World Cultures, David H. Levinson, (1991). pp. 239, s.v., "Social Science"; Eric M. Meyers, The Oxford Encyclopedia of Archaeology in the Near East. 1997. pages=151.; Lunt, Slavic Review, June (1964). pp. 216; Roman Jakobson, Crucial problems of Cyrillo-Methodian Studies; Leonid Ivan Strakhovsky, A Handbook of Slavic Studies. pp. 98; V. Bogdanovich, History of the ancient Serbian literature, Belgrade, (1980). pp. 119
  10. ^ „Civil Type and Kis Cyrillic”. typejournal.ru. Приступљено 22. 3. 2016.
  11. ^ Tsanev, Stefan. Български хроники, том 4 (Bulgarian Chronicles, Volume 4), Sofia, (2009). pp. 165
  12. ^ Serbian Cyrillic Letters BE, GHE, DE, PE, TE, Janko Stamenovic (collection of selected commented answers received in Unicode mailing list (unicode@unicode.org) between 29.12.1999 and 17.01.2000).

Литература

Спољашње везе

Јевросима

Монахиња Јевросима или Јелена „Лена” Мрњавчевић (према неким изворима Алена (или Аљена), стара ћирилица: Алѣна; умрла око 1388. године), је историјска личност, супруга Вукашина Мрњавчевића, мајка Марка Краљевића и сестра бугарског властелина војводе Момчила. У српској народној поезији лик мајке Јевросиме је оличење морала, правичности и хришћанских вредности.

Адигејски језик

Адигејски језик (изворно Адыгабзэ; рус. Адыгейский язык), познат и као западночеркески језик (адиг. КӀахыбзэ) матерњи је језик којим говоре Адигејци, севернокавкаски черкески народ који углавном живи на подручју Северног Кавказа и у Турској. Припада породици северозападнокавкаских језика.

Има статус званичног језика у аутономној Републици Адигеји на југозападу Русије. Изван Русије, највећи број говорника адигејског језика живи у Турској, Јордану, Сирији, Израелу, Ираку и Саудијској Арабији, а једна мања група и у неколико села на северу Републике Македоније. Укупан број говорника је процењен на око 590.000 особа.Адигејски језик је правописно стандардизован релативно касно, тек након Октобарске револуције 1917. у Русији, а као званично писмо од 1936. користи се ћирилица. Пре увођења ћириличног писма паралелно је кориштена латиница и арапско писмо.

Белоруски језик

Белоруски језик (блр. беларуская мова) је званични језик Белорусије, а говори се и у Украјини, Русији и Пољској. Припада групи источнословенских језика и дели многе граматичке и лексичке особине са другим језицима из ове групе. Претходник овог језика је био староруски језик.

У данашњој Белорусији се значајно више употребљава руски него белоруски језик.

Босанчица

Босанчица је један од назива за средњовековну ћирилицу на простору Босне. Назив писма потиче из времена управе Бенјамина Калаја Босном и Херцеговином.

У бугарским земљама босанчица је ушла у 17–18. веку као резултат такозване католичке пропаганде у бугарским земљама. У то време ова абецеда је позната као српско писмо. Ово је абецеда илирског језика. У средњем веку, на простору Босне и Херцеговине коришћена је искључиво ћирилица као оруђе писмености (све повеље и писма босанских средњовековних владара и великаша су на ћириличном писму). Оваква ситуација се наставила и након османског освајања босанско-херцеговачких области: и православци и католици и муслимани писали су у читавој Босни и Херцеговини само ћирилицом, која је добила извесне локалне особине (босанска ћирилица) мада те особине нису довољне да би се локална ћирилица сматрала посебном редакцијом ћириличног писма. Фра Лука Карагић је 1737. једним расписом чак изрично забрањивао фрањевцима употребу латинице.Буњевачки бискуп калочки, Иван Антуновић, у књизи "Разправа подунавских и потисанских Буњевцих и Шокцих...", Беч 1882., на стр.162. у фусноти доноси тај податак: "... Гдикоји наших старих циркулара и сада се још налазе ћирилицом писани. Ја сам у Ердељу у Алвинском аркиву самостанском читао контракте медју редовници и градјани (бугари) ћирилицом (тако званом босанском) писане. Једна окружница провинцијала о. Луке Карагића dd.1736 I. Julii puncto 6. овако наредјује: (сљеди текст на латинском, а потом превод): Налаже се... свим појединим Отцем да ма који год писао буде кому му драго писмо на илирском језику, нека то пише једино илирским ћирилским писменом и неусуђује се итко илирске ричи латиницом изразити. Те ако би тко иначе чинио, такав чим се пронађе, нек се подвргне окарању и посту..." Потребно је нагласити да у оригиналу нема хрватског назива за илирски језик, и да је то превод, стављен у заграду од стране бискупа Антуновића, јер је то период када се већ полако дешава етногенеза Буњеваца у Хрвате. Тек пред крај XVIII века, у тешњим везама са Далмацијом и Хрватском, фрањевци све више усвајају латиницу, да би је од 19. века потпуно примили. У 19. веку Хрвати у Босни и Херцеговини почињу да користе искључиво латиницу, док ћирилица остаје у употреби код православних Срба и добрим делом код локалних муслимана (мада се током овог столећа употреба ћирилице све више поистовећује са српском националном припадношћу, због чега многи муслимани временом напуштају њену употребу и попут Хрвата прелазе на латиницу).

Википедија на српскохрватском језику

Википедија на српскохрватском језику (такође српскохрватска Википедија; сх. Srpskohrvatska Wikipedia) је верзија Википедије, слободне енциклопедије, на српскохрватском језику, језику бивше Југославије, која данас има преко 428.112 чланака и заузима на листи википедија 19. место.Покренута је 2002. године, али су се из ње издвојиле Википедија на бошњачком језику (12. децембра 2002), и Википедија на српском језику и хрватском језику (16. фебруара 2003).

До почетка 2005. године су на Википедији доминирали чланци с подручја енигматике. Тада је на неколико месеци Википедија била закључана, да би се поновно отворила почетком лета 2005. После тога је следио релативно брз раст по броју чланака.

На Википедији на српскохрватском језику се користе и латиница и ћирилица.

Глагољица

Глагољица је словенско писмо које је највјероватније створио Константин Филозоф, познатији као Свети Ћирило. Добила је назив од словенске речи »глаголати«, што значи »говорити«.

Горички зборник

Горички зборник или календар Горички или Горички рукопис је колекција средњовековних српских рукописа Јелене Балшић и њеног духовника монаха Никона Јерусалимца написаног у периоду између 1441-1442. године у црквици Јелена изграђеној на острву Горица у Скадарском језеру.

Киргиски језик

Киргиски језик (кирг. кыргызча/قىرعىزچا) – трансл. kyrgyzchаје или кыргыз тили/قىرعىز تىلى – kyrgyz tili) туркијски језик и уз руски језик један од два званична језика Киргистана. Осим Киргистана, користи се у околним земљама, које су раније биле у саставу СССР, и Кини.

Киргиским језиком говори око 5,1 милиона људи, који већим делом живе у Киргизији и који су етнички Киргизи. До 1928. године, писмо које се користило у киргиском језику у СССР било је арапско, затим до 1940. латиница, а од тада модификована ћирилица. Киргизи у Кини и данас користе арапско писмо.

Македонски језик

Македонски језик (мкд. македонски јазик) је назив за посебан јужнословенски језик којим говоре етнички (словенски) Македонци. Матично подручје овог језика налази се у данашњој Северној Македонији, а заступљен је и у македонској етничкој дијаспори. Македонски је службени језик Северне Македоније, а статус мањинског језика има у деловима Албаније, Румуније и Србије. Пише се македонском ћирилицом.

Македонски језик нема никакве лингвистичке везе са језиком античких Македонаца. У бугарској лингвистици преовладава мишљење да македонски језик представља западну варијанту бугарског језика , док је у свету признат као самостални језик.

Влада Северне Македоније је 16. априла 2019. године донела одлуку да 5. мај буде Дан македонског језика у тој земљи.

Молдавски језик

Молдавски језик (limba moldovenească, лимба молдовеняскэ) је био званични језик Републике Молдавије (са латиничким писмом) до 2013. године када је Уставни суд Републике Молдавије донео одлуку по којој је званични језик у Молдавији румунски, а не молдавски. Молдавски је и даље један од три званична језика у међународно непризнатој Републици Придњестровље (са ћириличким писмом). Према Уставу, званични језик је молдавски језик.

Првобитно у срцу молдавске графике била је ћирилица заснована на старословенској абецеди; од 19.века — на основу руске абецеде; од 1993. године, Румунска абецеда се користи у Молдавији.

Мордвини

Мордвини, Мордовци или Мордва (рус. мордвины, мордовцы или мордва), су угро-фински народ, који претежно живи у Русији, односно у Републици Мордовији, у којој чини 40% становништва, и у којој представља други народ по бројности, после Руса (53,4%). Мордвини су већином православне вероисповести, а говоре два посебна дијалекта мордовског језика – ерзјански (Ерзјани) и мокшански (Мокшани), који спадају у угро-финску групу уралске породице језика. Писмо је адаптирана руска ћирилица.

Мордвина у Русији укупно има 744 237 (2010 год.).

Панонскорусински језик

Панонскорусински или само русински језик (руски язик, руска бешеда, русински язик), је језик којим се говори у северној Србији (Војводина) и источној Хрватској. Русинским језиком говоре етнички Русини, док у Аутономној Покрајини Војводини овај језик представља један од шест службених језика.

Основе граматике русинског језика је поставио Хавријил Костељник (Гавриїл Костельник) још 1923, али их је потпуно уредио лингвиста и писац Микола Кочиш у свом Правопису (Правопис руского язика) издатој 1971. године у Новом Саду, а три године касније је издао и прву граматику русинског у Војводини (Ґраматика руского язика).

Према извештају Уједињених нација, русински језик, одн. језик панонских Русина, је један од ретких микројезика, како у Европи, тако и у свету, који има прилику да се развија захваљујући томе што се поред живе употребе, гаји и књижевност на овом језику, а такође и постоје сви степени образовања (основно, средње и високо) на русинском, уз активну Катедру за русински језик на Филозофском факултету у Новом Саду. Поред редовног недељника Руске слово (Русинска реч) чији је издавач Извршно Веће АПВ, постоји и богато издаваштво у русинским заједницама у Војводини.

У русинском језику нагласак је увек на претпоследњем слогу.

Панонски Русини свој језик називају Бачвањска Руска Бешеда (бачваньска руска бешеда), или Бачвањски руски јазик (бачваньски руски язик), а оба имена имају значење „Русински језик Бачке“. Њихов културни центар је Руски Крстур (Руски Керестур). Иако број панонских Русина је много мањи него северних Русина (Транскарпатски Русини) - само 23.286 према југословенском попису из 1981 - они су срећни што живе у мултинационалној држави где су им је додељена одређена мањинска права још 1970, тако да постоји основна и средња школа на русинском језику у Руском Крстуру (са око 250 штампаних уџбеника до сада за ову школу и основне школе широм Војводине) и Катедра за русински језик и књижевност, односно професорске студије на русинском језику у Новом Саду [2]. [3] Постоје редовни телевизијски и радио програми у Војводини на русинском језику, укључујући вишејезичне радио-станице Радио Нови Сад, који служи за све мањине у Војводини. На том радију у 2001. години оригинално емитовање према језицима је било: 23,5% српски, 23,5% мађарски, 5,7% словачки, 5,7% румунски, 3,8% русински, 2,2% ромски, и 0,2% украјински језик.

Српска ћирилица

Српска ћирилица је адаптација ћирилице за српски језик, коју је 1811. године уобличио српски лингвиста Вук Стефановић Караџић. Писмо се користи у српском и бошњачком језику. Незнатно измијењени облик се користи у црногорском језику.

Караџић је српску ћирилицу засновао на претходном „славеносрпском” писму, по принципу „пиши као што говориш, а читај као што је написано”, уклањајући застарјела слова и слова која представљају јотоване самогласнике, уводећи слово Ј из латинице умјесто њих, и додавају неколико сугласника за специфичке звуке у српској фонологији. Хрватски лингвиста Људевит Гај 1835. године, водећи се истим принципима, уобличио је хрватску латиницу заснивајући је на чешкој латиници.

Бошњачки и српски језик правописом одређују једнаку употребу ћирилице и латинице. Српску ћирилицу су као основ за македонску ћирлицу користили Крсте Мисирков и Венко Марковски.

Старословенска азбука

Старословенска азбука или ћирилица је прво ћириличко писмо које се састојало из од 44 до 46 знакова, а настало је у касном 9. вијеку на основама грчког писма за потребе православних Словена у Европи. Развијено је у Преславској књижевној школи у Првом бугарском царству за записивање старословенског језика. Савремено ћириличко писмо се првенствено користи у словенским језицима, али и у азијским језицима који су били под утицајем руске културе у 20. вијеку.

Старословенски језик

Старословенски језик (стсл. словѣньскъ ѩзъıкъ; називан и црквенословенски, староцрквенословенски језик) је први писани словенски језик, кодификован у 9. веку на основу говора Јужних Словена из околине Солуна. Старословенска писма била су глагољица и ћирилица.Кодификовали су га хришћански мисионари, браћа Ћирило и Методије, ради превођења Светог писма и других списа с грчког језика. Старословенски је током средњег века постао књижевни језик већине словенских народа (Јужних Словена од IX до XVIII века, Источних Словена од Х до XVIII века, моравских Словена и Чеха од IX до XI века) и утицао је на формирање многих млађих словенских књижевних језика. Данас је у литургијској употреби у православним и источним католичким црквама словенских земаља.Генеолошки, старословенски језик припада групи јужнословенских језика, и не сме се мешати с прасловенским језиком, древном матицом из које воде порекло сви словенски језици. Позајмљенице из овог језика називају се црквенословенизми.

Супрасаљски зборник

Супрасаљски зборник (или Ретков зборник) је ћирилички споменик из 11. века настао у Бугарској и то је најопширнији посојећи рукопис из старословенског канона. Састоји се од 285 листова на којима су исписана житија светаца, проповеди и молитве. Пронађен је 1823. у манастиру Супрасиљу у североисточној Пољској. Листови се данас чувају у Љубљани, Варшави и Санкт Петербургу.

Од 20. септембра 2007. припада Унесковом програму Памћење света.

Туркменски језик

Туркменски језик је званични језик Туркменистана. Осим Туркменистана, користи се у Ирану, Ираку, Авганистану и Турској. Писмо које користи је модификована турска латиница.

На туркменском језику говори око 6,5 милиона људи, од којих су половина етнички Туркмени из самог Туркменистана а остали Туркмени из околних држава.

Најближи језици су му кримскотатарски и саларски а међусобно разумљив са турским и азербејџанским.

Туркменски је аглутинативни језик, не разликује родове и нема неправилних глагола.

Црногорски језик

Црногорски језик (аут. crnogorski jezik) је ендонимски, односно аутонимски назив за језик етничких Црногораца. Сврстава се у групу јужнословенских језика и припада дијасистему штокавског наречја. Почевши од 2007. године, црногорски језик има статус сужбеног језика у Црној Гори. Статус службеног језика има и у појединим општинама у Србији. Међународно је признат 2017. године, када је добио свој ISO код. Према резултатима пописа становништва у Црној Гори из 2011. године, 37% становника те државе (нешто мање од 230,000 људи) изјаснило да говори црногорским језиком као матерњим.Пре 2007. године, посебан црногорски језик није имао званичан статус, пошто је службени језик у Црној Гори до тада био српски језик (ијекавског изговора), што је било назначено у 9. члану Устава Републике Црне Горе из 1992. године, који је гласио: У Црној Гори у службеној употреби је српски језик ијекавског изговора. Усвајањем новог Устава Црне Горе од 19. октобра 2007. године, црногорски језик је озваничен као службени језик (чл. 13). Први захтев за додељивање међународног кода је достављен техничком одбору ISO 639 у јулу 2008. године, а потпуна документација је прослеђена у Вашингтон у септембру 2015. године. Током разматрања овог питања, међу стручњацима ISO дуго је преовладавао став да црногорски језик представља варијанту српског језика, а сличне ставове су заступали и други страни стручњаци. Међутим, црногорски захтев је на крају ипак одобрен, што је учињено 8. децембра 2017. године, када је црногорском језику званично додељен ISO код [cnr]. У српској јавности, ова одлука је била оцењена као политичка.

Ю (ћириличко)

Ю је слово које се од словенских ћирилица користи у руској, украјинској, белоруској и бугарској. Изговара се као /ju/, али када стоји иза неких слова, изврши се јотовање.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.